Internet izdanje broj 148 od 31. jula 2006.
|
Internet izdanje broj 148 od 31. jula 2006. |
|
|
|
|
Intervju
SPASEN SPASENOVSKI, ČLAN SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO Želim da se više angažujem
Spasenovski, koji je biran na koalicionoj listi SPO-DSS-NS sada je nestranački član Saveta MZ Starčevo. Zbog obaveza, ali i početnog “zaziranja“ od mogućeg “političarenja“ većine u Savetu, smatra da se nije dovoljno angažovao i želi da to u daljem radu “ispravi“
- Kandidovao sam se kao član Srpskog pokreta obnove. To je bila u stvari koalicija na čijoj sam listi bio i ja. Kandidovao sam se na izbornom mestu Starčevo 4, Radničko naselje. Poznato je da mi je gospodin Nedeljko Nedić bio konkurencija i da sam dobio na izborima posle tri kruga. Povod za kandidaturu je taj što moje naselje nikad nije imalo predstavnika iz naselja, uglavnom su to bili ljudi iz nekih drugih priča. Jedini cilj mi je bio da u Savet uđe pravi predstavnik našeg naselja. Kao nov u Savetu, kako ste se uklopili? - U početku je bilo malo teže, jer iako se mi svi znamo ne poznajemo se dovoljno. Mene je angažovanje u Mesnoj zajednici od početka vrlo interesovao, tako da sam puno pitao i informisao se. U početku je bilo malo neslaganja i raspravljnja, ali nijedan početak nije lak. Ubrzo sam shvatio da se svi članovi Saveta bore za Starčevo, upoznao sam sistem rada, naučio mnogo toga i od tada sve funkcioniše. Za ove skoro dve godine, mogu reći da sam se dobro uklopio. Prisutan sam na sastancima. Svi su me prihvatili kao novog člana iako sam bio ljubopitljiv. Ima li na sastancima političkih previranja? - U početku mi se činilo da politika igra bitnu ulogu. Možda to i nije bilo tako, ali ipak najviše do izražaja je dolazila grupa kojoj ovo nije prvi mandat, oni su formirali Izvršni odbor i to mi je tada delovalo ispolitizirano. Sada je već drugačije, ljudi rade u interesu našeg mesta i tu nema mesta za strančarenje. Mislite li da ste dovoljno angažovani kao član Saveta, ili bi mogli i više? - Do sada nisam mogao više, obaveze mi nisu dozvoljavale. Angažovanje u Mesnoj zajednici zahteva puno vremena, koje ja nisam imao. S obzirom da su mi se neka razmišljanja promenila i da ću imati više vremena, aktiviraću se više u naredenom periodu. Da li ste zadovoljni urađenim do sada, teku li poslovi po usvojenom planu rada? - S obzirom da je istekao samodoprinos, moram da kažem da novac koji stiže iz budžeta i premašuje sredstva od samodoprinosa. Novac koji smo dobili iz budžeta omogućio je da Savet počne da otvara investicije. Tvrdim da se u selu puno radi, ali napominjem i to da nas papirologija u mnogome usporava. Često je papirologija razlog što ne možemo da sprovedemo planirano ili obećano. Što se tiče asfaltiranja ulica, više sam no zadovoljan. Počeće radovi na izgradnji kanalizacije, što je vrlo bitno za stanovnike Starčeva. Gradi se kapela, rokovi za završetak radova su kratki. Gradiće se tribine na stadionu FK “Borac“. Investicije se otvaraju, para ima koliko ima, biće dovoljno za planirane radove. Ja sam prezadovoljan. Vi ste član grupe angažovane na pitanju gasifikacije Starčeva, šta se tu događa? - Tu ima malo problema oko dobijanja energetske dozvole. O tome je pisalo u Starčevačkim novinama, pa su građani informisani. Očekujem da će se u najskorije vreme i to rešiti i da će u narednom periodu Starčevo dobiti i gas. Da li ste zadovoljni higijenom u Starčevu? - Ne verujem da je iko zadovoljan higijenom. I dalje se pojavljuju divlje deponije, iako JKP “Starčevac“ vrši uslugu iznošenja smeća, i to povoljno. Deponija, na glavnom putu, svakako svima smeta. Takva deponija ne bi smela tu da se nalazi, ali niti je nađen adekvatan prostor za deponiju, niti su postojala sredstva za nju. Mesto za otpad je velika investicija za Starčevo. O tom potom, nadam se da će se i to pitanje rešiti u bliskoj budućnosti. Kada je sport u pitanju da li Starčevo zadovoljava potrebe? - Ta tema mi je bliska, godinama sam trenirao fudbal. Kao član Saveta malo sam se aktivirao kada je sport u pitanju. Starčevo je uključeno