Internet izdanje broj 156 od 31. marta 2007.
|
Internet izdanje broj 156 od 31. marta 2007. |
|
|
|
|
|
|
Intervju
MILAN BABIĆ, PREDSEDNIK SKUPŠTINE OPŠTINE PANČEVO: Skupština dobro radi Naš sagovornik tvrdi da opština Pančevo odvaja najviše sredstava za sela od svih opština u Srbiji. Poruka odbornicima - budite kulturniji
- Posao predsednika skupštine je da sve ono što dođe u skupštinsku proceduru kao gotov materijal, da ga na vreme proceni i stavi ga na dnevni red. Ukoliko predsednik smatra da materijal nije dovoljno obrađen, da može izazvati nedoumice ili nerazumevanje kod odbornika, vraća ga na predlagaču na doradu. Znači posao predsednika je prijem materijala, ocena razumljivosti materijala, stavljanje na dnevni red, sazivanje skupštine, dostavljanje materijala i vođenje skupštine. Mislim da je Skupština sve to odlično radila, moram napomenuti uz veliku pomoć stručne službe. A šta Vam najteže pada od predsedničkih zaduženja? - Najteže mi pada sam tok sednice. Želeo bih da sednica protekne u najboljem redu, ne možemo svi biti zadovoljni odlukama, ali bismo mogli biti zadovoljni tokom sednice. ali svi imaju prilike da vide na šta to ponekad liči. Mislite li da uspešan mandat ovog saziva? - Skupština je u ovom mandatu imala, u proseku, više od jednog zasedanja mesečno. Zasedanja su uglavnom trajala jedan dan, sa par izuzetaka kada je zasedanje nastavljeno posle 15 časova ili nastavak zakazan za drugi dan. Mislim da možemo biti zadovoljni, tačke dnevnog reda su uvek bile aktuelne, nekoliko sednica je sazvano po hitnom postupku u cilju što bržeg rešavnja problema. Trudili smo se da budemo što aktuelniji, da ne raspravljamo o nekim temama tek posle tri-četiri meseca. Ima dosta zamerki na sazivanje sednica po hitnom postupku? - Nije bilo zamerki na to što se sednice zakazuju po hitnom postupku, zamerke su vezane za činjenicu da se neke tačke stavljaju na dnevni red po hitnom postupku. Znači - sednica je zakazana, a mi naknadno stavljamo tačke na dnevni red. Stvar je u tome što neke tačke zaista ne mogu da čekaju, ali o tome treba da razgovarate sa predsednikom opštine o Opštinskom upravom, koliko oni ažurno obrađuju materijale. I dalje se mogu čuti zamerke na kašnjenje skupštinskog materijala, zašto odbornici dobijaju materijal sa zakašnjenjem? - Postojala je odluka koja je nalagala da materijal mora biti dostavljen najmanje 14 dana do sednice. To je promenjen i taj rok je sada 7 dana do zasedanja. Tvrdim, da se pozivi i svi materijali dostavljaju u tom roku. Ostalo je pitanje ekspeditivnosti pošte i mogu li poštari naći nekog na toj adresi ili ne. Bilo je slučajeva, kada smo telegramski zakazivali sednicu, da poštari ne nađu nikoga kod kuće, a znate da se prijem telegrama mora potpisati. Ta zamerka oko dostavljanja materijala ne stoji. Ili da počnemo da glumimo republičku skupštinu pa da budemo u stalnom zasedanju, a odbornici na stalnom radu, da ćemo biti ažurniji. treba biti realan, ja tvrdim da se materijali šalju na vreme. A veličina dnevnog reda, dešavalo se da bude i 70 tačaka? - Možemo mi doneti odluku i ograničiti broj tačaka dnevnog reda, ali tada ćemo zasedati jednom nedeljno. Nijedno zasedanje nije imalo manje od 25 tački. Evo na narednom zasedanju imaćemo izmene u školskim odborima, i druge izmene, to se dešava zato što kada se nešto deli svi bi hteli sve, a kada vide da tu treba da se radi onda svi odustaju. Dolazi do toga da školski odbori i neka druga tela ne mogu da funkcionišu zato što