Zbog bolesti je otišao u prevremenu invalidsku penziju. Danas se trudi da živi zdravo, bez stresa. Posao u struci, koji danas povremeno radi, organizuje sebi po potrebi, honorarno, kao dodatnu zaradu. Uspeo je da organizuje život bez stresa, često provodi vreme na splavu u Ivanovu gde uživa u prirodi. Otac je dvoje dece.
Kako ste provodili dečačke dane?
- Mogu da se pohvalim da sam detinjstvo proveo skroz drugačije nego deca koja danas odrastaju. Bilo je to zajedničko odrastanje sa decom iz kraja, igrao se fudbal, klis, provodili smo dane u šumi praveći kolibe i strele. Sećam se da smo u letnjim danima čekali da se pojavi Malajac koji je na biciklu nosio dve manjerke sa sladoledom, a onda bi smo za po jedan gvozdenjak kupili po kuglu sladoleda. Zimski dani su takođe bili zabavni, prepuni igre. Nikada se nisam aktivno bavio sportom, možda sam najduže godinu dana išao na folklor ali sam voleo, i dan danas volim, da pevam, čak sam jedno vreme pevao u jednom starčevačkom rok bendu.
Kako ste se odlučili za auto-elektriku?
- Nisam imao neki bitniji razlog za to osim što mi se učinilo kao zanimljiv posao. Osim toga, u komšiluku je postojao auto-servis pa sam svakodnevno viđao kako izgleda rad na automobilima. Po završetku škole prijavio sam se u vojsku a po završetku vojnog roka zaposlio sam se u jednom pančevačkom auto servisu gde sam radio posao u struci nešto više od tri godine. Kada sam ostao bez posla, neko vreme sam radio preko studentske zadruge, jednostavno tada nisam mogao da otvorim auto-servis kod kuće jer nisam imao veći deo potrebnog alata. Takav posao se godinama gradi kako bi se stekle mušterije i ime a u pitanju su bile kasne devedesete godine, inflacija, ratovi i sve nevolje koje su nas zadesile.
Postali ste, potom, vatrogasac?
- Godine 2000. sam konkurisao za posao u vatrogasnoj jedinici, bio primljen i radio do 2016. godine kada sam zbog srčanih problema otišao u invalidsku penziju. Na tom radnom mestu sam stekao velika prijateljstva i ogromno životno iskustvo. Sa kolegama sam delio i dobro i zlo punih šesnaest godina. Kao vatrogasac sam doživeo veliki broj situacija, dobrih i loših, sa kolegama sam spasavao živote u saobraćajnim nesrećama i požarima. Život vatrogasca spasioca u velikoj meri na terenu zavisi od njegovih kolega. Zato je atmosfera u kolektivu pozitivna i svako o svakom brine. Imao sam priliku da osam godina budem komandir tehničkog odeljenja. Nažalost, nisam dočekao starosnu penziju na tom radnom mestu.
Vratili ste se poslu za koji ste se školovali?
- U međuvremenu sam zasnovao porodicu, gradio kuću... Sada su stvari malo drugačije, imam radionicu, sav potreban alat za posao ali ne smem da se previše forsiram. Sada su i automobili drugačiji nego kada sam aktivno radio taj posao. Prepuni su elektronike, većina kvarova se ustanovi dijagnostikom koju obavi kompjuterski program ali, još ima posla za autoelektričare sve dok ima mehaničkih kvarova na uređajima vezanim za auto elektriku. Obim posla sam znatno smanjio, sam sebi organizujem radno vreme i obim posla. Redovno odlazim na stričev splav koji se nalazi u Ivanovu, na Dunavcu. Često tamo provodim po čitav dan uživajući u prirodi. Ne pecam uopšte, pecanje me nije zanimalo ni kad sam bio dete, uživam gledajući u vodu, posmatrajući ptice. Saživim se sa prirodom, skroz sam “usporio“ život. Organizujem posao koliko mi je potrebno, pa se vratim na vodu.
Kakvi su planovi za budućnost?
- Planovi su mi da obavezno školujem decu sve dok žele da se školuju. Sada imam više vremena da se posvetim supruzi, tako da gledamo da što više vremena provedemo zajedno. Prporučio bih sugrađanima da što je više moguće uspore tempo savremenog brzog života. Granice ljudske izdržljivosti se stalno pomeraju, na kraju često bude kasno da se nešto promeni. Pokušajte da radite posao koji volite, sa što manje stresa, i obavezno nađite vremena da se posvetite sebi.
Goran Milošević