Internet izdanje broj 156 od 31. marta 2007.
|
Internet izdanje broj 156 od 31. marta 2007. |
|
|
|
|
|
|
Društvo
ANKETA SN: Šta posle kanalizacije i gasifikacije? Posle nadgradnja: sport i TV ... Kada se završe kapitalne investicije u selu, seoska vlast više nema čime da se bavi. Ostaje nadgradnja sportska hala i uvođenje kablovske televizije, bar po mišljenju Starčevaca
Slobodan Kostić: - Sve što se uradi u selu, sve je dobro. Smatram da je odlično što se uradilo i ovo do sada. Treba mnogo toga, ali ne mogu sada tačno da kažem šta... Bitno je da se bar nešto radi. Dragoljub Bežunar: - Mislim da je super sve što je do sada urađeno. To je za svaku pohvalu. Kad se sve ovo bude uradilo, pa kad se bude moglo, treba uraditi nešto oko kišne kanalizacije. Zlatko Dimić: - Voleo bih da se u Starčevu uvede kablovska televizija i da se napravi sportski centar. Trebalo bi proširiti kapacitet obdaništa. Bitno je da se poradi na što većem broju stvari koje će služiti deci. Persida Ivanov: - Dobro je ovo što sada rade iz Mesne zajednice, asfaltiranje i kanalizacija je super, samo da se uradi kako treba. Sviđa mi se je što će se uvesti plin, to je trebalo još odavno da se uradi. Miloš Jovanović: - Dobro bi bilo da se kod nas uvede kablovska televizija. I ovo što je u planu je odlično, pogovo gas. To je nešto najbolje što je moglo da se desi našem selu. Vladimir Glišić: - Mogla bi da se uvede kablovska televizija. Trebalo bi izgraditi što više sportskih terena. Super je i ovo što se do sada radilo, mada može još bolje. Anica Turina: - Bilo bi lepo da se uredi selo, pogotovo centar. Na primer, za početak, da se iz samog početka ulice Borisa Kidriča skloni otpad koji je donešen za vreme bombardovanja. Jedna od najvažnijih stvari je da se obezbedi i uredi što veći broj igrališta za decu u školi. Snežana Lugić: - Ja sam iz Lenjinove ulice i mislim da bi bilo lepo da se i u našem kraju napravi igralište za decu. Bilo bi dobro da se napravi jedna sportska hala u Starčevu, jer ima puno dece koja se bave sportom. Dobra je stvar što se rade gasifikacija i kanalizacija. Volela bih da može da se napravi jedna stanica za autobuse ili kombi u mome kraju jer nam treba dva kilometra do bilo koje stanice.
Maja Vulović
Drugi svetski rat u selu...
Ova porodica, kao i većina porodica u Starčevu, bavila se zemljoradnjom i uzgojom stoke. Interesantno je da su u jednom periodu imali čak 100 gusaka, koje su se u Starčevu uzgajale i uglavnom prodavale Jevrejima u Pančevu. Kada je počeo Drugi svetski rat, Stanko Grgić je bio dečak od desetak godina. Jasno se seća dana kada je bombardovan Beograd 6. aprila 1941. godine. Nekoliko dana kasnije, Nemci su bili u Starčevu na svojim motorima i kolima, koji su, kako kaže deda Stanko, predstavljali senzaciju znatiželjnim dečacima njegovih godina. U Starčevu je tada bilo puno Nemaca, to su bili takozvani “folksdojčeri“. Bilo je mešovitih brakova, što pokazuje primer deda Stanka, čija je majka bila Nemica, rođena u Starčevu. Međutim, za vreme rata “folksdojčeri“ su se različito ophodili prema svojim sugrađanima. Neki su bili suroviji nego Nemci koji su došli kao okupatori. Bilo je onih koji su maltretirali ljude, na primer, nisu im davali da popiju piće kada bi došli u kafanu, Hrvate su terali da idu u nemačku vojsku, a oni koji nisu hteli bili su slati na prinudni rad u Borski rudnik. Sedmoro ljudi iz Starčeva, među njima i dve žene, bilo je streljano za vreme Drugog svetskog rata, jer su bili članovi Komunističke partije. Vreme rata je bilo vreme velike nemaštine. Žito se kosilo na njivama, donosilo se kući u snopovima, zatim je vršilica išla od kuće do kuće i tamo se žito vršilo. Uvek je neko od Nemaca iz Opštine stajao kod mašine i kontrolisao. Bilo je određeno za svaku kuću 70 kilograma žita po članu porodice na godinu dana, što je bilo premalo s obzirom da je posle mlevenja žita, ta količina bivala prepolovljena. Takođe su uzimali svinje, tako da nije bilo mesa za ishranu. Deda Stanko se seća da je u svom detinjstvu, u periodu kad je rastao, jeli smo kulju i proju. Kad je došlo oslobođenje, kaže da su mesec dana Rusi marširali preko celog Banata. Svi su se poradovali zbog kraja rata, međutim tada su praktično na vlast stupili Rusi. Postojale su određene obaveze, na primer da svaka porodica bude u zadruzi. Oni koji nisu hteli da idu u zadrugu, bili su pod sankcijama. Sedam porodica u Starčevu nije bilo u zadruzi, između ostalog otac deda Stanka, Paja. Tim porodicama su sve uzimali. Imali su obavezu da spreme određenu količinu žita, ali u slučaju da nisu imali, sledile su posledice. Deda Stanko kaže da su njegovog oca, po kazni “vukli za brkove“. Jednom je čak išao u Petrovac na Mlavi i u zamenu za svoj zimski kaput doneo određenu količinu žita da se razduži. Dok se kod nemačkih okupatora dešavalo da kontrolori progledaju kroz prste i ostave ponekoj porodici veću količinu žita, kod Rusa to nije bio slučaj. Posle oslobođenja u Starčevo su došle partizanske jedinice. Neko od meštana je te noći išao sa partizanima po selu i pokazivao u kojim kućama su živeli Nemci. Pokupili sve koje su našli, čak i one koji nisu bili Nemci ali su im žene bile Nemice. Nije bilo važno da li su sarađivali sa okupatorom ili nisu, bili su streljani. Deda Stanko kaže da su se malobrojni igrom slučaja izvukli i preživeli. Ovo su bila sećanja na jedno ratno detinjstvo, koja su uprkos godinama i mnogobrojnim dešavanjima od Drugog svetskog rata pa do sada, ostala sveža. Maja Vulović
MALO SKITAM, MALO PIŠEM Lepo grčko ostrvo Santorini
Vreme provedeno u Grčkoj nikada neću zaboraviti i bez obzira na daljinu i život koji nas svojim tokom nosi. Ima puno trenutaka koji me sve vreme podsećaju i bude lepe uspomene. Puno naših ljudi je imalo priliku da poseti tu zemlju i da uživa u njenim lepotama. Mene su uvek privlačila ostrva i ovoga puta, pisaću o ostrvu Santorini koje sam posetio jednom prilikom. Ostrvo se nalazi u Egejskom moru a do njega sam došao trajektom sa Krita. Bili su kasni večernji sati kada smo uplovili u neko malo pristanište. Imao sam rezervisan smeštaj i organizovan prevoz do hotela. Pošto sam bio jako umoran, sećam se samo da smo išli negde naviše i da je bilo dosta krivina. Tek sutradan sam video gde se nalazim. Santorini izgleda kao tri ostrva, u kružnoj formaciji, a središte ispunjeno morem je u stvari krater od vulkana! Pomenuto pristanište je u nivou mora a grad Tera i Oja su na vrhu litice i do njih se stiže na više načina. Jedan je - ići peške stepenicama, onako u cik-cak i ima ih verovatno milion; drugi je ići istim stepenicama ali na leđima magarca; treći je opasni uski puteljak koji ide naviše, a takođe postoji i uspinjača, koja doduše u to vreme nije funkcionisala. Međutim, kada se nekako i stigne do vrha, ono što se odande može videti je stvarno nesvakidašnje: jasno ocrtan vulkanski krater i brodovi koji sa ovih visina izgledaju kao kutije šibica! To obavezno treba videti. Grad Tera je najveće mesto na ostrvu i ovde bukvalno cveta turizam. Siguran sam da ste već videli neke fotografije Santorinija jer ima prepoznatljiv stil gradnje i artistički izgled. Belo krečene kuće sa plavim salonima, crkvice sa plavim poluloptastim krovovima i slično... Centar grada ima već uobičajene