Internet izdanje broj 153 od 28. decembra 2006.

Intervju

Zoran Mihaljčić,  DIREKTOR JAVNOG PREDUZEĆA “DIREKCIJA ZA IZGRADNJU I UREĐENJE PANČEVA“

 Kako Opština kaže

Naš sagovornik ističe da “Direkcija“ samo sprovodi ono što odbornici u SO Pančevo odluče. Po prvi put, nakon dosta godina, “Direkcija“ radi i za pančevačka sela. Kanalizacija prioritet u narednoj godini.

            Zoran Mihaljčić -direktor “Direkcije za izgradnju i uređenje Pančeva“, priča o izgradnji ulične rasvete u naseljenim mestima i o fekalnoj kanalizaciji u naseljenim mestima kao kapitalnoj investiciji Opštine Pančevo

            Konačno se radi osvetljenje dela puta od Rafinerije nafte prema Starčevu, recite nam kako teku radovi i koje su karakteristike rasvete koja se postavlja?

            - Da, radi se 1,2 kilometara ulične rasvete na opštinskom putu. Već dugo se priča o tome da osvetljenje na postrojenjima Rafinerije nafte odvlače pažnju vozačima i pogrešno ih usmeravaju, što za posledicu ima veliki broj saobraćajnih nezgoda, neretko sa tragičnim ishodom. I Mesna zajednica Starčevo je tražila u više navrata da opština to reši. To je i bio razlog donošenja odluke da se osvetli taj deo puta. Posao je ugovoren, ubrzo su radovi započeli, činjenica u zimskom periodu, ali moramo. Ceo posao košta 6 miliona i 400 hiljada dinara. Biće postavljeno 38 stubova, takvih stubova u Pančevu nema, u pitanju su pocinkovani stubovi, koje možete videti na beogradsko putu. Visina stubova je 10 metara, a na njima će biti postavljene oniks svetiljke.

            Kada se očekuje završetak radova?

            - Što se rokova tiče, put prema Starčevu će biti osvetljen do izlaska vaših novina. Radovi bi trebalo da budu gotovi oko Sv. Nikole. Radovi nisu vezani za datum već za rok, ponuđač je ponudio rok od 12 dana. Prijavu radova smo dobili od 8. decembra, od tada teku tih 12 dana. Kako radovi do sada napreduju, ukoliko vremenske prilike posluže, očekujem da će rok biti ispoštovan. Građani su odmah po početku radova, mogli da vide da je izvođač doneo kablove, svetiljke, stubove i da se tu ozbiljno radi. Radove će ubrzati i gotov beton, što znači da neće biti mešalice.

            Hoće li biti urađeni ivičnjaci na tom delu puta?

            - Dobili smo zahtev Saveta Mesne zajednice sa istim pitanjem. Taj put nije predviđen za velike brzine od preko 100 km na sat. To je put kroz naseljeno mesto, sa ograničenjem na 60 km na sat. Postavljanje 1,2 km ivičnjaka jako puno košta. Razmotrićemo mogućnosti, to je jedino što za sada mogu da kažem. Ivičnjaci nisu jedino rešenje, postoji i rešenje putem postavljanja odbojene ograde. Videćemo koje rešenje bi bilo najbolje za taj deo puta. Mada, realno gledano, ne vidim razlog za postavljanje ivičnjaka odnosno odbojne ograde. Rešenje je da se vozači ponašaju disciplinovano i pridržavaju se propisanih ograničenja. Kada put bude bio osvetljen, neće postojati izgovor da vozač nije video banderu ili slično. Ukoliko se vozač zaleti, ne pomažu mu nikakvi ivičnjaci.

            Postoje li tehnički uslovi za postavljanje ivičnjaka?