u organizaciju Seoske olimpijade i tom prilikom ugostićemo šahiste, koji će kod nas odigrati mečeve. Što se sporta tiče, u Starčevu se uvek nešto interesantno događa. Bliže se tradicionalni “Dani druženja“, da li ste uzeli učešća u organizaciji? - Mesna zajednica je odvojila sumu za organizaciju programa. Kao i uvek biće kvalitetan program. Uglavnom će svi članovi Saveta učestvovati, ovako ili onako, u organizaciji. Još se ne znaju svi detalji, ali radi se na planiranju. I tu sam zadužen za šahovski turnir, a zadužen sam i za organizaciju fudbalske utakmice koju će igrati veterani, još se ne zna sa kime, pregovaramo sa dva tima. Kako glasi vaša poruka Starčevcima? - Svi znamo, vreme je teško. Želim svima dobro zdravlje i solidan posao, sve ostalo je manje bitno. Još bih zamolio sve ostale članove Saveta, koji nisu aktivni i ne dolaze na sastanke, da probaju da odvoje minimlano vremena i dođu na sastanak. To nije veliki napor, u protivnom neka se na narednim izborima ne kandiduju i time zauzimaju mesto nekome ko bi radio u korist Starčeva. Daniela Maksimović
SVAKO ŽIVI SA SVOJIM ZNAKOM I PODZNAKOM Spoznajte sebe natalno
Ivana Arizanović je rođena 1980. godine. Osnovnu školu je završila u Starčevu, potom upisuje gimnaziju u Pančevu koju uspešno završava, da bi upisala Pravni fakultet gde je na završnoj godini. Pored velikih obaveza oko obrazovanja, Ivana se bavi i astrologijom, koja je velikoj većini građana nejasna, baš zbog činjenice da su podeljena mišljenja o tome da li astrolozima treba verovati ili ne. Tema nam se učinila zanimljivom pa smo obavili razgovor na ovu temu.
- U ranom periodu mog života sam osetila nemir, kako otkriti sebe. Mučila me je misao kako pronaći pravi put i puno sam razmišljala o stvarima koja klincima nisu jasna, u smislu našeg postojanja. Mislim da sam tada imala osam ili devet godina. Još tad sam odlučila da ne ostanem u mraku, krenula sam putem nade, ka svetlosti, a vera u tim godinama je bila ogromna. LJudi moraju imati želju, pa svest, veru, krenuti ka svetlosti, biti spaseni, otkriti sebe, te u radosti pomoći drugome. Ja tako živim i pomažem ljudima, nebo me tako izabralo. Kažem svima da znaju: ne jurite za poslom, neka vas izaberu, vi se opustite i slušajte svoj glas, pratite talenat. Ko nema hrabrosti neka smogne snage da mi se obrati. Kako planete utiču na čoveka? - Planete ne utiču na ljude. Odgovornost treba tražiti unutar sebe. Planete nam samo otkrivaju kako da pravilno razumemo lične sposobnosti, slabosti i kako da se uzdignemo na viši nivo svesti. gde i kako da se menjamo kako bi poboljšali kvalitet našeg života. Prvo treba shvatiti, pa tek onda delovati. Astrologija nije samo čitanje sudbine, ako kroz nju ne promenimo sebe i kroz nju ne poboljšamo kvalitet duhovnog života i ne napredujemo ka višim nivoima, nismo razumeli astrologiju, ni zašto smo živeli... Jedno je zajedničko svim ljudima; rođeni su zbog ljubavi, a razdvajaju ih različite sudbine. Možemo promeniti sudbinu samo teškim radom na sebi, verom i pre svega molitvom. Da li za razumevanje astrologije, pa i bavljenje njom, čovek mora da poseduje talenat, dar? - Svakom je dat dar pronicljivosti, prepoznavanja i otkrivanja. Ne postoji osoba koja nije znala da će biti prevarena u ma kom susretu. Misao se pojavi, čovek je čuje, ali ne veruje. U takvom neznanju pojedinci provedu čitav život. Opet se rodi, ali ne veruje. Iz iskustva se ništa ne uči, a greške imaju svoj tajni razlog. Najteže je onima sa ascendentom (podznakom), u strelcu - beskrajna je njihova naivnost... Ako je ascendent devica - sve ostaje u stidu i mišljenju. Čovek nije spreman da prihvati ovaj svet, ove ljude, u tome je cela stvar. To je jedan duh koji ne može prepoznati moralnu bedu. Čisti ne mogu prepoznati prljave, istinski dobri loše, a sveci ne prepoznaju grešnike. LJudi prepoznaju samo ono što je slično i tako će biti do sudnjeg dana bez obzira na mudrost i dar. Čovek uvek prepoznaje sebe pa može komunicirati samo sa sobom i sebi sličnima. Da li je istina da je u kasnijim godinama podznak jači od znaka? - Ascendent pokazuje kvalitete, interese i emotivnu podobnost za odrećenu profesiju. Naravno, gledamo i desetu kuću, vladara, druge i tako dalje... Pre svega, podznak je telo, tako da i kada ne vidim osobu a ima podatke i najbitnije - sat rođenja, znam kako ona izgleda a da je nikada nisam videla. Takođe se vidi kako izgleda budući partner neke osobe, zatim kada će se udati, oženiti, kada će naći posao, dali će dobro zarađivati... Astrologija ima odgovor na sva pitanja.... Da li nam možeš reći ukratko o svim podznacima? - Pre nego počnem moram da naglasim da je podznak nekom jači čitav život, nekome provlađuje u određenom periodu a nekome je manje važan. Zavisi od ličnog horoskopa. Ko je u podznaku ovan treba da se bave sportom, karateom, na primer. Bik - malo je usporen, lenj, ali privlačni. Na prvo mesto stavlja strast, novac, uživanje. Ima dar za pevanje, slikarstvo. Blizanci su elokventni, radoznali, komunikativni, talentovani za reči i mišljenja. Obožavaju vožnju, motore i sve što ima točak. Rak je jedan od lepših, krupne tajanstvene oči uvlače vas u igru a da niste ni svesni. Naglašeni su ženski atributi. Lav je snažan i hrabar, uvek voli da bude primećen, poseduje ljubav prema ambiciji. Device uče škole, kurseve, rade čitavog života, teže ka perfekciji. Vage su umetnici, političari. Škorpion - uvek vidi mračniju stranu, ne plaši se ničega, ovakvi ljudi mogu biti kriminalci. Strelac - uvek spremni koferi, avantura, optimizam. Jarac - direktor, tradicija. Vodolije i ribe su nešto posebno, o tome neki drugi put. Ili, pozovite Ivanu na broj 064/15-11-774 i saznajte sve što vas zanima. Goran Milošević
PORTRETI U “PEČURCI”: Dušan Radisavljević, vozač Moj auto, moja ljubav
Dule Radisavljević, rođen je 9. juna 1961. godine u Banatskom Brestovcu, a već posle četiri godine otac Dragiša i majka Milka nastanili su se u našem mestu. To znači da Dule yeć četrdeset godina stanuje u našem mestu, a poslednjih 17 u skladnom braku s Verom, iz kojeg su nastale i dve kćeri - Danijela (16) i Tamara (15). Završio je srednju hemijsku školu, radio u “Azotari“, a od 1990. godine je postao vozač instruktor. Kako je mali Dule počeo da vozi? - Od najranijih dana maštao sam da vozim i to kamione - kipere, kako bih na taj način mogao da proputujem ceo svet. To mi se, ipak, nije u potpunosti ispunilo, ali i s ovim sam veoma zadovoljan. Inače, odrastao sam u veoma pozitivnom ambijentu, jer su šesdesete i sedamdesete bile jedan od najlepših perioda za življenje na ovim prostorima. Bezbrižno sam se igrao s decom iz komšiluka: Zlajom Jovanovićem, Živkom i Mirkom Lalovićem, Radetom Radisavljevićem... Igrao se fudbal, košarka, kao onda uobičajene, a danas skoro potpuno zaboravljene, kao što su klis ili žmurke sa devojčicama. Tu su i sitne dečačke “krađe“ mladog kukuruza iz obližnjih njiva i lubenica sa zaprega... Škola, odrastanje... - Uopšte, miran sam čovek, takvo sam bio i dete! Nikada ni moji roditelji, ni učitelji, ni nastavnici nisu imali nikakvih problem a sa mnom. Ponekad sam bio toliko tih da me nisu ni primećivali. U sećanju mi je ostala učiteljica Božana, kao i nastavnici Kata i Miloš Belušević, Pera Dragojerac... Potom sam upisao i završio srednju hemijsku školu, a tom periodu pomalo sam učio da vozim, naravno, na “fići“, koji je pripadao starijem bratu. Nedugo zatim, odmah po sticanju punoletstva, dobio sam i vozačku dozvolu. Ovo je bio i najlepši period mog života! A posle i vojska, posao, brak... - Armiju sam služio u Puli, predivnom istarskom gradu, prepunom kasarni, ali sivomaslinaste uniforme nikada nisu bile naročito omiljene kod “domorodaca“. U to vreme JNA je bila čvrsta i stabilna, bilo je veoma naporno, a ja sam časno odužio dug prema otadžbini, i to, pretpostavljate, kao vozač kamiona, džipova... Po povratku iz vojske, zapošljavam se u “Azotari“, gde radim do 1990. godine, u veoma nezahvalnom pogonu amonijak 3, poznatom po teškim hemijskom isparenjima, velikoj buci... Družeći se sa pomenutim Živkom Lalovićem, put me je često vodio u Kovačicu, gde je on nastupao za lokalni fudbalski klub. Jednom prilikom upoznao sam i moju buduću suprugu Veru, a veza je ozvaničena 1989. godine. Stižemo i do prelomnog momenta ove priče. - S obzirom da je “Azotara“ ulazila u sve težu ekonomsku situaciju, a kao što sam spomenuo i posao je bio veoma težak, odlučio sam da nešto promenim. Kada sam naišao na raspisan konkurs za vozače-instruktore ni jednog trena nisam razmišljao! Prijavio sam se, položio ispit pokrajinskom SUP-u u Novom Sadu i “Azotaru“ zamenio Auto-školom “Crveni Signal“! I tada se desila “velika ljubav“! - Zaista sam veoma brzo zavoleo ovaj posao! Mnogo sam naučio od starijih kolega, posebno od izvesnog čika Boška Šipke iz Banatskog Novog Sela. Tada su auto-škole bile isključivo državne, i pored moje u Pančevu je bilo još dve, tako da se baš puno radilo. Nakon tri-četiri godine, krenule su sa radom i privatne škole, a državne su počele da se osipaju, pa sam se ubrzo preselio u “Monte Kristo“, koju sam zamenio “Savezom vozača“, da bi se skrasio u “Favoritu“, gde sam i danas. Posao vozača-instruktora je veoma specifičan? - Jeste, veoma je odgovoran, iziskuje puno truda, koncentracije, pedagoškog pristupa, strpljenja... Potreban je i pravilan kontakt s kandidatom iz koga proizilazi poverenje i saradnja. To su, mahom, dovoljni preduslovi za uspešnu obuku, ali sve je individualno - neki kandidati su genetski predodređeni za vožnju, a neki jednostavno nisu u stanju ni osnovne operacije da savladaju. To je, ipak, ređi slučaj, jer ogromna većina, uz malo truda, može solidno da uđe u tajne upravljanja automobilom. Često se pominje i razlika u kvalitetu obuke nekadašnjih državnih i današnjih privatnih auto- škola? - To je istina. Ranije su kriterijumi bili neuporedivo složeniji, obuka opsežnija, a pojedinci polagali i deset-petnaest puta! Danas, sve zavisi od škole do škole. Neki drže do renomea i insistiraju na ozbiljnosti, a opet, neki drugi, zbog prevelike konkurencije, pokušavaju da podiđu kandidatima, time što će im enormno olakšati put do dozvole! To je veoma pogrešno i posledice se pokažu kasnije u stvarnom saobraćaju. Kakav treba da bude dobar vozač? - Pre svega tolerantan i koncentrisan! Naravno, treba izbegavati alkohol i druge stimulanse, jer je to uzrok najvećeg broja nesreća. Treba poštovati i propise, čak i onda kada možda nisu najsrećnije regulisani. Ponekad vozači ignorišu znak “stop“ ili popiju koje pivo više, misleći da nije strašno, ali ponekad je to, možda, ona tanka nit koja deli život od smrti! Smeta mi i velika nervoza koja je u poslednje vreme prisutna u saobraćaju, svi nekuda žure, kao da im taj minut nešto puno znači! Ipak, to je lep posao! - Volim ga, ne bih nikad menjao i uvek ću ga raditi s puno ljubavi! Nije uvek lako, ponekad se okupam u znoju. Nije isto ni raditi obuku u jugu, renou ili u sitroenu-saksou, koji je trenutno moj “radni prostor“. Ima i zanimljivih situacija, pa mi je jednom tako došla gospođa od svojih šesdesetak godina, elegantno popunjena sa svojih 120 kilograma. Kada je sela u jugo, pomislio sam da ćemo se prevrnuti, ali na sreću nismo, ali smo do kraja obuke vozili nenormalno nagnuti! Drugi put, pitao sam kandidata u vožnji o trenutnom stepenu prenosa - “Sa kojom ideš?“, a on mi je odgovorio - “Ma, s jednom malom iz Omoljice!“. Na sreću, nije bilo većih nezgoda u toku moje karijere, osim nekoliko bezopasnih “čukanja“. Na kraju, Dule ima i “vozačku“ poruku sugrađanima: - Pozdravljam sve bivše mnogobrojne kandidate Starčevce, želim im uspešan vozački staž, ali da nikako ne idu “brže od života“!
Portretisao
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
Ovo vam je prvi
mandat, recite nam zašto ste se uopšte kandidovali za člana Saveta?
Odakle
interesovanje i kada si počela da se baviš astrologijom?
U modernom vremenu skoro
je nezamislivo funkcionisati bez čuda tehnologije, a jedno od njih je ono
večno pokretljivo, poznatije i kao automobil! Da bi ste sebi približili čari
vožnje, definitivno je nemoguće zaobići gosta ove rubrike - reč je o Dušanu
Radisavljeviću Duletu, instuktoru vožnje.