Internet izdanje broj 143 od 28. februara 2006.
|
Internet izdanje broj 143 od 28. februara 2006. |
|
|
|
|
Intervju
ZORAN STOJANOV, ČLAN SAVETA I IZVRŠNOG ODBORA SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO, PREDSEDNIK UPRAVNOG ODBORA JKP STARČEVAC, BIRAN NA LISTI “ZA NAŠE STARČEVO” Bolji smo od ostalih sela Starčevci su se pokazali kao organizovaniji, i rezultati su zato bolji nego u drugim selima - tvrdi Zoran Stojanov
- Ovo mi je već drugi mandat i mogu reći da sam već iskusan u ovom poslu. U početku je bilo malo problema, malo nesnalaženja ali ubrzo je sve došlo na svoje mesto. Kada neko po prvi put postane član Saveta, mnogo očekuje. Mnogi misle da će da im se organizuje “odbor za doček“ i slično. Misle da će neko umesto njih nešto da uradi. Međutim, ubrzo svaki pojedinac shvati da sve sam mora da odradi. Ne možemo ni na kog da se oslonimo, sve moramo sami, od zamisli pa do realizacije. Tako i u sadašnjem sazivu. U početku se novi članovi nisu najbolje uklopili, bilo je malo ljutnje i nerazumevanja, ali ubrzo se sve smirilo, što se vidi i u radu Saveta. Nema nikakvih problema, odluke se donose glatko, razlog tome je to što smo usvojili Strategiju razvoja Starčeva, od koje ne odustajemo. Sve radimo na osnovu Strategije, a pošto smo je zajedno doneli logično je da nema problema u donošenju odluka za njenu realizaciju. Za šta ste zaduženi u radu Saveta? - Pored toga što sam član Saveta, član sam i Izvršnog odbora zadužen za poljoprivredu i sport, predsednik sam Upravnog odbora JKP-a “Starčevac“, takođe sam i član Upravnog odbora Fudbalskog kluba “Borac“. Ima li problema u vašim resorima? - Ono što vidim kao najveći problem je to što ne možemo da pomognemo poljoprivrednicima ni u čemu. Naše su ruke tu praktično vezane. Pokušavali smo da ravnamo puteve, ali to puno košta. Nemamo službu, na nivou opštine, koja je opremljena za takve stvari. Jedino organizujemo rad poljočuvarske službe. Ali, uveravam poljoprivrednike ih da ih nismo zaboravili. Što se tiče javno-komunalnog preduzeća, za ovu godinu je planirana kupovina kamiona. Najveći problem ovog preduzeća je to što je mehanizacija jako stara, tako da se za popravke i održavanje mnogo troši. Mi od njih zahtevamo da budu na nivou javno-komunalnih preduzeća u Pančevu, da šišaju travu, da održavaju parkove, centar, groblja, da redovno iznose smeće i ostalo. U Pančevu sve to radi nekoliko preduzeća, koja dobijaju znatno veća sredstva iz opštinskog budžeta. Ono treće u čemu sam angažovan, u fudbalu, nema nekih velikih problema. Budžetom je predviđena jedna velika investicija vredna dva miliona dinara - izgradnja tribina na stadionu. Tu je bilo problema oko nabavke potrebne dokumentacije, nismo mogli da dobijemo urbanističke uslove. Morali smo da podnesemo zahtev za izmenu dela Regulacionog plana. To je procedura koja jako dugo traje. Uspeli smo, političkim putem, da poguramo, tako da je krenulo. Ne znam da li ćemo stići da, do početka građevinske sezone, dobijemo potrebne papire, ali u toku godine izgradnja tribina će sigurno početi. Kao predsednik Upravnog odbora JKP “Starčevac“, da li ste zadovoljni uređenjem Starčeva? - Uvek može i bolje. Kao što rekoh, oni rade sa jako starom mehanizacijom. Da imaju bolju mehanizaciju, verovatno bi rezultati bili bolji. Preduzeće uspeva da izađe u