Prošao je radni vek, danas je Linka frizer u penziji. Svojevremeno je bila predsednik radničkog saveta u frizerskoj zadruzi “Ukras“, lanac frizerskih salona gde su mnoge generacije Pančevaca i šire okoline koristili usluge šišanja, brijanja i svega što nude frizerski saloni. Pored zanata za koji se opredelila završila je i Srednju školu “Paja Marganović“ u Pančevu. Linka je majka dvoje odraslih sinova i baka troje unučadi, a četvrto unuče je na putu da bude rođeno.

            Još kao dete ste doneli odluku kojim poslom ćete se baviti u životu?

            - Po završetku osnovne škole krenula sam u Pančevo sa namerom da se upišem na zanat. Životni san mi je bio da budem ženski frizer ali sticajem okolnosti celog života sam bila muški frizer. Nakon samo desetak dana posle završene osmogodišnje škole, sa školskim drugarom Đorđem Markovim, koji je želeo da bude krojač, krenula sam u potragu za zanatom. Istog dana sam primljena kod majstora Petra Kovačića, a tako mu se zvala i radnja, dok je moj prijatelj takođe istog dana bio primljen u krojačku radnju.

            To zvuči suviše lako ako znamo koliko je danas teško doći do posla?

            - Imala sam želju koju sam htela da ispunim. Ppre nego što sam se stvarno zaposlila morala sam tri godine da izučavam zanat. Paralelno sa učenjem frizerskog zanata išla sam redovno u školu. Prve godine po završetku osnovne škole nisam imala letnji raspust, bukvalno sam celo leto provela  učeći u frizerskoj radnji. Posle tri godine izučavanja zanata ostala sam još četiri godine kod istog majstora u salonu kao radnik. Bilo mi je veoma naporno zbog dvokratnog radnog vremena tako da sam morala po dva puta dnevno da putujem u Pančevo, a ukoliko bi to godišnje doba dozvoljavalo, putovala sam biciklom jer je jedino tako bilo isplativo. Nakon ukupno sedam godina ukazala mi se šansa da promenim radno mesto.

            Napredujete u poslu?

            - Ipak je “Zadruga“ u to vreme imala oko 85 zaposlenih radnika i jedanaest lokala u Pančevu... Važila je za ozbiljno preduzeće. Nakon konkurisanja na slobodno radno mesto, a sa diplomom kod pomenutog majstora gde sam izučila zanat, konačno sam se zaposlila u ozbiljnoj velikoj firmi gde sam radila do penzije. Posle 10 godina rad izabrana sam za predsednicu radničkog saveta gde sam na sednicama ovog tela predstavljala moje kolege. Godine su prošle, i tako od 1973. godine, pa sve do penzije.

            Rad sa ljudima, kakva su vaša iskustva?

            - U narodu kruži verovanje da je sa ljudima teško raditi ali ja mislim suprotno. Kao i svako na radnom mestu kroz godine ima lepih i neprijatnih situacija ali ja nikada nisam imala problem niti sam se pokajala zato što sam radni vek provela radeći sa ljudima. Obično se danas setim samo onih lepih stvari a bilo je raznih dogodovština. Dan danas se posećujem sa svojim kolegama, popijemo kafu i setimo se nekih davnih vremena.

            Često se čujem sa starim mušterijama pa i oni ponekad svrate da se vidimo. Nije to nikakvo čudo jer nekada su ljudi imali jednog majstora frizera za ceo život bukvalno se dešava da prvog radnog dana upoznaš mušteriju kojoj održavaš frizuru do odlaska u penziju. Godinama se izgradi poštovanje, poverenje koje preraste u prijateljstvo.

            Kako provodite penzionerske dane?

            - Iznad svega se osećam kao ostvaren čovek u smislu da sam dočekala penziju, odgajila decu i postala baka troje unučadi a četvrto je trenutno na putu. Imala sam tu sreću da sam posao koji sam volela radila od prvog dana pa sve do penzije.

            Danas mi je jedan kutak u kući uređen baš kao na radnom mestu, jednostavno, kao i svaki drugi majstor koji alat koji koristi u firmi ima i kod kuće... Danas mojim unucima održavam frizure, družim se sa komšijama, zadovoljna sam životom osim što mi nedostaje moj suprug koji je nakon osamnaest godina zajedničkog braka tragično preminuo.

Goran Milošević