turističke agencije, manje restorane, mesta za iznajmljivanje kola i motora, prodavnice, muzej i poštu. Obronci grada a posebno deo na litici, prepuni su restorana, galerija, butika, kafeterija, zlatara, pabova a ima i par noćnih klubova. Ono što ga čini posebnim je opet panorama zaliva i vidik koji očarava svojom lepotom. Kažu da je od svih mesta u Grčkoj, ovde najlepši zalazak sunca i u restoranima sa divnim pogledom se još u toku dana rezervišu stolovi! U istim restoranima mi se koža par puta “naježila“, pri samoj pomisli na taj ambis, ali ljudi ovde žive i rade, turisti rado posećuju i sve je nekako normalno. Na ostrvu ima i manjih mesta koja su već klasičnog grčkog izgleda sa tavernama, prodavnicama suvenira i lepim plažama. Izdvojio bih mesto koje je nešto drugačije jer ima crnu plažu! Naime, pošto su delovi ostrva bili zasipani vulkanskom lavom, postoji plaža koja ima crni pesak i kamenje, a to je čini još atraktivnijom. Zanimljivo je to što se na podnevnom suncu to crno kamenje toliko ugreje da se bez papuča ne može doći do vode! Opet sve te plaže, noćni klubovi sa grčkom muzikom i zalasci sunca su samo deo priče, jer Santorini pruža mnogo više. Pošto je Grčka poznata po arheologiji i ovde ima naseobina koje se još uvek istražuju, jer je veći deo bio pod lavom i pepelom od nekih prethodnih erupcija vulkana. Zamislite samo arheološko nalazište naselja gde još uvek postoji trg i ulice, kuće i ognjišta,i koji je to osećaj šetati ulicom koja je stara 4000 godina! Grad Tera je više puta menjao lokaciju i ovde kažu da je to opet zbog vulkana. Ruševine starog grada se mogu videti na planini, u unutrašnjosti ostrva, i one samo potvrđuju tu priču. Što se restorana tiče, većinom su to sa tradicionalnom grčkom kuhinjom i jelima sličnim našim. Sa iznajmljenim motorom sam obilazio taverne i restorane u priobalnim mestima, jer je tamo sve bilo jeftinije u odnosu na grad Teru. Ostrvo ima par specijaliteta, a to su: ćufte od mesa sa umešanim sečenim paradajzom; dolmade - pirinač uvijen u lišće od vinove loze (izgledom kao male sarme) itd. Pomenuo bih takođe i mali paradajz, veličina grožđa, a tako ukusan... E sad nešto o vulkanu. Išao sam na kraći izlet brodićem do ostrva koja su vulkanskog porekla i na grčkom se oni zovu Palia Kamini i Nea Kamini, što u bukvalnom prevodu znači - staro i novo ognjište. Tu i tamo dolazi do isparenja nekih gasova i vodene pare, a takođe ima i barica sa ključalom vodom. Rečeno mi je da je zadnja erupcija vulkana bila pedesetih godina, sada već prošlog veka. Pustoš i pejzaži bez vegetacije su kao u nekom naučno-fantasničnom filmu. Nije mi bilo svejedno kada sam koračao po tom kamenju, jer svuda ima znakova kako “neman“, ispod površine, još uvek radi! Zanimljivo je to što je vulkan koji je naneo toliko zla ljudima na ovom ostrvu, u isto vreme, na neki način zaslužan za procvat turizma, za poboljšanje standarda, za dobro vino i još puno toga. Kažem dobro vino, jer Santorini ima puno vinograda, a glavni razlog je: dobra klima i zemlja bogata mineralima, koja pogoduje vinovoj lozi. Dakle imaju vina, rakiju lozovaču, i ouzo - nešto slično našoj mastiki. Sve to obavezno treba probati. Vinarija koju sam posetio je još uvek radila na zastarelim metodama i izgledom je podsećala na muzej antikviteta, ali vino je bilo super! Za nedelju dana na ostrvu, probao šta se dalo probati i imao lep godišnji odmor. Tačno je to da sam u novije vreme u zemljama Dalekog Istoka, posetio i prirodno lepša ostrva, ali Santorini, sa vulkanom koji mu na različite načine daje posebno obeležje, je ostrvo više nego vredno posete. Kalo taksidi, sećan put!
Ivica Fajht
Izviđaštvo: Sajam kolekcionara
Prvi sajam je održan 1993. godine a ove godine biće 15. po redu i to pred jubilej Odreda - 40 godina rada. Ove godine u Trećoj prehrambeno-tehnološkoj školi na Banovom brdu okupili su se izviđači iz 25 gradova i opština i doneli 300 kolekcija. Organizacija sajma je podeljena na dve oblasti: oblast izviđačkih kolekcija i oblast ostalih kolekcija, i jednu temu: ove godine je to bila izviđačka fotografija. Fotografija je postala neophodna potreba svakodnevice. Ona pričinjava veliko zadovoljstvo, bilo kao dokument života, bilo kao saradnik u poslu i učenju, kulturna razonoda, prvi korak u umetnosti, tehnička zabava ili kao običan hobi. Začeci fotografije se vežu za period od 3000 godine p.n.e. a prva kamera ”opskura” je bila poznata u Hong Kongu. Prvi princip kamere opskure zabeležio je Aristotel 300. godine p.n.e. Prva takmičenja fotografa zabeležena su 1826. godine, u literaturi poznata kao pejzaž ”Sen-lu Duaren”. a foto film je patentiran 1887. godine. Fotografija u boji i to po metodu interferencije svetlosnih zraka, javlja se 1891. godine a usavršili su je braća Limijer 1907. godine. Dobra fotografija više zavisi od osobe koja snima ili fotografiše, nego od aparata, jer sa svakim aparatom može da se snimi dobra fotografija. U izviđačkoj organizaciji fotografija je veoma zastupljena kao dokument sa raznih aktivnosti. Ovaj sajam je omogućio da se mnoge izvade iz arhive i pokažu drugima. OI ”Nadel” je učestvovao na sajmu sa dva panoa sa po deset fotografija koje su odabrane od mnoštva fotosa. Interesovanje posetilaca koji su ih sa pažnjom posmatrali, bilo je dokaz da je odabir bio dobar, mada je prvu nagradu osvojila najstarija izviđačka fotografija prikazana na sajmu, a doneli su je kolekcionari iz Pančeva. Nakon dodele diploma za učešće podeljeni su i Bronzani, Srebrni i Zlatni znak sajma kolekcionara koji se dodežuje pojedincima, jedinicama i organizacijama za doprinos u razvoju kolkcionarstva. Daniela Jajić
Kurs za vođe
Odred izviđača “Nadel“ je došao do svog malog jubileja: ušli su u petu godinu od obnove rada i dvadeset petu od osnivanja. Iza OI “Nadel“ su brojni uspesi: dvadesetak pehara, dvestotinak diploma i zahvalnica na isto toliko učešća u raznim aktivnostima, odlikovanje “Odred orlova“ za 2005. godinu i drugo. Kako bi Odred i dalje nastavio tim stazama, stazama uspeha, rešili su da ga malo osveže kursem za vođe jedinica. U “Nadelu“ smatraju da je pravo vreme i da su pojedini “mali“ izviđači dovoljno stasali i pokazali dovoljno spremnosti da preuzmu u svoje ruke deo posla i odgovornosti, ali da su neke vođe iz “nižih“ jedinica zaslužili unapređenje. Naravno, ništa se ne može postići preko noći, pa će ovaj kurs trajati 8 do 9 nedelja. Početak je bio 24. februara i od tada se svake subote od 10 do 12 sati sakupljaju desetak polaznika kursa u prostorijama Odreda da obnove stara i steknu nova znanja koja će im koristiti na izletima, takmičenjima i taborima a zasigurno i u privatnom životu. Na kursu se obnavljaju i uče osnovne stvari neophodne za život u prirodi: orijentacija na karti i u prirodi, higijena, odnos prema