članovi neće da rade. Mi moramo da vršimo te zamene, kako bi odbori mogli da funkcionišu. Iskreno, ja bih najviše voleo da na svakom zasedanju razgovaramo o dve-tri aktuelne teme, a da se ne bakćemo ostalim stvarima, ali realnost je takva da su više od polovine dnevnog reda kojekakvi izveštaji i razno kadrovanje, odnosno zamena ljudi koji neće da rade. Kako predsednik skupštine gleda na “seoski lobi“, grupu odbornika iz naseljenih mesta koji se zajedničkim silama bore za seoske teme? - Svako ima pravo da se organizuje interesno kako god može. Što se tiče tog lobija, čujem da postoji, onda neko izađe za govornicu i kaže da takve organizacije nema. To je stvar interesnog organizovanja, što je sasvim u redu. Možda će se odbornici interesno okupiti radi rešavanja problema zagađenja. Lobiranje za podržavanje pojedinih ideja je dozvoljeno u skupštini, to je sasvim opravdano i u tome nema ničeg loše. Da li su sela brojčano dovoljno zastupljena u opštinskom parlamentu? - To je isključivo stranačka stvar. Skupštine se formiraju na stranačkom principu, a ne na teritorijalnom. Stvar je procene stranke, koliko će da delegira odbornika iz sela. Mi imamo situaciju da su u skupštini sva sela zastupljena, ali to ne mora da bude slučaj. Stvar je stranaka koga će da predlože za odbornika. Da li su sela dovoljno zastupljena u budžetu za ovu godinu? - Ako uzmemo u obzir koliko su ranije bila, mislim da su sada dovoljno zastupljena. Mi imamo taj problem, ne problem sela, već problem mesnih zajednica. Zakon je takav da su seoske mesne zajednice izjednačene sa gradskim. Zakon je takav i on donosi takvo finansiranje i biće tako dok se zakon ne promeni. Spreman sam da tvrdim da, procentualno, naša opština odvaja najviše za sela u odnosu na ostale opštine u Srbiji. Mislim da su sela, obzirom na zakonsku situaciju, dobro kotirana u budžetu. Ovako će se finansirati sve dok se drugačije ne predvidi Zakonom o lokalnoj samoupravi. Tako da se stvara veliki problem oko sela. Vidite, sva sela imaju svoja komunalna preduzeća, to je lepo, ali da vidimo procente naplate i isplativost postojanja tih preduzeća. Ovo je treća godina ovog saziva, hoće li po vašoj proceni biti prevremenih lokalnih izbora? - Mislim da ove godine neće biti izbora, tek sledeće godine na proleće, što je normalna procedura. Ali hajde da sačekamo šta će biti sa Vladom. Čini mi se da se ipak nazire formiranje Vlade, tako da mislim da neće doći do prevremenih lokalnih izbora. Redovni izbori treba da budu raspisani 2008. godine do 31. decembra, tako da će sledeće godine u proleće to biti normalna procedura. Kakva je vaša slika sledećeg saziva? - Lično, moja slika jeste da su se iskristalisale tri grupacije: to su - demokratska opcija u kojoj je Demokratska stranka glavni lider, koja će okupljati sve demokratski orijentisane stranke; drugi blok predstavlja Srpska radikalna stranka, a treći, na koji se mora računati, su lokalne stranke. Mislim da neće biti u tolikom broju stranke zastupljene u sledećem sazivu. Hoćemo li Vas opet videti na mestu predsedavajućeg Skupštine, kakve su Vam ambicije za sledeći saziv? - Rado bih to mesto prepustio nekom drugom. O tom potom, to će biti stranački dogovor. Ukoliko to mesto bude pripalo mojoj stranci i oni budu smatrali da treba opet da se nađem na tom mestu, pristaću i biti lojalan stranci. Vaša poruka odbornicima? - Ista ona koji sam rekao na početku mandata: želja mi je da Pančevo ima jedan normalan, kulturan i jak parlament. To ovaj grad zaslužuje. Sva prepucavanja, sve teške reči, ružne reči treba ostaviti van skupštinske sale. Ja sam za kvalitetan dijalog i hajde da se nadmećemo u kvalitetu, a ne u psovkama, olajavanjima i ostalim nekulturnim stvarima. Svaki odbornik je uvek dobio reč, bilo je situacija oduzimanja reči, ali to je stvar kulture odbornika. Daniela Maksimović
