Internet izdanje broj 145 od 30. aprila 2006.

Redakcija

Komentari

Proleće i budale

Konačno - proleće. Iako našu klimatsku zonu karakterišu četiri godišnja doba, stiče se utisak da se nikada nećemo privići na hladnoću, i da dolazak proleća i lepih dana svi željno očekuju.

U isčekivanju lepih dana, mnogi zakukuljeni u sopstvenu hladnoću (spoljnu i unutrašnju) se mršte. Mrštenje je prvi simptom nečeg mnogo ozbiljnijeg - mržnje. Mršte se takvi i na sebe i na druge, i trude se da to prošire na sopstvenu okolinu. Prepoznaćete ih po sivilu, deluju mračno, u njima nema boja. Zato, izbegavajte one koji se mršte, i uživajte u zelenilu i drugim svetlim tonovima koji nas okružuju.

A naše okruženje je takvo da mu se mnogo što-šta može prigovoriti. Zapitajte se, zašto je tako teško životnu sredinu držati čistom? Ako već nemamo dovoljno svesti da u našem naselju zaživi jak ekološki pokret, zar baš ne možemo da se odreknemo (dobro, ne baš svi mi, neki oko nas, oni “sivi“) ružne navike da se smeće baca po principu ko-gde-stigne? Eto, svakog proleća, u akciji čišćenja sela, prvo moraju da se uklone deponije smeća iz kanala, rita, oboda sela i mračnih kutkova seoskih ulica... I novac i energija koji se troše u takvim akcijama, svakako se mogu pametnije upotrebiti.

Biti pametan danas nije naročito popularno. Kao, uostalom, ni ikada do sada. Pametni su odavno otišli odavde. Tako nešto zaključio je i britanski naučnik koji je Srbe svrstao među najneinteligentije narode u Evropi! NJegova istraživanja kažu da je prosečan IQ (koeficijent inteligencije) u građana Srbije 88 (“normalni“ imaju IQ od 90 do 110). Ako je istraživanje zaista utemeljeno, loše nam se piše. A kad bolje razmislim, ono što je ovdašnji narod dopustio da mu se dogodi u poslednjih petnaestak godina, zaista je povod za razmišljanje da li oko nas ima toliko budala

Ali, budala ima svuda. Nisu imuni ni drugi na to. Najbolji primer su Amerikanci, koji, iako žive u “izobilju“, ne znaju mnoge činjenice i podatke koje su poznati čak i našim osnovnoškolcima. Bar se tako može zaključiti iz mnogih novinskih napisa. Budala ima i kod nas, u Starčevu. To su oni, moram da budem ličan, koji poslednjih dana ponovo pokreću pitanje ima li potpisnik ovih redova službeni stan, ili ga je imao, u Pančevu, Novom Sadu, na Marsu... Nemam stan ni na jednoj od pomenutih lokacija, ko ga nađe - njegov je.

A u Srbiji su trenutno popularni svi oblici kreditiranja, pa i oni stanbeni. Prilika jeste, da se mnogi kojima je to potrebno, okuće. Ipak, pazite na kamate, i to one koje banke vešto maskiraju, da onda, kad stigne vreme za otplatu, ne dođete u situaciju da se “hvatate za glavu“. Budite pametni. I lepi - proleće je.

Petar Andrejić

Samo sloga Pančevo spašava

Odlazeći na redovnu(?) dnevnu aktivnost na omiljenu destinaciju (uvaženi seoski hipodrom!), prolazeći pokraj jedne grupice dece, uočio sam jednu malu nelogičnost. Naime, dok sam krišom posmatrao njihovo pikanje lopte između dva gola, uredno podeljenih u dva tabora, primetio sam da su vrlo energični, požrtvovani... i u žaru borbe, možda, malo i prljavi, grubi, ali i to da su utakmicu priveli kraju, dostojanstveno čestitali jedni drugima i u miru i SLOZI se razišli. U čemu je, dakle, fora? Zamislite, odigrali su ceo meč bez sudije!!!

Sada se vi verovatno čudite i pitate - šta će deci sudija? Evo i odgovora - pa zar nisu deca ta koja su nestašna, nezrela, neukrotiva, neodgovorna i ako odrasli, koji su "svesni, razumni, racionalni..." imaju potrebu za arbitražom, kako će tek onda mališani uspeti da se ne posvađaju?!

To tako izgleda samo na prvi pogled - jesu možda deca nezrela i neiskusna, po pitanju mnogih stvari, a pogotovo kada je reč o lažima, prevarama, podmićivanjima, krađama i drugim vrstama podlosti. S druge strane, "matori" su, možda, iskusniji i racionalni kad su pitanju znanje, obrazovanje, svesno rasuđivanje, ali i one pomenute podlosti, karijerizam, sebičluk, korupcija, i, ponajviše - nesposobnost da se deluje timski uz poštovanje pravila igre - jednom rečju - NESLOGA...

Imali smo prilike da se godinama unazad susrećemo sa ovim pojavama, od raznih sportskih terena (najsvežiji su slučajevi sa utakmica u Podgorici, košarkaškog "obračuna" Partizana i Hemofarma ili blamaže rukometne reprezentacije!) do mnogo ozbiljnijih pojava - ubistava premijera i mnogih drugih istaknutih ličnosti, "kofer" afera, raznih privatizacija, nebrojenih korupcionaških zavrzlama (koje, uzgred, niko živi ne može ili ne želi da razmrsi!), pa sve do naše lokalne hronične rak-rane  zagađivačko-trovačkog karaktera i neobrojenih sličnih situacija za čija razrešenja u ovoj zemlji nije postojalo adekvatnog sudije, koji bi isterao pravdu na videlo!

Dok vreme neumitno prolazi, mi srljamo u ambis na milion načina, svima su usta puna poštenja i borbe protiv lopovluka, a niko da završi u buvari! Najviše zbog nesloge kompetentnih da to reše (afera se zataškava novom aferom)!Nije, uostalom, ni bitno da li neko "šeta bukagiju" ili ne, već to da su naša građanska prava u potpunosti u rukama neodgovornih karijerista i lopina ili zulumu tajkuna i krimosa!

Pa, posle svega - višedecenijskog trovanja, mnogih preuranjeno prekinutih života, raznih havarija, onaj protest 14. aprila nije loš, ali, ipak, suviše jalov, s obzirom da se rukovodstvo Rafinerije i političari koji upravljaju gradom, teško mogu složiti i osmeliti, da rizikuju svoje "karijerice" i "materijalno blagostanjce" i suprotstave se republičkim vlastima, da nas više njihova "krava muzara" ne zavija u crno. Stoga jedini je izlaz je složno otići pred fabrike Južne zone, leći na put cisternama, dok Labus ne "pronađe" tričavih tristo miliona evra (mali delić onoga što je iz Pančeva iznešeno!), pa da vidimo kako će se neko usuditi da nas palicama otera. U protivnom, dok čekamo pravnu državu da interveniše krivičnom prijavom protiv zagađivača ili rukovodeće opštinske  subjekte da nam "odbrane" živote, ne gine nam sudbina Bora ili, ne daj bože, Hirošime!

I pošto nam i krovovi padaju na "glave" poslednjih dana u isčekivanju smo da nam se samo nebo obruši na temena! Kako se neki "složno" bore za najosnovnije interese "svoga" Pančeva, bolje bi to činila družina malenih fudbalera s početka priče!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što starčevački vazduh neumoljivo bazdi, pola sela se i dalje guši u podzemnim vodama, oči su uprte i u Dunav, veliki broj ulica prosto sija pod novom rasvetom, rekonstriuše se katolička crkva, a konačno se adaptira zgrada Mesne zajednice - sređuju se krov, elektorinstalacije i, što je najvažnije, sala za venčavanje! Pa, ljudi navalite u svatove!

Jordan Filipović

Prevoz i prevoznici

Vraćam se ponovno temama iz svakodnevnog života.

Ponovno nešto što muči ljude.

Svakodnevni odlazak na posao, u školu ili pak po nekakvom drugom poslu do Pančeva, predstavljao je uvek problem.

Nekada, dok nije bilo toliko puno automobila, ljudi su se snalazili na sve moguće načine. Davno su se koristila kola i konji i to najčešće za odlazak subotom na pijac, a za odlazak na posao u Staklaru, Utvu, Azotaru i ostala velike pančevačka poduzeća, najčešće se koristio bicikl.

Rekonstrukcija druma sve do Brestovca poboljšala je uslove za autobuski prevoz, a izgradnjom novih industrijskih objekata povećao se i broj radnika koji su zahtevali i bolji prevoz.

Zbog svega toga, došlo je i do razvoja i rasta jedinog autobuskog prevoznika u Pančevu ATP-a.

Pratio je ATP trendove, a i zahteve svojih korisnika.

Kako sam bio jedan od redovnih korisnika usluga ATP-a kao đak-putnik zapažao sam i promene koje su se događale u prevoznim uslugama.

Promene su se događale skoro svakodnevno.

Poboljšavao se vozni park, uvedene su neke nove linije, produžavale stare do nekih novih okretnica, prilagođavao se vozni red zahtevima korisnika itd.

Rastu ATP-a pridonosilo je i to što je na lokalnom nivou bio monopolista, to jest nije bilo drugih prevoznika koji bi ga ugrožavali. Doduše, kroz Pančevo su vozili i kovinska Kozara i vršački autobusi, a najpoznatija Lasta iz Beograda, nije imala posebnog interesa u pančevačkoj opštini.

Usluge ATP-a su se još poboljšale preseljenjem glavne autobuske stanice na lokaciju bivše “male kasarne“ (u centru).

Rast ATP-a  zahtevao je i više zaposlenih, pa je tako sve više i starčevaca radilo u ATP-u, najčešće kao kondukteri, a bilo je i šofera i mehaničara.

Iako je bilo i prigovora na ATP, drugog nije bilo pa smo ga svi morali i trpiti.

Sreća za ATP bila je i ta što nije bilo većih saobraćajnih nesreća, osim nekih manjih.

Jednu sam i ja doživeo kada se sudario autobus ATP-a i kamion šleper koji je čekao na utovar veštačkog đubriva ispred Azotare.

Sreća u nesreći bila je ta što je autobus kao i obično s polaskom iz Pančeva u 14:10 bio toliko pun da kad je sleteo od sudara sa kamionom u jarak, putnici nisu mogli da “lete“ po autobusu nego je bilo samo nagnječenja, jer su se putnici samo jedno na drugo naslonili. Bio je to tada popularni autobus FAP, koji je još ispred prvih vrata imao dva sedišta iznad prednjeg točka. Na blatobranu se isto moglo sedeti, pa sam ja često to koristio, sedeći na svojoj školskoj torbi. Tako i taj put. Od siline udarca  i kad je autobus završio u jarku, izleteo sam kroz prednju šoferšajbnu, malo se ugruvao, malo stakla me porezalo po licu, a moja školska torba, kako je letela zamnom, žestoko me lupila po glavi.

Bilo pa prošlo, ali ipak je ostalo u sećanju.

Godine su prolazile, došla je i tržišna ekonomija, a sa njom i konkurencija. Kao i sva velika preduzeća  i ATP  ima kako se to kaže “olovne noge“ i više ne može da odgovori sve većim zahtevima tržišta tj. da se brzo prilagodi. Sve veći broj malih prevoznika u obliku linijskog taksija ozbiljno su ugrozili ATP, ali to bi trebalo biti još veći podsticaj da se jedan ozbiljni prevoznik malo trgne i ne živi na lovorikama. Ipak ima posla  tj. putnika za sve, a svi zajedno su tu da služe građanima.

Nedavni “rat“ malih linijskih prevoznika, opštinskih vlasti i ATP-a, izgleda da je ipak urodio nekim plodom.

Koliko vidim i čitam u Pancevcu, ATP je dobio nove autobuse.

Neka to bude početak rešavanja problema prevoza i prevoznika na opštinskom nivou, na krist svim stanovnicima.

Ipak najlepše se bez brige voziti i zadovoljan i srećan stići na odredište.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster