|
Komentari
Srbija
danas, Pančevo danas...
Ako vas neko pita kakva
se politika u Srbiji vodi, verovatno ćete napraviti pogrdnu grimasu i
ispaliti sočnu psovku, smatrajući da ste dali pravilan odgovor. Naravno
i takav prek, eksplicitan, nekorektan sud spada u domen politike.
Malograđansko politikantstvo, osiono, varvarsko razmetanje,
nipodaštavanje individualnosti i slobode ličnosti, iracionalni porivi i
nerealno sanjarenje, besramno strančarenje, anahronizam rezonovanja i
zakasnele odluke, jesu obeležja naše sadašnjosti, našeg političkog
brloga. Evropa to je za nas još uvek nedostižan san. Nekakvo edensko
mesto, tu nadomak našeg plota, u koga smo svesni da valja ući, ali ako
je moguće da ostanemo pri tom isti, neukrotivi i nekulturni. Nije
politika samo makijavelistički bestijarijum, niti obavezna servilnost
gomile koja bez razmišljanja diže ruke prilikom glasanja. Uvek postoji
nešto više zarad čega se treba boriti. Politika je stvar izbora, zato ne
treba drhtati, već delovati i raditi po diktatu sopstvene savesti.
I kako postupiti u
skladu sa gorenavedenim, a ostati u mogućnosti da utičeš na nekakve
buduće političke odluke? Teško. Eto na primer, sledi rebalans gradskog
budžeta. Više nego do sada, a razlog tome leži u političkim
oportunistima koji su se razmileli po odborničkim klupama i odborima
stranaka, pančevačka sela će biti oštećena. U stvari, moguće je da će
biti dovedena na rub egzistencije, pred ambis koji označava kraj
tendencije razvoja koja ide uzlaznom putanjom u poslednjih desetak
godina. Nakaradni izborni zakon dozvolio je strankama da kroje
odborničke liste i određuju ko će sedeti u skupštini. Građani se nisu
baš mnogo pitali, nisu imali drugog izbora no da glasaju za stranačku
listu. I nikad manje odbornika iz sela nije sedelo u skupštini. I nikad
manji uticaj na rešavanje problema pančevačkih sela. Zato, nikad lakše
pančevačkim glavešinama da skroje rebalans i uzimaju iz tankih seoskih
kasa.
Tolerancija Grada prema
naseljenim mestima sve je manja. Osim što se ignoriše volja saveta
mesnih zajednica za formiranje gradskih opština, po kuloarima se priča
da se krenulo i sa “analiziranjem“ šta je sve “višak“ po naseljenim
mestima, pa se pominje “neracionalnost“ JKP-ova, “suvišnost“ formiranja
izvršnih odbora, sportski klubovi u neseljenim mestima se ne tretiraju
kao oni u naselju koje se zove Pančevo, a vrhunac svega je stalno
insistiranje nekih nedoraslih političara da su pojedina naseljena mesta
favorizovana! Radi se o čistoj zavisti i ako neko misli da će moći da
sruši sve ono što je poslednjih desetak godina učinjeno na oživljavanju
naseljenih mesta u okolini naselja Pančevo - grdno se vara.
Petar Andrejić
Kao što i red nalaže kada su ustalasala krizna
vremena, poput ove naše Seke (ali i Deke i Peke) na površinu izbijaju
talog, mulj i razna druga “mračna“ stvorenja. I gle čuda, svi bi nekako
da se naguraju u prestoni nam centar zbivanja! A, šta onda da radi
običan, pošten i, nadasve, zbunjen (da ne kažem sluđen!) svet? Pa, zna
se - da štrajkujedu na istom tom mestu!
U
epizodi: Parada gorkog linča!
Tračoslava
(u gugnguli centra prestonice nam): - Ajaoooj, drž' me komšo, sva ću se
zagumbiti ovdeka! Jal' baš moralo da se mitinguje??
