Osnovnu školu završila je u pomenutoj Omoljici, a nakon sticanja diplome sa Ekonomske škole, 1. novembra 1975.  zaposlila se kao knjigovođa u omoljičkoj Mesnoj zajednici, gde je provela 18 godina, da bi dve godine radila u JKP-u “Starčevac“, kada je prešla u Odbojkaški klub, a 2000. godine konačno se u potpunosti posvetila svojoj privatnoj knjigovodstvenoj agenciji. Tu firmu i danas neformalno vodi, iako je već nekoliko godina zvanično penzioner.

            Bila je udata za čuvenog ugostitelja Andriju od 1. februara 1976. godine, sve dok nije prerano preminuo 2009. godine. Prethodno su na put izveli Vladimira (43), LJiljanu (38) i Gorana zvanog Arkan (33). Svi oni su sada porodični ljudi, od kojih ima, kako kaže, osmoro unuka - Vanju (28), Miloša (26) i Lenu (10); Jelenu (18), Milicu (5) i Dunju (1,5), kao i Nikolu (10) i Andreu (5). U slobodno vreme, veoma voli da putuje.

            Kako je odrastala mala Dragica?

            - Mi, Tadići, stanovali smo u Ulici Branka Radičevića, na broju 28, u divnom, zelenom okruženju. Isto tako divni ljudi živeli su u komšiluku, poput porodica Babić, Maksimović, Kojić, s čijom decom smo se bezbrižno igrali tada popularnih igara - od žmurki do “između dve vatre“. Kao porodica živeli smo složno i srećno. Iako u materijalnom smislu relativno skromno, jer otac je radio u mlinu, a majka sezonski u PIK-u. Ali uprkos tome, roditelji su nas odškolovali sve do jednog. Oni su bili tihi i doboćudni ljudi, ali za nas neprikosnoveni autoriteti. Otac je voleo kafanu i druženje, dok je majka sve to stoiki podnosila i tolerisala, a taj gen sam od nje nasledila. Pamtim da sam, kako bi mogla da izađem u centar, to morala da zaslužim tako što bih, recimo, starijem bratu čistila cipele ili pekla palačinke.

            Školovanje...

            - Bila sam veoma poslušna, a jedino što mi je majka zamerala bilo je kada sam se pred matursko veče ošišala na kratko. U školi sam umela da udarim muškarce, naravno pod uslovom da to “zasluže“  nekim bezobrazlukom. Tako sam jednog Savu ozbiljno zveknula lenjirom, pa sam bila i kažnjena. Volela sam školu, kao i rukomet, koji sam usput igrala. Učenje mi je išlo solidno, ali najbolje matematika, što je očigledno predskazivalo moje buduće profesionalno usmerenje. E, taj talenat sam verovatno pokupila od oca, koji je, kada sam bila mala, svakodnevno donosio knjige o prijemu žita. I na tim stotinama strana, kod njega nije mogla da bude nijedna parica greške. Sve vreme sam mu pomagala i kupovala zanat. Zbog toga sam prvobitno želela da budem trgovac, ali se majka usprotivila i poslala u ekonomsku školu. I dobro je uradila, jer sam se u tome apsolutno pronašla.

            Mladost...

            - Odlazila sam na igranke u Omoljicu, Brestovac i, naravno, Starčevo. Imala sam samo jednog momka pre udaje i to je bila prava mladalačka ljubav. Ali kada sam jedanput u čuvenoj starčevačkoj diskoteci upoznala Andru, znala sam da će on za mene zauvek biti nešto sveto. I tada je, kao i na samom kraju života, ima o problema s nogom: bila mu je u gipsu, jer je slomio na fudbalu. Zamolio me je za ples; lepo smo zaigrali i desila se ljubav na prvi pogled. Čeala sam ga da se vrati iz vojske, otkada smo neraskidivo bili vezani jedno za drugo. Do samog kraja, 2009. godine, kada nas je prerano nastupio, ali ja njega i dalje volim, kao da je tu...

