Internet izdanje broj 142 od 31. januara 2006.
|
Internet izdanje broj 142 od 31. januara 2006. |
|
|
|
|
Društvo
OBELEŽEN DAN PRVOG SRPSKOG PROSVETITELJA Sveti Sava - školska slava
Dan Svetog Save svečano obeležen 27. januara i u Crkvi i u Osnovnoj školi gde je rezan slavski kolač
Rezanje slavskog kolača u Školi Svake godine 27. januara proslavljamo velikog srpskog prosvetitelja i učitelja, osnivača srpske Crkve, svetitelja koji je za nezavisnu srpsku državu, od tadašnjeg vizantijskog cara teodora Laskara i carigradskog patrijarha Manojla Haritopula Sarantena, tražio i nezavisnost srpske crkve. Ne samo da je dobio samostalnost, već je postavljen za prvog srpskog arhiepiskopa 1219. godine. Danas Svetog Savu proslavljamo kao velikog učitelja srpskog naroda, kao ktitora, zadužbinara, diplomatu, književnika - sastavljača Nomokanona (zbirke crkvenih i državnih zakona), pisca poznatog dela Žitija Svetog Simeona, njegovog oca. Ali, o Svetom Savi najpre treba govoriti kao o svetitelju. Svetost i svetiteljstvo kao mera ljudskog dostojanstva, kao načina postojanja, nisu bez odnosa sa prosvetom i prosvećenošću. Kao što svetlost razgoni tamu i kao što prosveta podrazumeva izlazak iz tame greha u svetlost Božijeg sjaja i božanske ljubavi. Svetosavlje kao takvo ne može da se ograniči na jednu kulturu, istoriju, naciju ili pak na geografski prostor; već svetosavlje kao svetost i svetiteljstvo prestaje da bude svojina samo srpskog naroda i postaje blago celog sveta. Zato treba držati na umu reči Svetog pisma u kome apostol Pavle kaže “da nema više ni Judeina ni Grka ni roba ni slobodnjaka, da nema više ni muško ni žensko, već smo svi jedno u Isusu Hristu“. Istinjska proslava Svetog Save je kada u crkvi na liturgiji pričešćem hlebom i vinom kao istinskim telom Hristovim, postajemo već sada učesnici več og Carstva Božijeg. Budući da se Sveti Sava od 1841. godine proslavlja kao školska slava, mi danas činom rezanja slavskog kolača u školi, vršimo istinsku proslavu Svetog Save. Kao što svaka bogoslužena radnja izvire iz liturgije i predstavlja sliku i ikonu same evharistije, tako i obred rezanja slavskog kolača produžuje svečanost liturgijskog slavlja. Uznoseći molitve Gospodu, na ovakav način znamo da vršimo bogougodno delo proslavljanja ovog velikog srpskog svetitelja i prosvetitelja našeg naroda. Oliver Kalinović veroučitelj i katiheta
IZVIĐAŠTVO
Novogodišnji maskenbal
Pretposlednjeg dana već prošle, stare, 2005. godine u Kreativnom kulturnom klubu u Starčevu održan je novogodišnji maskenbal u organizaciji starčevačkih izviđača. Bile su tu dve “Pipi duge čarape“, “deda“, “baba“, “vila“, “vračara“, “seljak“, “gusar“, “japanke“, “pevačica“, “Alibaba“, “odžačar“, “nevaljali dečak“, “mace i izviđači... Svi takmičari su u kategoriji najmlađih izviđača (poletarci i pčelice), pa su svi bili izuzetno simpatični. Pored defilea, svaka maska je trebalo nešto da odglumi što je izazvalo veliki aplauz. Žiriju je na kraju bilo najteže, jer su svi bili interesantni. Ipak su neke nagrade podeljene. Dok je žiri prebrojavao glasove svi skauti su đuskali uz dečiju disko muziku. Prvo mesto je zauzeo Stefan