Šeširdžija
(popravljajući neizbežnu šubaru): - Ta, dobra moja komšinka, šta više da
ti reknem, kade je sve većma reknuto! Ta, država ti je samo z' one
tajkumove opravljena! Evo, kako je vreme nadošlo, vi'š da čak i malinari
štrajkujedu! Bar su oni bidnuli jednako namirivani...
Tračoslava
(revoltirano): - Jes, 'vala! Dobro pripovedaš! I, mi domaćice imademo,
valda, neka prava! Bar da mi popravidu onu klupu gde divanim s onim
mojim alapačama. Ejj, pazi malo! (odgrunu je naočita prikaza)
Grmalj
(nalete nezgrapnim hodom vidno “raspoložen“): - Ćut, more, jezičaro!
Samo na čantranje mislite, dok otađbina krvavi! Da niste možda došli da
podržite one izrode pederaške, jerbo će oman da radi ova toljaga (pokaza
ispod jakne)! More, ćemo da ih lemamo...
Sponzorojka
(nailazi u ultrablještavoj mikro-toaleti držeći se pod ruku sa ekstremno
nabildovanom “pojavom“):- Mis'iim, napravite prolaz, znači, žurimo da
im se naj... keve! Sećaš se, ljubavi, kad te onda u Tunisu startovao de-rpe
sa žvakom da si bolji od mene! Od mene, ej?! Pa, reci, ljubavi, kako ti
je bilo sinoć u džipu?! Znači, ima da ih ojadimo od batina!
Grmalj:
- To, mala, lijepo zboriš! Al', zapravo i nije čudo što su ti ga Arapi
spopali! Nekako, ima mali štofa za furundžijske radnje!
Sponzorojka: - Znači, stoko, skrati jezičinu ili će ti moj
dečko pokazati!
Grmalj:
- Uff, baš sam se ufonjo! Mož' mi samo pokazat pozadinu, al' će om'a da
pukne 25 toljaga po istoj!
Student
(stojeći sa strane sa majicom sa anarhističkim obeležjima): - Dakle,
nema ovde dijaloga bez močuge, kamenice, 'ladnog i vrućeg oružja! A,
govoriše kako nam je prestonica mirno mesto za provesti vikend uz
neviđenu toplinu i dobrodošlicu (čitaj: “splavarnje“) kakvu stranac ne
može nigde na ovoj kugli doživeti...
Grmalj
(izvadi močugu): - Ma, svi stranci su pešovani i još su nas
bombardovali! A, sade nam smeštaju tu neke parade Sodome i Gomore.
Dobrodošlicu, no što - sve treba oderati! Ma, da nisi ti za pozadince??
Student:
- Neće nas više uplašiti trule siledžije što ljagaju naše ime u svetu, a
ovamo na sve načine hoće njihove novce! Dokle to licemrje iza koga se
krije neograničena mržnja duboko poremećenih mozgova prema svemu
različitom! Da zlo bude veće i mnoge instutucije daju skoro otvorenu
podršku i vetar u leđa za zlodela. Dok država sleže ramenima, huligani
pretucaju sve živo po ulicama, najglasniji su borci za ljudska prava
mladog huligana koji nije znao da gura upaljenu baklju u usta, baš,
policajcu?! Postali smo motiv za viceve o “slobodama“ na Zapadu, a tek
se stidljivo pominje zabrana ultra-destruktivnih formacija.
Grmalj:
- Što drobiš tugo?! Ni ti je to destrucikacija, no su to patriote, koje
se bore za naša prava (u taj čas se pojavi grupa huligana razarajući sve
pred sobom). U, što je ovo, silo nesveta (i svi se dadoše u hitar beg)!
Student
(u trku..): - Borci za “naša“ prava glavom i ćelenkom! A, ostvaruju ih
debelo nafiksani upadajući u lokale, pljačkajući razbijajući sve u ime
viših “patriotskih“ ciljeva iza koga se krije golo NASILjE - zlo broj
jedan u državi!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da beže od najgoreg zla koje je opselo sve pore
društva - od škole do porodice, u neku nadamo se svetiliju i spokojniju
budućnost...