Pera Poljak, umetnik Umetnosti nikad dosta
Pripada tradicionalno umetnički nastrojenoj porodici i ogromna većina čitalaca će bez dileme pogoditi da ekskluzivni gost ove rubrike može biti samo Pera Poljak - tamburaš i slikar. Pera Poljak potiče iz kolarske porodice. Porođen je 1. jula 1955. godine rukom babice, izvesne Ruskinje, kao treće dete majke Jovanke i oca Vinka. Živi u srećnoj porodici koju čine supruga Zorica i ćerka Nina. Osim što se bavio starogradskom muzikom i rokenrolom, pejzažima i mrtvom prirodom, radio je i kao figurant, zatim u “Utvi“, i najzad u “Petrohemiji“ gde je zaposlen i dan-danas. Kako je mali Pera izrastao u jednu prefinjenu umetničku ličnost? - Prvo sećanje na blatnjavi banatski šor vezuje me za kopanje rupa za bandere kada je, krajem, pedesetih naše selo dobilo struju. Između tih drvenih električnih stubova u ulici Lenjinovoj po prašini, blatu, dudinjama, bosonogi i golišavi, brat Nikola i ja, po ceo dan smo “jurcali“ sa komšijskom decom - Vasom, Đukom Farbarom, Lazom... Uz pomoć dve cigle i krpenjače, majčinom rukom šivene, igrali smo popularnu “fudbalicu“, ali i mnoge druge danas zaboravljene dečije igre - klis, krajcericu, “oduzimanja zemlje“, “kauboja i indijanaca“... Tu su i “čule“, slične hokeju na travi, kada se štapovima žestoko nalupamo po nogama, ili, recimo - krađe trešanja kod komšije deda Mileta Žebeljana, oponašanja Tarzana u “džungli“ (korovini) preko puta... Bili smo siromašni ali smo potrebu za svim i svačim kompenzovali izuzetnom kreativnošću. Pa, bar u “igračkama“ nikad nismo oskudevali. Naši lukovi i strele, “vinčesterke“, “puškala“ od zove, predstavaljali su remek-dela i pravo “ubojito“ oružje. Samo ponekad smo pravili “ozbiljnije“ nestašluke. Jednom tako da majka nije reagovala, umalo sam izazvao “ekološku“ katastrofu upalivši stari, šuplji dud... Ipak, teško se živelo... - To su bile još uvek posleratne godine. Roditelji su naporno radili od jutra do sutra, ne bi li nas nekako nahranili. Otac je radio kao građevinski tesar, a majka nadničila na njivi preko dana, a noć provodila kao krojačica. Ispada da su se o nama brinuli uglavnom baba i deda. Vredno je spomenuti da je naša porodica bila čuvena po kolarstvu, jednim mukotrpnim starim zanimanjem. Još pamtim kako deda i otac po ceo dan ručnom testerom, seku ogromne trupce da bi dobili “talpe“, nalik na fosne. Od toga su se kasnije tankim testerama i šablonima pravile stranice, koje su potom zaobljavane maklicama. Kolarskim svrdlima bušene su rupe, ležišta za drvene klipove, kojima su delovi spajani u šinska kola. Tek onda je na red dolazio kovač koji je kola okivao limom i učvršćavao metalnom šinom. Naša ulica je bila nadaleko čuvena jer su tu sem nas bile još jedna kolarska i dve kovačke kuće. Posle rata ovi zanati su gašeni, a zauzvrat je država seljacima delila obradivu zemlju. S druge strane moderna tehnika je istiskivala zaprežna vozila, došlo je vreme bicikala, automobila, traktora... - Na žalost, bicikl je uticao na veliku porodičnu tragediju; kada sam rođen, najstariji brat Marko imao je sedam godina. Vozeći biciklu, noga mu je nesrećno zapala među