Još kao dete slušao sam priče starijih ljudi da se Starčevo nalazi na bogatom arheološkom nalazištu “Grad“. Ove priče su u meni budile maštu, akad se spominjalo “bogato“ pretpostavljao sam da je tamo negde zakopano ogromno blago. Pričali su ljudi da bilo gde se zakopa negde na bregu do rita može se pronaći raznoraznih predmeta iz starije i novije istorije. Odrastanjem i učenjem shvatio sam da je to “bogato“ u stvari samo bogato i vredno za izučavanje ljudske istorije i razvoja društva. Kad smo u gimnaziji učili istoriju razvoja čovečanstava kroz vreme spominjalo se i Starčevo i Starčevačka kultura tj. naselja i način života ljudi u doba neolita.
Bio sam ponosan sam na sebe da potičem iz mesta koje je dalo doprinos izučavanju istorije ljudskog roda. Sa predmetima iz tog doba koje su iskopani negde tridesetih godina prošlog stoleća na lokalitetu “Grad“ prvi put sam se susreo još kao osnovnoškolac za vreme posete Narodnom muzeju u Beogradu, to me je malo impresioniralo, ali nisam dobio volju da sam idem nešto iskopavati i tražiti nekakvo blago jer sam video da tu nema zlata ili dragog kamenja što je u to vreme meni predstavljalo “blago“, povodeći se za pričama o gusarima i potopljenom blagu. Ovo što sam video bili su samo neki zemljani ćupovi i lonci, neke figurice i tome slično, tako da je u meni splasnuo interes za zakopanim blagom.
Ponovni interes za arheologiju i paleontologiju u meni je pobudila moja rođakinja koja kad sam pošao u gimnaziju u isto vreme počela studirati baš ova dva predmeta na beogradskom fakultetu.
Moj interes za to pojačao je još jedan događaj ili kako bi rekli slučajni susret. Kao gimnazijalac, po običaju, nako završene popodnevne nastave, negde iza sedam sati uveče, svi smo išli na poznati pančevački korzo, napraviti nekoliko krugova u jednom i drugom smeru, kako bi bili viđeni ili nekoga videli. Nismo se baš žurili kući na autobus, onaj u 7 i 10, već do 8 i 10 kratili smo vreme na korzou. Ušavši u autobus primetio sam da su u autobusu neki stranci, jer smo se mi redoviti putnici jako dobro poznavali, pa kad neko sa strane dođe odmah je uočljiv. Kako sam bio radoznao približio sam se njima kako bih čuo o čemu razgovaraju, a i gde idu. Čuvi razgovor,shvatio sam da razgovaraju među sobom na engleskom jeziku i da su negde iz Amerike. Uključio sam se u razgovor koristeći svoj slabi engleski, i iz razgovora tokom putovanja do Starčeva shvatio da je to grupa arheologa i da idu na terenska istraživanja u Starčevo.Kako nisam dobro shvatio koga traže i u čijoj kui će biti smešteni. Rešenje za nastali problem video sam u tome da ih odvedem do svog deda Miše Brajca, jer sam se stio da je pričao kako su nekad bili arheolozi i da se moj ujak, takođe gimnazijalac u to doba, družio s njima. Kad smo došli kod deda Miše, iznenađenju nije bilo kraja. Iz razgovora se zaključilo da je gospodin koji je došao kao vođa arheološke ekipe, kao student bio u prvoj grupi istraživača, a sad je došao kao profesor i kao voditelj ekipe. Prisetio se i svih detalja iz svog prvog boravka u Starčevu. U toku razgovora, a moj deda je već i znao, saznali smo i u kojoj kući Đurišićevih trebaju odsesti i gde će im biti baza, te u čijoj bašti će otvarati nove jame (sonde) kako bi došli do novih saznanja o našem arheološkom lokalitetu “Grad“.
Na kraju, kad je ovaj ugodni razgovor priveden kraju, ponovno sam ponudio svoju pomoć i otpratio ih do rečenih Đurišića, gde su ih ljubazni domaćini već čekali. Ekipa se smestila i u naredne dve sedmice uradila planirana iskopavanja. U iskopavanjima i pomoći kod obrade iskopanog materijala i artefakata pomagali su i meštani, a i sam sam odlazio pogledati šta su arheolozi pronašli.
Čuo sam da se ponovno radi katastar potencijalnih arheoloških nalazišta, a s obzirom da se u Starčevu puno kopa i još će se kopati, treba pripaziti kako se možebiti nešto vredno uništilo.
Vinko Rukavina