            Dolazak u Starčevo...

            - Čim sam dobila ugovor za stalno, 1. februara 1976, pobegla sam za Andru. U Starčevo sam došla balava, nisam znala ni veš da operem. Ali, mnogo mi je pomogla zaova Gorica i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Imala sam i lep odnos sa svekrom i svekrvom. A od prvog dana veliki prijatelj mi je i prva komšinica LJubica Đirović, od koje sam, takođe, mnogo naučila. Od početka sam i vredno radila, pa bih, recimo, nakon posla u Mesnoj zajednici, odmah trčala i do kafane u zgradi Doma kulture koju je Andra otvorio  1981. godine i tako postao jedan od prvih privatnih  ugostitelja. Na početku sam se bunila, jer sam zazirala od privatluka u to vreme. Ali on je to lepo gurao, a ja sam mu svesrdno pomagala. Radilo se maltene non-stop, pa se kafana nije džabe zvala “Dan i noć“. Događalo se da Andra osvane tamo, malo odspava u lokalu i nastavi s poslom. Tada su, pored ostalog, nadaleko bile čuvene njegove kolenice i dimljene vešalice. Usput je za vreme seoskih slava držao i šatore, i po tri istovremeno, što je osamdesetih bilo veoma popularno, a za pare je bilo teško naći dovoljno kutija. Potom se je kafana preseljena u našu kuću u tadašnjoj Grobljanskoj ulici, da bi kasnije, sasvim prirodno, dobila dobila i naziv - “Kod Andre“. Za to vreme dogodilo se bezbroj nezaboravnih trenutaka, a moj muž je stekao i mnogo divnih prijatelja, poput Rake, Doce, Mecingera, Perice iz Ivanova, pa Saše Prvulja, Kitanovića i, naravno, Keleta i Purkara. Kafanski život iznedrio je i sijaset anegdota, a neke nikad neću zaboraviti. Jednom tako polazim na posao u pola 6 u Omoljicu i vidim poznata kola ispred trafike. U njima Andra i Raka spavaju, pa sve zvoni. Ja lupim, a moj muž odmah otvori oči i dovitljivo kaže: - Čekamo novine! A oni pijaniii... Drugi put, ponovo njih dvojica zajutre, kad Raka, kao, ne sme kući. Kako ne bi išao praznih ruku, oni odu da kupe paradajz i krompir. Na kapiji ih dočeka Rakina žena, inače takođe veliki laf, i ne može očima da veruje: -  Crni, Rako pa juče smo izvadili deset džakova krompira!? A Andra će na to: - Brzo vraćaj krompir, nosi paradajz...

            Računovodstvo...

            - Počela sam, kao što rekoh, u omoljičkoj Mesnoj zajednici te 1975. godine, a zanat sam dobro ispekla najviše zahvaljujući ljudima iz PIK-a. U to vreme su u Skupštini Mesne zajednice bili i Dule Radanović i Milan Tadić, koji su me doslovce naterali da radim i privatno. I počela sam upravo od Duletove radnje, a dozvolili su mi da, kada završim sve u Mesnoj zajednici, ostajem u njoj i popodne za svoj groš. Krenula je radnja po radnja, pa sam ubrzo došla na nivo da moram i da odbijam klijente. Sve u svemu, u ovom poslu najbitnija su osećaj za matematiku, strpljivost i praćenje zakona, jer klijentima treba omogućiti sve pogodnosti koje on dozvoljava. Recimo, samo za priručnike dajem po sto hiljada dinara godišnje. Dobar knjigovođa je stub firme. Moram da priznam da mnogo toga, da ne kažem sve, imam u glavi. U svakom trenutku znam i gde mi svaki papir stoji, kojih je puna garaža, pa sam počela da ih pakujem i na tavan.

            Agencija...

            - U penziji sam već deset godina, a 2007. godine sam agenciju zvanično prebacila na ćerku LJilju. Tu ima i anegdota: kada smo išli kod notara s ciljem da se sinovi odreknu prava u njenu korist, Goran se pobunio i počeo da traži pare. Svi smo se zabezeknuli, ali ubrzo se ispostavilo da je pitanju još jedna komedija šaljivog Arkana. Već desetak godina pored LJilje, radi i Goranova supruga, kao i Ivana Keljević i moja snaja s bratovljeve strane, koja poslove obavlja preko “tim vjuera“ od kuće na Kotežu. Mislim da gotovo savšreno funkcionišemo. Ipak, naravno bude i grešaka, kao kada mi je nedavno bila finansijska inspekcija, jer neka tri računa nisam prikazala u evidenciji PDV-a, iako sam morala. Ipak, dobili smo samo opomenu, tako da nikad nisam platila kaznu, iako inspekcija naiđe bar desetak puta godišnje. Na primer, prošle godine sam predala 70 završnih računa, a od čega za dvadesetak udruženja, kojima radim iz čiste ljubavi. I nijedan mi nije vraćen, jer je sve bilo besprekorno.

            Životne borbe...

            - Moj Andra je preminuo 10. avgusta 2009. godine, najviše zbog toga što je bio nemaran prema svojoj bolesti. Otada, tog datuma, održavamo revijalno takmičenje u kuvanju čorbe, koje je bilo jedan od njegovih zaštitnih znakova, kada dođe veliki broj njegovih prijatelja. Međutim, nakon tog gubitka, žiivot mi se veoma istumbao. A taman smo, nakon duge bitke, od Crne Reke do Jadranske Lešnice, uspeli da najstarijeg sina Vladimira iščupamo iz ralja droge. Međutim, čim smo ga izlečili od narkomanije, zašao je u alkohol. I tada sam se udružila s njegovom ženom, LJiljom i Goranom, kako bismo ga nekako spasili. Odlučili smo da prijavimo nasilje u porodici, što je bio jedini način da ga otpremimo na lečenje. Jednostavno, čupala sam moje dete i nisam htela da prezam ni od čega. Na sreću, Vlajko sada je sušta suprotnost - veliki je humanitarac i najviše vodi računa o familiji, o svakom od nas. Mene, recimo, često grdi što ne odustanem od posla. Ali ja bez toga ne mogu već 44 godine, naročito zato što imam dobre komintente. Velikim delom i zahvaljujući njima i ja sam se izborila sa svojom bolešću, koju mi je ustanovljena 2015. godine. Tada sam, za Svetog Nikolu, primetila na dojci malu kvržicu, iako nisam imala gotovo nikave simptome, jer mi se tek samo malo zacrvenelo. Nisam časila, pa mi je narednih dana utvrđen rak dojke i već 22. decembra uspešno operisana. I to najviše zahvaljujući vlasniku “Hermes“ pekare, koji mi je kao treći brat, jer godinama uspešno sarađujemo. Doktor Duda Stojić me je odmah operisao i odstranio celu desnu dojku, koja je bukvalno bila pojedena. Mesec dana sam ležala u bolnici, zato što mi je izbila i jedna gnojna infekcija. Potom sam svakog dana menjala šest autobusa, kako bih dobila trideset zračenja, a onda je usledilo šesnaest hemioterapija. Nakon svega, sada su rezultati dobri. To znači da sam pobedila opaku bolest, pa svakom ko se, nažalost, nađe u takvoj situaciji, želim da nikada ne odustane, što najvažniji recept za uspeh.

            Starčevo danas?

            - Sve mogu da pohvalim, pre svega Trg i pijacu. Jedina primedba je što naša Ulica kestenova još uvek nije rekonstruisana, a to je nužno zato što je, kao posledica sleganja asflata, mnogo vode u podrumima.

            Tako govori ova hrabra, uporna i poštena žena, a sugrađanima, kroz (polu)šalu poručuje:

            - Volim sve Starčevce i Starčevo, ali mi je rodna Omoljica ipak za nijansu milija.

Jordan Filipović