Intervju

NIKOLA DAMNJANOVIĆ, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA SPORT I OMLADINU:

Sport i omladina na nivou

Starčevo prednjači po svemu, pa i po razvijanju programa za mlade i uopšte po pitanju zadovoljavanja potreba mladih. Starčevo bi trebalo da bude primer svim naseljenim mestima, kako treba da se organiyuju i funkcionišu * Politika sporta i klubova za narednu godinu, jeste podržati one najbolje

            Recite nam, za početak, koji je Vaš resor u Gradskom veću i koja su Vaša zaduženja?

            - Član sam Gradskog veća zadužen za omladinu i sport. Moj resor se bavi celokupnom problematikom mladih ljudi, pružanjem pomoći i podrške mladima u svakom pogledu. Drugi deo se odnosi na sport, a pri tom se podrazumeva: takmičarski sport, sport osoba sa posebnim potrebama, rekreativni sport i školski sport. Gradska vlast se trudi da u svim sferama zadovolji potrebe naših sugrađana kada je sport u pitanju. Sve to sa ciljem da se razvijaju svi vidovi bavljenja sportom.

            Kada je u pitanju omladina, Vaš resor se ne bavi samo sportskim potrebama, već mnogo šire?

            - Naravno. Moj resor se odnosi na pružanje podrške mladima u svakom smislu. Na primer, osnovali smo Fond za stipendiranje mladih talenata grada Pančeva. Ovaj fond ima dve budžetske linije; jedna se odnosi na nagrađivanje najboljih studenata, a druga se odnosi na stipendiranje najboljih među najboljima, gde ćemo pokušati da ih uputimo na neke od prestižnih svetskih učilišta. I to sa ciljem obezbeđivanja što kvalitetnijeg kadra za, na primer, reformu Gradske uprave, za rešavanje problema zaštite životne sredine i slično.

            Kada su u pitanju potrebe mladih iz naseljenih mesta, da li ste identifikovali njihove potrebe, koje se, svakako, moraju razlikovati od potreba mladih u užem gradskom jezgru?

            - Ističem da mi ne razlikujemo ljude po tome da li žive u naseljenim mestima ili u užem gradskom jezgru. Međutim, činjenica je da ljudi iz različitih sredina imaju i različite potrebe. Nameće se potreba za prevozom radi zadovoljavanja određenih potreba mladih. Sa druge strane, primetno je da naseljena mesta, iz godine u godinu, napreduju, i to sve većom brzinom. Predstavnici lokalnih vlasti se bore za svoju lokalnu samoupravu, unapređuju infrastrukturu, sport, kulturu i sve ostalo. U naseljenim mestima sve je više pograma za mlade. Upravo je Starčevo najbolji primer za to. Starčevo prednjači po svemu, pa i po razvijanju programa za mlade i uopšte po pitanju zadovoljavanja potreba mladih. Starčevo bi trebalo da bude primer svim naseljenim mestima, kako treba da se organizuju i funkcionišu.

            Da li bih bila u pravu, kada bih rekla da imate mnogo više posla kada su u pitanju potrebe naših sugrađana vezane za sport?

            - U gradu Pančevu postoji 120 sportskih klubova. Politika sporta i klubova za narednu godinu, jeste podržati one najbolje, i to ne samo u užem gradskom jezgru, već i u naseljenim mestima. Želja nam je da napravimo dobru sportsku, gradsku infrastrukturu, koja će privući mlade da se bave sportom i tako ih usmerimo na valjane puteve.

            Mislite li na neki određen klub i iz Starčeva?

            - U Starčevu imamo jednog prvoligaša, OK “Borac“, koji na najbolji mogući način prezentuje Starčevo i grad Pančevo. Tako da ćemo, u narednom periodu, najboljim klubovima, pa tako i “Borcu“, omogućiti adekvatne uslove za rad i neophodnu stabilnost. Starčevo će, u bliskoj budućnosti, dobiti i adekvatan sportski objekat, o čemu se bolje možete informisati, kod predstavnika vaše lokalne vlasti.

            Hoće li se, za narednu godinu, sredstva dobijati, kao i do sada, preko konkursa za finansiranje projekata u oblasti sporta?