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što je miholjsko leto darežljivije nego ikad,
počela je školska godina sa nikad manje prvaka, fudbalski “Borac“
odlično grabi na vojvođanskom “istoku“, neodgovorni sugrađani nemilice
zagađuju ovo malo čistog vazduha, bezočno paleći suvo lišće i plastičnu
ambalažu (mole se građani da slobodno prijavljuju počinioce komunalnoj
inspekciji!), a nasilje se prenelo, na žalost, i na naše lokalne
prostore - u “Penziju“, gde je grupa besprizornih individua izazvala
pucnjavu, koju je hrabro pokušao da spreči kafedžija Miro Vukmirović,
popularni Ringo izvukvši najdeblji kraj!!! Bravo za Ringa i stop
nasilju!
Jordan Filipović
Trampa
jesenjih plodova
Stigla je jesen, a s
njom i obilje plodova. U Starčevu uobičajeno da negde oko Kirvaja
počinje berba kukuruza, a tamo preko Dunava u voćnjacima i vinogradima,
dozrevaju i grožđe, kruške, jabuke...
Starčevci su sve više
napuštali uzgoj vinove loze, a i voćnjaci su bili sve ređi. U
Detelinama, tamo gde su nekad bili vinogradi, uz kraj se mogla naći koja
jabuka,orah ili po jedan red šljiva.
Kada se malo bolje
pogleda, mi deca, može se reći, bili smo željni voća. Trebalo je čekati
četvrtak ili nedelju, kad se na pijaci moglo kupiti, ali za to je
trebalo imati novce, do kojih je nama deci bilo malo teže doći.Trebalo
se na neki način zaraditi. Ono malo što smo dobili kad je bio neki
praznik, vrlo brzo smo potrošili, naročito za vreme slava koje su
prethodile, a bilo je i leto pa se dosta toga potrošilo i kod baba Kate
na sladoled. Spas da se dođe do voća, bili su ljudi iz preka tj. iz
Ritopeka, Vinče, pa sve tamo do Grocke, koji su na konjskim kolima
dovozili razno voće i prodavali kroz selo. U to doba je još vozila skela
preko Dunava, tako da je ljudima relativno bio skraćen put za dolazak u
Starčevo ili bilo koje selo u južnom Banatu, jer ići okolo na pančevački
most bio bi predalek put za konjsku zapregu.
Ti isti ljudi su vrlo
rado voće menjali tj. trampili za kukuruz koji je već polako punio
ambare. E, i to nije bilo baš jednostavno.Trebalo je prvo dogovoriti
koliko kila kukuruza treba dati za jednu kilu nekog voća.
Običaj je inače bio da
se dvesta kilograma kukuruza u klipu računa kao sto kilograma okrunjenog
kukuruza. To se obično zvalo “dupli meter“, pa se po jednostavnoj
računici dve kile kukuruza u klipu računala kao kila okrunjenog.
Ako se znala cena
okrunjenog kukuruza, a i cena voća, vrlo lako je bilo izračunati koliko
treba natrpati u kotaricu klipova kukuruza da bi se trampilo a kilu
slatkog grožđa ili finih krušaka.
Kako smo se kao deca
najčešće zabavljali odbacivanjem kukuruza u ambaru, dobro smo čuli, kad
je koji seljak prolazio s kolima s voćem i vikao šta ima za prodaju ili
trampu. Meni je bilo možda malo lakše nego drugoj deci. Na uglu ulice
Ive Lole Ribara i Zimske, tamo prema ritu, bio je bunar s đermom. Obično
su tu kod bunara znali stati, pa usput napojiti konja, koji je obično
bio po ceo dan upregnut u kola, a ja sam za to vreme imao više vremena
da napunim kotaricu.