susret potrebama građana. Nedavno smo dobili inicijativu stanovnika Radničkog naselja da postoji potreba za iznošenjem smeća jednom nedeljno. ostalo je da direktor JKP-a ispita kakva je naplativost usluge u tom delu sela. Očekujem da će to biti pozitivno rešeno. Što se tiče čistoće u selu, rekao bih da je prilično čisto. Ono čime nisam zadovoljan, i što predstavlja problem jesu divlje deponije oko sela. cela okolina sela nam je zatrpana smećem. Svake godine naše preduzeće uz pomoć JKP-a “Higijena“ iz Pančeva, čisti, ali ubrzo deponije opet niknu. To je ljudski faktor, ljudi nemaju nimalo discipline, bacaju gde šta stignu. U sred polja možete da nađete bačen džak sa kojekakvim otpadom. Da li ste uspeli da realizujete neku svoju ideju u Savetu Mesne zajednice? - Naravno da jesam, evo baš izgradnja tribina na fudbalskom stadionu jeste moja ideja. To je moja ideja još od kada sam dobio taj “vruć krompir“ fudbalskog kluba u ruke. Razmišljao sam o tome, šta bi to Klubu doneo stalni prihod. Tribine sa lokalima, s obzirom da je stadion u centru, bi mogle da obezbede prihode Klubu i to dobre prihode, od kojih bi se Klub finansirao i skinuo sa budžeta Mesne zajednice. To je bila moja ideja i, eto, još uvek se mučim. U nekoliko navrata sam pokušao da dobijem potrebnu dokumentaciju. Hteli smo da konkurišemo za sredstva kod ADF-a, ali zbog nepotpune dokumentacije nismo imali uslova da konkurišemo. Konačno dolazimo do tih papira, uz pomoć naših odbornika u Skupštini opštine Pančevo, i konačno će se ove godine početi sa radom. Ako se osvrnete na prošlu godinu, da li ste zadovoljni urađenim? - Kako da ne. Mislim da to svi vide. Pogledajte okolna sela, mi uskoro nećemo moći da isprljamo cipele, jer će nam sve ulice biti asfaltirane, ako ne ove godine, ono sigurno dogodine. Druga sela imaju tri - četiri asfaltirane ulice. Nijedno selo ne može da se meri sa Starčevom, a svi su oni, isto kao i mi imali sredstva, mogli su da urade više, a nisu. To znači da nemaju dovoljno sposobne i zainteresovane ljude u savetima. U prošlom broju smo mogli da pročitamo plan za 2006. godinu, kako ga vi komentarišete? - Planom za ovu godinu sam zadovoljan, naročito zato što je prvobitno za tribine bilo predviđeno milion dinara, a uz moju intervenciju imamo planiranih dva miliona za tu investiciju. Rekao bih da su sredstva raspoređena baš onako kao treba. Predviđena su sredstva i za početak izgradnje fekalne kanalizacije, što naročito raduje. Vi ste član Komisije za raspisivanje tendera za izgradnju kapele, recite nam dokle se tu stiglo? - Tenderska dokumentacija je spremna. Do izlaska ovog broja novina biće raspisan tender za izgradnju kapele. Tako da će ubrzo započeti radovi na izgradnji kapele. Objekat nije veliki, tako da očekujem da izgradnja neće dugo trajati. Sam objekat će biti brzo gotov, verujem da će opremanje ići malo sporije. Vaša poruka Starčevcima? - Pozdravljam sve građane Starčeva, želim im uspešnu godinu i dobro zdravlje. Poručio bih im da su vrata Mesne zajednice uvek otvorena za njihove probleme, da mogu slobodno da dođu, ovde će ih uvek neko primiti i saslušati. Mi ćemo razmotriti sve njihove probleme i pokušati da pomognemo, jer na kraju krajeva, mi smo tu zbog naroda. Daniela Birak
KADA SE DEČAČKA ŽELJA ISPUNI, A SNOVI POSTANU STVARNOST Konji koji jure ...