            - To je veliko pitanje. Da li bi se ivičnjaci postavljali samo sa jedne strane? Šta sa drugom? Ivičnjaci ne mogu biti na obe strane zbog odvodnjavanja puta. Predviđeno je da se put odvodnjava u kišni kanal. Pitanje je da li je to put sa jednostranim nagibom ili dvostranim, ukoliko je u pitanju put sa dvostranim nagibom onda nema govora o ivičnjacima. Taj put bi trebalo u narednom periodu presvući sa još jednim slojem asfalta. Potrebno je uraditi dokumentaciju za to i obezbediti sredstva. Mislim da će “Direkcija“ za narednu godinu predvideti projektovanje, jer je za pojačano održavanje puteva potreban glavni projekat prema Zakonu o javnim putevima. Nije suština samo graditi puteve, moraju se i stari održavati, tako da ćemo uskoro započeti radove na kačarevačkom putu, ulicama Svetog Save i Vojvode Radomira Putnika, predviđena je zamena ivičnjaka, glodanje puta i presvlačenje novim habajućim slojem.

            Najavljen je početak radova na izgradnji fekalne kanalizacije u Starčevu, kad možemo očekivati start?

            - Sproveden je postupak javne nabavke, izabran je izvođač, pogođena je prva faza - izgradnja centralnog kolektora, dve crpne stanice i 2.5 km potisnog cevovoda. Radovi, po sprovedenoj javnoj nabavci, sa PDV-om, iznose 81 milion dinara. Ono što smo do sada obezbedili u saradnji sa pokrajinskim poslanicima iznosi 16 miliona: tri miliona dinara dinara iz samodoprinosa i novca predviđenog za rad MZ Starčevo, dva miliona iz tekuće budžetske rezerve  opštinskog budžeta, pet miliona iz tekuće budžetske rezerve pokrajinskog budžeta, četiri miliona iz pokrajinskog fonda u okviru Sekretarijata za arhitekturu, graditeljstvo i urbanizam i dva miliona od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.      Za tih 16 miliona dinara predviđena je kupovina cevi i ostalog materijala. Ukoliko bismo se odlučili za početak radova umesto za kupovinu materijala, ubrzo bismo se suočili sa nepogodnim vremenskim prilikama, i morali bismo da obustavimo radove, jer se kanalizacija ne može raditi po snegu. Rešili smo se za obezbeđivanje materijala, koji će biti deponovan u Starčevu, tako da će građani moći da se uvere da je to stvarno kupljeno. Na proleće nas očekuje početak radova.

            Kolika je ukupna vrednost projekta?

            - Okvirno, oko 340 miliona dinara, bez postrojenja za preradu otpadnih voda. Ta cena je podložna promenama zbog rasta cena materijala. Što više uradimo u jednoj godini, jeftinije je.

            A koliko košta postrojenje?

            - Predviđeno je da se starčevačka kanalizacija priključi na gradsko postrojenje. Opština je krenula postupak za izgradnju postrojenja za preradu otpadnih voda. Smatra se da nije ekonomski isplativo da Starčevo radi zasebno postrojenje. Ukoliko ne bude došlo do izgradnje takvog projekta, moje mišljenje je da Starčevo nema šta da čeka, već da treba da krene samo u izgradnju postrojenja.

            Ima puno od obezbeđenih 16 miliona do potrebnih 81, a još više do konačnih 340?

            - Izgradnja kanalizacije je, na predlog Direkcije, proglašena za kapitalnu investiciju. Opština bi trebalo da obezbedi taj novac.

            Kad se očekuje završetak radova na prvoj fazi?

            - Za taj prvi deo izvođač je dao rok od 290 dana. To je jako veliki posao, znate li šta znači kopati 7 metara  u dubinu!? To je kičma sistema, i ona mora biti postavljena kako treba. Sve ostalo, radiće se na manjim dubinama i ići će brže.

            Kako će se priključivati domaćinstva?

            - Kada do toga dođe, dogovaraćemo se sa Savetom MZ Starčevo. Predstavnici Mesne zajednice mnogo bolje poznaju situaciju u Starčevu, znaju koji su delovi najugroženiji od podzemnih voda. Gde kaže Savet, tu ćemo prvo raditi. Ali o tome tek kada budemo uradili “kičmu“.

            Hoće li Savet mesne zajednice imati uvid u tok radova?

            - Želeo bih da pohvalim rad članova Saveta, to su zaista vredni ljudi, entuzijasti. Savet Mesne zajednice će imenovati dva čoveka koja će zajedno sa nama učestvovati u vođenju poslova, kako bi mogli da daju izveštaje Savetu i građanstvu. Od izuzetnog značaja za selo je izgradnja fekalne kanalizacije, tako da predstavnici građana moraju biti uključeni u taj posao. Oni neće moći da se mešaju u stručne delove, ali znaće kako napreduju poslovi, da li se poštuju rokovi i imaće uvid u potrošnju novca.

