Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima.

            Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih novina“ je Zoran Škrbić, rođen 13. marta 1973. godine, od majke Ivanke i oca Boža.

            Osnovnu školu “Braca Petrov“, kao i srednju mašinsku školu za termoenergetičara, završio je u Pančevu, ali je sve to vreme, veoma često dolazio u Starčevo, jer su mu oba raditelja odavde, a tu su bile i babe i dede, sve dok se ovamo nije doselio 1991. godine.

            Nakon završetka školovanja, dve godine je radio kod trgovca i proizvođača čačkalica, a potom se, 1997. godine, zaposlio u “Petrohemiji“, gde radi i do danas. Uporedo s tim, bavi se i voćarstvom, pa poseduje blizu 800 stabala raznog voća, kao i rasadnik.

            Otac je dvoje dece -Nemanje (22) i Milice (15).

            Kako je odrastao mali Zoran?

            - Moj otac je imao devet godina kada se njegova familija doselila je iz Krajine u Starčevo. Kada sam se rodio, ćale je radio kao automehaničar u GSP-u, a kako smo živeli u Borči, ja sam praktično - rođeni Beograđanin. On je ubrzo dobio posao u “Plinari“; najpre smo stanovali kao podstanari, sve dok 1980. godine nismo dobili i stan. Negde istovremeno, deda je u Starčevu ustupio deo placa stricu i ocu, koji su tu počeli da grade zajedničku kuću. Od malih nogu vezan sam za selo, jer sam često dolazio kod baba i deda: kod tatinih - Ilije i Anice Škrbić u Borisa Kidriča, kao kod i maminih - Nikole i Smilje Đurišić. Ovi drugi imali su maksimum zemlje, pa sam kao dete išao po njivama na branje bostana i dinja, na baštu u ritu ili na istovar kukuruza. Provodio sam tamo vikende, kao i letnje i zimske raspuste, i nekako mi je bilo mnogo lepše nego u gradu. Prosto više volim širinu kuće i dvorišta, nego skučenost u stanu...

            Detinjarije...

            - Bio sam prilično “đavolasto“ dete i smišljao sam svakakve nestašluke. Još kao četvorogodišnjak, dok sam boravio kod Đurišića, napravio sam štetu baki: ona je nasadila kvočku, koju sam, ne znajući podigao, uzeo joj jaja i kompletno ih polupao. Inače, išao sam u zabavište u “donjoj školi“ kod vaspitačice Vere. I to dve godine. Otada sam postao nerazdvojan sa Marjanom Đurišićem, toliko da kada on ne dođe po mene, ne odem ni ja u vrtić. Ili, obrnuto. Bili smo prijatelji još dugo i kao odrasli, sve dok on nije otišao u Englesku. Pored njega, družio sam se i sa brojnim drugim Đurišićima - Goranom, Jovicom, Đorđem, kao i sa Darkom Tornjanskim. Sve u svemu, jedva sam čekao da dođe vikend kako bih odjurio na selo, a najviše smo se igrali, u ono vreme neizbežnih “žmurki“ i “care, care“ ili, naravno, fudbalice i basketa. Nisu izostala ni pecanja i “gaženja“ na “četvrtom kanalu“ kod oraha ka Dunavu, a kada se zalede bare, klizali smo se i igrali hokeja.

            Izlasci...

            - I sa odrastanjem nastavio sam da dolazim u Starčevo, a počeo sam da izlazim sa svojih četranest, petnaest godina, kada mi je društvo opet činio Marjan Đurišić. Prvo čega se sećam bio je doček Nove godine kod Grujice Marinkovića, gde sam upoznao i ostatak ekipe. Izlazili smo po “Lavu“ i diskoteci u centru, a obožavali smo da odlazimo u kafić “Migro“, čak i preko nedelje i provodili vreme uz bilijar. Bilo je svega, ali najviše smo bili bazirani na devojčice. U modu su bile privatne žurke na “gajbama“, a jednu, novogodišnju, napravili smo u mojoj kući, jer su mi roditelji slavili kod čika Pere Starčeva. Bilo je sedamdesetak ljudi, a na reprizi i više, kao i zatvaranja po sobama, umazanih zidova od torti i izbijanja šarki. Ipak, uvek je bila ekipa koja je sve to sređivala i vraćala u pređašnje stanje.

            Fudbal i bend...

            - U tom periodu, igrao sam fudbal u “Borcu“, sve do odlaska u vojsku, odsnosno dok nisam doživeo probleme sa meniskusom. I doktor me je malo naplašio, što je bio dodatni razlog odustao. Inače, po prirodi sam levak, pa sam igrao levo krilo ili levog ofanzivnog beka, jer sam bio veoma brz. Spletom okolnosti bio sam i član benda “MLO“ i to kao “pevaljka“. Sve je ispalo spontano: u bendu su svirali Kilki, Toma Ferek i Marjan Đurišić, s kojim sam došao kod Marka Šica, u čijoj kući su vežbali. Pitali su me da se malo zezam, ali kad su čuli kako pevam - primili su me. Nije to potrajalo predugo - oko godinu dana, a zabeležio sam i jedan nastup i to na nekoj “gitarijadi“ u Studentskom domu. Sećam se da smo išli peške do Rafinerije i vukli opremu, do stanice za lokal. Kada sam se popeo na binu, bilo je i treme, a i nismo imali neku prođu imali, ali je makar bilo veselo...

            Starčevo...

            - Do 1991. godine živeli smo na Strelištu, a kada je počeo rat preselili smo se u kuću u Starčevu, koju su roditelji u međuvremenu sazidali, a stan smo potom izdavali. Inače, kada sam imao dvadeset četiri godine, oženio sam se i zasnovao porodicu.

            Posao...

            - Najpre sam radio preko Studentske zadruge i to u “Plinari“. Ozbiljnija priča je krenula s privatnim poslom kod teče u firmi, a od 1997. godine sam u HIP “Petrohemiji“, u koju sam ušao kao pomoćni radnik. Nakon izvesnog vremena postao sam viljuškarista, pa rukovaoc pakovanja u proizvodnji. Radio sam i kao magacioner, ali sam se zbog veće zarade vratio u smenu, gde uglavnom pratim mašine. Nije teško, pa sve to nekako uklapam i sa privatnim poslom.

            Voćarstvo...

            - Od svoje dvadesete godine sam u voćarstvu. Pre toga, otac je na Bavaništanskom putu imao neke manje zasade, pa sam uz njega zavoleo tu granu poljoprivrede, a od nekog deda Pere naučio sam rezidbu voća. Ozbiljnija priča krenula je pre nekih petnaestak godina. Posadio sam pretežno šljivu, a trenutno imam oko 700 stabala te vrste, što je 85 odsto od ukupnog broja koji posedujem na dva vošnjaka. Ima još i nešto kajsija, višanja, trešanja, jabuka, dunja... Većinu posla obavljam sam, u šta spada i plasmna po robe po “kvantašu“ ili radnjama po gradu. Po potrebi, u sezoni angažujem i pet do deset radnika berača, a i kod drugih poslova - od zaštite do rezidbe - uvek vodim nekog. Proizvodim i rakiju; doduše to su još uvek manje količine, ali nije nemoguće da u perspektivi napravim i neku destileriju.

            Rasadnik...

            - Uz to sam, kupovinom sadnica, uvideo da ljudi hoće da podvale određene sorte, pa sam odlučio da zasnujem mini-rasadnik. I to je krenulo kao hobi, da bi vremenom prerastalo u nešto malo ozbiljnije, a sada radim do dve, tri hiljade sadnica. Još uvek je to više za sopstvene potrebe, ali ostane nešto i za prodaju, pa kane neki dinar. Umem i da kalemim, iako sam malo sporiji, zbog čega plaćam i čoveka koji je u tome veštiji.

            Starčevo, danas?

            - Trenutno je jedno od najrazvijenih mesta na teritoriji grada! Uvek se nešto radi i imam pozitivno mišljenje o ljudima koji ga vode. Voleo bih da se završi gasifikacija, a od kratkoročnih potreba, trebalo bi pojačati patrole, budući da imamo sve više krađa i u samom naselju, ali i po ataru. Isto važi i za moje voćnjake, jer primećujem da mi sve češće fali plodova. I tu policija gotovo da nikad ni ne reguje, jer su, kao, uvek to “mali iznosi ispod limita“. Ali kad treba da me kazne za nenošenje pojasa u sporednim ulicama, tada reaguju munjevito...

            Tako govori ovaj uspešni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Budite vredni i strpljivi i rezultat će vremenom doći sam po sebi.

Jordan Filipović