Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih“ rođen je 5. januara 1930. godine u Alibunaru, od majke Milice i oca, takođe, Nemanje, a ima i godinu dana mlađu sestru Zoricu. On od osme godine do danas živi u Pančevu; završio je Osnovnu školu “Dositej Obradović“, pa gimnaziju i, naposletku, Višu pedagošku u Beogradu. Ceo radni vek proveo je kao nastavnik biologije, od čega 36  godina u Starčevu. U međuvremenu je imao mnogo hobija - skijao je, jedrio, pa čak i nekoliko puta skakao padobranom.

            Pre oko četvrt veka otišao je u penziju, a iako već sedamanest godina živi sam, nakon što mu je supruga Ana preminula, ovom vitalnom, trezvenom i svestranom devedesetogodišnjaku nikako nije dosadno, jer po ceo dan radi nešto zanimljivo.

            Ima dve ćerke - Gordanu, pravnicu, i Živku, profesorku u Muzičkoj školi “Jovan Bandur“, koje su mu podarile i unuke Božidara (21), kao i Milana (11) i Anu (5).

            Kako je odrastao mali Duško?

            - Zvali su me tako ne bi li me razlikovali od oca Nemanje, čije sam ime poneo. Kada smo živeli u Alibunaru, radio je u sudskoj pisarnici, a meni je, kao mališanu, najinteresantnije bilo to što je uz službenu uniformu, imao opasač i bodež. Potom je prebačen u poresku službu u Beloj Crkvi, gde smo živeli do moje osme godine. Nakon toga došli smo u Pančevo, kod maminog oca, koji se tu doselio iz Dolova. Tamo su imali i sodaru, jer je deda, za vreme vojne službe u Pešti, kupio tu mašinu na ručni pogon. Kako su za nju koristili ugljen-dioksid, nabavljali su ga čak u Rumuniji, za šta bi putovali po tri dana i to neretko sankama. Zbog toga im je ostao nadimak sodadžije. Inače, deda je bio i kolar, a neki njegov alat čuvam i danas. Živeli smo u Karađorđevoj ulici, u kući, u kojoj i danas stanujem. Sada je to maltene centar grada, dok sam ja, u to predratno vreme, odrastao uz životinje, poput konja, a držali smo i svinje.

            Školovanje...

            - Moja osnovna škola zvala se po Dositeju; bio sam dobar đak, kako po učenju, tako i po disciplini. U tom smislu, dobro pamtim jednu anegdoticu iz drugog razreda. Naime, u nekom momentu učiteljica je nakratko morala da napusti čas, pa je ovlastila redara da zabeleži sve koji to “zasluže“. Među njima sam bio i ja, ali samo zato što sam se načas okrenuo prema jednom drugu. Kada se učiteljica vratila, prvo je baš mene klepila i to tako snažno da mi je vilica ispala. Ipak, nisam se zbunio već sam je odmah vratio na mesto, pa je samo škljocnula. Nakon toga, vodio sam računa da se previše ne okrećšem levo-desno...

            Rat...

            - Pamtim kako je te 1941. godine mama govorila da će biti rata a da nećemo ni “crveno jaje dočekati“. Sećam se i da se pričalo da “ne sme Hitler da udari na Rusiju, jer,  Rusi imaju tenk - ko kuća“! Tada si mogao da se informišešeš jedino ako izađeš na prozor i slušaš šta ko priča, pa smo tako, s ulice, te kobne šestoaprilske nedelje, čuli da je počeo rat. Ubrzo se pojavio rođak iz Dolova da nas vodi u selo, dok je jedino baba ostala kod kuće. Dočekala je nemačke vojnike, koji su zaključana vrata otvorili kalauzom. Doduše, nisu bili nasilni, već su samo hteli da prenoće. Za to vreme smo mama, sestra i ja, s prozora kuće u Dolovu, gledali kako u selo najpre ulaze dva motora s prikolicama i mitraljezima na njoj. Potom su naišla blindirana kola, koja su, na naše zaprepašćenje, stala i okrenula kupolu baš prema nama. A mi - bež’ s prozora! Ipak, vozilo se samo okrenulo u rikverc; istrčala su dva vojnika i iz kuće preko puta izvela nekog sa šajkačom na glavi. Mislim da su ga posle tukli...

            Ratne strahote...

            - Nakon mesec vratili smo se u Pančevo, u kojem je, u međuvremenu, bilo i masovnijih pogubljenja. I to uglavnom onih za koje se odranije znalo da su vikali “bolje rat, nego pakt“. Bilo je i pucnjave, čak i u našoj neposrednoj blizini. Naime, nacisti su, jednog jutra, par kuća niže, pohapsili neke komuniste. A jednu ženu, koja se sakrila u kazanu, čak su i ubili. I ja sam, nažalaost, video sam kako njen leš odvoze zaprežnim kolima. Najviše streljanja i vešanja bilo je u groblju i oko njega. Među njima stradao je i komšija Milenko Jepić. Kako se radilo o velikom i jakom čoveku, priča se da su Nemci morali nekoliko puta da ponavljaju egzekuciju jer je pod težinom čoveka pucalo drvo na kojem je bila omča. Odlazilo se i na kuluk, pa je drugi komšija jedanput pozvan da ode svojim kolima, s još desetak ljudi, do spomenika pokraj današnjeg “Vodovoda“. Ispostavilo se da treba da potovare leševe oko sto streljanih talaca, koje su kasnije po naredbi morali da provezu po varoši. Kad se vratio, kola su mu bila krvava, a njegova žena je našla opanak, koji je okadila i sahranila. I naš rođak, Bora Patić, advokat iz Dolova, bio je u grupi za streljanje, ali se u poslednji čas nekako izvukao. Proveo je noć u iščekivanju i za nekoliko sati potpuno osedeo. Nakon svih tih muka, 1944. godine usledilo je oslobođenje, u vezi s čim mi se urezala slika ulaska u grad grupe omladinaca sa zastavama koji su uzvikivali su parole. E onda je krenulo hapšenje i ubijanje saradnika okupatora, pa čak i onih što su samo poslovali za vreme rata, poput gvožđara Stefanovića ili apotekara Gajića, kojem nije momoglo ni to što je partizanima slao sanitetski materijal.

            Vojska...

            - Nakon osnovne škole, koja je u to vreme trajala četiri godine, završio sam i dvostruko dugotrajniju  gimnaziju. Kako sam shvatio da nisam talentovan za matematiku i engleski jezik, birao sam smer koji nema ta dva predmeta i upisao Višu pedagošku. Zapravo, voleo sam vojsku i oružje, pa sam bio veoma predan i savestan prilikom služenja armije. To mi se u odeđenom momentu umalo i obilo o glavu. Naime, jedanput se dogodilo da me oficir upita kako mi je u vojsci, a ja sam mu se pomalo naivno požalio da je sve uglavnom u najboljem redu, izuzev što desetari mnogo psuju. Kao “nagrada“ za tu iskrenost sledovalo mi je mesec dana ribanja klozeta u okviru dežurnog voda. Tu sam izvukao pouku da ponekad treba držati jezik za zubima, pa kadgod me je kapetan ponovo pitao, odgovorao sam kratko i jasno - vrlo dobro, druže kapetane. A u međuvremenu sam prestao da čistim toalete.

            Dolazak u Starčevo...