            Možete li nam reći da li će u planu “Direkcije“ za narednu godinu biti novca za naseljena mesta?

            - Što se naseljenih mesta tiče uglavnom će akcenat biti na izgradnju kanalizacije. “Direkcija“ radi samo ono što Opština unese u budžet, mi ćemo odraditi, to je naš posao, a ne vođenje politike grada. O budžetu odlučuju odbornici.

            Sada kada Starčevu predstoje ogromni radovi, šta biste poručili Starčevcima?

            - Želim samo da ih zamolim da se strpe. Sve što zavisi od ovog preduzeća i njegovog rukovodstva biće odrađeno, po tom pitanju mogu biti spokojni. Za sve radove je potrebno vreme, pa ni Pančevo nema kanalizaciju, u 90 ulica u gradu nedostaje kanalizacija. Uspeli smo u nastojanju da odbornici proglase izgradnju kanalizacija u naseljenim mestima za kapitalnu investiciju. Bitno je da se krene u radove, kada se krene, radovi se i završe, a dok ne krenete - nećete ni završiti.

 Daniela Maksimović

Vladica Dragojerac, bivši sportista

Kad bi imali halu...

            Bio je jedan od perjanica prve generacije OK “Borac“ i kao osnivač Kluba i rodonačelnik “igre preko mreže“ ostavio neizbrisiv pečat u sportskim analima ovog mesta. Posle šesnaest godina godina provedenih na mestu neprelaznog i pouzdanog dizača (tehničara) malo koji poznavalac sportskih prilika neće se setiti ekskluzivnog gosta prepoznatljive rubrike ovog broja “Starčevačkih novina“ - Vladicu Dragojerca!

            Vladica Dragojerac, rođen 18. novembra 1964. godine, baš u Starčevu(!), od roditelja - legendarnih prosvetara - LJilje i Pere (na žalost, pokojnog), u “punoletnom“ i srećnom braku sa večito nasmejanom Brankicom iz koga su postale tatine “delije“ - Aleksandar i Slobodan. Zaposlen je u “Petrohemiji“ u pogonu “instrumentacija“ pune dve decenije!

            Kada je mali Vladica zavoleo loptu?

            - Od kad znam za sebe! Pamtim momenat kada sam starijoj sestri Biljani ukrao lektiru i u jurnjavi je sapleo, zbog čega je ona završila u hitnoj pomoći na “ušivanju“! Za “nagradu“ me je kod kuće čekao tatin poklon - odbojkaška lopta (koju otac ranije pripremio). Sestra dugo nije mogla da se “pomiri“ da sam, na ovakav način,  nagrađen za nestašluk.

            Detinjstvo sam provodio decom iz komšiluka Vasom Popovićem, Duletom Aćom i ostalima u igrama sa loptom ili neizbežnom klikeranju. Od silnog igranja “staklencima“ čak mi je i nokat sa palca otpao! Tu su i odlasci na pecanja na obližnje kanale gde sam jednom prilikom u društvu s drugarom Bongom “zaradio“ šugu bežeći preko vode od čuvara zbog nedozvoljenog ribolova!

            Ipak, nisam bio incidentno, niti razmaženo dete. Vaspitavan sam pod budnim majčinim okom, a iz pozadine, za svaki slučaj, vrebala je i očeva “božja batina“ u obliku nadaleko poznate “gromovite“ desnice! Poseban odnos imao sam s deda Batom, koji me je prosto obožavao! Odrastao sam uz ovce, krave i ostalu mnogobrojnu dedinu “menažeriju“. Jednom prilikom, dok sam se igrao s jagnjetom, mahinalno sam se nagnuo i “sočno“ namestio opakom biku, koji nije mogao “odoleti“ tom iskušenju! Video sam sve zvezde, neko vreme proveo u bolnici, a protezu sam nosio preko dve godine! Majka je, od sramote, morala da izmišlja kako sam pao sa bicikle, a deda se u ime velike ljubavi prema meni “osvetio“ i nesrećni bik je završio na našoj trpezi!

