Nada je rođena u Beogradu, 11. maja 1933. godine, kao jedino dete Milice i Milorada. Tamo je završila osnovnu školu, gimnaziju i višu pedagošku školu. Nakon što je promenila nekoliko radnih mesta, 1963. godine dolazi u Starčevo, gde se zapošljava najpre kao nastavnik matematike, a potom i fizike, po čemu je i ostala najprepoznatljivija. Bila je u braku sa Ristom četrdeset godina (od 1953. do njegove smrti 1993. godine), a imali su dvoje dice: sina takođe Ristu (i takođe, pokojnog) i Milenu (1959.), koja već dugo godina živi u Solunu. Od njih Nada ima mnogo unučadi, pa i praunučadi.

            Kako je odrastala mala Nada?

            - Otac je bio zanatlija, to jest jorgandžija i maltene neprestano se nalazio na terenu, pa sam praktično odrastala uz majku domaćicu. Ona je bila veoma racionalna i mudra, iako bez formalnog obrazovanja, premda je u svoje vreme žarko želela da upiše učiteljsku školu, ali joj roditelji to nisu dozvolili. Živeli smo na Zvezdari, u Ulici gospodara Vučića. Tada je tamo bila maltene periferija, u blizini su rasli kukuruzi, tačnije iza okretnice “šestice“, dokle je išao tramvaj pod tim brojem. Ipak, u okolini je bilo i otmenih buržoaskih vila. Što se mene tiče, teško sam podnosila to što sam bila jedinica, jer sam oduvek želela da imam starijeg brata. Ipak, na moju sreću, u našem dvorištu živelo je još dece. Bez obzira što smo bili svedoci veoma teskobnih i siromašnih vremena, nismo se svađali, već smo poštovali to malo što smo imali. Sećam se da smo uobičavali da se ispod stola igramo porodice, to jest mame, tate i dece, spremanja ručkova...

            Drugi svetski rat...

            - Kada je počeo rat već sam navršila sedam godina, pa ga se veoma dobro sećam. Tata je bio iz Male Krsne, gde smo često pokušavali da se sklonimo od bombardovanja, ali to nam nikako nije uspevalo i kadgod su avioni ispuštali ubistveni tovar uvek smo se nalazili u Beogradu. Na sreću, ostali smo živi. Uvek su mi govorili da kad zatutnji s neba stanem ispod ragastola, jer ću, ako se sruši krov, tako najlakše uspeti da preživim. Dobro pamtim i Nemce, ali i mnoge druge vojske. Pohađala sam školu “Vojislav Ilić“, koju su redovno zauzimali i “nedićevci“ ili “ljotićevci“. Zbog toga smo često ostajali bez učionica i morali da se snebivamo po raznim neuslovnim kućama sve do kraja rata. Otac je pet meseci bio na prinudnom radu u borskom rudniku, a s tim u vezi, da ga ne bi odveli, majka ga je ubeđivala da se prijavi kod LJotića ili Nedića. Odbijao je svaku pomisao na to, pa je ubrzo odveden. No nekako je uspeo da pobegne i peške dođe do Beograda. Bilo je teško opstati tih godina, preživaljavali smo od nekog maminog nakita, za koji se, naravno, nije mogla dobiti ni blizu puna cena. Pritom, Nemci nisu davali da se donosi hrana, pa smo morali da i to malo šverecujemo na razne načine. Današnja deca ne mogu ni da zamisle šta smo jeli. Recimo, u slast smo grickali kukuruz umesto čipsa, a kuvanu repu kao ratluk. Bilo je i raznih škakljivih situacija, pa nam je tako jedne noći neko zakucao. Radilo se o nemačkom vojniku, koji je bio trešten pijan - pitao nas je da prespava, kako ga ne bi uhapsio ozloglašeni Gestapo. Moji su ga pustili u kuhinju, pokazivao je fotografije svoje dece i na kraju mi je čak i ostavio neku siću. Da je Gestapo to saznao veravatno bi nas zbog toga sve pobili.

