Nakon osnovne škole u Starčevu, završio je i srednju mornaričku školu u Splitu, nakon čega je bio zaposlen pri vojsci na Jadranskom moru - od Šibenika do Crne Gore.

            Od 2000. godine živi u Španiji gde radi razne poslove - od orezivanja egzotičnog drveća do mehanike motora. Otac je dvoje dece - Barbare i Davida.

            Kako je odrastao mali Zoran?

            - Stasavao sam u relativno skromnoj porodici u kući u Ulici Žarka Zrenjanina, broj 16, ali sam zahvaljujući vrednim, posvećenim i pedantniim roditeljima imao bezbrižno detinjstvo. Mahom sam ga provodio napolju igrajući se s drugarima iz komšiluka. U to vreme, sedamdesetih godina prošlog veka, u mom okruženju je živelo mnogo dece   sličnih godina, pa sam se s njima nalazio kad god su mi obaveze to dozvoljavale. A to društvo su mi uglavnom činili prve komšije Dragan, Saša, Milivoje, Steva, Baja, Radiša, Đura, Jordan, Zlatko, Dejan... Pored tada popularnih igara, poput žmurki, klisa, kobasičara i, naravno, klikera i fudbala, neverovatno je koliko smo bili kreativni i maštoviti. Redovno smo nešto pravili - od mini-tvrđava i drugih “monumentalnih“ građevina, koje smo viđali u filmovima ili tada veoma čitanim stripovima na temu američkog “divljeg zapada“, do, recimo, osmatračnica nalik pravim kućama na drvetu. Često smo se igrali “kiš-kiša“, to jest rata, inspirisani filmovima o partizanima ili vesternima. Nešto kasnije smo odlazili na pecanje na okolne kanale, poput Levka ili Vekternice, koji su tada bili prepuni babuške i druge ribe. Gotovo nikada se nismo vraćali praznih čuvarki, a kada je baš odlično trzalo ne bismo primetili da je već pao mrak ili da sprema nevreme, pa su nas roditelji s nevericom čekali budući da ni u najavi nije bilo mobilnih telefona, pa čak ni fiksnih...

            Škola...

            - Krenuo sam u “donju školu“ na uglu Lenjiinove i JNA, koju su pohađala deca iz “srpskog kraja“. Pored pomenušle su i komšinice Drenka, Sneža i Slavica, a dobar drug bio mi je, recimo, Miroslav Vučković. Učila me je Gordana Filipović, takođe komšinica, koja se prema nama ophodila maltene kao majka. Kada smo prešli u više razrede odeljenski starešina postala je nastavnica srpskog - Rada Obradović. I ona je na mene takođe ostavila odličan utisak, a teško je zaboraviti i Peru Dragojerca, Nemanju Dragoša ili Boška Popadića, poznatih po “čvrstoj ruci“, jer batina je tada još uvek bila potpuno legitimno vaspitno sredstvo.  Nakon završene osnovne škole konkurisao sam u srednjoj mornaričkoj u Splitu. U prvi mah bio sam odbijen, ali kada sam već pošao u takozvani deveti razred, stigao mi je poziv iz Dalmacije: neko je odustao, a ja sam bio prvi “ispod crte“. Odlučio sam da iskoristim tu šansu...

            Momčenje...

            - Preselio sam se na Jadransko more sa nepunih petnaest godina. Tamo sam prilično uspešno savlađivao sve što se od mene traži, ali sam, čim krene raspust, jedva čekao da se vratim u rodni kraj. Bio je to opušten, ali veoma živ period adolescencije. Tako smo danju odalzili na pecanja i kupanja, pre svega na tada omiljenu dunavsku plažu “milje“, dok smo uveče redovno izlazili. U to vreme bio sam “inficiran“ pankom i društvo su mi mahom činili istomišljenici, pre svih komšija iz Ulice 7. jula - Goran Popović Goša, kao i Ivan Katana. Pored bioskopa, gde smo gledali sve živo - od Brus Lija do Emanuele. “Visili“ smo i u tadašnjoj senzaciji - diskoteci “Lav“ u ulici JNA gde sam tako mlad upoznao Draganu, ljubav mog života. Iako otvoren u takvoj “zabiti“, ovaj klub bio je nezapamćena atrakcija, budući da je vlasnik, legendarni Osa, umeo da animira i mnoge beogradske face, pa smo mi, Starčevci, jedva uspevali i da uđemo. Odlazilo se i do grada; događale su se prve ljubavi i, uopšte, bilo je to vreme za nezaborav.

            Posao...

            - Već sam radio na brodu ratne mornarice ukotvljenom u Šibeniku, kada je poelšlog veka. Tamo sam zasnovao i porodicu, dobio i dvoje dece, ali ratni vihor naterao nas je da napustimo Hrvatsku. Sledeća destinacija bilo je primorje Crne Gore, koja mi takođe nije ostavila najbolje utiske. Jednostavno, shvatio sam da mi tu nije mesto i želeo sam da idem dalje. Nisam znao ni kuda ni kako, izuzev toga da mi je željeni smer kretanja - zapad. I te 2.000 godine otisnuo sam se u jednu podužu pustolovinu čak do Pirinijeskog polustrva, koja traje čitavih dvadeset godina.

            Odlazak u inostranstvo...

