Internet izdanje broj 153 od 28. decembra 2006.
|
Internet izdanje broj 153 od 28. decembra 2006. |
|
|
|
|
|
|
Društvo
ANKETA SN: Izlazite li na izbore i šta očekujete? Starčevci izlaze na izbore
Očekivanja naših anketiranih sugrađana, u pogledu predstojećih parlamentarnih izbora su - za promene na bolje. Većina ispitanika će izaći na izbore, a kome će ukazati poverenje, videće se nakon izbora
Milan Bogdanov: - Na izbore neću izaći jer me izbori ne zanimaju. Ne očekujem da će se išta promeniti. U oktobru 2000. godine sam izašao na izbore, bio sam za smenu vlasti. Sada više nikom ne verujem. Politika me ne zanima. Branko Jovanović: - Izaću ću na izbore. Videćemo da li će se nešto promeniti. Iskreno se nadam da hoće. Čovek se uvek nada boljem. Maja Deninger: - Ja bih vrlo rado izašla na izbore, ali ne dobijam poziv. Ne očekujem da se bilo šta promeni ovde, bilo ko od glavešina da dođe na vlast. Svako od njih gleda samo sebe. Bitno im je da se dokopaju stolice, da pokradu šta god još mogu, da sebe još bolje opreme, svoju rodbinu i ostale, a mi nismo bitni. Izašla bih da glasam za one koji nemaju uopšte glasova, da se nadaju za ubuduće. Mira Keljević: - Na izbore ću izaći, mada se ne nadam da će išta biti bolje. Izaći ću makar da pokušam da nešto promenim. Videćemo šta će se desiti nakon izbora... Milan Đokić: - Izaći ću na izbore, iako nisam ovde prijavljen. Moraću da idem u Beograd da glasam. Od predstojećih izbora očekujem promene, povećanje mogućnosti zaposlenja nezaposlenima, i da nam svima bude bolje u svakom smislu. Dejan Vukosavljević: - Iskreno, dosta mi je politike, uopšte ne razmišljam o izborima. Očekivao sam mnogo više od promena 5. oktobra 2000. godine, a sada je Koštunica ušao u koaliciju sa SPS-om!? Ne očekujem ništa od ovih izbora. Julijana Ferek: - Izaći ću na izbore i nadam su da ću time nečemu doprineti. Biće nam bolje, nadam se. Uvek idemo na bolje, ja sam optimista. Dejan Potić: - Izaći ću na januarske izbore. Ovaj put očekujem promene na bolje, i da će se stati na put ovoj suludoj privatizaciji. U svakom slučaju, bolji na ovim izborima će i pobediti!
Anketirala: Maja Vulović
MILICA RELJIĆ, MILICA ŽEŽELJ i SARA SLAVKOVIĆ Buduće šampionke
Starčevo je već duže vreme poznato u javnosti kao mesto koje je izrodilo dobre sportiste čija su imena poznata i izvan granica naše zemlje. Da će se tkava tradicija nastaviti nadu nam ulivaju tri devojčice koje treniraju džudo nepunih sedam meseci, a već su osvojile više medalja na turnirima. DŽudo klub u okviru Sportske akademije “Jočić“ u Starčevu postoji tek sedam meseci, a rezultati su vidni kako na međunarodnim tako i na domaćim turnirima. Sa tim povodom smo obavili razgovor sa Milicom Žeželj, Sarom Slavković i Milicom Reljić. Milica Žeželj je najpre trenirala trialton, a preko leta je sa svojim bratom dolazila na bazen u Sportsku akademiju “Jočić“. - Videli smo neke svoje vršnjake da dolaze da treniraju džudo, pogledali smo kako izgleda trening i odlučili smo da zajedno počnemo da treniramo - kaže Milica. Dodaje i to da neki njeni vršnjaci misle da je to grub sport ali uopšte nije tako, da nema udaranja protivnika, i da se u borbi protivnik obara povlačenjem kimona i uz pomoć veštih poluga dolazi do pobede. - Dosta lepih i korisnih stvari može da se nauči trenirajući džudo - zaključuje Milica. Iako džudo trenira tek pet meseci, ona je već osvojila bronzanu medalju u Rumi i medalju istog sjaja na takmičenju u Sremskoj Mitrovici. Obično su to turniri saveznog ranga, ali desi se da to budu turniri i na internacionalnom nivou. S obzirom da je 1995. godište, sigurno je da osvojiti još puno medalja. Sara Slavković je ljubav prema džudu nasledila od oca: - Moj otac je nekada trenirao džudo sa mojim sadašnjim trenerom, doveo me je nekoliko puta na trening i ja sam zavolela taj sport - kaže Sara. Ona je rođena 1998. godine. Kaže de je na treninzima našla puno drugara, a u školi je dečacima zanimljivo što trenira džudo. Kada se nađe na parteru oči u oči sa protivnikom, Sara kaže da razmišljam samo o borbi i ne obraća pažnju na to šta se dešava oko nje. Pokušava da u samom meču primeni one stvari koje je učila na treningu. - Nagrada za sedmomesečni trud na treninzima su mi osvojeno treće mesto u Sremskoj Mitrovici i dva puta treće mesto na takmičenju u Sportskom centru “Šumice“ u Beogradu - sa ponosom ističe Sara. Dodaje i da posle toga ima još veću želju da trenira i da jednog dana želi da postane veliki sportista. Milica Reljić je takođe na vrlo zanimljiv način počela da trenira: - Stric me je doveo na trening jer je smatrao da bi bilo lepo da treniram džudo pošto je i on sam dugo godina trenirao u pančevačkom “Dinamu“ - napominje Milica Reljić. Ubrzo je zavolela ovaj sport i u klubu stekla puno novih drugara. Milica je rođena 1998. godine i kaže da iako u klubu ima i starije i mlađe dece od nje, svi se podjednako družie i učie nove zahvate. Ovde je od samog osnivanja škole džudoa i redovna je na svim treninzima. Reljićeva je nedavno uspela da se plasira na državno takmičenje, to se desilo u Rumi, gde je osvojila treće mesto na međunarodnom turniru i tako se plasirala na državno takmičenje. Takođe je osvojila treće mesto i u Beogradu. - Zanimljiva borba mi se desila u Rumi kada je jedna devojčica više puta pokušavala da me savlada, a ja sam je jednim jednostavnim potezom oborila na parter! - ponosna je Milica. U školi je drugovi podržavaju da se bavim ovim sportom, a ima i onih koji bi došli i da treniraju džudo. Miroslav Jočić je vlasnik Sportske akademi “Jočić“ i trener u džudo klubu. Pitali smo ga da nam kaže nešto o situaciji u klubu i ima li budućnosti za mlade sportiste: - Budućnosti za ovu decu sigurno ima! Pored ovih devojčica ima i dečaka sa neverovatnim uspehom. Mali Ivan Kuraj nema ozbiljnu konkurenciju u okolini i on će sigurno biti vrhunski sportista. Mnogi klubovi su nas gledali skeptično kada se pojavimo na turnirima, a njihovu decenijsku tradiciju, mi smo pobedili sedmomesečnim radom. U ovim mališanima vidim volju za pobedom i zajedničkim radom ćemo to i postići. Ono što je jako važno i što bi trebalo da bude prioritet, a odnosi se na ljude iz vlasti, jeste to da mi bez ikakvih donacija i finansijske pomoći egzistiramo na svim dosadašnjim takmičenjima. Jočić kaže da je jako teško raditi bez podrške, ali da su do sada nekako izdržavali. Samo putovanje pa i prijava takmičara ima ne tako naivnu cenu, a to klub sam teško da može da finansira. Ovim putem Jočić apeluje na sve društvene strukture da pomognu radi budućnosti i novih šampiona. Goran Milošević
Jedna priča... Iz školske klupe
Današnji udžbenici su moderni, bogato ilustrovani, na kvalitetnom papiru. U skladu sa reformama u školstvu, menjaju se i knjige iz kojih se uči obavezno gradivo. Može se reći da su za poslednjih deset godina udžbenici promenili više puta. A šta li se to učilo pre čak 70 godina? Listajući određen broj udžbenika iz tog perioda, može da zaključiti da je područje Vojvodine, tačnije, tada Dunavske banovine i još tačnije, Uprave grada Beograda, bilo visoko razvijeno u prosvetnom smislu. Evo jedne interesantne lekcije iz udžbenika “Poznavanje prirode sa poljoprivrednim poukama“, iz 1933. godine, za učenike 4. razreda osnovnih škola.
Organi za osećanje “Organi za osećanje su: mozak, kičmena moždina i živci. Mozak je u lubanji i podeljen je na veliki i mali mozak. Mali mozak je pozadi velikog mozga, podvučen je pod zadnji deo velikog mozga. Da bi se sačuvao mozak od povreda, on je obmotan sa tri razne opne, zaklonjen je kostima. Mozgom mislimo. Mozgu škodi prekomerni umni rad i svaki pritisak na glavu kao: dubljenje ili nošenje tereta na glavi, udar po glavi i dr. Ni zimi ne treba glavu ničim uvijati i topliti. Mozgu je potreban odmor. Najbolji odmor je spavanje. Šubara i kosa duga, dva rđava za glavu su druga. Kičmena moždina pruža se od malog mozga pa kroz vrat i kroz celu kičmu. Iz nje polaze živci i razilaze se svuda po telu. Živci ili nervi su vrlo tanki beli končići koji polaze jedni od mozga a drugi od kičmene moždine, a svršavaju se jedni u mišićima, drugi pod kožom, a neki u jeziku, nosu, ušima i očima. Živaca ima dvojakih: jedni osećaju udar, toplotu i svaki dodir do tela i odmah sve to javljaju mozgu, a mozak opet zapovedi drugim živcima (koji se svršavaju u mišićima) da pokrenu telo. Prvi što osećaju nazivaju se osećajni, a drugi što javljaju da se mišići pokreću nazivaju se “živci za pokretanje“. Sem tih živaca ima još naročitih koje smo ranije pomenuli, koji vrše izvesne poslove. Tako pomoću očnih živaca vidimo, pomoću ušnih živaca slušamo, pomoću živaca u jeziku kušamo. Dalje tim organima, pomoću mozga i kičmene moždine, osećamo: svaki dodir do tela (kožom), boju, veličinu, (očima), glas (ušima), miris (nosom), ukus (jezikom); stoga se svi ti organi nazivaju “organi za osećanje“.
