Internet izdanje broj 156 od 31. marta 2007.

Komentari

 SEOSKE SLIKE I (NE)PRILIKE

Ni jedno selo kao Starčevo!

U poslednjih nekoliko godina selo ubrzano napreduje. To ne mogu da ospore ni najveći skeptici i kritičari mesne vlasti. Naročito je neoboriva činjenica da je budžet Starčeva 1997. godine bio težak 10.000 nemačkih maraka (u dinarima, naravno), a da su ulaganja u selo ove godine vredna više od milion eura (u dinarima, naravno)

Završna faza rekonstrukcije fasade katoličke crkve

Nisu retki oni koji nisu nekoliko godina posećivali Starčevo, pa kad dođu kažu: - pa šta se ovo dešava kod vas, ala ste se izgradili! I u pravu su. Posle 2000. godine, a naročito u poslednjih nekoliko godina,  Starčevo se ubrzano izgrađuje i obnavlja. Još od otvaranja dečijeg vrtića, nasušne potrebe mladih starčevačkih roditelja, preko 22 asfaltirane ulice (bez ovih koje se trenutno rade) pa do prošlonedeljnog početka radova na kanalizaciji...

            I dok druge sredine muku muče da se pokrenu iz učmalosti, Starčevo napreduje. Ali, taj put nije bio lak. Kada je opozicija (DS i SPO) pobedila 1996. godine, seoska kasa je u to vreme brojala dinara u vrednosti 10.000 NEMAČKIH MARAKA i to na godišnjem nivou! Danas, deset godina kasnije, ulaganja u Starčevo iznose MILION EURA! To je rezultat rada mesne vlasti, koju u kontinuitetu vodi DS i koja javne poslove u selu evo već tri mandata. Naravno, niko ne može sam, pa ni DS, a očigledna je saradnja i ostalih članova Saveta, naročito u poslednjih godinu dana.

            I to ne može niko da ospori - ni najveći kritičari rada Mesne zajednice, ni oni u Opštini kojima smeta “seoski lobi“ odbornika koji je takođe zaslužan za razvoj sela.

            Teško je danas biti u opoziciji u Starčevu - jednostavno, nema se šta ponuditi. Sve što je trebalo ili treba uraditi u selu - već je urađeno ili će se vrlo brzo raditi.

            Evo malog podsetnika: otvoren je dečiji vrtić;  asfaltirane su 22 ulice (još pet se asfaltira ovih dana);  urađena je nova digitalna telefonska mreža; rekonstruisan je most na Nadelu; - rekonstruisana je pravoslavna crkva; rekonstrukcija katoličke crkve je u završnoj fazi; izgrađena je kapela; kompletno je rekonstruisana javna rasveta; urađena je javna rasveta puta od Rafinerije do sela; urađen je kilometar pešačkih staza; postavljeno je 20 dečijih igrališta; napravljena su dva košarkaška i teren za odbojku na pesku; za potrebe mesnog JKP-a kupljeni su: cisterna, smećar, ULT, traktor, kamion kiper, kosačice...; rekonstruisana je zgrada Mesne zajednice; rekonstruisana je Sala za venčavanje; otvoren je Komunikacioni centar sa internetom besplatnim za sve građane; klimatizovana je Ambulanta; opremljena je zubarska ordinacija u Ambulanti; Mesna zajednica plća dolazak ginekologa u Ambulanti; svako novorođeno dete u selu dobija paket pomoći; finansirani su svi sportski klubovi i udruženja građana; finansira se letnji program, festival tamburaša i kultura i na kraju: počinju radovi na kanalizaciji; počinju radovi na izgradnji tribina na stadionu a ove godine počinje i gasifikacija.

            I sve to u samo nekoliko godina. Rezultat kojim malo koja sredina može da se pohvali. Sa pravom se postavlja pitanje - šta će se raditi kada se i ove tri poslednje stavke završe? Kako kažu u Mesnoj zajednici, onda sledi lepši deo - nadgradnja koja će Starčevu doneti i jednu malu sportsku halu a i “lickanje“ sela koje će od Starčeva napraviti zelenu oazu i pružiti njegovim žiteljima pun ugođaj kvalitetnog življenja.

Vidoje Olić

Samo za tvoje oči...

U jeku mnogih raznolikih ponuda na našem “mladom“ i nestabilnom tržištu, istakle su se neke kao posebno interesantne. Najupadljivija su stampeda svekolikog (polu)sveta na otvaranjima mega-marketa. Tada, u sveopštem grabežu, ponajviše “stradaju“ televizori, ulje... Ljudi čekaju i dvadesetak časova da bi se dočepali “prozora u svet“ ili boce “Dijamanta“ po bagatelnim cenama. Ne retka je praksa i da mnogi proizvođači organizuju kojekakve promocije sa raznim degustacijama, banke nude “povoljne“ pozajmice, razne “Dače“ kredite uz “minimalne“ kamate, tu su i ostale belosvetske smicalice...

Ukratko, jedini cilj ovih “projekata“ jeste - kako privući (ispravnije - “navući“!) potrošače, odnosno, mušterije! Sve to nije neligitimno, čak, u većini slučajeva ni nelegalno. Takva praksa veoma je zastupljena svuda u svetu. Međutim, s obzirom da se kod nas sve, ama baš sve, iskonstruiše i zloupotrebi, tako i ove pojave ovde dobijaju drugi smisao! Najbitnije je, što primamljivijom ponudom koju je skoro nemoguće odbiti, “vrebati i namamiti žrtvu“ i kada se ona definitivno “upeca“, treba samo “sklopiti šaku“, zgnječiti je i do kraja iscediti! Ustvari, preteču svih tih pojava, predstavlja stari uličarski zanat, u narodu poznatiji kao šibicarenje. To je ono, ako ne znate(?!), kad jedan vrti tri kutije i jednu kuglicu. Vaše je samo(!) da pogodite ispod koje je famozna kuglica. Deluje lako, pogotovo što su tu insajsder-igrači tj. “pomagači“ krupijea, koji sve čine da vam “olakšaju“ posao. Pa ako ste vi naivna ovčica, a oni najpremazaniji uličarski šljam - vi se “napržite“, dignete kutiju, a ono - “šipak“! I, momentalno, lupi vas fras, i onda vas oni dotuku, a, bogami, i bukvalno svuku do gole kože...

I, tako se, jer poznato je da smo mi, bez dileme, šibicarska nacija, ovaj virus širi i na sve ostale sfere življenja. Ipak, od svih, najperfidnije su one koje se tiču medicine. E, tu se, tek, svašta “valja“, jer su zdravlje i praznoverje najpodesnije manipulatorske grane “biznisa“! Dovoljno je samo dobro isprepadati nesrećni narod opakom bolešturom i, s druge strane, ponuditi spasonosno rešenje i eto “šuške da se nabrojite“! A, lepeza ponuda je praktično beskonačna: nudi se sve od lekova protiv štucanja, preko raznih preparata za podmlađuivanje, mršavljenje, gojenje, lekova protiv hrkanja, spondiloze, gonoreje, dijareje, malarije, pa rakova, kancera, side, sifilisa... Do, maltene, lekova protiv smrti!

Tako, i u naše krajeve, povremeno dođu “spasioci“ i nude sve i svja. Kao, na primer, pre mesecak dana jedna privatna ordinacija iz Beograda, koja je na osnovu samo preliminarnog razgovora sa lokalnom upravom, a bez ozbiljnijih pregovora, potpisanih ugovora, dozvole, jedino zavanično nadležnog Zdravstvenog centra, dala sebi za pravo da otpočne posao i na brzinu iskoristi situaciju! Za tili čas polepljeni su plakati po celom selu, na kojima se “velikodušno“ nude besplatni(!) očni pregledi. Naravno, osiromašen narod se na to lako upeca i onda je sve lako! Posle tako “humanog“ gratis-akta, žrtvi se saopšti kako je “došla u poslednji čas“ i kako bi, maltene, za koji dan oslepela (potpisnik ovih redova imao je priliku da se, ranije, uveri u takvu “dijagnostiku“ i bio šokiran svojim stanjem, ali je posle, naknadnog pregleda u proverenoj ordinaciji ustanovljena samo simbiločna dioptrija na levom oku). Ali tu su oni - spasitelji koji za “minimum“ dve hiljade dinara rešavaju sve njihove probleme! Samo kupite naočari i gledaćete, ono baš, kao sivi sokolovi!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je i zvanično počelo proleće, asfaltiraju se još četiri ulice, gostovali dečiji pesnici “Vitezovog“ karavana, odbojkaši “Borca“ idu u baraž za ulazak u Prvu “A“ ligu, a narod Starčeva je imao prilike da ugosti predsednika Pokrajinskog izvršnog veća na otvaranju posla veka - izgradnji fekalne kanalizacije, kao i da se sladi u besplatnom pečenom volu s ražnja. Manifestacija je u potpunosti uspela - od “nesrećnog“ vola nisu ostali ni rogovi!