Cvetković sa maskom “Alibaba“, druga je bila Gordana Stamenković - “Pipi duga čarapa“, dok je treći bio “Deda“ Dejan Pejčev. Maja Grgić i Aleksandar Miljković, sa maskama “Seljak i vračara“ bili su najbolji od grupnih maski. Titulu Mis šarma je osvojila Lara Tomić - “Vila Dobrila“, a Mis zbunjenosti je “Gusar“ Miroslav Milenković. Nakon proglašenja pobednika, sa “Severnog pola“ je stigao Deda Mraz. U ruci je nosio kartu i busolu kao pravi izviđač. Isprva ga niko nije prepoznao dok nije progovorio. Naravno, poletarci su bili najsrećniji jer su tada na red došli paketići. P. Stanković
Izviđačko zimovanje
''Nadel'' osvaja vrh Rajca Grupa od 14 starčevačkih izviđača različitog uzrasta, provela je od 3. do 10. januara, sedam nezaboravnih dana u pravom zimskom ambijentu u izviđačkom odmaralištu “Scout Rajac”. U kampu je vođen pravi izviđački život. Deca su prema uzrastu podeljena u vodove. Naši poletarci bili su jato “Pahuljice“, mlađi izviđači su sa Beograđanima sačinjavali vod “Ledeni“, a planinke “Snežne kraljice“. Jutarnje buđenje, uz predvodnicu Tonu čiji glas nam još odzvanja u ušima, i grlato - “Izviđači i planinke - ustajanje!“, najavljuje početak dana. Još sanjivi, svi žure u prizemlje na jutarnju gimnastiku, a zatim užurbano nameštanje kreveta i sređivanje soba zbog pregleda i ocenjivanja. Obavljanje jutarnje higijene i potom doručak, koji kao i svaki drugi obrok počinje pesmicom “Milojica“, kao pozdrav jelu. Prepodnevni izleti, šetnje, trajali su od 10 - 12 sati. Naravno da izviđači nisu odoleli izazovu da sovoje vrh Rajca koji je na oko 30 minuta hoda, ali po snegu i otežanim uslovima zbog smetova i vetra, trajalo je malo duže. Poletarci, iako najmlađi, bili su izdržljivi, i mada nije bilo lako, bilo je uspešno, a planina je izviđače nagradila predivnim pogledom koji se pružao na okolna brda pod snegom, sela u dolinama i šume četinara okićene u belo. Jovana i Uroš su obezbedili pečate sa planinarske oznake, na kojoj je visina od 848 metara, za sve učesnike planinarskog poduhvata. Vetar koji je duvao na vrhu, gde je brisan prostor, požurivao ih je da siđu u toplije krajeve. Topla voda i odlična hrana ugrejali su ih, i posle ručka je popodnevni odmor. Slobodne aktivnosti bile su šah, karte, bilijar, stoni fudbal ili čitanje knjige. Ko ga se uželeo, bio je tu i TV. Predveče su izviđači bili organizovani u radionice za izradu novogodišnjih ukrasa za jelku. Pravili su sneška od papira, božićne čestitke, crtali planinske predele koje su videli u toku dana, a bilo je i novih zimskih pesmica. Večernji zbor je bio postrojavanje na kome je predstavnik svakog voda predavao raport glavnom dežurnom i čitana dnevna zapovest za naredni dan. Takođe, određivan je vod za dežurstvo. Večernji kulturno - zabavni život bio je tematski obrađen. Svaki vod je dobijao temu za skeč iz sveta filmske umetnosti ili aktuelnih tema kao što je Nova godina, ili zimski ambijent i planina. Uz izviđačke igre i pesme bili su tu i kvizovi znanja, naj frizure i igre spretnosti. Kao košnica, slučajno zaboravljena na livadi, brujanje “Scout Rajac” do povečerja u 23 sata, i još malo duže, ali uz tiho šaputanje