žice! Povređen, prenešen je u bolnicu gde mu je ukazana pomoć i stanje stabilizovano. Međutim, posle sedam dana dobio je pogrešnu terepiju i preminuo je od napada tetanusa. Velika tragedija, ali život je morao teći dalje... - Pre nego što sam pošao u školu, veliki utisak na mene ostavila je vaspitačica Desanka Đorđević, mnogo poznatija kao Tetica. Fascinantno je koliko je bila maštovita! Na primer, ona nam je na starim krpama crtala razne životinje koje je moja majka opšivala i tako smo dobijali igračke na kojima bi nam pozavidela i današnja deca. Tu su i priredbe, maskenbali... Dobro pamtim da sam jednom bio pajac i pobrao mnoge simpatije! Počinje i interesovanje za muziku... - Tih godina za Božić smo brat i ja od roditelja na poklon dobili usnu harmoniku i frulu. Tako smo počeli da “izoštravamo“ čula. Ipak, prvo ozbiljnije bavljenje muzikom događa se u višim razredima osnovne škole kada bivam izabran u hor. Čovek koji je “prepoznao“ moj sluh spada u malobrojne ljudske veličine. Bio je to nastavnik muzičkog Bogoljub Dimić. Popularni Bogi bio je intelektualac, organizator, multiinstrumantalista i nadasve harizmata kakvog teško možete sresti! On je kasnije u saradnji sa Mihajlom Kolundžijom, tadašnjim direktorom Doma kulture, još jednom veličanstvenom osobom, prepunom raznolikog znanja, posebno kada je književnost u pitanju, osnovao prvi (i jedini!) diksilend orkestar u Starčevu! Bio sam u sedmom razredu, a Bogi mi je u ruke “utrapio“ klarinet i pokazao osnovni ton sa željom da ga savladam. Kada sam mu za nekoliko dana vešto interpretirao veliki grčki hit “Simeroni“ koji sam skinuo “na sluh“, on je ostao bez daha! Orkestar je svirao džez i bluz standarde ali i nove rok trendove - “Bitlse“, “Stonse“ i tek za potrebe Doma kulture i narodnu muziku. Nastupalo se na tadašnjim međuseoskim muzičkim takmičenjima poznatim pod nazivom “Mikrofon je vaš“, kao i na festivalima zabavne muzike. Osim mene činili su ga i moj brat Nikola koji je svirao bas, Laza Filipović - truba, Mile Antonijević - saksofon, Mauric Beli Bogut - bubnjevi, Slobodana Tomića - vokal, Franja Vlašić i Paja Rajković - gitare. Nastupi u diskoteci Doma kulture krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih, bili su za nezaborav! Sve je počinjalo “plesnjacima“ (muzikom za ples), evergrinovima i Bogijevim aranžmanima. Nakon toga, na svoje su dolazili folkloraši - Laza Filipović je menjao trubu harmonikom i “razvezlo“ bi se kolo! U trećem bloku bi se svirali novi rok-hitovi... Od svirki u Domu dobijao sam sasvim solidan džeparac, tako da od tada pa nadalje više nisam morao nisam morao da “opterećujem“ skroman kućni budžet. Dolazi do velike ekspanzije muzike sa zapada? - Bili smo “inficirani“" rokenrolom! Na našoj sceni do tada neprikosnovene “Sedmoricu mladih“ i “Korni grupu“ počeli su da smenjuju “Siluete“, “Daltoni“, “JU grupa“... Kroz sviranje u Bogijevom orkestru brusili su se izuzetni muzičari, ali i prva generacija starčevakih rokera. Puštale su se kose, šile zvonarice (moja majka imala je posla preko glave!), čitao “Džuboks“, slušao Radio Luksemburg... Bogi napušta Starčevo a orkestar se raspada ili, na neki način, transformiše, jer Boba Tomić, Mauric Beli Bogut, Franja Vlašić i, brat Nikola osnivaju bend neobičnog naziva - “The Blady Fresh“, u prevodu “Krvavo meso“. Kasnije smo se ubacivali i Laza, Mile i ja, a svirke su bile nezapamćeno posećivane - između 700 i 1000 ljudi svake subote i nedelje. Tada je omladinska organizacija, s