Internet izdanje broj 142 od 31. januara 2006.

Komentari

Inat je zao zanat

Kao i uvek, decembar se pokazao kao jedan od najdinamičnijih meseca. Svako ko drži do sebe, gleda da zaokruži celinu nekog posla ili ideje, pa je tako 12. mesec  u godini “poslednja prilika“ za tako nešto.

Tako je bio i u našoj sredini. Uspešno su privedeni kraju svi poslovi vezani za rad lokalne samouprave i mesne uprave (čitaj: Opštine i Mesne zajednice), a i građani su, koliko su to mogli, pozavršavali svoje poslove i latili se priprema za obeležavanje dolazećih praznika. Po mesnu upravu, decembar je bio berićetan. Opštinski budžet nikad izdašniji - skoro 30 miliona dinara sliće se tokom ove godine u seosku kasu, a zatim će se razliti na mnogobrojne investicije koje su zacrtane. Među njima, najviše za asfaltiranje, pa će tako zaista morati, kako neko u šali reče, da se jedno ćoše ostavi kaldrmisano, kako ne bi nastupajuće generacije zaboravile kako izgleda turska kaldrma.

A kaldrma ima mnogo šire značenje nego što bi joj se moglo pridati na prvi pogled. Ona simbolizuje stradanje ovog naroda i naš kolektivni zaostatak za modernim svetom. Upravo je turska kaldrma “popločala“ 500 godina patnje potlačenog naroda, koji je kasnije, obezglavljen od elite, nespreman dolazio u različita iskušenja u kojima se loše snalazio i još gore izlazio. Restlovi takve “zle sudbine“ jesu sva nerešena pitanja koja nas i danas muče: Karadžić, Mladić, Kosovo, granice, ko smo i šta smo i da li pripadamo istočnoj ili zapadnoj civilizaciji. I inat, kao najveća zaostavština naših tlačitelja, koji su u ovoj kratkoj reči opisali stanje svesti pod koje se može podvesti najveći deo Srpstva.

Inat. Mnogo ga ima ovde, i uvek se može postaviti pitanje da li neko “tera inat“. Na primer, da li Crkva tera inat? Da li nepristajanjem da budemo kao i svi drugi, koji vreme mere prema preciznijem kalendaru, što je i naučno utemeljeno, mi, u stvari Srpska pravoslavna crkva, to jest - mi, teramo inat vascelom čovečanstvu i naglašavamo da smo drugačiji od ostalih?

Ne znam odgovor na ova pitanja, ali znam da sam kao mali znao samo za jednu Novu godinu. Nošen pomodarstvom, jedno vreme sam pristajao na to da postoje dva početka jedne godine. Više na to ne pristajem. Ne teram inat. 

A to bi bilo sjajno (da do kraja teramo inat)! Zamislite, dva rođendana, dva istovetna ispitna roka (ako u jednom “okinete“), dva koncerta “Rolingstonsa“ (ako dođu i na prvi, jel da...), dve šanse da se “Partizan“ kvalifikuje u Ligu šampiona, dupli termini za korišćenje školske sale ... Ups, pardon, to nije moguće ni  u jednom terminu. Direktorka tera inat.

Petar Andrejić

Opasnost na putu

Dok se, vodi borba protiv tajkuna, što ozbiljno podriva Bogijevu, do sada, nedodirljivu imperiju (ili, će, možda, Vlada  da izvuče deblji kraj!), užurbano se pripremaju, dugo očekivani, pregovori o sudbini “užne pokrajine“ (ovoga puta, bez preminulog “oca kosovske nacije“, kome se, tako, nije ispunio životni san), ili se akt-tašne, prepune (korupcionaških) deviza, “vrzmaju“ po našim institucijama, ipak, najveću pažnju privukao najstravičniji događaj u poslednjih nekoliko godina - udes voza na liniji Bijelo Polje - Podgorica.

Katastrofalne su posledice - preko četrdeset poginulih i nekoliko stotina povređenih u ambisu kanjona Morače. O razmerama nesreće suludo je i trošiti reči, ali za razmatranje su uzroci koji su doveli do ovako tragičnog bilansa.