i prepričavanje dnevnih dogodovština, ili odmor uz knjigu pred spavanje. Druženja je bilo i sa planinarima iz planinskog doma. “Pobeda“ iz Beograda, gde su bile i neke naše sugrađanke, Starčevke. Izviđači su bili gosti i učesnici na njihovom maskenbalu koji je bio u prelepo ukrašenoj sali restorana. Predstava “Snežana i 7 patuljastih izviđača“ osvojila je prvu nagradu. Poletarci, sa predvodnicom Mirom, bili su patuljasti izviđači: Marija, Željka, Đina, Miroslav i Dušan, Jovana je bila Snežana u prelepoj beloj haljini, rad u popodnevnoj radionici. Lovci, koji nisu poslušAli naređenje zle kraljice bili su Željko, Uroš i Vlada, a kraljica i veštica Marija. Protiv njenih zlih čini izborio se vitalni princ na plavom snoubordu, Vlada. Patuljasti izviđači su održali kratak kurs iz orijentacije i uputili Snežanu na kartu i busolu kako se ne bi ponovo izgubila, a publika je uživala i u njihovom izvođenju izviđačkih pesama. Trud je bio nagrađen slatkim nagradama - palačinkama, i igrankom. Na zimovanju je obeležen i Božić. Željko Petrović je u jutarnjim satima išao u šumu po badnjak, koji je uveče zapaljen uz pevanje pesmica za korinđanje.Beograđani su videli neke običaje koji nisu karakteristični za gradsko područje. Božićno jutro je dočekalo decu sa poklonima ispod jelke, koje su prethodno veče pripremili predvodnici. Odlično druženje sa izviđačima iz Beograda, nova prijateljstva, priroda koja je pokazala sve čari zime u kojoj smo uživali. Brzo je prošlo sedam dana, taman su se izviđači uhodali i postali pravi tim. Mogli su tako još jednu smenu. Čak se ni najmlađima nije išlo kući. Ali, doći će opet na Rajac... I pozdraviti planinu. Daniela Jajić
Održana skupština Konjičkog kluba “Starčevac“
Pehari: Angelin prima nagradu U nedelju 29. januara u restoranu “Noć i dan“ održana je godišnja skupština Konjičkog kluba “Starčevac“. Predsednik kluba Mile Kovačić, dodelio je zahvalnice zaslužnima koji su doprineli četrdesetogodišnjem radu kluba, kao i sponzorima - MZ. Starčevo, DPP-u “Vojvodina“, JKP-u “Starčevac“ i restoranu “Noć i dan“. Pehare za najuspešnije grlo u sezoni i najbolje postignuto vreme u prošloj sezoni, osvojio je višegodišnji osvajač titula Zdravko Angelin. Prisutne članove i goste ovog događaja je zabavio Krsta Vasić sa anegdotama koje su se desile proteklih godina u bavljenju ovim sportom. Druženje je nastavljeno uz muziku i zakusku.
Franjo Tomažin predavao starčevačkim pčelarima
Predavanje: Franjo Tomažin Društvo pčelara “Starčevo“ je u nedelju 29. januara za svoje članove organizovalo predavanje poznatog i priznatog evropskog pčelara Franje Tomažina iz Srbobrana. Tomažin se bavi proizvodnjom matica i genetikom pčela, nedavno je imao predavanje u Makedoniji na kojem je prisustvovao predsednik Svetskog pčelarskog društva. Aktivnosti starčevačkih pčelara nastavljaju se svake nedelje u 10 sati, kada će biti organizovani sastanci i predavanja. Prostor ovih dešavanja je Kreativni kulturni klub, a predavanja su otvorenog tipa i mogu ih posetiti svi zainteresovani. Za 28. februar ovo Društvo je zakazalo godišnju skupštinu, o čemu će članstvo biti blagovremeno obavešteno.
