Komentari
Nametnuti ideali
Svedoci smo
sveopšteg moralnog rasula i povratka sumanutog sistema vrednosti, koji
se omladini i svima ostalima na svakom koraku besomučno propagira. To
moralno posrnuće ima svoju pomalo bezopasnu i imbecilnu stranu, ali i
onu opasnu i razarajuću.
U poslednje
vreme, čovek ne može da diše od tzv. “grand kulture“ i novokomponovanih
tzv. zvezda. Najveća parola tih samoproklamovanih umetnika, je novac, i
sve zarad novčane dobiti. Tekstovi pesama su izraz neizmerne žeđi za
krpicama, dobrim automobilima i pijankama do zore. Niko zapravo ne
shvata da su sav taj glamur i prestiž lažni, i da se snovi o bogatstvu i
slavi rasprše pri prvom kontaktu sa stvarnošću. Posle svakog slavlja i
lumperajke, koje su se u našem narodu odomaćile do te mere da se čeka i
najmanji povod kako bi se nešto “srpski proslavilo“:, čeka nas jutarnja
mamurna realnost. Ta uobrazilja, koja je stvorena u glavama ljudi,
predstavlja zadnji trzaj pred konačno posrnuće i potpuni pad. Ma kako
nekima zvučalo hiperbolično i panično, mi, sa ovakvim stavovima po
pitanju muzike, pa i kulture u globalu, koji su po svemu sudeći
preovladavajući u društvu, nećemo daleko stići.
Da se samo
zadržalo na muzičkom i estetskom šundu i kičeraju, moglo bi i da se
podnese, ali ti novi “životni kodeksi“ počinju da prelaze granicu
bezazlene malograđanske stupidnosti, i postaju krajnje opasni. Mladima
se danas plasiraju nasilnici i siledžije kao superheroji, a samim tim i
nasilništvo, kao jedino rešenje svih životnih problema. Svi to
prećutkuju, od onih čiji je posao briga o mladima, pa do porodice, a mi
za posledicu te društvene letargije, imamo to da su sasvim normalni i
svakodnevni naslovi u novinama slučajevi teških oružanih obračuna među
vršnjacima. Bezmalo mnogo puta se završavaju teškim telesnim povredama,
a sve učestaliji je i smrtni ishod. Niti nam vrede školski policajci,
niti bilo šta drugo, da sprečimo tragične konsekvence ovog novog
socijalnog fenomena. Mržnja i zavist kod omladine su sve češća pojava.
Žrtve te pošasti su mnogobrojne i nepovratne.Kao što i vek biva, mi se
bavimo posledicama, a ne tražimo suštinu i uzrok problema. Možda deluje
čudno povezivanje muzičkog i kulturnog šunda sa nasilništvom, ali te dve
teme se duboko prožimaju. Nije tako velika granica između posrnulog
morala i nasilničkog poriva. Nama treba reforma društvenih normi i
mentaliteta, pre bilo kakvih konkretnih promena. Naša želja za
dostizanjem vrednosti savremenog sveta, je u koliziji sa našim trenutnim
vrednosnim parametrima. U tim preko potrebnim preokretima u razmišljanju
i pogledu na svet treba da učestvuju svi, a pre svega mediji, koji kroje
sliku o nama, i čiji program vrlo utiče na naše stavove.
Bez zdravih
temelja, nema sveukupnog napretka. Zato nek se svi probude i uvide da je
naša stvarnost veoma mučna i porazna, a potom učine nešto u cilju njene
korenite i suštinske promene, pre svega, zbog nas samih.
Dalibor Mergel
Novac - fenomen br. 10
Duško Radović
je lepo rekao da - malo novca šteti telu, a mnogo novca šteti duši, tako
da se postavlja pitanje, šta da radi čovek koji nema gde da čuva svoju
dušu ili onaj koji ima zdravo telo, ali u njemu nema šta da čuva.
Poželjno je naći se između ova dva ekstrema.
Kroz vreme,
kakav god oblik da je novac imao uvek je bivao bitan, međutim nekako se
čini da u današnjem vremenu on baš izbija u prvi plan. Tako da se ne
treba začuditi ako u dogledno vreme ne bude važno ni kako se zovete i
koliko ste obrazovani, već samo koliki je iznos koji leži na vašem
bankovnom računu ili negde u slamarici, ako je još niste prevazišli.
Neverovatno je
da ljudi danas mnogo rade kako bi imali što više novca, a nekako u toj
trci ne shvataju da ostaju bez nečega sto je mnogo dragocenije od novca,
a to je vreme. Pa se često dešava, da neko ko zaista ima dosta novca,
nema vremena da ga troši, jer bože moj, treba zaraditi još i još... I
tako u nedogled... I kako se suma na računu povećava sve se više
smanjuje vreme koje čovek troši na svoju porodicu, na komunikaciju sa
drugim ljudima, a nekako najviše nam nedostaje vremena za nas same.
A novcem skoro
sve mož da se kupi... I ljudi vas drugačije gledaju, a neretko i sami o
sebi imate mnogo veće mišljenje. Greška je samo što ljudi često
pokušavaju novcem da kupe pamet i ugled, a to je već nešto što se teže
mže kupiti. Doduše i to je diskutabilno, jer samo jedan osvrt na našu
političku i estradnu scenu pobija svaku tvrdnju. Nije redak slučaj da se
neki u potputnosti glupi ljudi okruže pametnim i nekako u toj masi i oni
počinju da deluju pametno... :)
Što se
materijalnih stvari tiče, zaista je glupo i nabrajati šta se sve to može
kupiti... Sve samo zavisi od vaše mašte.
Međutim, kod
nas još uvek nekako vlada besparica, tako da sve u većini slučajeva od
gore navedenih materijalnih stvarčica i ostaje samo mašta. A to možemo
videti i po našoj najpopularnijoj frazi vezanoj za temu novca, a to je
PARE NISU PROBLEM, PARA NEMA. :) Doduše tu su i još neke izreke, recimo:
- kad je novac u pitanju, onda je svako iste vere;
- kad sam bio mlad mislio
sam da je novac najvažnija stvar u životu; sad kad sam ostario znam da
jeste! Ali ako bi birali najmudriju izreku onda bi to mogla da bude baš
ova: - želite li znati zašto Bog misli o novcu, pogledajte ljude kojima
ga je dao.
Ako ste kojim
slučajem pomislili da bi jedna od izreka mogla biti i da se novcem
nikako ne može kupiti sreća, grdno se varate jer su kanadski psiholozi
utrvrdili da se novcem i ona može kupiti Ali, novac sreću, po svemu
sudeći, kupuje samo kada ga poklanjate ili ga potrošite na nekog drugog.
Naime ispitanici su dobili određene sume novca koje su mogli da potroše.
Ispostavilo se da su oni ljudi koji su taj novac potrošili na druge bili
mnogo srećniji od ljudi koji su sav novac potrošili na sebe. Naravno,
ovo podrazumeva da je pojedinac koji troši novce na druge, imao ipak
dovoljno novaca da zadovolji svoje osnovne potrebe. Tako da ako bilo ko
u vašoj okolini nije srećan, slobodno mu možete ponuditi da koji dinar
potroši na vas, jer će se tako osećati bolje. Javite ako upali. :)
Miroslava Kovačević
Kako je na sceni opšta inflacija bilo
kakvih mogućnosti zapošljavanja, a s druge strane ni stručnost i
obrazovanje nam nisu na preterano visokom nivou, tako svaka potencijalno
interesantna situacija “za uzeti koju kintu“ predstavlja razlog za
“glođati se“. Što bi neki “velikani“ filozofiranja primetili - “mala
bara - puno krokodila!“.
U epizodi: Pošto magla, konobar?
Tračoslava
(zadubljeno i načuljeno zagledana u izlog): - Hmm, vidi, vidi, lokal za
izdavanje... Valjalo bi razmisliti! Ej, komšo, (spazivši
Šeširdžiju)vidi! Izdaje se lokal! Nešto se razmišljam, po vazda se
zamajavam s onim mojim alapačama, pa što ne bi malko preselila
kafenisanje i tračeraj na neko drugo mesto, a usput i nešto zaradila!
Samo ne znam šta bi mogla da otvorim..? Možda, neku radnju ili...
Šeširdžija:
- Ma, ev' komšinka moja lepa, nosim robu na pijac... I'te, molem Vas,
komšinka, ta, imate dućana iza svakog ćoška... Evo, ja b' mog'o neku
poljoprivrednu apoteku. Zdravo se razumevam u sve te preparate, a i men'
se kanda ogadila njiva! Godine udaradu, a grba ne trpi ko pre! A, i
Sunce, zadnjih leta, ne da žeže, a tek neka tamo, kak je zovedu,
orzonska rupa! Ma, otvorim dućan za koncentrat i da i seljaku jedared
svane...
Sponzorojka
(prolazeći čvrsto zagrljena s poprilično “razgranatim“ mladićem): - I
tako, cico, bilo bruka fenomenalno sinoć na splavu! A, i super ti se
menjaju brzine na “pajeru“, mis'im do j..! Ej, vidi, maco, izdaje se
lokal! Šta mi'siš, ljubavi, da otvorimo butik?! Ili, još bolje,
parfimeriju?! To bi bilo, baš, fensi za ovu selenru! Zamisli dušo, ti
ništa ne bi radio, samo da uložiš nešto malo keša za početak! Ekstra bi
bilo, ne brini posle bi ja sve sama...
Student
(čekajući prevoz na obližnjem bus-stajalištu): - Pa, da! Svu bi lovu
sama brojala! Neko na splavove i to najnovijim “pajerom“, a neko promeni
petnaest krš-autobusa do faksa i to još nedeljom! I, to je neka pravda,
dođe mi da se napijem ovako izjutra!
Grmalj
(banu, vidno nakresan iz obližnje kafančuge): - E, sinovac, ta ti je
dobra, ja sam ti to već “obavio“, hik! Nego, mala, i ja sam se sinoć
odlično sproveo u ovom de-luh objektu (prim aut. “rupčaga“, “buvara“)!
Jedino što im je baba-sera na godišnjem (na opšte zaprepašćenje krenu da
urinira kod prve bandere). Nego, cele noći, hik, mukotrpno “razmišljam“,
hik, i doneo sam odluku da otvorim kafanu, pošto ionako ne izlazim iz
gore-pomenute! Ko, velim, hik, ovde se izdaje lokal...
Šeširdžija, Tračoslava:
- Ali, mi smo prvi videli...
Grmalj:
- Šta vi, hik?! Vi ste mi jaki privrednici! Sve go strani plaćenik!
Samo, bre, kafana dolazi u obzir, jer ona nas je održala i njojzi fala!
Pijane ovce se najlakše šišaju! Znam iz ličnog iskustva...
Student:
- Dobra ideja - kafana za ovce! Al' ima još “boljih“ mušterija
životinjske provinijencije ...
Grmalj:
- Šta ti to meni! Kakve provin...cije?! Kakve mušterije?! Hik...
Student:
- Pa, na primer magarci! Oni su još zahvalniji, jer su manje zahtevni!
Grmalj:
- Kako to, hik?!
Student:
- Zato što bi im se umesto pića prodavala magla!
Grmalj:
- A, što, hik?!
Student:
- Pa, da se “gube“!
Grmalj:
- Hmmm, hik?!
Student:
- Zar ne znate - kao “magarci u magli“! Na ovim prostorima najlakše se
prodaje strateški proizvod broj 1 - magla! Em, najbolje uspeva. Em,
resursi neograničeni. A, imamo najbolje “stručne kadrove“ za plasman. I
što je najvažnije, postoji ogromno tržište! Fascinantan je broj onih
koji veruju da može da se živi na nebu i konzumira samo magla!
Grmalj:
- U tom slučaju, hik, otvaram kafanu - “Magarac u magli“, bre! Aj,
živeli... Hik!
I, svi su oni
tako slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da “prodaju i
kupuju“ za neku bolju budućnost...
Ah, da,
umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što kiše
malo remete prolećni ambijent. Starčevo se i bukvalno pretvorilo u pravo
gradilište, izbori se opasno približavaju, kampanja lokalnih političara
još opasnije zahuktava, a Školski odbor je doneo zaključak da se što
hitnije u sadejstvu svih institucija zasnuje sekcija žičanih
instrumenata, što nam više nego dolikuje, jer nadaleko je poznato kakvim
festivalima Starčevo obiluje, a nema, čak ni matični orkestar tambure!
Jordan Filipović
Godišnjice
Poruka koja me skoro svakog meseca upozori da treba da pošaljem prilog
za novi broj “Starčevačkih novina“, ovaj put me je iznenadila sadržajem.