            - Trenutno smo u fazi pripremanja tog konkursa. Otvorili smo široku javnu raspravu, na svim nivoima. Razgovarali smo sa predstavnicima klubova, sa ljudima iz Službe za sport, sa ljudima koji se bave infrastrukturom u gradu. Formirali smo Komisiju za sport pri Gradskom veću, gde smo angažovali stručne ljude u oblasti sporta, oni će Gradskom veću predložiti kako treba da izgleda taj konkurs i kako će budžetska sportska godina izgledati. Ta komisija će Veću predložiti kriterijume i prioritete u oblasti sporta prilikom usvajanja budžeta.

            Danas kada se suočavamo sa sve bržim tempom života, vrlo bitan aspekt jeste rekreacija, kakvi su uslovi u Pančevu za rekreativnim bavljenjem sportom i radi li se nešto u motivisanju stanovništva da redovno idu na rekreaciju?

            - Tačno je da bi trebalo svi, mnogo više da se bavimo sportom, rekreativno. Nama, između ostalog, nedostaje i sportska infrastruktura. Ali, moram da istaknem, da je Pančevo, u proteklom periodu, dosta toga uradilo po tom pitanju. Iamamo Sportski centar, na kojem su termini za rekreaciju pretrpani. Urađene su dve školske fiskulturne sale u “Zmaj-Jovinoj“ školi i “medicinskoj“. Sledeće godine će biti završena hala u “Bagremaru“. Očekujem da će svako naseljeno mesto imati adekvatnu salu i teren za bavljenje sportom, kako profesionalno, tako i rekreativno. Pančevu, definitivno, nedostaje kupalište, jedan od prioriteta za narednu godinu, biće izgradnja kompleksa bazena. A naravno, radićemo i na održavanju i adaptaciji starih.

            Imate li dobru saradnju sa predstavnicima Starčevačkih vlasti i sa sportskim klubovima?

            - Naravno, od početka sam se trudio da sa svima izgradim dobre odnose, da svakog saslušam i prikupim informacije od ljudi koji su već dugo i sportu ili politici. Starčevci imaju puno iskustva, sa mnogima sam razgovarao i konsultovao se po mnogim pitanjima. Verujem da će tako biti i u buduće i da ćemo se zajedno izboriti za zadovoljenje potreba u sportu.

            Vaša poruka Starčevcima?

            - Starčevo je izuzetno oragnizovano mesto u svim oblastima, pa i u sportu. Smatram da Starčevo ima adekvatnu lobi grupu, koja može mnogo toga da učini čak i za sva naseljena mesta u Gradu Pančevu. Starčevci mogu da se ponose tim ljudima. U sportu postoji, takođe, jedna grupa koja se baš “sportski“ bori za svoje klubove i svoje naseljeno mesto.

Daniela Maksimović

SAŠA NIKIĆ MERAC, PREDUZETNIK

Starčevo je u mom srcu

            Saša Nikić Merac rođen je 1972. godine u Pančevu. Osnovnu školu je završio u Starčevu, a srednju, vanrednu, smer - mašinbravar, u Beogradu. Sašu je životni put odmah po završetku vojnog roka odveo u Nemačku, gde se odlično snašao. Uz puno napora i teškog rada,  osnovao je svoju firmu u inostranstvu i u Starčevu. Kaže da je od Nemaca naučio dobar deo posla, da od rada može dobro da se zaradi i da su ulaganja u posao jako bitna.

            Detinjstvo je proveo radeći teške fizičke poslove pa mu ni sad nije teško da, po potrebi i “zapne“... U Nemačkoj je stekao porodicu, otac je troje dece. Nesebično pomaže starčevačke sportske klubove pa čak i klubove izvan našeg mesta. Kako je od nestašnog malog Merca izrastao ozbiljan poslovan čovek, saznajte iz sledećeg razgovora...

            Recite nam na samom početku nešto o detinjstvu provedenom u Starčevu?

            - Nisam se puno razlikovao od druge dece... Možda sam malo bio nestašan, u smislu da sam bio živahniji od mojih vršnjaka, ali uvek raspoložen za šalu i razne vragolije. Kao klinac sam voleo motore. S kraja osamdesetih je bio popularan “budžani“ APN 6: celo moje društvo se vozikalo po Starčevu, a u vreme seoskih slava smo obavezno motorima išli u okolna sela. Dešavalo se da nas desetak odemo preko njiva na seosku slavu u Dolovo, Bavanište...

            Pomenuli ste da ste od malena radili teške poslove?