Živci se zamore dugim radom, naročito umnim (učenjem, mišljenjem), zato im je potreban odmor i spavanje. Mozgu, kičmenoj moždini i živcima, sem prekomernog rada, škodi još: ljutnja, plašnja, briga, upotreba alkoholnog pića (vina, rakije). Stoga treba izbegavati prekomerni rad, a posle svakog rada treba da dođe odmor. Najbolji odmor je spavanje. Za odrasle dovoljno je 7 - 8 sahati, a za decu 10 - 12 sahati spavanja dnevno.“ Možda će vam se ovakvo tumačenje ljudskog tela, mozga i ostalih čula, učini naivno, možda ćete se čak i nasmejati. Ne zaboravite, 70 godina je dug vremenski period u kome su se odigrale mnoge promene i dostignuća. Ono što danas deca uče u školi je obimnije, naučnije i modernije objašnjeno i ilustrovano. Posebno je interesantna narodna izreka koja je ubačena u, u suštini, naučni tekst. To danas sigurno nećete naći u udžbenicima. Maja Vulović
PRETPRAZNIČNI DANI U STARČEVU SLATKO U NOVU 2007. GODINU
Kao i ranijih godina, najmlađi i oni najbolji učenici Osnovne škole počašćeni su od strane Mesne zajednice slatkim paketićima. Selo će i u novogodišnjoj noći biti ukrašeno
IZVIĐAŠTVO
Skupština Saveza izviđača Vojvodine
Posle nekoliko meseci kašnjenja 17. decembra je održana redovna izborna Skupština Saveza izviđača Vojvodine. U prijatnoj atmosferi izviđačkog odmarališta nedaleko od Bečeja, dan pre skupštine vodila se žučna rasprava o formiranju novog rukovodstva Saveza. Pored delegata i starešina svih odreda koji učestvuju u radu Skupštine, kao gosti su bili prisutni starešina i zamenik starešine Saveza izviđača Srbije kao i generalni sekretar državnog Saveza. Nakon usvajanja dnevnog reda, programskog i finansijskog izveštaja, staro rukovodstvo je razrešeno dužnosti uz zahvalnost za dosadašnji rad. Novo rukovodstvo Saveza izviđača Vojvodine je izabrano u sledećem sastavu: za starešinu Saveza izabran je dosadašnji generalni sekretar Silvester Domonji iz Novog Sada, a za njegovog zamenika Zorica Skakun iz Sremske Mitrovice. Ostali članovi starešinstva su: Miron Bukalov iz Sombora, Zoran Mitrović iz Rume, Jadranka Perge iz Subotice, Jožef Lukac iz Bečeja, Mile Kocić iz Sremske Mitrovice, Miroslav Jonaš iz Kovačice, Ivica Mirosavljević iz Vršca i Predrag Stanković iz Starčeva. Istog dana održana je konstitutivna sednica rukovodstva Saveza na kojoj je svim izabranim članovima utvrđen četvorogodišnji mandat, nakon čega je Čaba Huber iz Bačke Topole izabran za novog generalnog sekretara. Gostoljubivost domaćina iz Bečeja i salaška atmosfera izviđačkog centra na obali Tise, upotpunila je svečanost nakon završetka radnog dela Skupštine.
Forum izviđača Srbije
Stotinak izviđača, uglavnom starešina i načelnika iz sedamdesetak odreda koji trenutno funkcionišu u Savezu izviđača Srbije, okupilo se u hotelu “Moravica“ u Soko Banji na Forumu starešina i načelnika Saveza izviđača Srbije. Povod za ovaj skup je dogovor o donošenju novog statuta, poslovnika, pravilnika, plana i programa za rad u Savezu izviđača Srbije, na skupštini koja će se održati u martu iduće godine. Nakon promena Ustava Republike Srbije potrebno je izviđaštvo prilagoditi novim trendovima. Veliki broj raznih udruženja građana, koja se veoma lako registruju i pretrpavaju ministarstva raznim zahtevima, treba potpuno odvojiti od skautske organizacije koja se bavi veoma odgovornim poslom - obrazovanjem dece. Rukovodstvo Saveza izviđača Srbije je na ovom forumu želelo da dogovorom sa svim osnovnim jedinicama dođe do najboljeg rešenja za unapređenje skautizma u Srbiji, koje je već dugi niz godina u blagoj stagnaciji. Izviđaštvo je u našoj zemlji u boljem stanju od zemalja u okruženju, ali je u odnosu na zemlje Evropske unije nemerljivo slabo. Približavanjem ovom savezu potrebno je i ovu organizaciju poboljšati jer je ona jedan od stubova neformalnog obrazovanja mladih i uživa kako veliku popularnost tako i državne privilegije. Odred izviđača “Nadel“ - Starčevo je na ovom forumu, kao i uvek do sada učestvovao u punom sastavu. Starešina i načelnica su bili veoma aktivni u diskusijama tako da je od strane učesnika prihvaćeno nekoliko njihovih predloga. Udobnost hotela Ministarstva unutrašnjih poslova i prelepo sokobanjsko okruženje učinili su iscrprljuće rasprave o raznim temama znatno lakšim.