Po zasnivanju porodice i rešavanju nekih osnovnih stvari koje prate mnoge bračne parove, stvorili su se uslovi da ispuni svoj san iz detinjstva. Kaže da je najpre želeo konja koji će mu biti kućni ljubimac, a kako je sve počelo i koliko problema je potrebno prebroditi da bi to čovek postigao saznajte iz Gošine priče. * Recite nam prvo nešto o periodu dok ste se bavili muzikom? - Muziku volim kao i većina ljudi. Smatram da muzika treba da ima prvenstveno zabavni karakter, ljudi bi tako i trebali da se osećaju dok je slušaju. Najpre sam se interesovao za gitaru koju sam ubrzo počeo da sviram. Glavni “krivci“ za to su braća Paja i Rade Ubović koji su početkom devedesetih godina bili talentovani i uporni muzičari. Rodila se ideja da napravimo orkestar što smo i uradili, bio je to lep period. Problemi su nastali zbog nedostatka ozbiljnih ljudi za saradnju. Tada sam odlučio da “lupam“ bubnjeve, što sam kasnije zavoleo. Jedno vreme sam svirao u starčevačkom rok sastavu “MLO“ pa se opet vratio narodnoj muzici. Tri godine svirke po kafanama. Umorio sam se i jednostavno prekinuo, sa takvim životom čovek ima malo vremena za porodicu. Svako je otišao na svoju stranu, ali se često čujem sa Pajom Ubovićem, sastaćemo se ponovo da malo sviramo ali za svoju dušu. * Kako ste odlučili da se bavite konjičkim sportom? - Nije u pitanju samo sport. Ja sam konja želeo za kućnog ljubimca, da u trenucima odmora uživam sa svojom porodicom. Sve je počelo još dok sam bio “deran“, čitav školski raspust sam provodio kod dede u Mramorku koji je imao radne konje. Svakodnevni kontakt sa tim plemenitim životinjama ostavio je snažan utisak na mene. I evo me, uz porodicu i prijatelje, ja sam sada zadovoljan čovek. Dok sam živeo kod roditelja, problem je bio nedostatak prostora za ovakav poduhvat, ti problemi su sad rešeni. U mom komšiluku živi Krsta Vasić, poznati starčevački konjušar, a moji česti odlasci u njegovu štalu su bili presudni. Neverovatno zadovoljstvo mi je predstavljalo samo to da dam konju da pojede jabuku iz moje ruke! * Kako ste došli do konja? - Dosta vremena sam proveo uz čika Krstu i u njegovom društvu trenirajući konje na starčevačkom hipodromu. Kasnije sam se sprijateljio sa Jocom Zecom koji je takođe trenirao na hipodromu. Česta druženja sa Jocom i njegov utisak da ja konje stvarno volim, imali su za rezultat da sam jednog dana dobio poziv od Joce i sadašnjeg predsednika Konjičkog kluba Mileta Kovačića da se nađemo. Oni su meni jednostavno saopštili - našli smo ti konja, prilično je dobar, trebalo bi da ga kupiš. U tom trenutku nisam imao nikakve uslove za to, čak ni štalu, a o hrani za konja da ne pričamo. Joca je imao slobodno mesto u boksu, i za prvo vreme je ponudio čak i pomoć u hrani za konja. Otišli smo u Čačak pogledali konja i naravno, poželeo sam, ili tog, ili ni jednog drugog. Razočaranje je nastalo kada se prodavac predomislio zbog ćerke koja je jako volela tog konja. Drugi pokušaj kupovine je bio konj koji je svojevremeno bio legenda beogradskog hipodroma. Svideo mi se, mada je imao manu da hoće da ritne zadnju nogu. Međutim, to nikada nije radio kada je čovek iza njega. Najveći problem je bio što nije voleo da se transportuje, u stanju je bio da rasturi prikolicu ali opet ne bi to radio ako bi čovek bio u istoj sa njim. Dogovor je bio da konja platim i da, pošto je već na hipodromu, u nedelju trči trku za