            ...Kada je život visio o koncu...

            - Jednostavno, bila su to gadna vremena, jer je bilo dovoljno da neko pokaže prstom na nekog i da mu glave ode. S tim u vezi, pamtim i komšinicu koja je, kad god se sretnemo, uvek negde žurila, kao da hoće da nas se otrese. Ispostavilo se da je čuvala Kardelja i druge komuniste, zbog čega je, zajedno s mužem, završila u logoru na Banjici, gde im se gubi svaki trag. Prisustvovala sam i nemilim scenama i to pri samom oslobođenju. Tada smo čuli kako komšije viču da Rusi dolaze, pa smo mi, svi stanari iz našeg dvorišta, izleteli smo na ulicu i sa kapije videli kako dolaze tenkovi. Odjednom je, sav zelen u licu, otac urliknuo - “Bežite, preko su Nemci“. Švabe su virile iz obližnje šupe s uperenim puškama i vrlo lako smo mogli da nastradamo. Zapravo, sekunde su nas delile od smrti. Na našu sreću, imali su “preča posla“, pa smo nekako pobegli unutra. Iz puke dečije radoznalosti popela sam se na sto i krajičkom oka gledala šta se dalje događalo. Kada su Rusi naišli, verovatno im je neko rekao gde su Nemci, pa su ih ovi do jednog nemilosrdno poubijali, što sam videla svojim očima. Zapanjilo me je to kako se ljudi ponašaju kao hijene - gazili su po njima i skidali im nakit. Meni je to bilo neopisivo strašno. Zbog toga sam se tokom rata jako plašila za majku, koja je na gornjoj vilici nosila takozvani most sav optočen zlatom. Pa, ako smo išli kroz selo stalno sam je vukla za ruku da ne priča mnogo, jer sam u Maloj Krsni mogla da slušam priče kako četnici čupaju zlatne zube, kojih sam se onako bradatih i s redenicima, jako plašila.

            Obrazovanje i posao...

            - Nakon male mature, završila sam Treću beogradsku gimnaziju. Uprkos svim ratnim i poratnim nedaćama, učili su nas temeljno i poštovane su prave vrednosti. Tada sam imala sklonost prema srpskom jeziku; lepo sam pisala i nije se naziralo da ću se baviti prirodnim naukama. U stvari, želela sam da upišem farmaciju. Međutim, negde u to vreme otac se odao alkoholu, zbog čega su se moji razveli. Kako bi me odškolovala, mama je počela da bedinuje i to kod čuvenog kompozitora Stevana Hristića. Tako sam 1954. godine krenula u višu pedagošku - smer matematika, fizika i hemija. Dobila sam i stipendiju, dala jedan kolokvijum i dok sam spremala prve ispite u biblioteci, upoznala budućeg supruga Ristu, tadašnjeg apsolventa na defektologiji. I za dva meseca se udala. Nakon što je muž diplomirao, neko vreme smo kao vaspitači radili u Temerinu, pa je on dobio Suboticu, a ja se vratila kod mame da završim studije. Kada sam ih uspešno okončala, već sam rodila sina, pa je ta odvojenost počela da mi smeta i odlučila sam da odem kod supruga. Međutim, tamo nisam mogla da nađem posao u struci, jer su sve škole bile dvojezične, a ja nisam znala mađarski jezik. Potom je Rista dobio posao u Beogradu, dok su mene pozvali da radim u Novom Žedniku kod Subotice, a nakon godinu dana vratila sam se u glavni grad i zaposlila u Pošti.

            Dolazak u Starčevo...

            - I tako, 1963. godine u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić“ ukazalo se mesto nastavnika matematike i fizike, pa sam odlučila da to prihvatim. U međuvremenu je i suprug prešao u ovdašnju Mesnu zajednicu. Kada smo došli, samo na glavnom putu bilo je makadama, dok je svuda unaokolo carevalo blato. Nastavu smo držali u pet odvojenih školskih zgrada, pa kad bih u jednoj spojila dva časa spojeno, dolazilo mi je da izljubim Branu “popadiju“, koja je tada, kao sekretarica, pravila raspored. Kod nekadašnje prodavnice “Starčevka“, nasred učionice, u podu, bila je jedna rupčaga, a u hodniku se nakon kiše formirala barica, u kojoj je komotno mogao da se pokvasi sunđer za brisanje table. Kako su u to vreme zime bile jake, u toku nastave bilo je izuzetno hladno, s obzirom na to da su prozori bili otvoreni kada se loži, jer bi u protivnom bilo mnogo dima. Od kolega najpre sam upoznala Katu Belušević, tadašnju suprugu tadašnjeg direktora Miloša, a potom bračni par LJilju i Peru Dragojerac. Na početku sam predavala samo matematiku, a kasnije i fiziku. Potom je, početkom sedamdesetih, na našu radost sagrađena nova škola, ali sam nastavila da radim sa starim instrumentima, koje sam nasledila kada sam došla u Starčevo. Do kraja mog radnog veka, nažalost, vrlo malo toga novog je kupljeno. Ne samo to, već su mi kasnije, po mom odlasku upenziju, pričali kako nijedna sprava nije ostala čitava, a da je, recimo, apotekarska vaga raznošena u delovima. Kada sam nakon mnogo godina htela da obiđem svoj stari kabinet, koleginica Živka me je ubeđivala da nemam tamo šta lepo da vidim.

            Škola, nakon svega...

            - Trudila sam se da decu naučim najbolje što mogu; da budem maksimalno pravična i nikog ne oštetim. Ni svoju decu nisam protežirala, pa sam i sinu davala jedinice, što mi, doduše, nikada nije oprostio, a kolege dugo nisu znale da mi je Milena ćerka. Nastojala sam se da budem mama samo kod kuće i smatrala da moja deca ne smeju da se razlikuju od bilo kog učenika. Iako su u ona vremena bili teški uslovi, svakodnevno se išlo napred, radilo se predano u cilju što boljeg obrazovanja dece, koja su, s druge strane, bila neuporedivo vaspitanija, smernija, skromnija... Bio je tek po neki neprimeren učenik u odnosu na stotine dobrih. Nažalost, deca su vremenom postajala agresivnija, što je bilo sve primetnije kad sam odlazila penziju 1991. godine. Čak su mi kolege govorile da sam se na vreme spasila. I uopšteno, iako je sada u tehničkom smislu život neupredivo lakši, mislim da su u odnosu na to doba definitivno narušena merila vrednosti. Jednostavno, podrazumevalo se da deca moraju da slušaju. Što se tiče moje karijere, svega je bilo i žao mi je što nisam to zapisivala. Pamte se ili oni izrazito dobri đaci ili prilično loši, a “zlatna sredina“ se uglavnom zaboravi. Desi mi se da mi neki priđu, ali da ih ne prepoznam, jer se drastično izmene. Ipak, još uvek se sećam odličnih učenika čak i iz tih prvih generacija, poput Jovanke Borjanović, Biljane Dragojerac ili Nikole Đerfija, kasnije pilota, kao i druge dobre, vredne i poslušne dece, ali i onih nemirnih. Mnogi su me i posećivali, na čemu sam im veoma zahvalna.

            Starčevo?

            - Nikada se nisam pokajala što sam veliki grad zamenila ovim mestom, premda su me mnogi pitali zašto sam to uradila. Odgovarala sam im jednostavno: nije bitno gde si, već s kim si.

            Tako govori ova dugogodišnja Starčevka istančanih beogradskih manira, koja je nebrojenim generacijama učenika ostala u sećanju kao do kraja predana nastavnica, pomalo stroga, ali nadasve pravična, a naposletku svima poručuje:

            - Da se više druže i to što neposrednije, to jest da malo smanje tu elektroniku.

Jordan Filipović