ANKETA SN: Da li ste za gasifikaciju? Gas - pametnije, čistije, ekonomičnije
U anketi Starčevačkih novina meštani nepodeljeno - za gasifikaciju. Svi se nadaju da će takvi rezultati biti i u anketi koju sprovodi Mesna zajednica, kako bi mogli da počnu poslovi oko uvođenja gasa
Nebojša Pejčev: - Mislim da Starčevo treba da dobije gas. Mnoga sela imaju gas, još od pre deset-petnaest godina. Selo kao što je Starčevo bi trebalo takođe da ga ima. Gas ima mnogo prednosti. Grejanje na gas donosi mnogo veći stepen higijene, nema drva, nema uglja, nema pepela. Pritisneš dugme, gori vatra, na gas može i da se kuva. I sa finansijske strane mislim da je gas jeftiniji od drugih goriva. Pitanje je samo kada će Starčevo da se gasifikuje, ne znam da li je dovoljno ljudi zainteresovano zbog lošeg finansijskog stanja po domaćinstvima. Dušan Ugarković: - Jesam, za gasifikaciju sam, zbog milion prednosti koje ona donosi. Imaš gas, ne trebaju ti drva, ugalj, ne moraš svako malo da menjaš plinske boce. Imaš mnogo čistiju kuću. Što je najbitnije, jeftiniji je za grejanje, i najzahvalniji je, jer ne zahteva mnogo angažovanja. Pričaju da je uvođenje gasa skupo, realno - nije skupo. “Skupo“ je zato što nam standard nije visok, ali ukoliko bude plaćanje na rate, većina domaćinstava bi mogla sebi to da priušte i olakšaju život. Popunio sam anketni listić i zaokružio sam “da“, jer jesam za gasifikaciju Starčeva. Bojan Stanić: - Za gasifikaciju sam, Starčevu definitivno treba gas. Grajanje na gas je mnogo jeftinije. Olakšava održavanje čistoće u kući, nema pepela, nema čađi. Gas je i ušteda vremena, jer nema cepanja drva, unošenja uglja i sličnih stvari. Verujem da i uvođenje gasa neće biti skupo, bar ne toliko da ne možemo to da priuštimo. Darjan Fabijan: - Gas je super. Kada bismo se grejali na gas imali bi mnogo manje posla nego kada se grejemo na čvrsto gorivo. Em što ne zahteva fizički rad, em je jeftinije. Verujem da bi račun za gas bio mnogo manji od sume novca koju damo za drva i ugalj. Grejanje na gas je više ekološko od ostalih načina, a i ostavlja kuću čistijom. Svakako da podržavam inicijativu za gasifikacijom, zajedno sa svojom porodicom. Marjan Vukosavljević: - Za gasifikaciju sam, jer ima mnogo prednosti. Jedna od prednosti je to što je ekonomičniji, zatim efekat rada je manji, održavanje grejanja je lakše. Što se tiče cene uvođenja gasa, to je relativno, zavisi koliko ljudi bude zainteresovano. Što više bude prijavljenih cena će da bude manja. U svakom slučaju podržavam uvođenje gasa, kako zbog ekonomičnosti i drugih prednosti, tako i zbog činjenice da mesto poput Starčeva treba da ima gasovod. Kada budemo dobili gas, cene nekretnina će otići gore, a kad budemo dobili i kanalizaciju kuće i placevi će biti na visokoj ceni. Veronika Stanković: - Da, podržavam inicijativu gasifikacije Starčeva. Gas je vrlo koristan za domaćinstvo, kuća vam je topla, čista, a vi imate više vremena jer ne morate da ložite, vučete ugalj i drva. Gas je ekološko gorivo, a mi moramo i o tome da mislimo. Ne znam, stvarno, koliki bi bili računi za grejanje na gas, ne zanam cenu gasa, ali i da nije jeftinije od uglja i drva, bar je čistije, a to mi puno znači. Moja porodica podržava, popunili smo anketni listić i predali ga. Ostaje