nas, a posle ga pakujemo i dovozimo kod Joce. Konj je istrčao trku, u jednom trenutku je bio na čelu čitavih 1200 metara ali star je, i trku nije dobio. Problem je nastao posle trke kada se unervozio i pokušavao da ugrize svakog ko mu priđe, čak i čoveka koji je radio sa njim na ergeli. Novac mi je bio vraćen. Ja sam tražio kućnog ljubimca. E, iz trećeg pokušaja sam najzad kupio konja. U konjičkom žargonu bio je “ubijen“ - puno trka je istrčao. Pokušao sam sa njim da istrčim nekoliko trka, ali imao je slabe rezultate. * Još uvek niste imali prostor gde bi smestili konja? - Ne, konj je bio smešten u štali kod Jocine strine baba-Slobe. U slobodno vreme sam odlazio kod nje i posećivao konja, a u slučaju da sam bio sprečen sve poslove bi odrađivala baba Sloba pošto je i njeno domaćinstvo nekada držalo konje, znanja oko njih nije manjkalo. Nakon 5-6 meseci sam sagradio boks. Veliku podršku u ovom poduhvatu sam dobio od oca i naravno prijatelja Joce. Pošto prostor za održavanje konja postoji, počinje da mi se javlja želja za takmičenjem. Sad imam problem da nabavim kućnog ljubimca i konja koji će postizati sportske rezultate. * Da li uspevate u toj zamisli, koliko vidim, spremni ste za nove izazove? - Mislim da je jaka volja presudna u svemu čime se bavim. Zadnji trkački dan na Beogradskom hipodromu sam odustao od konja kojeg sam imao i odlučio sam da ga prodam, kako u sledećoj sezoni ne bi doživeo još veći krah. Konj kojeg sam imao jednostavno nije mogao da postiže rezultate, čak ni uz Jocinu pomoć koji se trudio oko njega. Tih dana na Beogradskom hipodromu sam kupio kobilu koja ispunjava moje zahteve. Ona je prošle sezone osvojila sedam plasmana i pravi je kućni ljubimac. Trenutno je redovno treniram, izlazim svaki dan sa njom na hipodrom i nadam se nekim rezultatima ove sezone. Obezbedio sam sav pribor koji je potreban za sportovanje, trenutno pravim prikolicu za transport konja i sve moje želje iz detinjstva lagano privodim totalnom ispunjenju. Imam sad malo problema sa obavezama jer reč je o sportskom konju, ali imam veliku podršku oca i prijatelja i sve obaveze nekako ispunjavam. Mislim da bi više mladih ljudi trebalo da se bavi ovim sportom. Ako mislite da je sport skup - recimo da jedan konj, koga sam prvog kupio, košta koliko i jedan polutruo automobil, a ovaj kojeg sad imam košta malo više, cene su od četristo do 600-700 eura. Sve je to dostižno uz malo volje, tu smo i mi prijatelji iz konjičkog kluba da pomognemo svakom novom zaljubljeniku u ovaj sport. Goran Milošević
Portreti: Gordana Matičić, frizerka Ulepšava i izgled i dušu
Prva asocijacija na nekog reprezentativnog - uspešnog, izgrađene ličnosti, ispravnih pogleda na svet oko sebe, pa još i onog koji “proizvodi“ dovoljno materijalnih blagodeti za normalan život - svodi se na osobu priličnog radnog staža, nadmenu i namrgođenu, posvećenu poslu u potpunosti, nepristupačnu za okruženje... Ako biste se kladili na ovu varijantu, imali bi za pravo, jer to i jeste realnija i očekivanija slika, ali na vašu “žalost“ skroz bi omašili... Naša sagovornica, zadovoljava sve pomenute kvalitativne uslove, ali potpuno odudara od prethodne pretpostavke - ona je iskrena, marljiva, sposobna, kreativna, optimistična, samokritična, u isto vreme i patrijarhalna i moderna, i slobodna i rezervisana, i nadasve - šarmantna i neodoljiva. Jednom rečju, ako poželite da ulepšate sebi dan, a pritom niste dugo posećivali frizera, svratite u Salon “Goga“ i samo će vam se kazati! Tamo će vas dočekati, sve ono gore navedeno u liku naše ekskluzivne gošće - Gordane Goce Matičić. Gordana Matičić, rođena je 29. januara 1983. godine u Pančevu, od majke Dragice i oca Branislava, završila je osnovnu i srednju Školu za negu lepote maksimalnim uspehom i već, sa nepunih devetnaest, otvorila frizerski salon, za koji se sigurnošću može reći da je najpopularniji u Starčevu, a i šire. Kako je mala Goca počela da frizira? - Mogu slobodno da kažem da sam jedna od retkih, koji su se od prvih momenata svesnosti, decidirano izjasnili o svom budućem pozivu. Glavna igračka su mi bile makaze, a moje prve “žrtve“ su bile mama, tata, baba, deda, Barbike, i jedan mali “nedužni“ psić. Moj rad na temu “Šta ću biti kad odrastem“ u prvom razredu osnovne škole, u potpunosti se podudarao sa onim iz osmog razreda na istu temu. U oba slučaja odgovor je bio isti - frizer. Goca je vrlo uspešno gradila sebe, još od malih nogu... - Imala sam izuzetnu sreću da sam potomak mojih roditelja. Od njih sam u isto vreme dobijala autoritet, pažnju, ispravne savete i kritike, i sve je to uticalo da oduvek imam neograničeno poverenje u njih da sebi dam toliko slobode da nemam ni najmanju potrebu za lažima i prikrivanjem bilo čega. Otkada znam za sebe bila sam odgovorna, ali i slobodna da odlučujem o sebi i svojim postupcima. Veliku podršku sam imala i od svoje braće i rođaka, koji, igrom slučaja žive u mom komšiluku. Od jednog - Dragana, sam naučila da uvek verujem sebi i živim svoj život, a od drugog - Dalibora, da budem veoma odgovorna. Kao dete sam bila svestrana i talentovana. Osim za moj budući poziv bila sam dobra i u slikanju, štrikanju, čak i u spravljanju raznih pita po bakinim receptima. U kasnijem periodu trenirala sam odbojku, išla na hor, folklor... Moram da kažem da je veoma pozitivno na mene je uticala i moja dugogodišnja drugarica Daliborka Pejić, vanserijski vredna i inteligentna, koja je zbog svog, malo nepovoljnijeg socijalnog statusa, bila prinuđena da obavlja više kućnih poslova nego ostala deca. Dok bi mnogima, u tom uzrastu, tako nešto bilo razlog za porugu, u meni je izazivalo divljenje i želju napredovanjem. U toku osnovnog školovanja na je mene izuzetan utisak ostavila i nastavnica matematike Gordana Dimitrijević, koja je plenila znanjem i umećem da nam isto prezentuje, ali i da na vrlo suptilan način sebe ispostavi kao nedodirljivi autoritet. Došlo je vreme izbora životnog opredeljenja. - Iako nikada nisam imala nikakvu dilemu, roditelji su, možda, i jedini put pokušali da utiču na mene. Najveći razlog je bio taj, što su smatrali da na osnovu prethodnog uspeha mogu da upišem nešto ambicioznije. Malo sam plakala, ali ih, ipak, nisam poslušala! I nisam se pokajala! U stvari ja se nikada ne kajem zbog učinjenog. U Školi za negu lepote imala sam sve što je neophodno za moj budući - sve tajne zanata, tehničke stvari, čak i psihologiju! Psihologija! Reklo bi se je to veoma bitan element frizerskog poziva? - Itekako! Pa, ja ljudima mogu da promenim izgled iz osnove! Da ih usrećim! Ponekad, je dovoljno da im istaknem samo jednu fizičku vrlinu i time je moguće zaseniti sijaset mana. S druge strane po temperamentu sam takva, komunikativna, da jako brzo stupam u bliske odnose s mušterijama. Poveravaju mi se, traže savet, ponekad i utehu! Sve to mene, osim što, kao čoveka duboko ispunjava, i veoma nadgrađuje u kao profesionalca! Mnogo je važno da, što potpunije, upoznam mušterijinu ličnost, da izgradimo međusobno poverenje i tada, ona se samo udobno zavali u stolicu i prepusti mojoj mašti na volju. I bez obzira što sam još uvek na početku (iako mnogi smatraju drugačije!), jasno mi je da se sa svakom mušterijom mora postupati, kao da je jedina namera da se ona učini srećnim. Ukoliko nije tako - sve ostalo - karijera, novac, posao... gubi smisao! I pre ili kasnije, sve dođe na svoje. Tako uspešna i sofisticirana, a dubini, još uvek, devojčica. - Verovatno će tako biti doveka! Jednostavno, takve sam prirode! Volim da se po ceo dan smejem, mazim... Prava tatina maza! Takva sam i prema prijateljima, mušterijama... Čak, i onda kada su oni sasvim negativno raspoloženi! Posle valjda shvate da su pogrešili. Opet, to oduzima ogromnu količinu energije, pa, je potrebno mnogo dobre volje i optimizma da bi se sve to prevladalo. Veoma sam emotivna i romantična osoba. Sklona zaljubljivanju, ali odljubljivanju. I volela bih tako do kraja života. Da je to moguće... Svi bi to voleli! Ali život, posao, problemi... diktiraju drugačiji tempo! Frizerski posao je baš zahtevan - stilovi, trendovi... - Naravno, od toga se ne može pobeći. Ali, modni trendovi predstavljaju samo obrazac po kome valja raditi, a suštinu moraš sam da udahneš. I svaki ozbiljniji frizer poseduje neku svoju osobenost, karakteristiku... Inače brzo bi propao! Moje mušterije su šarenolike starosne dobi, ali posebnu pažnju moram da obratim na najmlađe. Ponekad sate i sate provodim u ubeđivanju i igranju sa njima dok ih ne pridobijem! A, posle... Mnogim klincima, sam čak i “devojka“! I tako Goca, iako je tek na samom početku, razmišlja. I prosto se nameće utisak da imate posle sa osobom koja je u potpunosti formirana, svesna svih vrednosti i anomalija. Jednostavno, u svakom pogledu kompletna i spremna za sva moguća iskušenja. A takvih je baš malo u današnje vreme na ovim prostorima. A takva, zrela i racionalna, je i poruka koju šalje svojim sugrađanima: - Dajte maksimum, jer jedino tako ćete biti sigurni u uspeh! Uvek gajite nadu i budite optimisti, jer to je zdravo za mozak! Sledite svoje instikte, dajte sebe drugima u potpunosti, jer će vam se to višestruko vratiti, a viziju svog srca prenesite u stvaran život! portretisao Jordan Filipović
PRIČA O FUDBALU U SELU Paja Bekić - fudbalska legenda
Kada je osnovan fudbalski klub u Starčevu? - Po naređenju državnih vlasti u Kraljevini Jugoslaviji, osnovana su sokolska društva sa ciljem da se mladi bave fizičkom kulturom. Tako je i u Starčevu 1926. godine osnovan Sport klub Soko, koji je oko sebe okupljao razne sportiste i sekcije. Najmasovniji je bio fudbalski klub, koji se u početku upravo zvao - Soko Starčevo. Tako da se 1926. godina računa kao početak igranja fudbala u Starčevu. Da li možda znate, ko su bili prvi starčevački fudbaleri? - Prvi fudbaleri su bili Josa Perak, Blaž Blaženić, Josa Dogan, Srba Milićev, pa onda neki Popović koji je radio u opštini, i Nemci: Bek, Herc, Blaznek i ne mogu baš svih ni da se setim. Uglavnom pričalo se da je taj Herc bio strašan centarfor. To je sve bilo pre Drugog svetskog rata, a posle? - Igrao si fudbal i za vreme okupacije i Starčevo je imalo dobar tim. Pobeđivali su skoro sva okolna sela. Igrali su Števa Tonković, Blaž Tonković, Sava Grubetić Kašikić, Slobodan Tokul, Jovan Nestorov Paradiša, LJuba Đurišić Kreca, Jovan Živković Žebeljan, Mauric Grgić, Nikola Rajković, Blaž Poljak ... Ima ih još, treba se setiti. I ja sam tada počeo da pratim i po malo igram ... Mislim da se klub tada zvao Radnički, mada neko kaže i Trgovački, ili čak po rečima Save Grubetića - Napredak. Priča se da je za vreme okupacije bilo dva fudbalska kluba u selu? - Jeste, Nemci su osnovali svoj klub za koji je igrao i po neko od Hrvata, ali nakon oslobođenja on se ugasio pa su svi ponovo zajedno igrali fudbal. Klub je tada dobio ime Jovan Gagić u znak sećanja na igrača Jovana Đurišića čije je špic-name bilo Gagić (po majci) a koji je poginuo u NOR-u. Kada počinjete da se aktivno bavite fudbalom? - Počeo sam 1945. godine, po malo, a standardno naredne 1946. godine kada sam došao iz vojske. Igrao sam sve do 1961. godine, znači punih 16 godina. Posle rata su se pojavili i neki novi igrači, a neki su otišli, na primer Sava Grubetić, koji je otišao u Beograd u vojnu školu. Tada su počeli da igraju Sava Stojanov Kurjak, Spasoje Janković, Iva Šoštarić, Steva Ivanković Štroka, Žika Milovanović, Paja Poljak... Klub je tada dobio ime Borac? - Postoji pisani dokument da je to bilo januara 1946. godine. Sve do danas, klub nije menjao ime. Šta se dogodilo nakon završetka vaše karijere? - U upravi kluba sam od 1955. godine kao igrač, pa sam onda 1965. godine postavljen za potpredsednika do 1969. godine Od 1969. godine postajem predsednik Fudbalskog kluba Borac, da bi 1981. godine postao predsednik Sportskog društva Borac, koje je imalo pored fudbalskog kluba i košarku, odbojku, ragbi i šah klub. To je trajalo do 1985. godine kada se klubovi razilaze i ja ostajem predsednik samo fudbalskog kluba do 1987. godine kada me na toj funkciji nasleđuje Stipan Vlašić (kratko, jednu godinu) a zatim Paja Rogić. Da izvršimo rekapitulaciju - 16 godina aktivno ste igrali fudbal, 18 godina predsednik, četiri godine potpredsednik, ostatak u upravi sve ukupno 42 godine aktivno u klubu!? - Ni danas ja ne propuštam ni jednu utakmicu Borca, bar ne one kod kuće. Za vreme predsednikovanja Paje Rogića Skupština me je proglasila za počasnog predsednika tako da sam ja i dalje u klubu dok god sam živ! Recite nam nešto o igralištu, kada je napravljeno sadašnje igralište Borca? - Za vreme okupacije, igrališta je bilo u ritu, tu kod Šicovih, kod Najmanovog vinograda. Onda se premestilo kratko vreme kod Dimitrića u ritu, pa onda kod Bakarića. Zatim jednu godinu je bilo tu kod pravoslavnog groblja, onda nam je seljačka radna zadruga dala ovo mesto gde smo sada. Tu je bila dudara, rasadnik dudova, mi smo sve to raskrčili dobrovoljnim radom i napravili teren, a to je bilo oko 1948. godine. A zgrade? - Tu gde su sada zgrade bili su zadružni ambari. Mi smo ovu zgradu do ulice sa svlačionicama napravili dobrovoljnim radom, a materijal nam dala zadruga od srušene Bikarnice i mesna vlast nam dala jednu srušenu švapsku kuću. Kažete bili su ambari, da li zbog toga igrači kažu šutiramo prema ambarima? - Da, da, to se prenosi sa starijih igrača na mlađe. Ove nove svlačionice napravila je Mesna zajednica 1984. godine iz samodoprinosa, tu je mnogo pomogao Beli Filipović, a ja sam uspeo da uknjižim zemljište na fudbalski klub Borac. Podelimo vreme od posle rata do danas u nekoliko perioda i recite mi ko su igrači koji su obeležili to vreme? - Bilo je tu sjajnih igrača: na primer u jednoj generaciji Rade i Aca Kljukalovi i Nikola Neralić, pa onda u drugoj Aca Nikolić, Miladin Milenković, Jova Galik, pa onda ovi mlađi: Bane Bošković, Darko Bekić, Živko Lalović, Baja Jovanović. A od ovih što sada igraju Ivan Nikolić, Ivica Ćirković, Igor Matijašević, Marko Perovanović i svi ostali, svi su dobri. Kada Vam je bilo najlepše u Borcu? - Uvek mi je lepo, ali najlepše sam se osećao kad smo ulazili u višu ligu. Prvi put u Banatsku zonu sezone 75/76. ekipu je vodio Crni - profesor fizičkog iz Pančeva, a drugi put u 2. vojvođansku sezone 80/81. kada ekipu je trenirao Branko Đokić Bosanac. Šta bi trebalo sada da se promeni u klubu? - Treba mlađe kategorije bolje organizovati, napraviti jak stručni kadar a najbolje pojedince nagraditi. Borac ove godine slavi 80 godina od kako se igra fudbal u selu odnosno 80 godina postojanja fudbalskog kluba, šta bi trebalo uraditi za taj jubilej? - Ne bi ja da se mešam, šta god odluči Uprava... Ali sigurno treba organizovati utakmicu sa jednim jakim prvoligašem, a treba se i zahvaliti svima koji su nam pomogli u radu, često je to bilo i golo preživljavanje. Ima jedna priča vezana za Vas pre dvadesetak godina, kada ste bili predsednik. Jedan dečak je uzeo loptu i sa njom pobegao kući, vaši saradnici su hteli da idu po nju ali vi niste dali? - Da, sećam se toga... Rekao sam im da je loptu ukrao zato što je voli, a otac verovatno ne može da mu kupi i da će se vratiti on sam. I vratio se vrlo brzo bio je jedan od boljih igrača Borca, a i sada je u klubu kao trener Petlića, zove se Živko Lalović. Da li smem da Vas pitam za koji klub navijate? - Zna se za Borac, a od velikih za Partizan. Imao sam i dobre kontakte sa Upravom Partizana, a bio sam i poverenik Partizana za Starčevo. Ovde su se prodavali dresovi, zastavice, privesci itd. Ima još mnogo pitanja na koja bih voleo da mi odgovorite ali plašim se da nećemo imati dovoljno prostora u novinama pa vas molimo samo za jednu poruku čitaocima SN i Starčevcima? - Igračima i Upravi Borca želim uspeha u daljem radu, a čitaocima SN i građanima Starčeva da bar nedeljom ostave svoj posao i probleme i dođu na igralište i navijaju za Borac. Naravno i da pomognu ako su u mogućnosti. Zoran Stojanov
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
Kakvo je vaše
iskustvo u radu Saveta Mesne zajednice?
Goran Stamenković Goša je
rođen 1977. godine u Pančevu, Osnovnu školu je završio u Starčevu, a srednju
Elektrotehničku u Pančevu. Još kao tinejdžer pokazivao je interesovanje za
sport, a našim sugrađanima je sigurno ostao u sećanju iz perioda dok se
bavio muzikom - sviranjem gitare, a kasnije bubnjeva, od roka do narodnjaka,
a u jednom periodu svirao je i u starčevačkom folklornom ansamblu. 
Sa obzirom da se bliži praznik namenjen ženama, red je da se prednost da jednoj od
reprezentativnih predstavnica lepšeg pola našeg mesta.
Kada se
Starčevcima spomene ime Paje Bekića, većina odmah pomisli i na fudbalski
klub Borac u kojem je Paja ostavio dobar deo svog života. Rođen je 1926.
godine, sa 80 godina vrlo je vitalan, a još uvek ga i pamćenje odlično
služi. Svoj radni vek proveo je kao šef računovodstva u PIK-u Tamiš, a
paralelno živeo i drugi život. O tom životu koji se zove FK Borac, pričali
smo sa popularnim čika Pajom.