predsednikom Đokom Dagajom, dugogodišnjim matičarem, imala sluha za naše napore, pa nam je Mesna zajednica ustupila prostor današnjeg JKP-a. Nazvali smo ga po velikom Hendriksovom hitu “Hej, Džo“ i sami sređivali, okrečili... Paja Rajković i Nikola su oslikali zidove, a pronašli smo i jednu staru “olimpijinu“ pisaću mašinu iz koje je nekoliko godina izlazio prvi starčevački list “Uranak“. Ubrzo, zbog svoje avangardnosti, koju sredina nije mogla da “proguta“, klub prestaje sa radom a pojedinci prestaju da se aktivno bave muzikom. Ali se pojavljujuju i nove rok snage u liku Sadeta Selimovskog, Radeta Stanković, Marinka Tubića... Sledi odsluženje JNA i nova “epoha“... - Služio sam 1974/5. godine u Velikoj Gorici, kod Zagreba, a pošto sam bio član garnizonskog orkestra uživao sam “kao bubreg u loju“! Po povratku rok su “prašili“ neki novi klinci a ja sam sa bratom Nikolom “težište“ stavio na starogradsku muziku. Pristupam novoformiranom tamburaškom orkestru koji su osim starih tamburaša, velikog deda Jose Poljaka, Ive Vukovića, Ive Pevca, činili i Željko i Zlatko Radočaj, Gaša Dimitrijević, a kasnije i Rade Purkar, Joca Pejčić, Joca Faca Stojanović... Vežbali smo i nastupali u Domu. Jednom nam je u gostima bio čak i veliki Janika Balaž! Posle izvesnog vremena neko je predložio da se okušamo u kafani. Starija ekipa nije bila za to, a mi mlađi smo sve češće tezgarili, počev od naše “Opatije“, preko “Orača“, pa do mnogih gradskih i prigradskih kafana... Na repertoaru su, osim, vojvođanskih starogradskih, bile i sevdalinke, izvorna... Tu je i slikarstvo... - Nekako paralelno sa sviranjem prima u tamburaškom orkestru, opet uz uticaj brata Nikole ali i profesora likovnog Vlaste Madića, počinjem da otkrivam svoj drugi veliki talenat. Dobra okolnost je i osnivanje slikarske grupe “Franja Radočaj“, nazvane po Starčevcu poreklom, koji je tridestih godina prošlog veka, bio poznat u međunarodnim razmerama kao slikar i kao profesor likovne umetnosti u Beogradu i Zagrebu. Predlog da se grupa osnuje potekao je od takođe slavnog profesora pančevačke gimnazije Stojana Trumića a činili su je osim mene, Nikole i profesora Madića i Paja Rajković, Radovan Ristović i Buda i Golub Slavković. Kao grupa bili smo veoma respektabilni. To naše druženje i zajedništvo doprinelo i pojedinačnom razvoju svakog ponaosob. Obitovali smo na raznim lokacijama - prirodi, kafanama, privatnim kućama, a postavljenjem Vidomira Jelesijevića za direktora Doma kulture dobijamo i atelje. Naš rad je valorizovan kroz mnogo grupnih izložbi, između ostalog i u Beogradu, Pančevu, Kovinu... Posle nekoliko godina grupa se rastura jer individualizam “pobeđuje“ grupni rad... Ubrzan životni tempo uzima danak... - Pošto sam se oženio 1980. godine, počeo da pravim kuću, radio u tri smene u “Petrohemiji“, imao probe i nastupe sa tamburaškim orkestrom, odlazio na slikarske sesije, morao sam da se reorganizujem ne bi li sačuvao zdravlje. I tako, sredinom osamdesetih, potpuno se povlačim iz aktivnog bavljenja umetnošću i posvećujem porodici a iza mene ostaje pregršt divnih uspomena. Jedna od poslednjih je i odlazak u Francusku 1985. godine s Domom kulture na poziv Kluba jugoslovensko-francuskog prijateljstva. Doživljaj za istoriju, za tako nešto je vredelo živeti! Ljudi kod kojih smo odseli posle sedam nezaboravnih dana, plakali su kad smo odlazili kao za najrođenijima. Ostale su su i mnoge anegdote kao ona kada smo posle jedne burne noći začinjene francuskim sirevima gostovali kod makedonskog društva u Ruanu.. Zbog “posledica“ pojačane konzumacije pikantnih sireva, na toplu dobrodošlicu domaćina, odgovorili smo munjevitim izletanjem iz autobusa i “okupacijom“ toaleta. Drugom prilikom, direktor Vidomir, poznat po raznim “biserima“, obilazeći prostorije i oduševljen viđenim, na čistom francuskom je dobacio domaćinu - “Lepaa binaa!“. Ili, kada je Francuze koji su uzvratili posetu naredne godine, na njihovo javljanje iz Beograda posle napornog puta, “zamolio“ da se malo zadrže u prestonici, jer još nije ispečena(!) štrudla. Lepo beše nekada, a danas Pera živi mirnim, porodičnim životom. Ponekad za svoju dušu nešto naslika ili zasvira u nekoj intimnoj privatnoj atmosferi. Trudi da svoje bogato znanje i iskustvo prenese na mlade, prvenstveno na trinaestogodišnju ćerku Ninu, koja već sasvim solidno svira električne orgulje. Iako, pomalo povučen u sebe, Pera pomno prati događanja u svom selu a povremeno i prošeta do centra, posebno kada su otvaranja izložbi ili tamburaški i gitarski festivali. - Na moju žalost, nisu više onako kreativna vremena kao nekada kada je Dom vrveo od stvaralaštva. Ali veoma podržavam ono što danas rade Kreativni kulturni klub i Dom kulture ili recimo “Starčevačke novine“. Tako se bori za povratak starih, dobrih, kulturnih vrednosti, jer zaista je previše kiča i šunda svuda oko nas. Veoma je lepo i humano što je u znak sećanja na odličnog muzičara i prijatelja Gašu Dimitrijevića priređen festival gitare. Ili što će se uskoro još jednom starčevačkom velikanu Paji Rajkoviću posvetiti likovna kolonija. To budi nadu u bolje sutra. I ne samo to, nego i sve ostalo što se radi u selu, govori da je Starčevo kao i uvek za korak ispred ostalih. Na kraju, Pera poručuje svojim mladim sugrađanima: - Treba što više obratiti pažnju na obilje kulturnih manifestacija u našoj sredini umesto što se dangubi po kafićima, jer samo samo tako, širenjem vidika se može ispravno formirati ličnost! Jordan Filipović
JELENA VUKOJIČIĆ, UČI I RADI Škola, posao, učenje...
Ona je jedna od retkih mladih ljudi koja i pored školovanja ima potrebu da radi i tako obezbedi sebi potrebna finansijska sredstva, a da samim tim ojača porodični budžet i ne bude roditeljima na teretu, kada je u pitanju džeparac, kao i finansiranje garderobe, a znamo koliko su mladi zahtevni kada su ove stvari u pitanju. U budućnosti ima želju da radi sa decom i bude vaspitač. Kako Jelena organizuje vreme, slobodnog skoro da nema, kako uspeva da reši školske obavaze, da vikendom radi i pride uspeva da nađe prostora za zabavu? Saznajte iz razgovora sa njom... Većina tvojih vršnjaka ne planira još neko vreme da radi jer se školuju, ti si se opredelila da radiš? - Smatram da školovanje nije opravdanje za nerad. Ja imam dosta prijatelja koji i pored toga što se školuju, rade i zarađuju novac za neke osnovne potrebe. Možda je malo lakše onima koji idu na fakultet, u smislu da lakše organizuju vreme, ja ipak idem u srednju školu. Jednostavno sam postavila sebi neke standarde, sami roditelji to ne bi mogli da isprate, ovako sam puno olakšala i sebi i njima. Što se tiče garderobe, a to je postala vrlo bitna stavka kod mladih, jednostavno zaradim novac da kupim ono što mi se svidi. Ne razmišljam o tome da li roditelji imaju sredstava da mi kupe željeni komad garderobe i koliko bi porodični budžet trpeo zbog toga. Što se izlazaka tiče potpuno je ista stvar. Na kakvom radnom mestu radiš? - Neko vreme sam radila u prodavnici mešovite