U više navrata imao sam prilike da se uverim u sablasnost kanjona Morače i, verujem, nema onoga kome nije zastala kost pri pogledu na ovo, priznaćete, veličanstveno delo prirode. Još kada se tome doda, da u nekim delovima pruga ima nagibe, pa, nema onoga, ko, bar na čas, sebe nije video survanog i zakucanog u dno kanjona. Svi ćemo se, dakle, složiti da, i idealni prolazak kanjonom predstavlja scenu iz kuće strave i užasa ili avanturističkih filmova Indijane DŽonsa.

Znači, dovoljna je samo mala greška ili neispravnost, i sve ode u nepovratno u ambis. To se u ovom slučaju i dogodilo - neispravni kočioni sistem i mala, ali kobna omaška nesrećnog vozača (nije zaprečio točkove dok je voz bio na oštrom nagibu) odveli su kompoziciju u pomahnitali sunovrat i brojne ljudske živote u bezdan.

To govori, koliko su bitne mere predostrožnosti u saobraćaju, pogotovo kada su tako rizični tereni u pitanju. I tu nema neke velike razlike sa, recimo, poslom nekog hirurga, gde sve mora do tančine biti precizno i ispravno. A pravo na grešku ne postoji!

Isto se odnosi i na neke, naizgled, manje opasne stvari. Tu, pre svega, mislim, kada su lokalne prilike u pitanju, na kombi prevoz. On, definitvno, ima jednu prednost, a to je velika učestalost, ali sve ostalo, pogotovo u poslednje vreme, pod velikim je znakom pitanja! Pa, čak i taj veliki broj polazaka, jer ste osuđeni na puku samovolju vozača!

Za razliku od samih početaka, gde su popularne “coje“ imale solidnu reputaciju, sada se nagomilalo svega i svačega. Od preko pedeset vozila koji saobraćaju na relaciji Pančevo-Starčevo-Omoljica, mnogi, po tehničkoj ispravnosti, mogu da konkurišu slavnom autobusu iz “firme Krstić i sin“, a o ljubaznosti pojedinih vozača, nepoštovanju brzinskih ograničenja, udobnosti, vizuelnom izgledu, broju primljenih putnika i da ne govorimo. Gde su tu još i osigaranje putnika, garaže, nepoštovanje odredaba vanlinijskog prevoza...

Čast izuzecima, ali većini je, krajnje vreme, da se uzmu u pamet i dovedu u red, jer posledice mogu biti nesagledive. Isto se odnosi i na vlasti, kojima bi valjalo da donesu kvalitetan zakon i jednom za svagda, reše ovaj problem, a ne, da šalju inspekcije koje više liče na haračlije, a suštinski ništa ne doprinose. Ili, da prestanu da štite “kliničkog mrtvaka“ u liku ATP-a.

Dotle, vozićemo se u stilu - “Jednom tako, moj sin vozio za opkladu dva kilometra vezanih očiju...“.

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što zima, ponovo sa zakašnjenjem, dolazi u naše krajeve, anketa o gasifikaciji prelazi prag uspešnosti, pripremaju se projekti za prečisnu stanicu i tribine na “Borcu“, kao i izgradnja kapele na pravoslavnom groblju, tu je i festival akustične gitare na Dan ljubavi u režiji Doma kulture i Kreativnog kulturnog kluba koji će ovih dana obeležiti godišnjicu, a košarkaši i odbojkaši i dalje ne treniraju u fiskulturnoj sali! Pogodite zašto?

Jordan Filipović

Sećanja na školu

Pročitao sam da će se Osnovna škola obnoviti.

Treba ulagati u obrazovanje mladih, naročito onih najmlađih jer kakvi su temelji takva će i kuća narasti.

Sadašnja škola izgrađena je kada sam ja završio osnovnoškolsko obrazovanje, pa računajući po meni stvarno je red da se obnovi ako već ne treba da se izgradi potpuno nova, prema novim standardima.

A kako je bilo pre ove sadašnje pokušaću da vas podsetim.

Škola se sastojala od nekoliko razbacanih učionica u kućama oko parka, a dio je bio u školskoj zgradi u donjem kraju sela na kraju Lenjinove ulice na ćošku s Velikim sokakom.

Glavna školska zgrada bila je ona u ulici Matije Gupca broj 5 odmah do katoličke crkve, a ostale učionice su bile u Rozetovoj kući, pa preko puta na početku Ive Lole Ribara s obe strane prolaza prema ritu. Kasnije, povećanjem broja dece, adaptacijom sale u zgradi, kako smo mi zvali Opštine, dobijene su još dve učionice.

Glavna školska zgrada imala je dve učionice koje su bile na krajevima zgrade, dva hodnika koji su spajali ulicu i dvorište, a u srednjem delu zgrade s jedne strane je bio učiteljski stan koji je obično pripadao direktoru škole, a s druge strane bila je zbornica, kancelarija direktora i kancelarija sekretara škole. Iza je bilo školsko dvorište u kojem su bile velike lipe a škola je imala i školsku baštu koja se medila s jedne strane s crkvenim a s druge strane s Oreškovićima.

Po dve učionice koje su bile u školskim zgradama imale su svaka svoje dvorište, a jedno od njih je bilo na prostoru gde je današnja škola i zvali smo ga “veliko školsko igralište“ i koje se kasnije proširilo na Pichlerovu (Piglerovu) baštu, a završavalo je na Baštenskoj ulici. Učionice koje su bile u preuređenoj Rozetovoj kući nisu imale svoje dvorište jer je u Rozetovom dvorištu bila zadružna radionica gde su se popravljale poljoprivredne mašine i traktori, nego su učenici za vreme velikog odmora koristili veliko školsko igralište a zbog toga su morali prelaziti drum, što baš i nije bilo bezopasno, a za vreme malih odmora obično su se igrali na ulici ispred. Dve školske zgrade koje su bile u Lole Ribara takođe su imale učiteljske stanove. A kakve su bile učionice? Velike sobe koje su imale podove od dasaka. Podovi su se mazali starim motornim uljem kako bi se manje dizala prašina. Školske klupe su bile starinske, pa je u nekima sedelo po dva, a u nekima četiri učenika. Katedra je bila obično na povišenom podestu kao na pozornici, a iza katedre na zidu ili pored katedre na velikom stalku bila je školska tabla koja je obično bila obojena crno, a neke su imale iscrtane crvenom bojom velike i male linije.

Svaki razred je obično imao po tri odeljenja, pa su tako po dva odeljenja išla u školu u centru, a treće odeljenje je išlo do četvrtog razreda u Donju školu.

Kako baš i nije bilo previše struje tako ni škola nije imala električno zvono. Početak i kraj nastave kao i kraj i početak svakog časa označavalo je klasično školsko zvono. Ono je stajalo na polici u razredu u glavnoj školskoj zgradi preko puta zbornice. Redar iz tog razreda bio je zadužen i za zvono. Zvonilo se tako da se išlo stazom koja je bila uz park sve do ulice Lole Ribara kako bi svi učitelji i učenici čuli. Škola je imala i školsku kuhinju. Redari iz svakog odeljenja su pred  veliki odmor odlazili u školsku kuhinju po velike drvene tacne na kojima su bile kriške namazanog hleba, a u kantama su nosili čaj, belu kafu ili kakao.

Školu ne čine samo zgrade. Važna su deca to jest učenici, a da tu decu neko uči važni su i učitelji i nastavnici. Pored njih tu su i direktor, sekretar ili sekretarica, poslužitelji, majstori i školske kuvarice. Sećam se svih s početka mog školovanja, a neke ću na kraju ove moje crtice i spomenuti i to onako kako smo ih obično zvali. Učitelj Slavko, učitelj Bata, učiteljica Mara, učiteljica Božica, učiteljica Anka, velika Mira, mala Mira, učitelj Mile, nastavnik Navala, nastavnica Neda, nastavnik Miloš, nastavnica Kata, nastavnik Nemanja, nastavnik Pera, nastavnica Bosa, nastavnik Petrović ...

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster