Majka je dve male devojčice i trenutno zaposlena na mestu administrativnog radnika u Mesnoj zajednici Starčevo.

            Kako je proteklo Vaše detinjstvo?

            -  Rođena sam u blizini Vukovara i tu sam provela prvih šest godina života, i nije mi bilo lako. Detinjstvo koje sam provela u Hrvatskoj bilo je veoma stresno i tužno iz već pomenutih razloga. Moji roditelji su nakon završetka rata 1998. godine kupili kuću u Pančevu. Posle samo nekoliko meseci od našeg doseljenja, počelo je bombardovanje SR Jugoslavije. Još jedan stres! Sve u svemu, kompletno moje najranije detinjstvo obeleženo je ratovima.

            Kako je teklo Vaše školovanje?

            - Po dolasku u Pančevo upisala sam Osnovnu školu “Borisav Petrov Braca“ i uprkos svemu uspešno je završila. Što se srednje škole tiče, malo sam lutala po školama i smerovima ali sam se napokon odlučila i završila Srednju tehničku školu “23. maj“ i stekla zvanje tehničara drumskog saobraćaja.

            Kakva je bila mala Zorica, s obzirom na “pakleno“ okruženje?

            - Bila sam nemirno i nestašno dete. Zbog toga sam upisala i skoro celu deceniju trenirala poznatu korejsku borilačku veštinu tekvando. Bila sam jedina devojčica u pančevasčkom tekvondo klubu “Tigar“ a i osvojila prvenstvo Srbije u ovom sportu. Nakon osvojenog prvenstva, pored tada glavnog trenera Saše Šajkića, Zlatko Miljković, koji sada živi u Švedskoj i ja, održavali smo kondicione treninge u Jabuci. Taekvondo je bio moj život sve do momenta dok u klubu nije počelo nameštanje takmičenja. Posle devet godina treniranja, odustala sam od svega.

            Kakva je bila podrška porodice u detinjstvu?

            - Pored roditelja koji su mi svakako pomagali u svemu, imam i starijeg brata koji je u mom životu najveća podrška, oslonac i ljubav. Sve moje životne odluke jasno je prihvatio. Moji roditelji imaju vikendicu u Ivanovu, gde sam provodila mnogo vremena, odlazila na pecanje sa tatom, koji je strastveni ljubitelj ribolovačkog sporta.

            Šta se dešavalo nakon završetka školovanja?    

            - Rešila sam da otputujem u Švedsku kod svojih prijatelja. Moji roditelji se sa tim nisu slagali ali je uz pomoć i insistiranje brata prelomoli su i ispunili mi želju. Tamo sam provela neko vreme kod porodice Falukezi. Način života i i mentalitet dosta se razlikuju u odnosu na Srbiju, pa nisam pronašla ništa što bi me privlačilo da ostanem tamo. Švedska je veoma lepa  zemlja, čista, uredna, hladna i dosta bogata, ali je narod drugačiji. Švedska je definitivno hladna zemlja i to ne samo u pogledu temperature vazduha nego i ljudi. Sve se svodi na posao i kuću. Iz tog razloga nisam pronašla sebe u kavom stilu života a i nedostajali  su mi roditelji i brat.

            Šta se dogodilo po  povratku u Srbiju?    

            - Nedugo nakon povratka desila mi se i ljubav. Udala sam se u Starčevu gde živim već osam godina. Moj suprug Slobodan, koji je četiri godine stariji od mene i ja smo krunisali brak 2012.godine. Godinu dana kasnije rodila sam ćerkicu po imenu Milica, koja je šest dana nakon rođenja preminula u “Tiršovoj“  u Beogradu. Ta tragedija bila je veoma teška, puna bola, patnje, suza i stresa. Ipak se nisam prepustila tužnoj strani života, bila sam jača nego ikada i želja mi je bila da se opet ostvarim u ulozi majke. Ubrzo nakon toga ostajem u drugom stanju, a godinu dana kasnije rodila sam  Vanju koja sada ima šest godina. Odjednom, moja borba, upornost, želja i snovi , sve što je bilo ugašeno... moj san postao je java. Tada sam shvatila šta znači biti roditelj i koliko je ta uloga važna.

            Da li je to bio kraj problemima?

            - Nažalost ne. Kada je Vanja imala osam meseci, tačnije 2015. godine, saznajemo da moj suprug ima karcinom, Tada ponovo počinju tužni, strahoviti i užasni momenti u našim životima. Uspešnom operacijom i hemioterapijama, dve godine nakon toga oporavio se. Zatim smo dobili još jednu princezu po imenu Una koja sada ima dve godine. LJubav i upornost su ponovo pobedili kao i do sada u mom životu. Suprug je penzionisan ali se dobro oseća i to je najvažnije.

            Kakva je Vaša poslovna karijera?

            - Radila sam mnoge poslove i nisam se libila nikakvog posla. Od firmi sam bila zaposlena u AD-u “Podunavlje“, JKP-u “Starčevac“ i sada u MZ Starčevo. Pored toga često sam pomagala roditeljima u njihovoj porodičnoj građevinskoj firmi. U JKP-u “Starčevac“ sam radila sa veoma dragim ljudima, koje izuzetno mnogo cenim, poštujem i volim. Sada sam zaposlena kao administrativni radnik u MZ Starčevo. Radim sa ozbiljnim ljudima, odgovornim, poštenim, dobrim kolegama, koji su tu za svaku pomoć, savet i koji se žrtvuju za sve što ima veze u poslovima koje obavlja jedna mesna zajednica.

            Šta biste poručili Starčevcima?

            - Budite jaki, odlučni i nemojte se razočarati trenutnim neuspesima ili problemima. Ako imate dovoljno volje i želje sve ćete moći da ostvarite.

P. Stanković