            - Još kada mi je na pedagoškoj ostala samo botanika, dobio sam poziv da predajem biologiju u Crepaji, gde sam radio godinu dana. Potom sam prešao u Deliblato, u kojem sam ostao dvostruko duže. Tada sam od sekreterice starčevačke škole Brane Stojković, saznao da tamo postoji jedno slobodno radno mesto, koje sam i dobio 1960. godine. U prvo vreme išao sam na posao motorom, a nedugo zatim, od Škole sam dobio stan kod šnajdera Makovnika. Učionice su bile raštrkane na više mesta - u blizini katoličke crkve, prodavnice “Starčevka“ i Opštine (danas MZ). Što se kolektiva tiče, pored Nedeljka Navale, najsličnije talasne dužine imao sam s Miletom Filipovićem, što je bio i razlog da se obostrano okumimo. Sve u svemu, sviđala mi se atmosfera u kojoj sam radio, jer su seoska deca većinom bila dobra zato što su odmalena uvođena u poslove koji zahtevaju održavanje poljoprivrednog domaćinstva. Ni roditelji nisu filozofirali, već bi narodski govorili - samo ti učo radi svoje... Recimo, jedanput sam na početku karijere odveo osmake na eksurziju po Pančevu i kada su se vratili natrag postali su druga deca, neuporedivo bezbraznija. U prevodu, videli kako se ovi iz grada ponašaju i od njih pokupili fazone. Pokvarili su se doslovce za jedan dan.

            Prosveta...

            - Pored biologije, jedno vreme predavao sam i hemiju, a kasnije sam dobio predmet prva pomoć i zaštita. Držao sam i streljaštvo kao sekciju. Pred kraj su me zvali da pređem u “Zmaj Jovinu“, ali nisam pristao. Zašto bih, kada mi je u Starčevu bilo potaman, najviše zato što su deca sa sela u to vreme bila poslušna, vaspitana i naviknuta da rade. Što se tiče mojih učenika u Starčevu, koliko znam, svi su postali dobri ljudi, jer zaista s njihove strane nisam doživljavao neke naročite bezobrazluke. Doduše, bilo je raznih nestašluka i ponekad je morala da padne i vaspitna ćuška, što je bilo u duhu tog vremena. I svi oni koji su tada verovatno bili malo kivni zbog toga, kasnije, kada sam ih viđao kao odrasle ljude, nisu imali nikakvu dilemu da je sve to bilo za njihovo dobro. Mnogi me danas oslovljavaju sa “profesore“, a ja kažem da je to velika razlika, jer sam ja kao nastavnik studirao samo dve, ne četiri. Ali - kažu mi moji bivši učenici - “vi ste sve znali“... Odgovaram im da sam znao ono što je gradivo, ali da se događalo da ne znam baš odgovor na svako njihovo vannastavno pitanje. S tim u vezi, jedan profesor naučio me je da se ne treba stideti ako nešto ne znaš, već da to kasnije negde pročitaš i preneseš deci. Recimo, u nastavi smo samo spomenuli viruse. Kao, to nije ni živo ni mrtvo, više kao kristal, ali kada uđe u ćeliju veže se za njeno jezgro, onda oživi i razmnožava se. I tu nema leka, već organizam sam stvori antitela čime ih suzbija. Ali, to sam sasvim slučajno saznao - čitajući “Politikin zabavnik“, čuveni list za decu i odrasle.

            Penzija...

            - Moja velika želja bila je da budem komandir odeljenja u vojsci. To sam na kraju službovanja i postao, što se na neki način nastavilo u školi, budući da sam, pored toga što sam predavao, bio i odeljenski starešina. Tako ispada da sam celog života bio komandir odeljenja. Sada sam već dugo u penziji. Ne žalim se i nek’ potraje.

            Starčevo, danas?

            - Dobro to izgleda, iako već dugo nisam bio tamo. Promene nabolje su vidljive, a najvažnije je to što je mesto dobilo kanalizaciju.

            Tako govori legendarni nastavnik starčevačke škole, koji je i sa devedeset godina vitalan i aktivan, pa radi i na strugu, testerama, vozi bicikl, popravlja sam sebi stvari po kući, a donedavno je čak držao i pčele u svom dvorištu u Karađorđevoj ulici. NJegova poruka, pre svega mlađim Starčevcima, zapravo je stvaran događaj iz njegovog života:

            - Unuk Boža, sin starije ćerke Gordane, jedanput mi je postavio vrlo teško pitanje - “svi se uredno mole i kako to Bog nekom pomogne, nekom ne“?! Odgovorio sam se tako što sam se setio priče jednog poznanika iz Iraka: Bog je svakom pomogao, jer mu je na samom početku dao mozak da može da izabere između dobrog i lošeg...

Jordan Filipović