            - To je istina. Potičem iz porodice koja nije bila imućna, ako sam nešto želeo sam sam morao naporno da radim da bi to kupio. Kada se u Starčevu uvodio vodovod ja sam puno vremena provodio kopajući kanale. Kasnije sam vozio krunjač za neke starčevačke zemljoradnike. Ustajanje sa prvom zorom, a povratak kući sa sumrakom. Prašnjav od okrunjenog kukuruza i umoran od teškog rada... Kao tinejdžer sam se prekalio i uvek sam zadržao osmeh na licu.

            Došlo je vreme za odlazak u vojsku?

            - Ni sa vojskom nisam imao sreće. Počele su devedesete i nemiri u Jugoslaviji. Po završetku odsluženja vojnog roka u maju 1991. godine kod kuće provodim svega pet dana i dobijam poziv za vojnu vežbu koja je trajala tri meseca u blizini Borova Sela. Sada je to teritorija Republike Hrvatske. I to sam nekako “pregrmeo“ i konačno se vratio u Starčevo, baš kad je rat počeo. Posle nekoliko meseci dobijam poziv od tetke da dođem kod nje u Nemačku u posetu...

            Poziv ste prihvatili?

            - Naravno da jesam! Dosta mi je bilo i vojske i svega. Zaslužio sam jedan poduži odmor. Nakon dva meseca ispijanja koka-kole i jedenja čokolade došao sam na ideju da bih mogao nešto da radim. Tako je i bilo: počeo sam da radim na građevini i osetio sam ono što do tada u životu nisam - sa zarađenom platom sam mogao neverovatno puno stvari da uradim! Prohtevi su mi se povećali pa sam vikendom radio kao konobar u srpskim diskotekama gde su gostovale naše estradne zvezde. Ubrzo sam uspeo da se osamostalim, kupim auto, oženim...

            Kada se situacija kod nas sredila počeli ste da delatnost širite i u Starčevu?

            - Prvo sam počeo da uvozim utomobile u Srbiju. Međutim, to su ovde već mnogi radili. Iz iskustva na građevini video sam da skele mogu biti unosan posao. Sećam se da su mi se mnogi smejali i ovde i u Nemačkoj kada sam počeo da kupujem skele i lagerujem ih u Starčevo. Kasnije sam počeo da uvozim poljoprivredne i radne mašine. U međuvremenu je posao krenuo i u Srbiji i u Nemačkoj. Tamo sam otvorio građevinsku firmu, kao i u Starčevu, U Srbiji spadam među četiri najjače firme za iznajmljivanje skela.

            Ostali ste verni Starčevu i svojim korenima?

            - Mogu ja da odem iz Starčeva ali Starčevo iz mene nikad. Trudio sam se da pomognem svim organizacijama i sportskim klubovima koji su tražili pomoć. Čak sam bio sponzor fudbalskim klubovima iz Ivanova i Omoljice. Starčevo se mnogo promenilo i izgradilo od kada sam ja otišao. Sada imam mogućnosti, a želju nikada nisam ni izgubio, da pomognem da izgleda još lepše i modernije.

            Otkupili ste objekat nekadašnje kafane “Opatija“ u centru Starčeva?

            - To se desilo slučajno i uz mnogo muke. Prvo imao sam rok od pet dana da isplatim svu sumu za kafanu “Opatija“, kada sam to uz veliku muku uradio, dogovor je bio da inventar i radnici ostanu, pa kad budem mogao renoviraću objekat... Samo sat vremena posle isplate je došao kamion sa radnicima i kompletan inventar iz kafane je pokupljen. Jedino što sam uspeo da sačuvam je bilo ulje na platnu starčevačkog umetnika Nikole Poljaka koju sam morao nahnadno da platim 15.000  dinara! Čak sam dao svoj kamion uslužno da preveze neki deo stvari koji nije mogao stati u “Slobodin“ kamion. Ceo inventar je završio na parkingu iza hotela “Tamiš“ u Pančevu i polomljen je na licu mesta.

            Možda je tako bolje. Sada svaki Starčevac, koji se prošeta centrom,  može da zaključi da Starčevo sa ovako renoviranim objektom izgleda lepše i modernije.

Goran Milošević

GOST “STARČEVAČKIH NOVINA“ - MARIJA ĆUKOVIĆ

Starčevo iz doba neolita

            Mnogi Starčevci znaju da je naše mesto u istoriji poznato po kulturi iz doba neolita pa je i celo to razdoblje (5500 godina pre nove ere) dobilo naziv “Starčevačka kultura“. Pošto ipak malo znamo o detaljima iz tog perioda, pozvali smo u goste Mariju Ćuković, studentkinju arheologije, da nam o tome kaže neku reč više.