okolini, topografija, prva pomoć, korišćenje opreme za boravak u prirodi, pravljenje predmeta od prirodnog materijala, signalizacija kao i način vođenja i metodika rada. Na kraju da bi izabrali ko su od izviđača koji pohađaju kurs za buduće vođe, spremljen je niz testova i zadataka koji tečajci treba da ispune. Polaznici ovog kursa, inače dugogodišnji izviđači, podeljeni su u tri grupe i veći deo zadataka rešavaju zajedničkim radom, što je inače i glavni cilj izviđaštva (timski rad). Kao kruna ovog tečaja planiran je višednevni bivak (izlet), na kome će se stečeno i obnovljeno znanje primeniti u praksi. Marko Ivošević
Kroki vesti
* Redovna izborna skupština Saveza izviđača Srbije će se održati 31. marta ove godine u Beogradu i na njoj će iz Starčeva uzeti učešće Miša Sokolović, kao delegat Odreda i Predrag Stanković, kao član uprave Saveza izviđača Vojvodine. Na njoj će se pored izbora novog rukovodstva, usvojiti novi Statut saveza, svi pravilnici, poslovnici i plan rada za naredni period; * U toku su razgovori o novoj reorganizaciji Odreda i planovi za budući rad; * Redovna izborna skupština Odreda izviđača “Nadel“ Starčevo je odložena za proleće zbog promena u Statutu Saveza izviđača Srbije i Vojvodine, a radom Odreda zbog isteka mandata sadašnjoj upravi rukovodi “tehnička uprava“ (ovo ste već negde čuli); * Uskoro se očekuje redovna prolećna smotra opreme; * Nakon završetka tečaja za vođe očekuje se ponovni početak rada najmlađih kategorija “poletaraca“ i “pčelica“.
FELJTON: Istorija starčevačkog ”rokenrola” 1. nastavak (1967. - 1972. godina)
Za početak organizovane muzičke aktivnosti u Starčevu, može se smatrati druga polovina '60-ih godina prošlog veka, kada su igranke održavane u sali kafane “Avala“ (današnja “Opatija“). Na igrankama je, uglavnom svirano na harmonici, kontrabasu i gitari. Prvi nagoveštaji nešto progresivnije muzike, koju uslovno možemo nazvati Rock And Roll-om, javili su se u periodu od 1967. - 1969. godine. Starčevci koje možemo smatrati začetnicima ove muzike su: Marko Rajković, Dane Jović, poznati starčevački slikar naivac, a poznat još i po tome što je pravio prve gitare, tzv. “daščare“ (obrada daske i ubacivanje magneta od akustične gitare). Prva grupa u Starčevu, koja je bila nagoveštaj nešto alternativnije muzike, zvala se “Blood fresh“ (“Sveža krv“). Prva postava ove grupe, bila je u sastavu: Franjo Vlašić - solo gitara, vrlo dobar, talentovan i još uvek aktivan muzičar, živi i radi u Majdanpeku; Paja Rajković - bas gitara, koji je bio poznati starčevački slikar, a posle je na njegovo mesto došao Nikola Poljak, gitarista, kasnije tamburaš, muzikom se ne bavi aktivno, ali je vrstan slikar; Bogut Mauric - Beli, vrlo talentovan bubnjar, ali nije dugo ostao za bubnjevima; i Boba Tomić - vokal. Oni su u ovom periodu svirali, tada svetski poznate hitove koji su bili blizu rok muzike jer se do tada, uglavnom, svirala šlagerska muzika - italijanska kancona, domaća šlagerska pop muzika kakvu su izvodili Lola Novaković, Ivo Robić i drugi. Grupa počinje da radi i obrade domaćih hitova “Džentlmena“, “Grupe 220“ (“Drvoseča“, “Lutku imam ja“, “Slatko“, “Catch the njind“ od The Rolling Stones-a). Početkom sedamdesetih, Boba Tomić peva veliki hit grupe Deep Purple - “Hush“, a u to vreme, bubnjar Bogut Mauric - Beli odlazi iz benda. Na njegovo mesto dolazi trinaestogodišnji Rade Stanković, zatim iz Prizrena, nastavnik muzike Bogoljub Dimić, a u isto vreme u bend dolazi i Pera Poljak, po mnogima najtalentovaniji muzičar u Starčevu. Svirao je klarinet, bubnjeve, gitaru, klavijature, bio je i tamburaš, ali, na žalost, nikada se ozbiljnije nije posvetio muzici. U to vreme, paralelno sa “Blood fresh“-om postojala je još jedna grupa koja je kratko radila i svirali su isključivo džez muziku. Tadašnji direktor Doma kulture, Mihailo, svirao je saksofon, Milan Atonijević - Mile, svirao je trombon, Bogoljub Dimić, svirao je trubu, a za bas gitarom, bio je Nikola Poljak i solo gitaru svirao je Franjo Vlašić. U to vreme, spremali su se za gostovanje u kultnoj emisiji “Veče uz radio“, koju je vodio Nikola Karaklajić i koja je forsirala mlade rok bendove. Grupa je svirala u muzičkoj školi: “Jovan Bandur“, uživo, za tu emisiju, uglavnom džez repertoar. Bogoljub Dimić, krajem '72.godine odlazi u Kragujevac, Mihailo je preminuo i bend je prestao da postoji. nastaviće se Darko Ješić
ZAHVALNICA
Neizrecivo razumevanje, volju i nadu, podariste selu - malome gradu. Reči su hvale jako male i na celom nebu ne bi stale. Možda vam svi zavide, ali vaš rad svi vide! Oni što drugačije misle neka se sami postide. Vaša dela i uzdizanje sela, samo je jaka volja i savest bistra da naše selo sija i blista. Toliko upornosti, rada i volje da naše selo izgleda sve bolje i bolje. Akcije pomoći pružate svima, pa i nama, vašim golubarima. I zato nikad nemojte posustati, golubari će vas uvek podržati. A naši golubovi leteće još više, krilima svojim reči zahvalnosti na nebu da ispiše!
U ime Društva golubara Starčevo Petrov Zoran – Nale
|
E-mail: [email protected] © 2007. Webmaster
|
U traganjima
za starim fotografijama i pričama koje su povezane sa Starčevom, razgovarala
sam sa Stankom Grgićem, čija porodica već generacijama unazad živi u našem
mestu. O mnogo stvari, između ostalog i o stanju za vreme rata u našem selu,
saznala sam od njega. Fotografija koju objavljujemo u ovom broju, upravo
pripada porodici Grgić. Ona datira iz otprilike 1920. godine i na njoj su
preci mog sagovornika. U centru fotografije su deda Stanko (po kome je moj
sagovornik dobio ime) i baba Ana (zvana Bela) Grgić, špic-name im je bilo
Brkinovi. S desne strane prvi je Stankov otac Paja, kad je imao oko desetak
godina, zatim njegova braća Blaž, Iva i Marko.
Sajam kolekcionara
Odreda izviđača ”Mihajlovac” jedinstvena manifestacija u izviđačkoj
organizaciji Srbije čiji je cilj da na jednom mestu okupi sve zaljubljenike
u kolekcionarstvo i da ostalima prikaže šta sve izviđači sakupljaju
(salvete, značke, stari novac, igračke...), a posebno predmete vezane za
izviđačku organizaciju. Sajam podstiče usavršavanje u oblasti
kolekcionarstva osvajanjem veštarstva ”kolekcionar” i veštine ”sakupljač”,
vrše se razmene između kolkcionara, izviđači iz raznih mesta se sreću i
druže dokazujući devizu Odreda - lepo je biti izviđač. 