            Škola ...

            - Škola je, u neku ruku, bila moja druga kuća. Ili je tako moglo da izgleda sa strane...  Majka je bila matematičar, otac je predavao fiziku i tehničko vaspitanje i ceo svoj radni vek su proveli u starčevačkoj školi. Tu su bili i rođaci, kumovi... I sve to mi je predstavljalo ogroman pritisak. Do četvrtog razreda nastavu sam pohađao u “donjoj  školi“, što je bila prava "

uživancija - veliko dvorište, mnogo časova u prirodi... Prva učiteljica bila je, takođe,  rođaka Svetlana Dragojerac, a kasnije, sam imao “sreću“ da mi je samo otac predavao. Znajući da je sestra morala kod mame da odgovara duplo duže nego svi ostali, jasan je bio i razlog strepnje. Sve u svemu, oboje su se trudili da ne budemo privilegovani.

            Rađa se interesovanje za sport...

            - To se dogodilo već u petom razredu i to zahvaljujući nastavnici fizičkog vaspitanja, pokojnoj Liviji Sferi. Oformljena je veoma kvalitetna odbojkaška školska ekipa čiji sam bio neizostavni deo. Pored mene okosnicu su činili i Dragan Antelj, Dušan Jovanović, Dragan Negovan... Od tada, pa nadalje, odbojka će (pored porodice) biti moja najveća životna  ljubav!

Odrastanje, izlasci, ekskurzije...

            - Moji su imali dosta poverenja u mene, pa nisam puno oskudevao kad je sloboda u pitanju. Zauzvrat nikada nisam to zloupotrebljavao, niti se odavao alkoholu, drogi, tučama... Izlazilo se rano, već oko 19 časova, najčešće u bioskop, gde sam izuzetno obožavao vesterne sa Klintom Istvudom, potom u Diskoteku i oko 11-12  sledio je povratak kući! Napominjem da se nisam delikventno ponašao, ali baš u tom periodu toga je bilo na pretek. Oformljeni su nekakvi klanovi, redovno izbijali ekcesi, čak i sevali noževi! U jednom periodu buktao je i pravi rat sa omoljačkim žustrim momcima, jer poznat je sveopšti rivalitet ova dva sela! Ja sam bio po strani, mada sam se jednom za dlaku izvukao, pošto su  se neki momci bili nameračili na mene zbog ranije očeve strogoće prema njima.

            Već sa šesnaest godina sam “zapalio“ u Sutomore sa najboljim ortakom Jolikom Vasićem, da bi se tamo sreo sa ostatkom “ekipe“. Tada sam se i prvi put napio i zahvaljujući slatkastom prošeku čak i odremao jednu partiju u sred tamošnje diskoteke!

            Odsluženje vojnog roka, posao, ženidba...

            - JNA sam služio 1983. godine u Skoplju, gde sam se obreo preko veze! Iako sam po “vesu“ bio vojna policija, zahvaljujući nekim “prijateljima“ u Vojnom odseku, a zbog neke stare ljubomore prema mom ocu, završio sam u ozloglašenoj kasarni Krivolak, kaznenoj jedinici za vojnike i degradirane oficire! Pešadijska obuka je bila paklena, vremenski uslovi pustinjski - zimi do 200 stepeni, leti do 500! Mnoštvo škorpiona, poskoka... Zmija je jedino biće kojeg se plašim u životu, naježim se čak i kada spazim beloušku kako jezdi vodom. Strah od ovih reptila ide do te mere da mi dolaze i u snove, kroz moru u obliku sobe pune ljutih otrovnica!

            Posle mnogo doživljenih muka, ipak, pretpostavljeni su uočili da odskačem u jedinici gde od 150 vojnika bilo bar 130 Albanaca, naravno sa dosijeom iz civilstva! Jedna od posledica teskobnog “vojevanja“ bio je začetak strasti prema nikotinu koji, na nesreću, traje i danas.

            Po povratku jedno vreme studiram Mašinski fakultet, ali me je život odveo u drugom pravcu. Iznenada, 1987. godine ukazala se prilika za dobro zaposlenje u “Petrohemiji“, što nisam želeo da propustim. Naredne godine se ženim devojkom svog života i povlačim u mirnije vode.

            Da se vratimo na onu drugu, sportsku ljubav!

            - Kao što je rečeno, u Klubu sam od osnivanja od 1978. godine. Godinu dana kasnije trenersku palicu preuzeo je tada mladi stručnjak iz Omoljice, sada jedno od najpriznatijih svestskih imena - Zoran Gajić. U tom periodu preskakali smo rang za rangom i postali predmet obožavanja celog sela. Bili smo zaista kompaktna celina i na terenu i van njega, po potrebi i sami plaćali putne troškove, ginuli za svaku loptu, igrali na “život i smrt“, radovali se svakoj pobedi, tugovali u porazu... I na kraju, uvek završavali kod slavnog Malajca, uz tepsiju krempita i “potoke“ limunade i boze! Ekipu su činili: Zoran Dimković, Dragiša Matić, Rođa Milošević, Jolika Vasić, Golub Slavković... Bili smo fantastično uigrani, znali smo kako ko diše i maltene bili sami sebi treneri! Ja sam kao dizač igrao u tendemu Dimkovićem i bilo je dovoljno samo da se pogledamo... I danas, s obzirom da radimo u istoj firmi, rekreativno igramo za “Petrohemiju“ i na terenu savršeno funkcionišemo!

            Ah, uspomene...

            - Izuzetni trenuci me vežu za bavljenje sportom. Bio sam mu fanatično odan. Kao primer navodim i to da smo Dimković i ja propustili oproštajnu (i plaćenu) ekskurziju u Rovinj, zbog jedne odlučujuće utakmice protiv “Dinama“, koju smo, što je najvažnije, dobili u dramatičnom finišu sa 3:2.

            Igrao sam čak i na juniorskom međurepubličkom takmičenju u Foči 1981. godine, opet pod Gajićevom palicom, gde smo superiorno zauzeli prvo mesto!

            Samo jednu polusezonu proveo sam u “Dinamu“, s prekidom od nekoliko meseci kada sam bio mobilisan na retištu u Iloku. Već naredne godine vraćam se u “staro jato“ i tu ostajem do okončanja karijere 1995. godine.

            Nakon toga ostao sam aktivan u omiljenom sportu štokao član uprave, što kao sudija.

            U to vreme se dešava odbojkaški bum u Starčevu?

            - Bio sam više nego presrećan zbog toga! Starčevo je postalo poznato nadaleko zahvaljujući tom uspehu! Međutim, učešće u najvišem rangu zahtevalo je ispunjenje brojnih uslova i rešavanje ozbiljnih problema. Po mom, ali i mišljenju mnogih drugih, osnovni nedostatak bila je sportska hala. Moja generacija je imala tu čast i zadovoljstvo da igra pred svojom publikom, dok je ona prvoligaška, ipak, bila samo “rado viđen gost“ u pančevačkoj hali. Druga moja primedba se odnosi na odliv postojećih i slabiji rad na stvaranju novih domaćih igrača. Zalažem se da jezgro čine starčevački talenti, eventualno i oni iz bliže okoline i dopada mi se što nova-stara uprava propagira takvu strategiju. U prilog tome navodim jednu utakmicu iz onih prvoligaških dana, kojoj sam, igrom slučaja, prisustvovao u ulozi kao pomoćnog sudije. U žaru borbe, a želeći da ostanem do kraja nepristrasan, nekoliko sumnjivih lopti dodelio sam “Borčevom“ suparniku. Iz revolta je na mene “skočio“ igrač “Borca“ Grujesku - skupo plaćena akvizicija i poprilično me izvređao! Kasnije, u svlačionici, skrenuo sam mu pažnju koliko sam sebe uložio u Klub, dok on igra samo za novac! Ubrzo je napustio Klub bez ikakve sentimentalnosti, tako da je moj stav da niko, bez obzira na novce, ne može da bude toliko požrtvovan i odan klubu kao domaći igrač!

            ... Kao što bi, eventualno, bili mladi Dragojerci?!