            Ovih dana u seoskom polju, iako je motika “izašla iz mode“, mogli su se videti ljudi koji nešto kopaju. Da li znate o čemu se radi?

            - Da, naravno. Pretprošle godine smo počeli sa istraživanjem starčevačkog atara. Ali, sada se više baziramo na srednjevekovnu nego na neolitsku kulturu. Ja sam proletos, a i ovih dana, bila na iskopavanju u blizini dolovačkog puta, jednog lokaliteta iz IDž veka. U Starčevu ima nalazišta iz mnogo vremenskih razdoblja.

            Recite nam nešto više o Starčevačkoj kulturi.

            Najveći problem u istraživanju Starčevačke kulture je to što su mnogi započinjali istraživanja. Svako od njih je dao određenu teoriju, a niko sa sigurnošću ne može biti uveren čija je preciznija.

            Kada zapravo počinje Starčevačka kultura?

            - Ona je iz perioda mlađeg kamenog doba, neolita. Neolit, u zavisnosti od regiona, ima različit razvoj, drugačiju periodizaciju i neke osobenosti. Datovanje neolita na ovim prostorima se razlikuje od istraživača do istraživača, ali se uzima u globalu da traje od sredine VII do sredine V milenijuma pre nove ere. U isto vreme sa sličnim osobenostima se razvijaju neolitske kulture: Kereš (Mađarska), Kriš (Rumunija) i Karanovo (Bugarska).

            Kada su počela prva istraživanja?

            - Krajem XIX veka, ali je prva sistematska iskopavanja sproveo Miodrag Grbić 1929. godine. Tom prilikom je pronađeno sedam jama. Ti svi ukopi nisu bili stambene prostorije, već su među njima i otpadne jame i mesta za sahranjivanje, što je isto tako značajno u arheološkom smislu. On je prvi postavio hronologiju Starčevačke kulture. Draga Garašanin je pedesetih godina istraživala nepublikovane spise Miodraga Grbića i postavila novu teoriju, dok je njen suprug Milutin Garašanin sproveo drugo veliko istraživanje 1969. godine. On je postavio novu periodizaciju i pomerio vreme nastanka Starčevačke kulture za gotovo hiljadu godina.

            Kako se deli neolitska kultura?

            - Neki naučnici neolitsku kulturu dele na dva dela; stariju Starčevačku i mlađu Vinčansku. Neka druga podela neolita je na tri dela, sa tim da je prvi deo Protostarčevo, drugi Starčevo i treći nadaleko poznatija Vinčanska kultura, koja je svakako najmlađa i najbolje istražena.

            Na koji način arheolozi donose zaključke o tako starim kulturama?

            - Ovakve teorije se dugo istražuju i teško sa sigurnošću postavljaju. Najčešći tragovi ovako starih kultura su na obrisima keramike, oružja i oruđa iz tog perioda. Starost se proverava hemijskim analizama. Interesantno je to da iz perioda Starčevačke kulture nema mnogo materijalnih ostataka, ali ih na sreću ima od svih varijanti po nekoliko. Nekih vrsta keramike, oružja i oruđa je u Starčevu nađeno po samo jedan, dva primeraka, dok ih na susednim lokalitetima Kriš, Kereš ima u znatno većim količinama.

            Odakle je došao neolitski Starčevac?

            - I za ovo postoje različiti odgovori. Po jednoj teoriji u doba neolita ljudi su na ovo područje došli iz jugozapadne Azije, dok je prema čuvenom akademiku Dragoslavu Srejoviću život na ovim prostorima autohtonog porekla. Dakle, razvio se iz postojeće Mezolitske kulture.

            Gde je i kako živeo neolitski Starčevac?

            - Ljudi iz perioda neolita su u Starčevu živeli u ukopanim zemunicama koje su imale neku nadzemnu konstrukciju. Najverovatnije je na drvenim stubovima postojao krov od pruća i blata, sudeći po ostacima na pronađenim lokalitetima. Bavili su se ribolovom, što dokazuju pronađene igle za pletenje ribarskih mreža. U to vreme su započeli pripitomljavanje praistorijskog govečeta i uzgoj žitarica. Sve se to bazira na osnovu pronađenih ostataka oruđa za uzgoj žitarica i oružja za lov. Na osnovu pronađenih ostataka igle za šivenje predpostavlja se da su ljudi iz tog perioda poznavali i tehniku pravljenja odeće.

