Biti anksiozan podrazumeva jedno neprijatno stanje strepnje. To je stanje u kojem čovek očekuje da će se nešto loše dogoditi. Čovek očekuje neku opasnost i ima osećaj da se od nje neće moći nikako zaštititi. Anksioznost se često opisuje i kao “lebdeći strah“. Uglavnom se razvija u dobu između dvadesete i tridesete godine života.

Anksioznost se javlja kada osoba jednostavno ne može više da potiskuje trpi ili kontroliše  svoja osećanja. Anksioznost se može ispoljiti na više različitih načina: kao napad panike, kroz fobije (strah od zatvorenog prostora), opsesivno-kompulzivni poremećaj (zastrašujuće ponavljajuće misli, rituali), strah od bolesti-smrti, socijalnu anksioznost, nesanicu, psihosomatske poremećaje ( stma, čir, glavobolje)... Iako sve navedeno deluje različito, u osnovi ima isti poremećaj a to je - anksioznost. Svaki čovek je nekada uplašen i pod stresom i to je normalno. Treba, međutim, odrediti i granicu između straha koji ne remeti čovekov način života i onog koji ga remeti. Anksioznost čini da čovek počne da izbegava situacije u kojima se strah javlja, pa ljudi često prestnu da izlaze iz kuće.

Od anksioznosti kod nas više pate mlade žene, osim na socijalnom polju gde je isti broj anksioznih ljudi oba pola. Osoba se brine da nije dovoljno adekvatna, da se neće dopasti drugima i da neće biti vrednovana u društvu. Naša sredina je takva da se ljudi kojima je potrebna pomoć ne obraćaju psihijatru i psihologu, veruju da oni mogu to da prevaziđu sami ili se naprosto boje osude sredine i da će biti “obeleženi“. Anksoznost će otići kada je čovek spreman da je pusti da ode. Onda kada prestane da joj se opire.

“Ono čemu se opireš, to postaješ“. Buda    

dipl.psiholog Maja Đurišić