Doseljeno katoličko stanovništvo, tada, nije  bez razloga odabralo za zaštitnika svoje crkve baš Sv. Mauricija. To se može zaključiti iz samog životopisa Sv. Mauricija, a s obzirom na to da je doseljeno stanovništvo bilo vojno angažovano ili su bili razvojačeni, jedan je od razloga odabira. Evo šta kažu istorijski zapisi: Mauricije je bio poreklom egipatski Kopt i služio je kao legionar u rimskoj legiji u garnizonu u Tebi. Mauricijeva legija, koja je brojala oko 6600 vojnika, uglavnom hrišćana,  poslana je iz Tebe (Afrika) u Galiju (Evropa) kao pojačanje caru Maksimijanu da u uguši pobunu koja je tamo izbila. Legijom su zapovedali Mauricije, Candidus, Inocent i Eksuperije, koji su svi kasnije proglašeni za svece opšte Crkve. Međutim, kada su stigli u Agaunum, car Maksimijan im je naredio da napadnu tamošnje hrišćane, a oni su odbili naredbu.

Mauricije je tom prilikom rekao: - Care, mi smo tvoji vojnici, ali smo takođe vojnici istinskog Boga. Mi ti dugujemo poslušnost u svim stvarima koje nisu protiv NJegovog zakona. Rado ćemo se suprodstaviti tvojim neprijateljima, ko god bili, ali ne možemo okaljati svoje ruke krvlju nevinih ljudi. Pre zakletve tebi, položili smo zakletvu Bogu. Ni ti ne bi mogao imati poverenja u nas ako bismo zbog druge zakletve pogazili prvu. I imaj na umu, mi imamo oružje u rukama, ali ćemo radije umreti nevini nego živeti sa grehom.

Kako su tadašnji Starčevci živeli na samoj granici s Otomanskim carstvom, tj. okupiranom Srbijom, zaštitu su tražili i u odabranom crkvenom Svecu. Još jedan razlog je i sam datum tj, Spomendan navedenog Sveca, koji je kako je na početku spomenuto 22. septembra, a to je pred sam početak ponovno velikih jesenjih ratarskih radova, berbe kukuruza, a znamo da su doseljenici, osim što su došli da čuvaju granicu, naseljeni i radi obnove poljoprivrede u tada opustošenim krajevima Austriougarske monarhije.

A kako se nekada slavilo? Osim same crkvene proslave, slavilo je i čitavo selo. Pored crkvenih velikodostojnika, obredima u crkvi prisustvovala je većina kako katoličkog tako i pravoslavnog stanovništva sa svojim predstavnicima, što je ostalo do današnjih dana, ali Kirvaj u Starčevu nije zaživeo kao sveopšta seoska slava, kao prethodne dve, o kojima sam pisao. Kirvaj je ostao  crkvena slava i vezana uz katoličko stanovništvo i više se proslavljao u familijarnim krugovima. Prvo se za Kirvaj moralo sve dobro u kući pripremiti, a to znači dobrog jela i pića.

Kuće su morale biti čiste i uredne jer su se dočekivali i gosti, obično familija iz drugih sela, a nekad i iz daleka sveta. Gledalo se da gosti budu, što bi rekli, mlađi svet, to jest devojke i momci, kako bi se možda neko u nekoga zagledao, a  na taj način proširilo prijateljstvo. Nakon dočeka gostiju išlo bi se u crkvu, zatim na ručak, posle ručka malo posedilo, popričalo, mladi se prošetali po selu, a žene na saborima dale svemu svoj komentar.

I Starčevački birtovi, naroito oni koji su bili blizu crkve, a i oni u gornjanskom kraju imali su više posla, jer je muški svet nakon izlaska iz crkve, a pre ručka rado svratio na po koju čašicu.

Birtovi su i predveče imali više posla, a naročito oni koji su imali sale za igranku. Devojke  bi u pratnji svojih mama  išle na igranku, a nije  nedostajalo i udvarača.

No kako svemu dođe kraj tako i danu Kirvaja, a kukuruz čeka berbu.

Vinko Rukavina