            - U to vreme embarga i zatvorenih granica, uzeo sam turističku vizu, kako bih se domogao makar Italije, kako bih odande otišao bilo kuda. I baš tada stigla mi je ponuda od prijatelja iz Španije, da kod njega odsednem i da zajedno da radimo. “Odiseja“ je krenula iz lokalne agencije, koja je jedina organizovala putovanje od Podgorice preko Italije do Madrida, gde je trebalo da se ostane tri dana. Feribot je isplovio iz Luke Bar, a ja sam s gornje palube mahao supruzi i deci, osmehujući im se, iako pojma nisam imao šta me čeka. U tako promenljivom raspoloženju stigao sam do Španije, a gledajući kroz prozor autobusa bio sam razočaran prizorima, jer vegetacije gotovo da nije bilo. Zemlja je bila crvena, trava žuta i suva, pa sam se setom prisećao rodne i plodne Vojvodine. Stigao sam najzad do Madrida, prave metropole, s bezbroj ljudi na ulicama i odseo u hotelu u centru. Međutim, prijatelj mi tri dana nije odgovorao na pozive. Na kraju sam mu ostavio poruku da ću morati da se vratim kući. Kada sam izgubio svaku nadu javio mi se njegov poznanik da mi kaže da će poslati nekog po mene. Agencijski autobus je već otišao, a ja sam tri neizvesna sata čekao na ulici bez boravišnih dokumenta i ikakvog znanja jezika. Usput sam saznao da se prijatelj vratio u Crnu Goru i da sam prepušten samom sebi.

            Borba...

            - Ipak, ubrzo sam počeo da radim, čak i da živim u stanu poslodavca. Besplatno, ali to sam morao da plaćam čišćenjem kuće, pa i šetanjem psa. Bavio sam se orezivanjem drveća, formiranjem krošnje, a gde je bila nemoguća upotreba dizalica, na velike visine penjao sam se uz pomoć konopaca. Pomirio sam se s činjenicom da je svaki početak težak i nekako  se adaptirao. Nakon godinu pridružila mi se porodica, a s njima i prijatelj iz detinjstva. Pomogao sam mu: hranio ga, obezbedio mu smeštaj i naučio ga poslu, a on mi se kasnije “odužio“ lažima i intrigama kod vlasnika što je rezultiralo da u najgorem momentu, usred zime, ostanem bez posla i završim na ulici. I ponovo sam krenuo od nule, ali je to u meni probudilo dotad nepoznatu hrabrost, pamet i kreativnost. Radio sam svakojake poslove, uglavnom fizičke, a slabo plaćene, pa i kao obezbeđenje na vratima barova i diskoteka. Uporedo s tim učio sam svašta, a najviše tehniku orezivanja velikog ornamentalnog drveća, karakterističnog za Španiju. Interesovao sam se i za održavanje vrtova i njihovo opskrbljivanje svim potrebnim sistemima za polivanje.

            Snalaženje...

            - Ubrzo sam razvio posao toliko da sam angažavao radnike, čime sam konačno mogao da nađem i vremena za sebe. Tek tada sam počeo da obilazim Španiju, prošlo mi je kroz glavu kako mi je onaj prvi utisak bio totalno pogrešan, jer je to ipak jedna prelepa zemlja. Istina, prepuna je kontrasta: od juga gde klima surova, a vazduh suv i vreo kao oganj, pa do blagih severnih predela bujne vegetacije. Prebogata je i kulturna baština te nekad jedne od najmoćnijih svetskih imperija. Od početka sam stacionaran u Madridu, a za njega sam vezan i dalje bez obzira što već neko vreme živim u gradiću Kolaldi Viljalba, udaljenom 35 kilometara od prestonice Španije. Madrid je predivan grad izdašne istorije, a iako život na tom prostoru datira još od pre Rimljana, mesto zvanično postoji od 9. veka, a glavni grad je od 16. veka. Otada je doživeo nesaglediv procvat, što je nažalost narušeno, najpre, terirostičkim napadom 11. marta 2004. godine na centralnu stanicu za vozove i autobuse, a ništa bolja atmosfera ne oseća se ni ovih dana, nakon uvođenja vanrednog stanja povodom pandemije, koja je ostavila dramatičan trag na ovu prelepu zemlju.

            Koronavirus...

            - Zbog katastrofalnih odluka aktuelne vlasti, Španija je za dve nedelje postala država s najvećim brojem zaraženih i preminulih. Recimo, dozvoljena je manifestacija povodom Osmog marta koju je organizovala predsednikova supruga sa grupom feministkinja, čemu su nekontrolisano prisustvovale i već zaražene osobe, pa se narednih dana broj obolelih uvećao za četiri puta. Zatim, kasnilo je i vanredno stanje, jer je ministar zdravlja govorio kako je tek nekoliko slučajeva, a u stvarnosti ih je bilo neuporedivo više. A da ne pričam o tome što je država kupovala testove od neregistrovanih firmi i svi su bili neispravni. Obavezuju ljude da rade i kreću se metroom, a kažnjavaju ih ako ih je dvoje u autu.

            Sve u svemu, život u Španiji nije uvek bajkovit, a ovih dvadeset godina proteklo mi je u neprestanoj borbi i želji za nečim drugačijim. Mislim da sam se dokazao, a osećam se i počastvovano što mogu da kažem da imam dve države, jednu u kojoj sam rođen i drugu u kojoj živim. U njoj živim i ostvarenje snova, baveći se mehanikom motora “Harli Dejvidsona“ u jednom ovlašćenom servisu. Sledeći svoje želje postigao sam da budem deo tog sveta i stila života, iako mislim da, gde god bio, život bi mi bio isti.

            Tako govori ovaj odvažni Starčevac na privremenom radu u Španiji. Naravno, neraskidive su mu veze s rodnim mestom i ne propušta priliku da dođe kući.

            - Kadgod se vratim vidim da Starčevo ide napred i po uslovima života sve manje zaostaje za razvijenim sredinama na zapadu.

            Naposletku, Zoran svojim sugrađanima poručuje:

            - Ne odustajte od borbe i sebe nikad, pa ni u najgorim vremenima!

Jordan Filipović