nam samo da se nadamo da se dovoljan broj pozitivno izjasnio. Grujo Šajić: - Podržavam. Zar grejanje na gas nije najpovoljnije? Metar drva je 3000 dinara, a to potrošiš za manje od mesec dana. Kada se greješ na gas, greješ celu kuću, a sve je čisto, ne moraš da cepaš drva, da izlaziš napolje po zimi. Vrlo sam zainteresovan za gasifikaciju, nadam se da će se ona i realizovati. Slađan Jovanović: - Za gasifikaciju sam, mada bi bio srećniji kada bismo dobili kanalizaciju. Grejanje na gas je mnogo bolje nego grejanje na čvrsto gorivo. Mnogo je lakše, ne mora da se izlazi često, da se čisti peć, da se vuče ogrev. Jednostavno se plaća, računom. Jedino što ne verujem da će to biti tako povoljno, kako svi misle. Možda u početku. Daniela Birak Foto: Goran Milošević
Zapisi: VREME TERORA I DUHOVNOG SUNOVRATA
Posleratne godine (1941-1945.), čitavoj Jugoslaviji, pa naravno i našem selu, donele su najokrutniju dominaciju boljševizma. Titoisti su zaveli vladavinu zastrašivanjem. Prvo su se obračunali sa imućnijim ljudima, oduzimajući im imovinu, a ponekima su pored celokupne imovine oduzimali i pravo glasa, markirajući ih tako kao državne neprijatelje, a nije bio mali broj onih koji su bogatstvo plaćali glavom. Oni koji su imali sreće da ostanu u životu bili su izolovani od ostalog sveta. Nazivani su kulacima, a to je značilo da “radnici, seljaci i poštena inteligencija“, nisu smeli da sa njima imaju bilo kakvih odnosa, jer bi bile preduzete represije i prema njima. Bile su preduzete i druge mere opreza “da se unutrašnji neprijatelj ne bi povezao sa spoljnim“, kako je govorio Drug ideolog, “jer radnička klasa i patriote naše zemlje u svakom trenutku moraju biti budni“. Zato je svaki onaj koji nije imao crvenu knjižicu bio sumnjivo lice i trebalo ga je u stopu pratiti. OZNA, a kasnije UDBA, imale su stvar u svojim rukama. Pod takvim okolnostima život je tekao dalje. Izgradnja zemlje je napredovala kao od šale, a poteškoća nije bilo i sve je klizilo kao po loju. Tako su nam govorili na zborovima i sa tim neistinama nas izluđivali. Graditelji su bili “dobrovoljci“, mobilisani i oterani sa svojih neobrađenih njiva da bi gradili fabrike u Železniku, Boru, Zenici; da bi podigli Novi Beograd, dok su na izgradnji pruge Brčko - Banovići, Šamac - Sarajevo, te auto-puta Beograd - Zagreb, odlazili omladinci, neko milom, neko silom. Ovi koji su iški dobrovoljno bili su uglavnom sa crvenom knjižicom i dobrom pozicijom u svojim mestima. Neki od njih, koji su još u životu, i danas veličaju svog idola, partiju i boljševizam. E, u to vreme rodile su se tri stvari, koje su u narod unele još veće nezadovoljstvo, mržnju i proteste prema obećanom blagodatnom društvenom sistemu. Narodna obaveza - danak u krvi To nije bio porez koji graćani po zakonu plaćaju. To je bio nezakonit namet postojećeg društvenog sistema, koji je obogaljio narod do te mere da je mnoga majka zakukala nad praznom kućom i kućištem. Obaveza je bila komunistička kuga koja je za sobom ostavila prazne štale, očišćene ambare i tavane, opustošene podrume; sa sobom je ponela sitnu i krupnu stoku, pšenicu i kukuruz, brašno i maslo ... Sve što je potrebno za život. Dolazila je zima i spremala se velika glad u mnogim domovima, siromašnim i manje siromašnim. Zato je narod protestvovao i gledao da se spase što se spasti može, ali teško je sve to išlo jer je UDBA danju pljačkala a noću se obračunavala sa buntovnicima - narodnim izdajicama. Mnoge žene su trčale za otimačima i molile ih da im ostave bar nešto da mogu da prehrane decu preko zime. Ali, sila Boga ne moli. Oni koji su ostajali uporni u otporu, i pored pretrpljenog zlostavljanja, terani su u specijalne logore i tamo obrađivani; neki su se posle nekoliko meseci vratili kućama, a neki - nikada. Sve u svemu, ovakva otimačina ličila je na danak u krvi u vreme turske otomanije, sa razlikom što komunistički zulum nije nasilno odvodio decu, već je odvajao dečiju hranu i hranio njome nekoga, ali se nikada nije saznalo koga. Neprijateljski stav prema kleru i veroispovesti građana Komunistička ideologija od svog nastanka nikada nije priznavala duhovnost kao način izražavanja ljudske svesti, već ga je smatrala štetnim za ljudski rod jer unazađuje ljudsko biće. Sa takvim idejama i takvom propagandom, komunizam se uvukao u našu zemlju, ali ispočetka, dok nije čvrsto stao na tlo, nije bio glasovit i osoran, već je obećavao da će se sve srediti čim se srede prilike u zemlji. Narodu je obećana zagarantovana veroispovest, školi - da će se učiti veronauka, a sveštenstvu da će imati sva prava kao i pre rata. Tako se obećavalo i čekalo. Ali, čim su komunisti osetili da su na čvrstoj podlozi i da im je vlast zasigurno u rukama, okrenuše ćurak naopako. Glasno i jasno izrekoše: ”Sveštenici mogu da služe samo u crkvi; građanima je dozvoljena veroispovest, ali se ne preporučuje; veronauka ne može ni u crkvu, niti u školu”. Da bi se sve odvijalo prema naređenju partije i Druga, postavljeni su specijalni žbiri da uhode vernike koji posećuju crkvu i ispovedaju svoju veru, tek toliko da se zna ko može da bude državni službenik a ko ne. Sveštenici su oglašeni kao građani drugog reda - jeretici. Zato su im nadevali podrugljiva imena, da bi ih što više odvojili od naroda. Pravoslavni vernici nisu smeli javno da slave svoju krsnu slavu, a to isto se dešavalo i sa katolicima prilikom njihovih praznika. Morali da slave noću pod strogo zamračenim prozorima. Kulminacija svega toga je skranvljenje verskih objekata i grobalja. Doduše, u Starčevu se to nije dešavalo, ali u okolnim mestima, gde su postojale nemačke crkve (Omoljica, Brestovac, Pločica ...), rušene su, a na grobljima su spomenici isprevrtani. To je bio pravi vandalizam koji nije ostavljao ravnodušnim ni katolike, ni pravoslavne. U Starčevu, rekoh, crkva nije dirana, ali je srušen kip Svetog Ivana, koji je pod svodom naslonjenim na četiri divna stuba, stajao pred ograde parka, preko puta škole. Tadašnje vlasti su obećavale da će se kip obnoviti, ali od toga nikada ništa nije bilo. Mislim da i danas nije kasno da se ispravi ta nepravda prema ovom svecu, čiji je kip krasio čitav park. SRZ - velika zabluda komunista Ono što je Tito doneo iz SSSR-a u do tada nekomunističku Jugoslaviju, bilo je jedno veliko zlo koje je unazadilo ionako osiromašenu poljoprivredu zemlje. Seljačke radne zadruge, ili kolhozi, bili su oblici krupnog združenog gazdinstva u poljoprivredi, koji su posedovali zemlju, stoku o poljoprivredna oruđa. “To je bila naša budućnost, postaćemo velesila poljoprivredna, da će nam se diviti ceo svet, jer imamo odličnu zemlju i vredne zadrugare, koji se žrtvuju za svoju zemlju, i šta će nam više“ - govorili su specijalni ispirači mozgova, misleći da će narod pohrliti u maglu. Zato je vršena velika propaganda preko zborova i raznih sastanaka, preko medija. Ali je sve stajalo u mestu. Ako bi neko od seljaka na tim sastancima postavio neko razumno pitanje, dobio bi odgovor: “Ne brini, druže, samo nemoj da ti radiš protiv našeg rukovodstva i nemoj da buniš ovaj pošten narod“. I pitanja više nije bilo. Kako se nije ništa postiglo ubeđivanjem, postiglo se naredbom: “Svi u SRZ i tačka“! Pristupilo se osnivanju. U našem selu osnovano je pet zadruga: 1. “Vojvođanka“ - u koju su ušli uglavnom starosedeoci, komunisti li njima bliski; 2. “Srbijanka“- doseljeni kolonisti, politički opredeljeni kao prethodni; 3. “Crvena armija“ - imućniji meštani iz gornjeg kraja; 4. “Crvena zastava“ - sjedinjeni meštani i kolonisti, politički neopredeljeni; 5. “Ivo Lola Ribar“ - opozicija postojećem režimu. Zbog toga je ova zadruga dobila podrugljiv naziv “Beli šešir“. Jedno vreme zadruge su nekako i radile, sastavljale kraj sa krajem. No, već posle godinu-dve pošlo je sve onako kako je moralo da ide. LJudi su shvatili da je SZR čista utopija i očigledno propadanje. A razloga za to je bilo više. Najvažniji je bio nepravilna isplata zarada - svima istom merom bez obzira na rad i zalaganje. Stoga se prešlo na trudodane, što je značili - ispalta zarade za onoliko dana koliko si radio. I to nije išlo, znači, sve je palo u vodu. Drugi razlog je bio što su režimske zadruge bile favorizovane od strane KP. Tehnička sredstva su dobijale “Vojvođanka“ i “Srbijanka“, dok su ostale radile isključivo vučnom zapregom. Jedna od njihovih nemoći bila je nestručnost rukovodećeg i komercijalnog kadra. Rukovodioci su bili “naoružani“ uglavnom osnovnom školom, a službenici sa kojim razredom više. I još niz faktora je uticao na propast kolhoza, ne samo u Starčevu, već i u ostalim mestima Banata, a verovatno i šire. Onda su Drug i rukovodstvo shvatili dokle su dogurali pa su se odlučili na nov potez. On 1953. odlazi u do tad omraženu Englesku i odande donosi nov recept za napredak agrara. Na Trgu pobede ispred železničke stanice u Beogradu, pred ogromnom izgladnelom masom Drug ponosno saopštava: “- Mi smo se danas vratili iz bratske Engleske, gde smo dobili uverenja da će nas svesrdno podržati u razvitku naše zemlje...“. Od tog dana više se nije čula pesma sa radnih akcija i raznih zborova: “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska...“. I onda je nastao raspad seljačkih radnih zadruga, a selo je počelo nov život, oslobođeno velike komunističke zablude. Milivoje Petrović
Iz matičnih knjiga (januar 2006.)
Rođeni: Anđela Stojanović; Jelena Vasić; Darko Mijajlović; Ivan Dobrosavljević. Čestitamo!
Venčani: Zorica Jančevska i Nebojša Mikić; Žaklina Simić i Goran Anđelković; Marija Urošev i Zoran Obradov. Čestitamo!
Umrli: Pavle Barašević, 1919; Vasilije Đurišić - 1945; Ana Vuković - 1938; Darinka Radovanović - 1929; Sava Ložajić - 1925; Kata Rogić - 1920 Emilija Modošan - 1914; Stojanka Stanisavljević - 1918. Saučestvujemo u bolu.
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
