Nakon osnovne škole, završio je i srednju mašinsku, a potom i Visoku školu strukovnih studija na smeru - berza, osiguranje i bankarstvo.

            Najpre je dugo radio kao muzičar i to kao član tamburaškog sastava “Raspućin“, kao i pojedinih foklornih ansambala, sve dok  2008. godine nije otišao u Sjedinjene Američke Države, tačnije u Filadelfiju, gde je počeo da radi kao spasilac na bazenu. Ubrzo se preselio u Čikago i postao vozač kamiona, a danas je direktor firme sa 280 kamiona i 70 zaposlenih.

            Kako je odrastao mali Miljan?

            - Potičem iz patrijahalne vojno-medicinske porodice, ako se zna da mi je otac bio vojno lice, a majka medicinska sestra. To znači da su nam u kući disciplina i zdravlje uvek bili prioritet. Uopšteno gledano, imao sam srećno detinjstvo i bezbrižno odrastao uz pet godina starijeg brata Marka. Kada sam imao tri godine preselili smo se iz Šumica u Ulicu Ivanački put, ali smo i do danas ostali u kontaktu s društvom iz pomenutog naselja. Često smo se igrali u obližnjoj Lenjinovoj ulici, a pored fudbala i žmurki, ponekad bismo se “ilegalno“ osladili komšijskim trešnjama. Tokom leta nismo propuštali priliku da se okupamo na dunavskoj plaži “milje“...

            Škola...

            - Učila me je Gordana Filipović, za koju mogu da kažem da je bila izuzetno odgovorna i uvek umela da nam privuče pažnju. Voleli smo je i osećali da nas je volela, što smo posebno shvatali kada bi je neko menjao. Potom mi je razredni starešina bila matematičarka LJilja Dragojerac, koja je bila tihi autoritet - nije mnogo pričala, ali je radila sve što treba. NJen predmet mi je oduvek išao, jer sam voleo sve ono što može na kliker, jer nisam mogao da sedim i “bubam“. Što se “vannastavnih aktivnosti“ tiče, najviše sam se družio s Nenadom Jovanovićem, zvanim Guza, i Markom Perovanovićem, a dobru ekipu imao sam i u srednjoj školi.

            Muzika...

            - Sviranje žičanih instrumenata bratu i meni bilo je genima, s ozbirom na to da je tata Joca svojevremeno nastupao u tamburaškom orkestru, kao i u rok bendu s dvojicom Pera - Poljakom i Aćom. Tako smo se, otkad znam za sebe, saplitali o tambure i gitare i ispostavilo se da su nam suđene. Naročito otkad se Marko upisao na a-bas prim kod čuvenog Pere Pavlova. Nedugo zatim i ja sam se latio instrumenta, a prva numera koju sam sa oko 11 godina naučio bila je “Balkan“, da bi mi potom otac usadio ljubav prema pesmama Zvonka Bogdana, kojeg sam slušao po ceo božji dan. Inače, u četvrtom razredu počeo sam da igram u folkloru, što je trajalo sve dok nisam svirao na jednom festivalu i shvatio da mi je to mnogo lepše.

            Svirke...

            - Uz brata sam počeo da nastupam već sa 14 godina, a prvu tezgu nam je organizovao njegov današnji kum - Nebojša Filipović. Naime, svirali smo na nekom slavlju fudbalera “Rada“, zajedno sa Dejanom Đorđevićšem. Nismo imali i neki repertoar; uglavnom smo improvizovali, ali je para bilo koliko hoćeš. U međuvremenu sam nastupao i za KUD “Banat“, kada sam počeo da se intezivnije družim s Bracom, vlasnikom “Đerma“. Za ovu kafanu, nastalu 2002. godine, vezuju se i naši počeci sa sastavom “Raspućin“. Tu smo imali prve tezge, a kasnije ih je bilo sijaset na raznim mestima. Bilo je svega i svačega, ali nikad nismo imali ozbiljnijih problema. Padali su i veliki bakšiš, počev od onog kada nam je direktor poznate firme za jednu pesmu dao 300, 400 evra. Svirali smo i po svadbama, a doživeli smo i jednu u “Rojalu“ na kojoj su se, zbog nekih svojih nesporazuma, masovno potukli mladini i mladoženjeni svatovi. Od srče i gužve jedva smo uspeli da skupimo opremu...

            Odlazak u inostranstvo...

            - Ideja se rodila kada sam 2002. godine, prvi put izašao iz zemlje u okviru jedne turneje s KUD-om “Banat“ u Andaluziji i video kako tamošnja omladina živi: svi su imali dobro plaćene poslove, svoje stanove i skupocene automobile. Združio sam se nekima od njih, pa sam svoj naum pokušao da ostvarim uz pomoć nekih od njih, bez obzira na to što nisam znao ni reč engleskog jezika, a kamoli španskog, pa smo komunicirali tako što sam svaki put plaćao prevodiocu prilikom telefoniranja u pošti. Ponudio mi je da berem masline, ali, nažalost, nisam dobio vizu. Iz istog razloga nisam uspeo ni kao pomorac na trajektu, a taj kurs sam završio u Baru i položio u beogradskoj kapetaniji. Pokušao sam da se “probijem“ i do Nemačke, ali ni od toga ništa... Ta neizvesnost potrajala sve do 2008. godine, kada sam završio kurs za spasioca na niškom “Čairu“ po američkom programu.

            Amerika...

            - I dobio sam vizu, pa sam 19. maja 2008. godine sleteo na aerodrom u NJu DŽerziju, rešen da uspem, naročito kada sam spazio Empajer stejt bilding. Dok me je poslodavac vozio u Filadelfiju, u neverici sam gledao one kuće, tablice, ljude različite boje kože... Ubrzo sam zadužio jedan bazen, kakav tamo poseduje svako naselje od pedesetak kuća. Bio je to zapravo program razmene i učenja jezika, u trajanju od tri meseca, za naknadu od trista dolara nedeljno, što me ni blizu nije zadovoljilo, jer sam došao da uradim nešto ozbiljno. A onda sam se setio momka kojeg sam upoznao na kursu u Nišu - Novice Božića, koji je otišao ranije s grupom koja čisti bazene, što mu je bio samo paravan da uđe u tu ogromnu zemlju, kako bi za mnogo veći novac vozio kamion. E, tu je krenula ozbiljna priča: već s početkom jula je taj, za mene gotovo potpuni neznanac u blizini imao istovar i pozvao me je da krenem s njim u Čikago. Nisam se ni trenutka libio, iako je napuštanje bazena značilo i ulazak u “crnu zonu“. Na sreću, pored toga što mi je našao posao, Novica me je primio u svoj stan i pozajmio pozamašnu svotu novca, bez čega teško da bih uspeo. Ni do danas nisam našao drugo objašnjenje za to osim da je to uradio iz čiste dobrote.

            Posao prevoznika...

            - A onda je usledilo polaganje za dozvolu za vožnju kamiona, u koji dotad nikad nisam ni seo. I prva vožnja bila je za Klivlend. I to zato što je upravo Novica imao udes, pa sam otišao po njega. Vozili smo timski desetak dana i, čim smo se razdvojili, i ja sam slupao ne jedan, nego dva kamiona na trak-stopu u državi Indijani. Tu me je uhvatila prva recesija, pa se zbog nedostatak posla događalo da i po četiri dana prespavam u kamionu. Da nevolja bude veća, naišla je zima, a zime su tamo veoma oštre, pa sam, recimo, zbog poledice iz Indijanapolisa do Čikaga, umesto tri, vozio osam sati. Ali trebalo je vratiti dugove i morao sam da “grizem“ bez obzira na okolnosti. Potom sam promenio firmu i za godinu dana kupio prvi kamion, koji se doduše stalno kvario. Ubrzo sam počeo da menjam vozila i njima radio na procenat za firme. To je bilo sve do 2015. godine, kada sam osnovao svoju kompaniju, koju sam kasnije prodao, jer sam poželeo da se vratim u Srbiju. Ipak, vratio se u Čikago i nastavio da vozim kamion. Na kraju sam od prijatelja Antonija Keljevića, poreklom iz Kragujevca, dobio ponudu koja se ne odbija i postao direktor firme od 350 zaposlenih

            Vožnja kamiona...

            - Veoma je naporno, pa ne treba da čudi što sam, pored nezgode na prvoj vožnji, imao još nekoliko udesa, kao recimo kada sam skliznuo s puta u Indijanapolisu. Hvatalo me je i veliko nevreme, poput onog kada sam se u Finiksu zadesio usred tornada i od siline kiše nisam ništa video pred sobom. Pukom srećom sam se izvukao bez posledica, iako se kamion celu noć klatio zato što je to čudo duvalo bez prestanka. O kakvom je užasu reč, govorili su sutradan prizori razbacanih teretnjaka duž cele trase. Drugi put sam u Oklahomi video čuvenu “pijavicu“, koja je ipak bila na bezbednoj udaljenosti. Imao sam i duge ture i do 5.000 kilometara, kao kada sam vozio delove “boinga“ s kraja na kraj Amerike - od Sijetla na Pacifiku do Orlanda na Floridi. Išao sam čak i u Kanadu, a mogao sam i na Aljasku, ali taj put traje dve nedelje po bespućima i, kada se preračuna, zarada ne bi bila tako impozantna. Rečju, prevozio sam sve: od staklene robe i pločica do čaša i tanjira.

                        Tako govori ovaj uspešni Starčevac na privremenom radu “preko bare“, koji se rado kući vraća, s tim da će jednog dana, sasvim sigurno ponovo živeti ovde.

            - Starčevo je uređeno po svetskim standardima, još samo gas da dođe i sve je tu.

            U tom duhu, Miljan svojim dragim sugrađanima poručuje:

            - Svuda pođi, kući dođi!

Jordan Filipović