Pokušaj spašavanja retke ptice grabljivice Nesrećna eja Starčevački izviđači poneli su se kao pravi ljubitelji prirode što je zapravo i njihov zadatak, time što su pokušali da spasu retku pticu eju močvaricu. Uroš Jajić iz voda “Panteri“ je prilikom odlaska na pecanje primetio ranjenu pticu u travi pored Nadele. Ova ptica je pod zaštitom države ali se ne savesni lovci ne pridržavaju zakona, pa su je smrtno ranili. Nadel je dugi niz godina bio gotovo bez života ali je par ovih ptica svio sebi gnezdo i to je bio znak da se život u ovoj reci počeo da budi. Neiskusno mladunče eje je nakon prvih pokušaja lova naletelo na cevi lovokradica. Ranjenu pticu izviđači su predali Fondu za zaštitu ptica grabljivica i ona je odmah operisana. Nekoliko dana nakon operacije i pored velikog truda svih ljudi iz ove organizacije ptica je uginula. Zaista je tragično da oni koji bi trebalo da vode računa o ravnoteži u prirodi budu toliko zli u ugrožavanju faune. Ovaj slučaj koji u Starčevu nije redak, preskočiće i opštinske i pokrajinske organe i dobiće svoj epilog na republičkom nivou. Miloje Milutinović
MALO SKITAM, MALO PIŠEM Država u kojoj živim i radim
Bahrein u bukvalnom prevodu znači - “dva mora“, a to dolazi od činjenice da se ostrvo na različite načine, “napaja“ sa dva izvorišta vode. Jedan je slana morska voda kojom je Bahrein okružen, a drugi je podzemna slatka voda koja izvire kako na delovima morskog dna tako i na kopnu kao pravi izvor. Nekada je kopno bilo spojeno sa arapskim poluostrvom, međutim danas je to grupa od tridesetak ostrva koja čine ovu malu zemlju. Istoričari kažu da je 3000. godine pre nove ere, najveće ostrvo nosilo ime Dilmun i da je bilo raskršće i centar za trgovinu. Kao i obično, opsedano je više puta od stane Asiraca, Grka, Persije, i menjalo ime. Portugalski moreplovac, Duarte Barbosa ga je “pronašao“ sredinom 15. veka i kasnije je ostrvo bilo pod njihovom okupacijom. Još i danas postoje ruševine od portugalskih utvrđenja iz tog vremena. Sredinom 19. veka Velika Britanija ga je uzela “pod zaštitu“ a tek 1971. godine je postalo nezavisna država. Mnogi misle da su ovde samo pustinja, beduini i kamile, međutim to je samo deo priče. Pronalaskom nafte, prvobitan način života je počeo da se menja, i u zemlji koja je bila bogata morskim plodovima, biserima i urmama, nastajale su nove profesije i zanimanja. Tih godina, zbog strategijskog položaja u zalivu, Bahrain je imao dobre predispozicije da postane pravi trgovinski, finansijski i kulturni centar u regionu. Zbog političkih nesuglasica u zemlji šansa nije iskorišćena, tako da je Dubai preuzeo taj primat, dok Bahrain i dan danas hvata korak i propuštenu priliku. Bahrain je danas kraljevina sa razvijenim lokalnim turizmom i svojom otvorenošću i modernim projektima privlači ljude iz celog sveta. Glavni grad Bahreina je Manama sa nekih 200 hiljada stanovnika, dok je celokupna populacija Bahreina nešto manja od milion stanovnika. Zanimljivo je to da su 45% strani državljani koji žive i rade u ovoj zemlji. S obzirom da je to muslimanska zemlja, nacionalni jezik je arapski ali engleski je prilično rasprostranjen, tako da uopšte nije čudno čuti dva Arapina kako međusobno koriste engleski jezik. Valuta im je dinar, sa vrednošću od 2.65$. Iako je Bahrein po površini mala zemlja, ipak ima par stvari koje se moraju videti pri poseti: Nacionalni muzej, koji ima mešovite eksponate, od onih koji su starosti 5000-6000 godina, stvari uzetih iz tradicionalnog života, pa do slika i skulptura iz modernog doba. Tu su već pomenuta utvrđenja, pretežno iz doba vladavine Portugalaca, koja su danas turistička atrakcija. Osim što su to mali muzeji, takođe se koriste za održavanje kukturnih manifestacija i koncerata. “Drvo života“- kako ga zovu, je ogromno drvo koje je nekada bilo u središtu pustinje i pošto se napajalo na nekom izvoru podzemne vode, toliko je izraslo da mu je krošnja u prečniku oko sto metara! I dan danas na kilometar razdaljine nema drugog rastinja. “Bab al Bahrain“ ili “Kapija Bahreina“ je jedan veliki bazar, “suk“ - kako ga domaćini zovu, gde se mogu naći proizvodi domaće radinosti, parfemi, začini, tepisi, zlato, srebro, konfekcija... Zanimljivo je da je pre četvrt veka, sam bazar bio na obali mora, dok je danas, zbog urbanizacije, isto more na kilometar udaljenosti! Nekada je suk bio jedina pijaca u Bahrainu, dok danas ima desetak velikih tržnih centara i robe iz celog sveta. Tu je Al Fateh džamija, velelepna građevina,najveća dzamija u državi i ona sama može da primi do 7000 vernika! Pošto se muslimani izuvaju pri ulasku u božji hram, možete samo zamisliti to brdo papuča, cipela i nanula ispred glavnog ulaza u vreme državnih praznika. Monumenati, kuće pretvorene u muzeje, građevina pod zaštitom države, spomenika... Svi oni pokazuju kako se ova mala zemlja razvijala i njenu ulogu u regionu pa i šire. U poslednje vreme se krenulo sa izgradnjom veštačkih ostrva sa odmaralištima i hotelima, po ugledu na Dubai. Namera je da se privuku turisti iz celog sveta. Trenutno je takva situacija da ima puno kontrasta, jer se sa jedne strane ostrva grade prelepa odmarališta i oblakoderi dok na drugoj strani još uvek ima siromašnog življa. Bahrein je spojen sa Saudijskom Arabijom jednim mostom dugačkim 25 km, a u izgradnji je i most koji će ga spojiti sa Katarom - susednom zemljom koja je na južnoj strani. Taj most će biti još duži, kako kažu, oko 48 kilometara! Ovi projekti će pospešiti lokalni turizam jer ljudi iz susednih arapskih zemalja dolaze u Bahrein da se odmore, opuste i u suštini rade sve ono što u njihovim zemljama, zbog strogih pravila, nije dozvoljeno. Evo ovih dana su se u Kataru završile 15. azijske igre (nešto kao olimpijske igre), gde je Bahrein sa svojim sportistima pokazao kako je jedna od zemalja u usponu Ovde postoji i staza za Formulu 1. Pošto su trke Formule 1 jednom godišnje, na istoj stazi se dva-tri puta mesečno održavaju razne trke, kako automobila različitih kategorija, tako i raznorazni maratoni, štafete... Za ljubitelje takvih sportova, dani ispunjeni adrenalinom su prava svečanost. Velike automobilske kuće; Honda, Tojota, Porše, takođe zakupljuju stazu na par dana i tamo vrše testiranje novih automobila. Šta još reći? Možda kako ima puno lepih restorana, noćnih klubova i hotela sa bazenima - ili kako se zbog višenacionalne sredine slave svi mogući praznici; ili kako ima dvadesetak ljudi iz naših krajeva koji su pretežno u polju sporta (svuda smo poznati po tom pitanju); ili... U suštini, sve je to Bahrein, moja “druga kuća“, zemlja u kojoj živim i radim. Ivica Fajht
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