            Šta je najveći problem u daljem istraživanju Starčevačke kulture?

            Najveći problem je taj što se niko nije potpuno posvetio istraživanju. Svi su tu i tamo ponešto uradili, postavili neku teoriju, vršili neka iskopavanja ali im to nije bio jedini i konkretni zadatak, nego su to radili više zbog istraživanja nekih drugih, za njih interesantnijih kultura. Pronalaskom novih tehnologija istraživanja ne može se mnogo doprineti nekom novom iskopavanju, jer je lokalitet više puta istraživan i na taj način uništen, naravno u arheološkom smislu.

Predrag Stanković

Budo Slavković, slikar

Poeta banatskih pejzaža

            Godinama je svojom blagoćom, smirenošću i pravilnim rasuđivanjem skretao pažnju na sebe kao veoma smernog i verodostojnog umetnika, da bi letos sasvim opravdano dobio privilegiju da otvori “Dane druženja“ svojim poetski raspevanim pejzažnim pastelima. Potiče iz artististički nastrojene porodice sa izraženim akcentom na likovne kategorije, a osim kao eminentni slikar poznat je i kao nastavnik, naravno, likovnog obrazovanja, radeći u starčevačkoj Školi u drugoj polovini osamdesetih godina. Iz svega ovoga, savršeno je jasno da je gost ove popularne rubrike najstarijeg seoskog glasila, niko drugi nego Budo Slavković. 

            Budo Slavković, rođen je 26. februara 1951. godine u selu Žunjeviće kod Novog Pazara, od majke Živke i oca Pavla, kao najstariji brat pored Sibina, Goluba i sestre Jelene. Oženjen je Zlatanom od 1976. godine, u braku koji je, pored međusobnog razumevanja i nesebične podrške, iznedrio i dve suptilne i obrazovane osobe - učiteljicu Bojanu ('77.) i vaspitačicu Ivanu ('80.). U Starčevu je još od 1956. god., a pored Srednje tehničke u Pančevu, završio je i Višu pedagošku u Beogradu - likovni odsek. Radio je u Novom Pazaru, u fabrici rastavljača, a od 1. jula 1974. god. zaposlen je u pančevačkoj “Petrohemiji“ u centralnom prijemnom magacinu kao referent za prijem opreme. Tu je neprekidno, sa pozitivnim pomeranjima u karijeri, sve do 2006. godine kada se odlučio da uzme ponuđenu isplatu preostalog radnog staža. Tada mu se, konačno, otvorila mogućnost da se bez zadrške posveti svojoj neprikosnovenoj ljubavi i životnom opredeljenju - slikarstvu, kojim se aktivno bavi još od davne 1973. godine, kada je imao i prvu samostalnu izložbu. Do sada je ih je bilo deset, uz još sto pedeset kolektivnih. Kao što je rečeno radio je i kao nastavnik likovnog 1987-88., a vredno svake pohvale je to da je sav zarađeni honorar ostavljao pionirskoj zadruzi!

            Kako je odrastao mali Budo?

            - Ono što mi je ostalo u najboljem sećanju je detinjstvo u rodnom kraju, seocu Žunjeviće, na 20 km od Novog Pazara. Taj kraj je prebogat nepatvorenom prirodom - lepim rečicama, šumom, ribom... Dečje igre su se, baš, mahom, svodile na hvatanje te ribe - rukama i travom divizmom(!), koja je puna nekih opijaćih tvari. Kad se njome udari, nesrećna ribica se potpuno ošamuti. Uživao sam u tom prelepom ambijentu i mnogo puta kasnije mu se vraćao da bih provodio letnje raspuste. Posebna priča su crkveni sabori, koji su se odigravali uglavnom leti, pa sam tako imao sreću da toliko puta obiđem Sopoćane, Đurđeve Stupove, Petrovu crkvu, Crnu Rijeku... Tu se okupljao brojni svet iz okoline, održavane su liturgije, ali i nezaobilazni vašari - gde se zabavljalo, igralo, jelo, pilo... Moja porodica je preživljavala tako što smo radili uobičajene poljske poslove. Bilo je užasno teško, nije bilo ni čestite obradive zemlje, pa je to bio razlog za razmišljanje o odlasku u bogatije krajeve. Dobar deo ljudi odande bio je doselio u Starčevo, a i otac je već radio u pančevačkoj fabrici nameštaja “Gaj“. Lako sam se adaptirao na novo podneblje, pošto nisam govorio kao moji iz kraja, jer sam se na ovim prostorima odomaćio još 1956. godine. U toj prvoj fazi smo posle dve godine morali da se vratimo u zavičaj zbog dedine bolesti, ali smo se nakon još dve ponovo obreli u Starčevu.  I to, zauvek...

            Školovanje...

            - U osnovnoj školi sam bio što se uspeha tiče odličan i vrlo dobar. Ostali su mi upečatljivi nastavnici - Nemanja Dragoš, poznat po iscrpljujućem kruterijumu tokom cele godine da bi na kraju davao solidne ocene, i pokojna Ljilja Dragojerac, vrstan matematičar. U to vreme su se radili neki, kao, seminarski radovi iz likovnog, gde sam počeo da otkrivam svoju darovitost i naklonost slikarstvu. Neretko sam pomagao drugovima u odeljenju, crtajući im radove. Strip mi je predstavljao smernicu. Tada su bili aktuelni tzv. crtani romani i edicija “Nikad robom“, pa sam uz to sve intezivnije osećao potrebu da crtam. Uvek sam davao više od makimuma mogućnosti. Kada smo, recimo, dobili zadatak da vajamo po motivima Igmanskog marša, ja sam danima mukotrpno izrađivao planine od gipsa, figure od krede, da dam što verniju iluziju. Pored toga, veoma me je interesovao i film. Tada, šezdesetih na večernjim projekcijama nije bilo uobičajeno videti đake, ali brat Sibin i ja smo, na sopstveni rizik, odgledali skoro sve filmove, od kojih su se izdvajali “Prohujalo sa vihorom“, stari vesterni sa Gari Kuperom itd. Sve je to razvijalo potrebu da se nepovratno zarazim umetnošću.

            Prva slika...

            - Nastala je u Armiji na Visu, blizu Komiže, gde sam služio obalsko-zemaljsku artiljeriju. Bila je to kopija slike “Barba krpi mrežu“ od Andrije Maurovića, poznatog strip-crtača. Tu, u mediteranskom raju, nastalo je još nekih petnaestak slika...

            Viša pedagoška...

            - Dok sam bio na Višoj tehničkoj u Novom Sadu provodio sam puno vremena po izložbama. Video sam razna čudesa koja čovek može da napravi na platnu i na koji način se sve manifestuje slikarstvo. Tu se rađa potreba da se ozbiljno bavim slikarstvom. Kada sam se zaposlio u “Petrohemiji“, doajen pančevačkog slikarstva Stojan Trumić je organizovao časove obuke za radnike - slikare-amatere, kada sam godinu dana crtajući u klubu HIP-a, sticao prve pouke. Između ostalog nteresovao sam se i šta je to likovna kolonija, pa me je Trumić na dva dana odveo na jednu od najpoznatijih u Pesku. Tamo sam na pravi način otkrio mnoge korisne stvari, kao npr. - kako se taj pejzaž pretvara u sliku. Osnivač kolonije, poznati pančevački slikar Mile Đorđević, pitao me je kako mi se sviđa, a ja od silnog uzbiđenja nisam ni mogao na pravi način da transponujem tu svoju fascinaciju. Na to mi je on ponudio da ostanem do kraja, što se i obistinilo. Posledica boravka u koloniji je bila moja čvrsta odluka da upišem Višu pedagošku. Pre toga sam godinu dana išao u pripremnu školu u Šumatovačkoj u Beogradu. Morao sam da odlučim da li da napustim posao i upišem Likovnu akademiju, ili pomenutu Višu. Prevagnula je sigurnost porodice koju je donosio posao, iako me je supruga zdušno podržavala da krenem na Akademiju. Međutim, ni Viša se nije loše pokazala - imala je odlične stručne kadrove, kvalitetne uslove, stroge kriterijume...

            Prva izložba...

            - Dogodila se 1973. godine u Domu Kulture iznad današnje prodavnice “DIS“. Tada su aktivno slikali Paja Rajković, Nikola i Pera Poljak, pa i moj brat Sibin. Pošto sam došao iz vojske i ja sam se uključio u to, pa smo posle izvesnog vremena Nikola, Paja i ja odlučili da napravimo samostalnu izložbu. Neprocenjivo mi je značilo, pa još uvek odande čuvam knjigu utisaka. Kada sam krenuo na Višu školu postao sam daleko angažovaniji - učestvovao sam na mnogim konkursima, kolonijama i izložbama širom stare Jugoslavije, kao što su - “Cetinjski salon“,  Međunarodno bijenale minijature u Gornjem Milanovcu, gde sam prisutan od ustanovljenja. Dva puta sam izlagao u Rumuniji, na Palama, Bosanskom Brodu...

            Slikarska grupa Franja Radočaj...

            - Posle prve izložbe počelo je sve više slikara da se okuplja i negde 1974/5. godine, već pominjani Trumić, nam je predložio da se institucionalizujemo i nazovemo grupa “Franja Radočaj“, po slikaru koji je ovde rođen i proveo jedan deo svog života. To je počelo još pre dolaska Vidomira Jelesijevića na mesto direktora Doma, da bi s njim sve procvetalo. On je bio otvoren za svaku saradnju - da se obezbedi prostor, štampa katalog i povremeno nabavi platno i ostali materijal. Zauzvrat smo Domu ostavljali po koju sliku. A trudili smo se da i sami organizujemo izložbu. Menjao se broj učesnika grupe, ali okosnicu su činili - Vlasta Madić, dugogodišnji profesor likovnog u našoj školi, Nikola i Pera Poljak, moj mlađi brat Golub, Paja Rajković, Radovin Ristović, Dobrivoje Stamenković, Verica Živković i drugi. Bar jednom godišnje smo pravili grupnu izložbu kod nas, ali i u Pančevu, čak i Beogradu. Ipak, najbolje od svega što je grupa iznedrila je da smo se često sastajali i plodno družili. Uglavnom nedeljom kod nekog u kući ili u prirodi. Tako, u letnje doba nas sedam, osam se pokupi i pravac neka zanimljiva lokacija. Bila bi to svojevrsna kolonija - kada se srodne duše same od sebe nađu i razmenjuju pozitivnu energiju. Posle bi se bacilo i koje parče kobasice na vatru... Na kraju bi se u kafani sumirali utisci. Sve to je, valjda, pokrenulo i neke druge inicijative, kao npr. da se napravi galerija, da puno dece ode na Akademiju i da je na kraju Starčevo prebogato slikarima. Ta idila je trajala do 1988. kada sam morao da se posvetim pravljenju kuće, pa je bilo nemoguće sve to dalje organizovati i grupa se nemitno ugasila.

            Današnje vreme...

            - Kako su godine odmicale sve teže sam postizao da uklopim slikarstvo i posao, da bi posle odlaska iz “Petrohemije“ uspeo da živim punim plućima život kakav sam oduvek priželjkivao. Neprekidno slikam, putujem po raznim kolonijama, izlažem...  Eto, poslednja izložba je bila u julu u galeriji “Boem“ i ja moram da se još jednom zahvalim svima onima koji su pomogli u realizaciji. Što se mog slikarskog opredeljenja tiče - preferiram uglavnom ulja, a poslednjih desetak godina bavim se i pastelom. Ustvari, ono što ja radim moglo bi se nazvati raspevanim poetskim realizmom. Opet, ipresionizam je moj omiljeni pravac. Najzad, veoma sam srećan i zbog toga što su moja braća na istoj “liniji“ - srednji brat Sibin je eminentni strip-crtač evropskog formata, mlađi Golub je izvanredan ikonopisac.

            Slikarstvo u Starčevu, danas?

            - Poajavilo se mnogo mladih koji su oplemenili slikarsku scenu. S druge strane, očekivao sam da će to usloviti potrebu za organizovanijim likovnim životom. Da se, osim galerije “Boem“ kojoj nema nikakvih zamerki, eventualno obnovi grupa ili oformi kolonija, jer koncetracija slikara u Starčevu prevazili lokalne potrebe i zaslužuje poseban tretman.

            Starčevo, danas?

            - Što-šta se gradi, ali ne bavim se politikom i imam poverenja u one koji to rade. Svi moji prohtevi su vezani za grupu i koloniju.

            Na kraju Budo poručuje svojim sugrađanima:

            - Da se svako radi ono što najbolje zna! Recimo, ja sam pravio kuću od 300 m2 bez majstora, ali je slikanje moja profesija!

Jordan Filipović

 Vrh strane