Iako svaki broj dobijem i na kućnu adresu, vrlo retko pogledam koji je
to broj po redu i koja je to godina izlaženja.
I gle - “Starčevačke novine“ došle su do broja 170 i već je petnaesta
godina izlaženja!
Malo sam se više zainteresovao i video da sam i ja već pet godina
prisutan u našim novinama, s obzirom da je moje prvo javljanje bilo
2003. godine. Kad se malo bolje pogleda, svake godine, odnosno svaki dan
je neki jubilej ili godišnjica nekog događaja...
Evo, ove godine se
navršava i četrdeset godina od završetka mog osmogodišnjeg školovanja
ili završetka osnovne škole.
O starčevačkoj Osnovnoj školi sam već pisao, ali bi se o tome moglo još
dosta da se piše, samo bi se trebalo o svemu dobro prisetiti. Nadam se
da ću to učiniti na predstojećem susretu generacije. Malo sam “kopao“,
da tako kažem, po svom sećanju pa sam opet došao do zaključka da još ima
godišnjica sa sličnim ili istim brojem. Nakon dolaska novog župnika za
upravitelja župe sv. Mauricija u Starčevu, vlč.Tvrtka Tadića, život u
Starčevu i u samoj župi je, da tako kažem, živnuo. “Pater Tvrtko“, kako
smo ga svi zvali, nemirnog i poduzetničkog duha, sve nas je aktivirao u
poboljšanju, kako društvenog tako i duhovnog života. Već je bilo napisa
o tome da je pater Tvrtko okupljao omladinu, pomagao im u njihovim
aktivnostima i promociji, vodio na izlete, susrete mladih i sl. Takođe
je poznato da je inicirao i ostvario obnovu i popravak crkve, koja je
bila, po mojim saznanjima, treća u istoriji od njene izgradnje. Ovaj
poslednji, koji je napravljen, poklapa se sa četrdesetogodišnjicom od
onog za vreme patera Tvrtka.. Još jedan događaj komeu je prošlo isto oko
četrdeset godina jeste i organizacija proslave pedeseogodišnjice braka
nekoliko bračnih parova, za koju je takođe bio zaslužan pater Tvrtko.
Bila je to veličanstvena proslava, kako za slavljenike tako i za
učesnike proslave. Ujedno je to bilo i odavanje priznanja tim ljudima
koji su na neki način obeležili jedan deo istorije Starčeva, to jest
odavanje priznanja za dugogodišnji zajednički život, doprinos u razvoju
i izgradnji društva i sela kao mesta zajedničkog življenja. Ako malo
bolje proračunamo, slavljenici su u to doba proslavljali
pedesetogodišnjicu zajedničkog života, a u isto vreme slavili su i
pedesetogodišnjicu završetka Prvog svetskog rata, pedesetogodišnjicu
početka jednog novog doba za sve ljude na ovim našim prostorima.
I kao što rekoh, bila je to veličanstvena proslava.
Glavnina proslave održana je u crkvi. Proslavu u zajedničkoj službi
Božijoj i zahvali Bogu za sva dobra, predvodio je tadašnji Nadbiskup
beogradski preuzvišeni Gabrijel Bukatko uz učešće još nekolicine
sveštenika iz njegove pratnje, kao i naš župnik pater Tvrtko.
Kako je i običaj, slavlje se nastavilo prvo zajedničkim druženjem u
župnoj kući ili kako se to u Starčevu govorilo “popinom kvartiru“, a
onda i u slavljeničkim familijama.
Na kraju opisa ovih mojih sećanja vidim da obeležavanje bilo koje
godišnjice ili jubileja u svojoj pozadini ima još nekoliko jubileja i da
su svi u stvari povezani nekim nevidljivim nitima. Evo pred nama je i
proslava ili obeležavanje najvećeg događaja hrišćanske vere, a to je
Uskrs (Vaskrs). I to je godišnjica i to već 2008. put, a kako je govorio
Sv. Pavle “Ništavna je Vaša vera, ako ne verujete u vaskrsnuće“, da nije
negde zabeleženo ili opisano, ljudi se nebi ni sećali.
Sećanja radi, sve treba zapisati, jer ako nije zapisano kao da se nije
ni dogodilo. Na kraju, svima onima koji veruju upućujem čestitku, MIR
VAMA - HRISTOS VOSKRESE!
Vinko Rukavina
Vrh
strane
|