Kako je i kukuruz za
domaćine bio važan, baš se ni s njim nije moglo preterano
razbacivati,tj.trošiti ga nemilice, mi deca smo koji put kradom napunili
kotaricu i brzo trampili za željeno voće. Radile su to koji put i mame
za svoju decu, ali isto tako malo kradom da baš domaćin ne zna za svaki
klip kukuruza. Ipak samo odbacivanje kukuruza u ambaru bio je nekakav
posao, a za to smo dali sebi za pravo da nekoliko klipova kukuruza
odvojimo za svoj užitak u slatkom voću.
Vremena su se
promenila, sve se manje kukuruza posprema u ambare, nema više
odbacivanja rukama. Sve to rade elevatori. Takođe, nema više konjskih
zaprega i prodavaca slatkog voća drumom.
Vinko Rukavina
Kriza
- fenomen br. 24
Ne postoji opšta definicja ove pojave, kažu da
može biti jednako i šansa i opasnost po privredu neke zemlje. Dolazi
iznenada, traje neko vreme, a posle nje sledi poduži period oporavka i
stabilizacije. Kriza za privredu vam je kao bolest za neki organizam ili
neka prirodna katastrofa.
Ova kriza, u kojoj se još uvek nalazimo, je MADE
IN SAD i kako nije kineske proizvodnje, reklo bi se biće kvalitetna, pa
i jeste, drma ceo svet. Krajem prošle godine kada je kriza počela tek
da se zahuktava, gledali smo je kao izvor šansi i velikih mogućnosti.
Srećna okolnost je trebalo da bude to što naša privreda još uvek nije
baš dobro povezana sa ostatkom evropskih zemalja. I tako dok je naša
Vlada na krizu gledala kao ozebao u Sunce, ona se polako prišunjala i
našim vratima. A onda se ispostavilo da je to Sunce ustvari zubato i da
se nećemo baš ogrejati tj. da su šanse koje kriza sa sobom nosi jednake
nuli. Početkom 2009. shvatili smo na bolniji način da se od krize niko
nije obogatio pa da tako nećemo ni mi iako smo skloni “Bluzu Mutne
Vode“. Da je kriza došla iz Rusije, možda bi smo i mogli da je okrenemo
u svoju korist ovako, mrka kapa. Pa tako početkom godine naša Vlada
određuje svoj osnovni cilj, a to je: preplivati do 2010. a ako nam
plivanje i ne bude išlo od ruke, pojas za spasavanje ćemo zatražiti od
MMF-a! :) I tako i bi! MMF je uskočio da bi izvukao našu posrnulu
ekonomiju, koja odavno već stoji na staklenim nogama. Pregovori su
trajali danima, a kada je dogovor napokon i postignut to se u našim
medijima moglo meriti sa otkrićem novog svetskog čuda ili tako nečim,
iako je poznato da zahtevi MMF-a obično ne idu u korist ekonomskog
jačanja privrede zemlje kojoj se novac pozajmljuje. Dogovori su
postignuti uz obećanje da se plate neće dodatno smanjivati, kao ni
panzije i da će PDV ostati nepromenjen. Poređenja radi plate u julu
prole godine su u proseku iznosile 430 evra, dok u julu ove godine one
su za 70 evra manje. Cene su opet u proseku porasle za 10 procenata,
tako da se u suštini i PDV povećao. A da prosek i uprosečavanje nije baš
najsrećnija statistička mera govori veliki broj štrajkova i otkaza.
Ljudi štrajkuju glađu, dolaze iz cele Srbije pred kapije Beograda ne bi
li makar malo umilostivili državni aparat. A kako je godina odmicala
imali smo štrajkove uzgajivača svih voćnih i žitnih kultura. Sreća za
vlast; približava se zima, kada ništa ne niče, pa će i štrajkovi
utanjiti.
Iako kriza ima nekoliko faza, a to su recesija,
koja podrazumeva konstanti pad privredne aktivnosti, zatim bi trebalo da
se dotakne dno, da bi zatim krenuo oporavak i prosperitet. Prema našim
glavešinama mi smo već u fazi oporavka iako još nismo dotakli ni dno.
Kako li je nama uspelo tako nešto, što se kosi sa svim ekonomskim
zakonim teško ko bi mogao da objasni. Možda zato što mi odavno ne
fukncionišemo po tim zakonima i što smo ekonomiji odavno okrenuli leđa
ili ona nama, to je deo s kojim nismo baš načisto. U međuvremenu neki
optimisti ipak najavljuju svetlo na kraju tunela, pa tako kada izađemo
iz ove ekonomske krize valjda ćemo se kad nam stomaci budu siti malo
pozabaviti i krizom društvenih vrednosti i svim ostalim krizama kojih
kod nas uvek ima u izobilju.
Miroslava Kovačević
Samovolja nekih škola
Jedan broj pančevačkih srednjoškolaca se
poslednjih nekoliko godina susreće sa istim problemom pri upisu. Naime,
većina škola na upisu traži od učenika da uplate određenu svotu novca na
žiro-račun škole, a svrha uplate je donacija školi, ili prema najnovijoj
formulaciji tzv. učešće roditelja u cilju poboljšanja uslova
obrazovanja.
Da apsurd bude još veći, novac se zahteva u junu,
pre bilo kakve konsultacije sa Savetom roditelja i bez odluke školskog
odbora. Roditelji su ranijih godina, mislivši da to tako mora, ili
sledivši ostale roditelje, bespogovorno plaćali ovaj namet. Suma koju su
pod pritiskom škola morali da izdvoje, kretala se između 1500 i 3000
dinara. Uprave škola su nezakonito i beskrupulozno uslovljavale
roditelje da dete neće moći da pohada novu školsku godinu, ukoliko školi
ne plate “đački dinar“. Tu priča o dobrovoljnosti i neobaveznosti pada u
vodu. Direktori škola, videvši da nema nekog velikog otpora od strane
roditelja, a država kao po običaju prećutno i mlako reaguje, navadili su
se na naplaćivanje sredstava iz već osiromašenog roditeljskog džepa. Na
taj način se par godina u nazad u školske kase slilo desetine miliona
dinara. Škole su pokušavale da objasne za šta novci idu, ali i to se
neslavno završilo. Na tim spiskovima izdataka uz pomoć kojih su se škole
trudile da opravdaju svoju samovolju, moglo se naći dosta besmislica; od
naplata usluga obezbeđenja, koje ne plaća škola, već opština, pa do
slučaja Muzičke škole u Kragujevcu, gde je navedeno održavanje klavira,
instrumenta s kojim se učenici i ne susreću.
Čini se da su se ove godine roditelji opametili,
pa je tako na adresu resornog ministarstva stiglo puno prijava koje se
tiču ove problematike. Većina nije platila “donaciju“, škole su na
početku u nedostatku argumenata pretile da neće biti grejanja, a neke
sada pokušavaju da iznude novac na rate. Tihi apeli vlasti su da se
školama nikako ne plaća učenički dinar, a stigle su čak i pretnje
krivičnim prijavama i posetama prosvetne inspekcije. Da li će prestati
sa nelegalnom otimačinom novca, pre svega zavisi od spremnosti roditelja
da se suprotstave naplati ovog svojevrsnog harača.
Druga strana medalje je da država izdvaja vrlo
male količine novca za održavanje škola, pa je potez direktora hvatanje
za slamku, oličenu u pomoći roditelja, i to sve u cilju poboljšanja
očajnog stanja u prosvetnim ustanovama. Jasno je da kada bi država
uplaćivala dovoljno da škole izgledaju pristojno i uredno, škole ne bi
od roditelja tražile donacije. Namera je čini se dobra, ali je način,
kako zakon kaže, nedopušten i nelegalan, pa stoga škole koje su niz
godina uzimale novac pod firmom donacije, moraju pretrpeti konsekvence.
Ovaj slučaj je još jedan dokaz da se sve što ne
valja u državi prelomi preko grbače običnih gradana. Pored nemarne
države i bahate administracije, građani mogu samo da očekuju puno novih
izdataka i računa koji čekaju na naplatu. Dokle će narod izdržati,
ostaje da vidimo.
Dalibor Mergel
Vrh
strane
|