Jordan Filipović

Televizija

Početkom šestdesetih godina prošlog veka u Stačevu su se pojavili i prvi televizori. To je stvarno bilo čudo tehnike, a to je značilo da “žive slike“ mogu biti i u svakoj kući. Televizori se nisu puno razlikovali od današnjih ako ne uzmemo u obzir ove najmodernije koji izgledaju kao najobičnija velika slika obešena na zid. Televizor je bio kockasta drvena kutija, s prozorom  sa prednje strane koji je bio malo ispupčen i koji nije bio baš četvrtast nego malo ovalan. To je bio i skup aparat, a kako u početku nije bilo programa ceo dan, oni koji su imali televizor, da ga zaštite od prašine, pokrivali su ga u to vreme platnenom navlakom koja se dobila kad se televizor kupovao.

U početku su stvarno televizori u selu bili retki. Koliko se sećam jedan od prvih bio je kod učitelja Bate Polaka.

Često sam kao dete zajedno sa svojim deda Mišom odlazio kod Polaka da gledamo televiziju i ujedno da se igram sa Darkom. Iz pristojnosti, a i da se ne smeta svaki dan, to jest svako veče, deda Mišo me je vodio kod Polaka povremeno, kad je saznao da će biti nešto interesantno ili za mene kao dete ili za njega.

Vrlo brzo broj televizora u selu se povećao, a to se moglo videti po tome na kojoj kući je visoko podignuta antena, obično na tada drvenom kolcu, kako bi se malo zaštitili od groma.

Tako sam kasnije s tatom i mamom išao kod Grgića da gledamo televiziju, još dok su svi živeli u istoj kući u ulici Borisa Kidriča. Sećam se da je kasnije televizor bio i u Opštini, kako smo zvali Mesnu zajednicu. Tamo je uvek bilo puno ljudi, a naročito nedeljom kada je televizija prenosila fudbalske utakmice.

Prolazile su godine, televizija se gledala kod onih koji su je imali, naročito u zimsko vreme dok je bilo više vremena. Ujedno je to bio način i da se ljudi malo druže i posećuju. U našu kuću televizor je došao pred kraj 1965. godine, mislim pred Božić. Od tog vremena naša kuća je uvek bila puna ljudi jer u Gornjem kraju, ne sećam se da je još neko u to vreme imao televizor. Najčešće su nam dolazili Zoljarovi, a redoviti su bili  čika Tomo i nina Kata Rogićevi, pa deda Mate i  baba Ana Tomašić.

Preko leta dok je televizor bio u šupi znala su da dođu i sva deca iz ulica prema Nadelu, a najbrojniji su bili Gilini i Francovi.

I sam program se poboljšao. Postao je raznovrsniji a tome su doprinosili i televizijski studiji koji su bili u svim glavnim gradovima tadašnje Jugoslavije.

Glavna emisija je kao i danas bio “Dnevnik“ koji je donosio najnovije vesti iz zemlje i sveta, zatim događaje iz sporta i na kraju vremensku prognozu. Od drugih emisija bilo je tada humorističkih serija, dramskih serija, zabavni program, a i posebne emisije za decu. Sećam se tako emisija: “Mendo i Slavica“, “Hiljadu zašto“, “Na slovo na slovo...“.

Od serija sećam se dobro “Bonanca“, “Šampion“, “Ajvanho“, a od humorističkih serija koje je režirao Radivoje Lola Đukić - “Crni sneg“, “Ogledalo građanina pokornog“ i druge.

Kad je došlo vreme da svaka kuća ima televizor izgubila se potreba odlazaka na gledanje televizije, a nestalo je i nenadanih gostiju-gledaca.

Kuće su se jednostavno ispraznile.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2007. Webmaster