robe u Višnjičkoj ulici u Starčevu. Međutim, to je bilo samo za vreme trajanja školskog raspusta, sa tim poslom sam shvatila da u stvari mogu da se organizujem da pored redovnog školovanja redovno zarađujem, pa makar radila samo vikendom. U susret su mi izašli vlasnici kafe kluba “Volejbol“ i dobila sam radno mesto konobara, koje bi obavljala samo vikendom. Pokazalo se da je upravo to ono što mi je trebalo! Sve je super, počev od organizacije posla do ambijenta i ljudi koji tamo izlaze. Mislim da je to dobro mesto za ispravno odrastanje mladih. Koliko problema imaš sa usklađivanjem slobodnog vremena, škole i posla? - U principu taj problem skoro da nemam. Škola - kuća, škola - učenje... Vikendom radim, a sam radni ambijent mi dođe kao izlazak. Radim sa ljudima koji su uglavnom kulturni, desi se ponekad neki manji nesporazum, ali ponavljam - takav je prostor da je nesporazum zaista zanemarljiv. Planiram da u budućnosti radim sa decom i postanem vaspitač. Možda me u tom periodu školovanja čeka puno obaveza pa nešto budem morala da promenim, to znači da se drugačije organizujem ali sigurno ću i tada nešto raditi i zarađivati. Mislim da trenutni posao nema nikakvog uticaja na moje školovanje, dobro sam se organizovala i smatram da odlično funkcionišem. Šta je sa stvarima koje ti voliš, koliko uživaš u njima? - Mslim da se po tom pitanju ne razlikujem od ostalih mladih ljudi. Svi mi volimo otprilike iste stvari: da smo dobro obučeni, muziku i dobar provod. Mislim da je jedino muzički izbor ono po čemu se razlikujem od mojih vršnjaka. Ogroman uticaj na muziku koju volim je imao moj otac. Uz njega sam odrastala uz “Dip parpl“, “Led cepelin“, “Vajtsnejk“ i rok muziku osamdesetih godina sa prostora bivše Jgoslavije. Možda je to mali problem što u našem mestu nema mesta za izlaske sa takvim muzičkim izborom (ima! KKK, prim. redak.) ali ja sam tolerantna osoba pa to nije jedini razlog da bi se dobro zabavila. U kućnoj atmosferi uvek nađem vremena da uživam u muzici koju volim. Radno mesto takvo da radiš sa ljudima, da li ti se desila neka zanimljiva situacija koju bi pomenula? - Skoro svakog vikenda se desi nešto što povlači smešne i u pozitivnom smislu neprijatne situacije. Desilo mi se, recimo, da donesem piće do mušterije pa umesto da je poslužim, meni tacna ispadne pa čitavo posluženje završi na podu ili stolu! Desilo mi se jednom da u gužvi dok sam nosila punu tacnu pića, naleti neki dečko na mene i onda smo se onako lepo oboje okupali sadržinom iz poslužavnika, pa još mi kaže: “Pazi gde ideš!“, da bi nam sledećeg trenutka oboma bilo smešno. To su situacije koje se u ovom poslu dešavaju čak i iskusnijim konobarima od mene. Nikada se ni jedna mušterija nije ponašala incidentno u takvoj situaciji, jer ponavljam, takav je prostor, takve su mušterije, takvo je osoblje i nema neprijatnih situacija. Eto, poštovani čitaoci, bila je to jedna kratka priča o Jeleni Vukojičić koja bi mogla da posluži za primer mlađim generacijama, u smislu da su mnoge stvari dostižne samo ako se za to ima volje i pametno organizuje. Goran Milošević
|
E-mail: [email protected] © 2007. Webmaster
|
Šta spada u poslove predsednika Skupštine?
Jedan je od najuniverzalnijih umetnika u okolini! Vešto “barata“ klarinetom,
bubnjevima, tamburom, gitarom, ali i četkicom, uljem, akvarelom... 
Jelena Vukojičić je rođena 1989. godine u Pančevu. Posle završene
osmogodišnje škole u Starčevu, upisuje srednju Poljoprivrednu školu u
Pančevu, opšti smer. 