            - Stariji sin Aleksandar se veoma ozbiljno zainteresovao, više od pet godina trenirao. Ima, čak, i odlične fizičke predispozicije, visok je 190 cm, ali jednostavno nisu se poklopile kocke, pa je, bar za sada napustio, na moju žalost, ideju da “nasledi tatu“. Možda, razlog leži u ne baš kvalitetnom radu s mladim kadrovima, bez čega nema dugoročne perspektive. Ali, bez obzira na to, uz neke korekcije i neizbežnoj priči o izgradnji sportske hale, makar na nivou one iz pančevačke Poljoprivredne škole, verujem da Starčevo može i treba da ima odbojkaškog elitnog ligaša

            U sportskom duhu je i poruka, ponajpre onim mlađim sugrađanima:

            - Bavite se sportom, jer tako osim zdravog tela stičete i zdrav duh, ispravno izgrađujete svoju ličnost, razvijate pozitivne osobine i, na kraju, postajete omiljeniji i srećniji ljudi.

Jordan Filipović

RAZGOVOR S POVODOM

 Koraks u Starčevu

U petak, 8. decembra u KKK-u je priređeno veče karikature. Gost je bio najpoznatiji i najznačajniji karikaturista na ovim prostorima - Predrag Koraksić Koraks. U razgovoru nakon zvaničnog dela večeri, pokušali smo da saznamo nešto više o njemu i njegovom radu.

            Vaš stil rada se razlikuje od mnogih karikaturista?

            - Počeo sam da radim u ovom stilu, sada daleke 1988-89. godine. To je način i princip kojim se služim i danas - ja pravim karikature bez reči. Na primer, u Titovo vreme, nisam mogao tako da radim jer sam često dobijao “po prstima“. Posle Titove smrti, pojavili su se mnogi listovi, pre svega “Borba“ koja se “otkačila“ partijskog uticaja i tada je već bilo lakše za rad. Inače, nisam član ni jedne partije, ali, naravno, imam svoje simpatije.

            U kojim listovima ste objavljivali karikature i da li ste sarađivali sa stranom štampom?

            - Radio sam u “Borbi“, a onda 25 godina u “Večernjim novostima“, ali kada je došlo vreme radikala i socijalista, odbijali su moje karikature i ja sam tada bio nepodoban. Zatim, radio sam u “Vremenu“, ali i tamo sam dobio otkaz od Žarkovića jer se nije slagao sa mojim stavom prema Koštunici. Naime, od nekakvih sugestija koje mi je uputio, da ne bih trebao da tako oštro kritikujem premijera, došli smo do razlaza i ja se posle toga više nisam vraćao u redakciju. U malom procentu sam objavljivao u inostranstvu, pre svega za jedan francuski list, a član sam jednog američkog sindikata. Eto, sada sam angažovan u listu “Danas“.

            Da li ste imali probleme u vreme Miloševićeve vladavine?

            - Čuo sam da Milošević nije voleo kada Miru naslikam debelu i sa cvetom u kosi. Kaže, ona je odavno prestala da nosi taj cvet, a i nije debela da bi je takvom predstavljali, zamislite. Inače, ja se kritički osvrćem prema zloupotrebi vlasti, pa ma ko to bio, čak i prijatelji.

            Kakav je vaš stav prema karikaturama koje ismevaju islam, a videli smo kakav su gnev izazvale među pripadnicima te religije?

            - Video sam te karikature. Najpre, one su vrlo loše, amaterski urađene, a i u karikaturi nije dozvoljeno vređanje nacionalnog identiteta. Uvredljive su i vulgarne.

            Znate li, postoji li u inostranstvu interesovanja za naše probleme, koje se pretače u karikaturu?

            - Moj prijatelj, Patrik Šapat, koji živi i radi u Švajcarskoj, bavi se karikaturom na temu naše sredine. Ovde ima mnogo materijala, prosto, takvo je podneblje i takva je situacija, ali tamo, u njihovoj sredini, politički život je prilično dosadan.

            Kojim kriterijumom se rukovodite prilikom izbora karikatura za objavljivanje?

            - Izbor za objavljivanje pravim u poslednjem trenutku, bukvalno je tako.

            A stil?

            - Radim vrlo tankom, preciznom četkicom, pa kolorišem i senčim u kompjuteru, pa tako šaljem u redakciju. Ova tehnika, sa upotrebom tanke četkice danas je vrlo retka.

 Darko Ješić

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster