Internet izdanje broj 148 od 31. jula 2006.
|
Internet izdanje broj 148 od 31. jula 2006. |
|
|
|
|
Društvo
“STARČEVAČKE NOVINE“ NA SVETSKOM PRVENSTVU U FUDBALU Sve nas spaja fudbal
“Istok, srami se,
Ovako su navijači sada već nepostojeće selekcije Srbije i Crne Gore prepevali neoficijelnu himnu “plavih“ pred utakmicu protiv Obale Slonovače u Minhenu 21. juna. I kao što su naši fudbaleri i počeli svoju turneju po nemačkim gradovima, tako su je neslavno i završili - još jednom blamažom pred prepunom “Alians arenom“. A Minhen je u vreme Mundijala, kao uostalom i cela Nemačka, u znaku fudbala. Duh “najvažnije sporedne stvari na svetu“ osećao se već na granici, gde je ljubitelje ove popularne igre dočekivala tabla dobrodošlice, napisana na jeziku koji razumete (za nas iz Srbije, reči dobrodošlice su napisane na srpskom jeziku). Ta nemačka preciznost učinila je da se i mi odavde osećamo ravnopravno poput Holanđana, Francuza, Italijana... A koliko je sve bilo organizovano na vrhunskom nivou, ne treba ni pričati, jer su Nemci poznati po tome. Sve je funkcionisalo besprekorno.
Sreda 21. jun, Minhen, Marijenplac. Glavni minhenski trg je mesto gde se okupljaju navijači, i gde nekoliko sati pre utakmice treba doći da se u potpunosti oseti atmosfera i “napune baterije“ pred odlazak u Frotmaning, predgrađe glavnog grada Bavarske gde se nalazi najlepši stadion na svetu, izgrađen upravo za ovogodišnji Svetski kup. Kao i po celom gradu, na Marijenplacu sve vrvi od navijača. Pored naših, tu su i navijači Obale Slonovače (Cote D’ Ivoire), ali ne samo oni koji su poreklom iz ove afričke zemlje, već i mnogobrojni meštani Minhena koji su se opredelili da, između dve ponuđene selekcije, podrže ovu drugu. Hm, zašto li je to tako... Na ulicama su i hiljade Australijanaca i Brazilaca jer nekoliko dana pre utakmice naše reprezentacije, upravo su ove dve države odmerile svoje fudbalske snage. Pobedili su Brazilci, ali je Australija pokazala fudbalsku umešnost, uostalom, plasirali su se u drugi krug takmičenja... Tu su i neizbežni Japanci koji su “preplavili“ Nemačku! Na sve strane ih možete videti kako “klikću“ najmodernijim fotoparatima i snimaju kamerama. I njima, kao uostalom i Australijancima, ovo je bio jednomesečni godišnji odmor, pa su iskoristili Mundijal da obiđu celu zapadnu Evropu. Raznobojni dresovi navijača Portugala, Argentine, Italije, Hrvatske, Meksika, slivali su se ka centralnom minhenskom trgu iz svih okolnih ulica i stanica metroa. Policija, ne mnogobrojna, sve je posmatrala sa pristojne udaljenosti, ne remeteći navijače u njihovim ritualima. “Antikonflikt“ timovi (ekipe za razdvajanje navijača) nisu imali posla, jer jednostavno, svi su bili u “fazonu zezanja“ i druženja, zajedničkog fotografisanja... Svi su ovde došli da se zabave, osim pojedinih naših, uglavnom gasterbajtera, koji su došli da prošetaju svoju majcu sa natpisom “Ratko Mladić“ ili slično... Niko ih nije “kontao“, jer su njihove frustracije tih dana zaista bile suvišne. Srpska vlada je u Nemačku poslala specijalnu ekspediciju sastavljenu od glumca Bode Ninkovića, pevača Luisa i grupe trubača iz Guče. Boda je nemušto tih dana pokušavao da animira navijače, najpre na “Olimpik placu“ (gde je postavljen veliki veideo-bim i gde su navijači svih boja mogli da prate utakmice koje su se igrale u drugim gradovima) i gde je instaliran štand “Srbija navija“ na kome su se smenjivali trubači i Luis. Bilo je u najmanju ruku smešno kada su oznojani trubači svirali na preko 30 stepeni svega nekolicini naših navijača. Prolazivši pored našeg štanda, Nemci i ostali navijači su uglavnom začuđeno pratili podskakivanje momaka i devojaka iz KUD-a “Jugos“ iz Minhena, dok su ovi u punoj opremi (jelek, anterija i opanci) vili kolo. Jedino je bilo zanimljivo kada je naišla grupa navijača Hrvatske reprezentacije koja se, sa sve “kockastim“ dresovima uhvatila u kolo! Balkanski. Ta “brigada“ trubača predvodila je kolonu naših navijača, koji su potom na sred Marijenplaca odigrali kolo. “Slonovi“ su se okupili u dvorištu Rathausa na istom trgu, gde su postavili štand sa svojom nacionalnom kuhinjom, i gde se moglo popiti jako i hladno pivo. Potom sledi odlazak na stadion. Ništa od najavljene kontrole pasoša na ulazu u stadion - skeniranje karata, i to je to, ulaziš na neverovatnu “Alians arenu“. A unutra - kao u svemirskom brodu. Sve na dugme, sve “pod kontrolom“. Čak je dozvoljena prodaja piva, ali se na stadionu nije mogao videti niko ko je “preterao“ sa pićem. Srpski navijači su uglavnom bili koncentrisani na jugoistoku. Utisak je da su većinu činili naši gasterbajteri, ali se po zastavama moglo videti i prisustvo navijača OFK “Beograda“ i “Zemuna“. Oni su uspeli da unesu i jednu baklju (pored naših, to je jedino uspelo Hrvatima) koja je gorela posle 1:0 za nas. Pa onda Saša Ilić i 2:0, a posle toga ... “Istok, srami se ...“.
Bilo je smešno u tom momentu, toliko da je poznati “meksički talas“ navijača, koji ide preko čitavog stadiona, kada stigne do jugoistoka, jednostavno preskoči taj deo stadiona i naše navijače i nastavi se tamo gde prestaju da se vide plave majice... Čitav stadion je navijao za Obalu Slonovače! Još smešnije je bilo nakon utakmice kada niko od navijača u narandžastim dresovima Cote D’ Ivoire nije hteo da razmeni dres! “- Serbia? No thank u“!? Naša posla su se videla posle utakmice. Naime, čaša piva na stadionu koštala je 4 eura, plus euro kao kaucija za čašu. Kada vratiš čašu, dobiješ euro. Bilo je onih koji su vraćali po trideset čaša. Samo što nisu sišli na teren, da pokupe čaše koje su poletele ka treneru Iliji Petkoviću (Šestkoviću, posle Argentine)... U savršenom redu, nezamislivom za beogradske susrete “večitih rivala“, više od 65.000 navijača rasulo se po Minhenu. Navijači Obale Slonovače uputili su se u centar da proslave pobedu. Zasluženo. A mi smo ostali sa utiskom da smo poslednji put, u zvaničnom izvođenju, čuli himnu “Hej Sloveni“. Petar Andrejić
Čestitka DEJANU KELJEVIĆU OD TETKE, TEČE I SESTRE IZ AUSTRALIJE, povodom venčanja
Dragom Dejanu i našoj snahi, Iskreno želimo uspešan i srećan brak, i sve lepe i realne želje da vam se ispune u vašem zajedničkom životu. Neka vaš život od samog početka pa sve do kraja krase vrline braka: iskrena ljubav, pravo razumevanje i podupiranje jedno drugog u svim prilikama života. Ove osobine, ako se neguju unutar braka, garantuju dug, uspešan i srećan brak. Ovo je naša iskrena želja tebi Dejane i tebi snajka.
Tetka Milena, teča LJubo, Svetlana, Justin i njihova ćerkica - Amelija. Jun 2006. Brisbane, Australia
IZVIĐAŠTVO
Takmičenje poletaraca
U subotu 1. jula, iako je dan bio sparan, drugu četu - četu poletaraca to nije omelo da održi svoje drugo po redu četno takmičenje. Spas je potražen u hladu parka, gde su se na klupama, u krugu, rasporedile četiri ekipe: “Eukaliptus“, “Tokio hotel“, “Sladoled“ i “Lala“. Poletarci su se takmičili u pet disciplina: brze pitalice, tajanstveni predmet, šifrovano pismo “germanikus“, brzo vezivanje čvorova i igra koja je dodatno podigla atmosferu - trka sa šatorskim krilom. U svakoj od ovih disciplina se istakla neka od ekipa, ali je u neizvesnom finišu prvo mesto ipak osvojila ekipa “Sladoled“. Takmičenje će sigurno ostati u lepom sećanju ne samo učesnicima već i prolaznicima kojima je veseli žagor dece gotovo neprestano privlačio pažnju. Posle ovog takmičenja četa zasluženo može da ide na raspust. Do sledećeg viđenja Z-D-R-A-V-O! Marko Ivošević
Majur, kod Šapca na Savi
Samostalna četa Majur, šabačkog saveza gde već postoje dva odreda, ove godine je po prvi put organizovala takmičenje, od 7. - 9. jula. Šatorti su postavljeni na fudbalskom terenu u Majuru, predgrađu Šapca, a odziv ekipa odličan - 11, i to iz raznih gradova: Beograda, Rume, Bjeljine, Smedereva, Šapca... I u mlađoj, i u starijoj kategoriji. Ekipa starčevačkih izviđača “Rafinerci“, u sastavu: Marina Kozačenkov, Ivana i Miloš Simić i Vlada Perić su se trudili da, po teškim uslovima i na 30 stepeni celzijusa, prođu stazu dugu oko 10 kilometara i odlično su odradili zadatke. Osvojili su treće mesto i zasluženi pehar. Takmičenje je, inače, otvorila pesnikinja Biljana Zablećanski, koja je svim ekipama poklonila zbirku svojih pesama “Tebi s ljubavlju“, a u kojoj su prelepi stihovi koji govore o ljubavi, druženju, prirodi... Sve to povezuje i mlade izviđače. Jedan stih iz zbirke kaže: “Dolazi sa kišom, uz Sunce što se krije, građena snagom ljubavi, a nestaje ispunjenjem želja...“. Medijski, čitavo trodnevno druženje propratila je i TV Šabac, ali pravu atmosferu druženja osetili su samo izviđači, jer su bili nerazdvojni i posle takmičarskog dela uz muziku, odličan odabir pesama Crvene jebuke, Đorđa Balaševića, Bijelog dugmeta... Uz takmičarski duh u sportskim disciplinama - za devojke pucanje penala a za dečake - nošenje na krkače. Marina i Ivana su ušle u finale u pucanju penala, i za malo im je izmakao još jedan pehar. Naporan put u nedelju popodne, pravi tropski dan i vozovi koji kasne... Beovoz ponekad ni ne dođe... Ipak, trud se isplatio, još jedan pehar u izviđačkim vitrinama, nezaboravno druženje u Majuru kod Šapca, na Savi... Daniela Jajić
Vršačke planine
Mada su već skoro poznate staze i teren, uvek je nov izazov i takmičarski duh. Od 30. juna do 2. jula, takmičenje na Vršađčkom bregu, organizovao je Odred izviđača “Sava Munćan“. Po tradiciji, u letnje vreme, ali kao i ranijih godina - po kiši. Ekipa, pod vođstvom Rige, a u sastavu: Uroš, Šajke, Velibor i Aca su se trudili, ali su osvojili tek četvrto mesto, što je opet uspeh, jer su prošli čitavu stazu a takmičenje je trajalo ceo dan, radivši pri tome zadatke na terenu. Odlično druženje u kampu sa već poznatim društvom iz Bijeljine, Rume, Stare Pazove, Šida... I naravno, domaćinima, koji su se ponovo pokazali kao odličan organizator. Boravak u prirodi, na Vršačkom bregu, gde su cvetale lipe, a njihov miris se širio posle kiše, sveže, ali prija. U sklopu akcije obeležen je i jubilej njihovog izviđača, bivšeg starešine odreda, koji nosi mnoge zasluge za razvoj i napredak odreda i povećanje žlanstva, Miodraga Đerosimovića, koji je obeležio 50-godišnjicu u izviđačima! Kako izviđači vole da kažu, to se i potvrdilo, jednom izviđač - uvek izviđač! Tome u prilog govore i stihovi: “... Prijatelju kada budeš star, pričaj da su izviđači bili prava stvar...“. Ali, važno je da su izviđači mladi duhom, veselog i optimističkog raspoloženja, a druženje svima prija. Simpatizer starčevačkog odreda izviđača, Ištvan Varga, opet je odvojio slobodno vreme i vozio izviđače kamionetom, a pri tome se i sam odmorio na Vršačkim planinama i u divnom gradu. Ako ne pre, sve ekipe će se ponovo okupiti na Danima druženja. D. Jajić
Kroki izviđačke vesti
Neposredno pred izviđački višeboj “Dani druženja“ biće organizovano polaganje za 1. i 2. zvezdu i veštarstva. OI “Nadel“ nažalost ove godine neće učestvovati na Smotri Saveza izviđača Srbije. Nakon kraćeg raspusta poletarci se ponovo sastaju u subotu 29. jula u podne. Taborovanje starčevačkih izviđača svih kategorija biće održano na kovinskom jezeru (“šljunkari“) posle “Dana druženja“. Delegacija odreda obišla je lokaciju i oduševila se uslovima. Sledeći sastanak Kluba brđana je 28. jula u 20 sati.
ANKETA SN: Šta bi ste voleli da vidite na Danima druženja? Program je dobar, ali može još novina
Starčevci su zadovoljni letnjim programom koji organizuju Mesna zajednica, sportisti i kulturni poslenici. Mada, kako kažu, nije loše da se i ove godine program “ponovi“ nekim zanimljivim takmičenjima
Marko Ivošević: - Voleo bih da se postavi video bim na otvorenom, na kojem bi se emitovali neki zanimljivi filmovi. Zatim, bilo bi dobro kada bi bilo više zanimljivih predavanja, poput onog o Nikoli Tesli. Naravno, sport kao i svake godine, ali intenzivnije, čini mi se da je prošle godine sport bio malo zapostavljen. Bilo bi lepo da bude nešto od onih interesantnih sportskih disciplina, kao što je spora vožnja bicikla. Dejan Milošević: - Dosadašnji program nije bio loš, a da li treba nešto dodati, ne znam. Trebalo bi osmisliti još različitih programa koji bi više zaokupirali omladinu. Treba organizovati bolje koncerte, nekada je ta organizacija bila bolja. Meni se dopada mnogo toga u okviru Dana druženja, program je osmišljen tako da svako može da nađe nešto za sebe. Ne bih mnogo toga menjao, sem što bih voleo da se nastavi sa organizacijom iz godine u godinu. Slobodan Dumitru: - Voleo bih da opet bude izložba kućnih ljubimaca. Fudbal je u planu, a za mene je to najvažnije. Što se tiče večernjeg programa, bilo bi dobro da dođe više poznatih muzičara. Suzana Arsovski: - Najviše bih volela da vidim Zdravka Čolića u Starčevu. No pošto je to skupo i slabo izvodljivo, neka bude puno muzike. Obavezno da bude sporta, kojim bi se angažovalo dosta omladine. I ono što mi je uvek interesantno, a to je da dođe neki od poznatih glumaca. Večeri sa glumcima su mi se uvek najviše dopadale. Dušan Mladenović: - Najvažnije je da bude puno dobrih svirki i puno sporta. Svake godine bude nešto interesantno, svakako da će biti i ove. Ne znam šta bi novo trebalo da bude, ali za mene je najbitnije da bude puno dobre muzike. Milorad Radosavljević: - Voleo bih da vidim Partibrejkerse, a što se ostalog tiče ne bih menjao. Program je dobar, super je što se održavaju konjičke trke. Ne bih ništa menjao, jedino bi bilo lepo da se zatvori centar za vozila, postoji obilazni put da kola mogu da prođu. Kad bi centar bio pešačka zona bilo bi bolje kako za omladinu tako i za starije, naročito za roditelje sa sitnom decom. Ne mora preko celog dana, ali popodne i uveče, svakako. Jadran Grozdić: - Nisam još o tome razmišljao, ali voleo bih da bude nekoliko koncerata i zabavne i narodne muzike. Ukoliko imamo uslova za to, bilo bi lepo da dođe neko pozorište i odigra predstavu. A ko ne, ni večeri sa glumcem nisu loši, zatim književne večeri ili slično. Dragan Đurišić: - Trebalo bi ponovo da bude bajk skup i takmičenje u ispijanju piva, to je disciplina u kojoj se uvek takmičim, ali voleo bih da ove godine ne bude tako hladno pivo za takmičare. Što se tiče nekih novina u programu, neka osmisle još tako interesantnih igara i takmičenja.
Daniela Maksimović
MALO SKITAM, MALO PIŠEM Dubai - grad iz snova
Dubai, grad sa puno iznenađenja. Kada bi se na neki način vratili sto godina unazad i upoređivali gradić koji je bio samo pijaca na raskršću i ovaj danas, teško bi se nasle neke sličnosti ili čak začeci neke ideje o njegovom današnjem izgledu. Dubai je postao svetska atrakcija i opet je to neka pijaca, ali ovoga puta ne samo za karavane koji prolaze, nego za turiste iz celog sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati je država sastavljena od sedam emirata. Prestonica UAE je Abu Dabi, a tu su još i Dubai, Sarza... Nekada su to bila plemena koja su međusobno ratovala ali je sa pronalaskom nafte na tom području došlo i do ideje o njihovom ujedinjenju. Pravilnom politikom i otvorenošću prema svetu, u emiratima je došlo do promena i napredak se video u svakom od njih ponaosob. Abu Dabi, prestonica Emirata, bio je u velikom procvatu, međutim ono što se dešavalo u Dubaiu je nešto što ga je stavilo na kartu sveta za sva vremena. Svi kažu kako su prelomne godine za taj procvat, bile godine ratova na Bliskom istoku i kada su imućni ljudi dolazili sa velikim kapitalom u Dubai, kao u neku oazu. Kapital je dolazio iz Libana, Irana, Kuvajta, Palestine, Egipta, Iraka i investiran je u razne poslove koji su donosili veliki obrt kako ulagačima tako i samom gradu. Kako je Dubai krenuo da postaje jedan od vodećih poslovnih i turističkih centara u regionu, infrastruktura grada se takođe menjala. U početku je investirani novac išao na gradnju manjih tržnih centara, tradicionalnih restorana, bazara sa svim i svačim, zlatarskih radnji i manjih poslovnih centara. Sa tim promenama je došao talas radne snage iz okolnih, siromašnijih zemalja i sve je to počelo da funkcioniše. Država je počela da pomaže lokalnom stanovništvu i sa svakom novom pogodbom podizala njihov životni standard. Za sve one koji su bili protiv stvari koje se kose sa njihovim tradicijama pa i religijom, država je doprinela boljim životom i na taj način mnogima “zapušila“ usta. Svi su mislili to je vrhunac uspona, međutim zapadne zemlje su takođe počele da se interesuju i polako je počeo priliv kapitala iz Velike Britanije, SAD, Japana, Nemačke... Počeli su da se realizuju projekti koji su zaustavljali dah, kako lokalnom življu, tako i turistima koji su polako počeli da dolaze i pored svih nevolja kojih ima i dan danas u ovom regionu. Počeli su da niču i prvi oblakoderi i tek je onda krenulo takmičenje u tome koja će kompanija da se pojavi sa lepšim planom gradnje. Za kratko vreme u gradu su se pojavile svetske modne kuće, svetske banke, lanci restorana na svetskom nivou, saloni automobila, nameštaja, tržni centri, bioskopi, i grad je dobio izgled metropole. Danas se ovde može igrati golf, voziti džipovima po pustinji, ići u noćne klubove gde se mogu videti svetska poznata lica, i sve to na jednom mestu. Dubai ima reku koja deli grad na dva dela, Deira i Bur Dubai. Reka se oduvek koristila za prevoz i transport morskim putem, i to je jedan od lepših delova grada. Brodovi tradicionalnog izgleda sa svakojakom robom i gužvom na dokovima, uvek iznude poglede prolaznika. Prekookeanski brodovi, gliseri i jahte, imaju luku na drugom kraju grada. Ali ono što Dubai čini posebnim su projekti koje nećemo naći baš svuda po svetu. Ovde najlepši hotel na svetu, BURJ AL ARAB koji izgleda kao jedro. Prava lepotica! Prva dva sprata su ispod nivoa mora, i osećaj kao da si u akvarijumu. Hotel je tako raskošno opremljen da je teško rečima opisati. U jednoj TV reklami Agasi i Federer igraju tenis na platformi za helikopter, koja se nalazi na vrhu ovog hotela. Hotel je postao stvar prestiža za sve svetske bogataše i poznate ljude iz jet-seta. Cene ne treba ni pominjati... PALMINO OSTRVO je ustvari grupa ostrva koja imaju oblik palme, i u prečniku je od šest km. Persijki zaliv je plitak, tako da se zemlja “krade“ od mora i koristi za izgradnju kako stambenog prostora tako i ovih “suludih“ projekata. Palmino ostrvo je u završnoj fazi i već je svetska atrakcija. Tu će biti hoteli, odmarališta, prelepe plaža i sl. Sve je već unapred prodato. Vodeni park, WILD WADI, u ustvari je zabavni park sa aktivnostima na vodi. Veštački talasi, tobogani, vodopadi, spiralne cevi za spuštanje, skuteri na vodi, veštački virovi... Tržni centri se svuda mogu videti, i ima ih tridesetak, sve lepši od lepšeg. Svaki od njih ima nešto upečatljivo i predstavljaju pravu metu za turiste. Jedan od centara je ispresecan kanalima i podseća na Veneciju, samo što se ovde ne voze gondole nego njihovi tradicionalni čamci. EMIRATSKI centar je najveći u gradu i u sklopu ima SKIJAŠKI CENTAR. Nije šala! Dva brda pod snegom, sa uspinjačom i stazom za skijanje, stazom za bob ali i delom za šetnju sa klupama i drvećem, onako pod snegom. Temperatura u ski-centru je oko nule, u delu tržnog centra sa prodavnicama je oko 21 stepen a napolju je 46 stepeni! Ovde je prilika za sve one koji nikada u životu nisu videli sneg, jer se u takvom klimatskom području nalaze, da malo uživaju u zimskim čarolijama. Tri stotine ostrva, veštački napravljena, u prečniku od 9 km, i koja iz ptičje perspektive imaju oblik zemaljske kugle, naizgled položene u moru. Kao karta sveta koja izgleda začuđujuće na satelitskim snimcima. Projekat je prepun tržnih centara, odmarališta, stambenog prostora, vodenih parkova i planira se zavrsetak 2008. godine. Tu je između svih ostalih kontinenata i nas brdoviti Balkan. U izgradnji je najviša zgrada na svetu, BURJ DUBAI, koja će imati 160 spratova i već se stiglo do 54.sprata. Ovaj neboder je trouglaste osnove jer će na taj način odolevati vetrovima koji ovde povremeno duvaju. U njemu će biti par hotela, poslovni prostor, više restorana i tržnih centara a takođe i stambeni prostor. U planu je izgradnja muzičke dvorane, ali simpatično je to što će ona biti napravljena na rečnom ostrvu, koje doduše jos uvek ne postoji!? To ovde , kako se da videti i nije neki problem. Priča se o metrou, jer je gust saobraćaj u gradu već dostigao kritičnu tacku... Krajolik se potpuno izmenio i da nema nekih muzeja teško bi se poverovalo da je sve to istina. Dubai je postao destinacija za mnoge i siguran sam da se odmor od tri-četiri dana može godinama prepričavati. Ivica Fajht
NAŠI LOKALI (5): “Volleyboll“ i ”Pečurka”
“Volleyboll“
“Volleyboll“ je jedan od najpoznatijih, najposećenijih i najelitnijih lokala u Starčevu. Otvoren je početkom devedesetih godina, a čovek koji je najduže bio na njegovom čelu je Boško Kojić. “Volleyboll“ je lociran u samom centru sela, a zamišljen je kao prostor namenjen članovima Odbojkaškog kluba "Borac", ali klub je ubirao prihode radeći kao kafe bar namenjen svima. Prostorije “Volleybolla“ je klubu iznajmila Mesna zajednica, koja se odrekla kirije u korist odbojkaša. Inače, to je mirno mesto, vrlo prijatno, sa letnjom baštom koja je na najboljoj lokaciji - u samom centru i koja je redovno puna gostiju. Posećivali su ga brojni gosti iz javnog života sa naših prostora. Proslavljeni trener naše reprezentacije, Zoran Gajić bio je jedan od čestih gostiju ovog lokala. Sredinom devedesetih štampane su članske karte, koje iako nisu ispunile svrhu, ostavile su utisak da je ovo jedno od najorganizovanijih i u tom momentu najjačih mesta za izlazak mladih. “Volleyboll“ je često menjao enterijer, a imao je i salu za ručavanje koja nije dugo opstala, pa je preuređena u nastavak lokala. Ovo je mesto sa dobrim izborom pića, ali je ipak ostala neprevaziđena kafa, trenutno najbolja u Starčevu. "Volleyball" je imao veliki broj radnika koji su se često smenjivali, naročito u vreme Dana druženja, kada je posećenost najveća. Izbor muzike je tipičan za ovakve lokale, opuštajuće note zabavne muzike ovde dominiraju, a nije redak slučaj i muzika uživo. “Volleyboll“ još uvek traje i dalje drži renome jednog od najboljih lokala u selu.
"Pečurka"
"Pečurka", pored "Volleyballa", spada u red najelitnijih mesta sa dugom tradicijom uspešnog poslovanja i dobre ponude mladima. I za nju važi da je na jednoj od najudarnijih lokacija u samom centru, ali u okviru prostorija Doma kulture koji je Slobi Gorunoviću, dugogodišnjem prvom čoveku "Pečurke" i sinonimu za ovaj lokal, iznajmio prostoriju sa ugovorom koji je mnogo puta obnavljan. "Pečurka" je, sigurno nešto najbolje što Starčevo može da ponudi mladima jer je i uređena atraktivno, a bašta joj se u vreme Dana druženja proteže do samog asfalta, pored spomenika. "Pečurka" je lokal u koji je došao rekordno veliki broj gostiju i iz sela, a i okoline, a time se skoro nijedan drugi u okruženju ne može pohvaliti. Pored bilijarskog stola i aparata za elektro-pikado, "Pečurka", u svojoj ponudi ima veliki izbor žestokog alkoholnog pića, ali i letnje osvežavajuće koktele. Kroz "Pečurku" prolaze folkloraši kada imaju koncert u Domu kulture jer je bina za nastupe tačno iznad lokala. U takvim prilikama mladi koji nastupaju, presvlače se u ovim prostorijama. U "Pečurci" je muzika raznovrsna, dominira zabavna, a neke od najboljih muzičkih izvedbi uživo upravo su ovde mogli biti viđeni. Danas, posle svih godina uspešnog rada, "Pečurka" je dobila Natašu Gorunović i Bobana kao nove gazde. Inače, "Pečurka" i danas posluje kao i na početku, u smislu posećenosti, kao kada je počela sa radom, kao kafe - picerija. D. Ješić
JEDNA PRIČA: Udvaranje
Ovo je 21. vek. Doba interneta, kablovske televizije, mobilnih telefona. Današnji tinejdžeri ne mogu zamisliti svoj život bez sms poruka, televizije, MP3 plejera, digitalnih fotoaparata. Na internetu možete naći sve, od igle do lokomotive, pa čak i dečka, devojku ili bračnog partnera. Čovek je godinama olakšavao sebi život, modernizujući stvari oko sebe. Ne poriču se mnogobrojne pozitivne stvari aparatura koje sam navela. Internet je svetska mreža koja omogućava povezivanje ljudi i protok informacija između najudaljenijih krajeva sveta. Međutim, tom sveopštom “kopjuterizacijom“ stvari oko nas, stvorena je svojevrsna mehanizacija međuljudskih odnosa, ljubavi, udvaranja, osećanja. Pisma se više ne pišu, bilo ljubavna, bilo prijateljska, knjige se sve manje čitaju, ljudi sve manje komuniciraju u četiri oka. Ali kako su stvari stajale pre jedno otprilike, 70 godina? Bila je to era bez televizora, bez telefona, daleko od seksualne revolucije, a još dalje od sms-a. Međutim, bilo je tu, naravno, srećnih ljubavi, simpatija, antipatija, slomljenih srca. Jedno je sigurno, bilo je to doba istančanog udvaranja. Sticajem okolnosti, pronašla sam jednu igricu, koja predstavlja neku vrstu flertovanja između devojaka i mladića koju su živeli u Starčevu 30-tih godina dvadesetog veka. Radi se o karticama na kojima je ispisano trideset pitanja i isto toliko odgovora. Osoba ženskog ili muškog pola izvlači pitanje, a osoba suprotnog pola izvlači odgovor. Pitanja su, kao što imate priliku da vidite, u svečanom tonu, pomalo šaljiva, udvaračka. Nimalo naivna, s' obzirom na period u kome su pisana, moram dodati. Odgovori pak deluju kao da nemaju veze sa pitanjima, ali to je ono što daje dozu humora ovoj igri. Objavljujemo ovom prilkom igricu, koja je verujem, zaslužna za mnoge porodice koje su potekle na ovim prostorima. Sada kada je sve dostupno, poljupci, držanje za ruke, izlasci do kasno u noć, bilo bi lepo da se prisetimo perioda, kada je sve vezano za ljubav i muško-ženske odnose, bilo tajanstveno i u šiframa. To je ono što je činilo stvari mnogo interesantnijim. Ko zna, možda će i sms poruke izgledati kao vrhunac romantike, kroz jedno sedamdeset godina. Živi bili pa videli. Pa eto, ako želite igrajte se. Bar ćete se lepo zabaviti.
Maja Vulović
POMOZIMO OSOBAMA SA POSEBNIM POTREBAMA (1) Ovaj projekat se realizuje u saradnji sa Skupštinom opštine Pančevo
Počev od ovog broja, pa do kraja godine, bavićemo se problemom o kojem je već pisano u našim novinama. Problematika koja je uvek aktuelna, možda zbog toga što joj se malo pažnje pridaje u svakodnevnom životu, problematika koja nije interesantna političarima, a mogla bi da značajno utiče na politički rejting pojedinaca i grupa, problematika koja nas okružuje, rastuži kada o njoj mislimo, koja nas tera da pomognemo i koja je sastavni deo svakodnevnog života osoba sa posebnim potrebama i njihovih porodica. Kada kažemo “osobe sa posebnim potrebama“, ovog puta ćemo se baviti problemima osoba sa mentalnim hendikepom. Pokušaćemo da istražimo o kojim posebnim potrebama je reč, da li su one zadovoljene, ako nisu, što je uglavnom slučaj, ko treba da omogući njihovo zadovoljenje i na koji način, u koje vreme, u institucijama ili van njih i tako dalje. Videćemo koji su to zakoni koji određuju zbrinjavanje potreba ovih osoba, da li se zakoni primenjuju, ko je zadužen da ih primeni, u kom roku, na koji način. Pozabavićemo se i zaštitom prava dece ometenih u razvoju, porazgovarati sa najodgovornijim predstavnicima lokalne samouprave zaduženim za brigu o osobama sa posebnim potrebama, razgovaraćemo sa decom koja imaju “posebne potrebe“, članovima njihovih porodica i sa stručnjacima koji se bave ovim problemima. Najzad, pokušaćemo da vidimo šta o mentalnom hendikepiranim osobama misle njihovi vršnjaci iz redovnih škola. U narednim brojevima “Starčevačkih novina“ odgovorićemo na pitanja koje su to organizacije koje se, u našoj opštini, bave rešavanjem problema ove populacije, koje programe razvijaju, postoje li programi koji se bave integracijom mentalno hendikepirane dece u zajednicu, da li su programima istovremeno obuhvaćena mentalno hendikepirana deca i njihovi nehendikepirani vršnjaci itd. Koliko je ovo značajna tema govori Državni izveštaj Republike Srbije na Stokholmskoj konferenciji 2003. godine, pod nazivom “Deca i institucijalna briga“, u kome se navodi da je u Saveznoj republici Jugoslaviji 1991. godine živelo 3 miliona dece. Vlada je procenila da se broj dece sa smetnjama u razvoju kreće oko 142.700. Od ovog broja 92.000 dece je imalo nedovoljnu mentalnu razvijenost. Međutim, prethodno navedene cifre su procene i ne postoji sveobuhvatna zvanična baza podataka deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji. Pojedini autori procenjuju da 7% sve dece u Srbiji imaju neki od oblika smetnje u razvoju, da bi drugi procenili da se procenat dece sa lakim i umerenim smetnjama u razvoju kreće između 14% i 40%. Samo oko 10% procenjenog broja dece sa smetnjama u razvoju je obuhvaćeno nekim oblikom zaštite koju pružaju namenske profesionalne službe. “Starčevačke novine“ će ovim tekstovima pokušati da daju svoj doprinos promenama na bolje za hendikepiranu decu i njihove porodice. Nastojaćemo da dođemo do one dece koja sede u svojim domovima, zatvorena, bez angažovanja, bez druženja i pružiti im priliku da se uključe u normalan život, život pun učenja, pun druženja, pun šansi da pokušaju i uspeju, život pun života. Čitaoci zainteresovani za ove tekstove i problematiku, mogu da se jave redakciji SN na telefon 013/631-144 ili internetom na adresu: detetina@ptt.yu. Daniela Maksimović
Feljton: Razvoj lokalne zajednice (1) Ovaj projekat je omogućila SO Pančevo
Šta je lokalna samouprava?
Lokalna samouprava je osnovni nivo organizacije vlasti, koji postoji u čitavom demokratskom svetu i na kome građani neposredno ili posredno, birajući predstavničke organe, odlučuju o najvažnijim pitanjima obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstva, komunalnih usluga, zaštite životne sredine, podsticanja ekonomskog razvoja, privlačenja kapitala i drugim pitanjima od najneposrednijeg interesa za lokalno stanovništvo. Sistem lokalne samouprave u Republici Srbiji uređen je Ustavom Republike Srbije, Zakonom o lokalnoj samoupravi od 2002. godine, kao i nizom drugih zakona. Ustav uređuje osnove sistema lokalne samouprave i predviđa vrste jedinica lokalne samouprave. Zakon o lokalnoj samoupravi je osnovni (matični) zakonski tekst o lokalnoj samoupravi i on konkretno uređuje poslove, organizaciju i finanisanje jedinica lokalne samouprave, kao i njihove odnose sa republičkim i pokrajinskim organima i druga pitanja. Postoji i veći broj drugih zakona od neposrednog značaja za lokalnu samoupravu, kao što su Zakon o lokalnim izborima i Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, a zatim i zakoni koji se odnose na pojedine oblasti u kojima opština ima sopstvene ili poverene nadležnosti (komunalne delatnosti, budžetski sistem, obrazovanje, zdravstvena zaštita i drugo). Mada je lokalna samouprava različito organizovana u pojedinim evropskim zemljama, smatra se da sistem lokalne samouprave mora da zadovolji barem sledeća četiri zahteva: da postoji utvrđeni krug poslova kpoje lokalna samouprava obavlja kao sopstvene poslove i bez uplitanja državnih organa; da se lokalni organi biraju na slobodnim izborima i da odgovaraju svojim biračima; da jedinice lokalne samouprave uživaju pravnu zaštitu i imaju svojstvo pravnog lica; kao i da uživaju izvesnu finanijsku autonomiju koja podrazumeva pravo na sopstvene prihode i imovinu. U odnosu na navedene zahteve, za sada je najveći problem naše lokalne samouprave u nepostojanju njenih svojinskih prava na imovinu koju koristi. To je “pitanje svih pitanja“, ono koje se mora rešiti, ukoliko naše društvo želi da razvija lokalnu demokratiju, odnosno da ima lokalnu samoupravu po evropskim standardima. nastaviće se
Pripremio:
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
