Intervju
POKRAJINA OPREDELILA JOŠ NOVCA ZA RADOVE U STARČEVU
Još para za selo iz Pokrajine
Odobreno još 58,2 miliona dinara i to za nastavak radova na kanalizaciji
i za nastavak radova na izgradnji tribina. - To je dokaz koliko se ceni
glas iz Starčeva - kaže poslanik Petar Andrejić
|
Kanalizacija - posao veka za Starčevo |
Autonomna
pokrajina Vojvodina, odnosno njen Fond za kapitalna ulaganja, 3. aprila
je doneo odluku o odobrenju novih 58,2 miliona dinara za nastavak radova
na izgradnji komunalne infrastrukture u selu. Pedeset miliona
opredeljeno je za nastavak radova na kanalizaciji a 8,2 miliona
dodeljeno je projektu izgradnje tribina na stadionu “Borca“.
Sada je već
jasno da je glavna poluga razvoja sela pokrajinski Fond za kapitalna
ulaganja. Samo u toku prošle i ove godine u Starčevo je iz Novog Sada
pristiglo oko 400 miliona dinara. Više ne važi parola “Pančevo radi -
Novi Sad se gradi“, sada se gradi i Starčevo, na zadovoljstvo njegovih
meštana. Naš sagovornik o ovoj temi je poslanik Petar Andrejić, aktuelni
poslanik u Skupštini AP Vojvodine.
Kako komentarišete da je od početka rada Fonda za kapitalna
ulaganja u pančevačku opštinu plasirano oko milijardu i trista miliona
dinara, a da je skoro trećina tih sredstava otišla u Starčevo?
- Dva su
razloga za takav rezultat - prvi je ugled koji uživam kao poslanik, jer
sam već osam godina aktivan u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine, i
moja reč prilikom obrazlaganja projekata koji su stigli iz Starčeva je s
pažnjom saslušana i prihvaćena. Drugi je taj što su naši projekti, oni
koje je spremila MZ Starčevo, zaista dobro pripremljeni i na vreme
sačinjeni.
Uskoro neće biti kaldrme u selu, a i radovi na glavnom putu
kroz Starčevo se završavaju?
- U situaciji
kada pola grada nema puteve, kanalizaciju, gas, Starčevo će sve to imati
do kraja godine. Ponosan sam na to, naročito na činjenicu da smo sredili
putnu mrežu. Glavni put kroz selo je sada urađen po svim standardima i
biće bezbedniji i bolji za vozače.
Obezbedili ste “posao veka“ sa Starčevo, izgradnju
kanalizacije?
- Bilo je onih
koji nisu verovali da je tako nešto moguće. Još kada sam inicirao izradu
projekta fekalne kanalizacije, čuo sam skeptične komentare da se to
nikada neće izgraditi. Zatim, kada su donete cevi i lagerovane na ulazu
u selo, zlonamernici su pričali da se to radi samo zbog slikanja za
izbore, a kada se konačno krenulo i sa radovima - moglo se čuti da se
posao neće završiti ni za pet godina! Naravno, nije bilo tako - posao je
krenuo, a vrlo je blizu i da se završi, na zadovoljstvo svih Starčevaca.
Koliko nas još vremena deli od završetka izgradnje
kanalizacije?
- Svojom
poslednjom odlukom, Fond je obezbedio sredstva za oko 85% primarne i
sekundarne mreže. Ostaje još da se obezbede sredstva za završetak mreže
- oko 40 miliona dinara, i za izgradnju postrojenja za prečišćavanje
otpadnih voda, oko 100 miliona dinara. Ukoliko se taj novac obezbedi do
polovine godine, mogli bi da razmišljamo da se do kraja godine puste i
prvi priključci.
Hoće li biti tako?
- Moram
otvoreno da kažem da dosta toga zavisi i od izbora. Na prvom mestu, od
izbora za poslanike u Skupštini Vojvodine, jer nije svejedno ko će biti
u mogućnosti da završi započeto. Dakle, sada su građani Starčeva u
prilici da utiču na to i svojim glasovima omoguće završetak ovih radova.
Siguran sam da će glasati u njihovom interesu, a to je nastavimo sa
započetim poslovima.
Zašto smatrate da neko drugi to ne bi mogao?
- Zato što bi
neko drugi morao da potroši dosta vremena da se svojim autoritetom
nametne, što mu, opet, ne garantuje baš ništa. Morate poznavati ljude
koji će voditi Pokrajinu i u narednom mandatu, da oni poznaju vas, a i
da u vas imaju poverenje. Zatim, morate iza sebe imati i jaku poslaničku
grupu koja će podržavati vaše ideje i projekte, a ako pretpostavimo da
će Demokratska stranka voditi Pokrajinu, što je izvesno, onda je jasno
da bi poslanik koji bi bio u opoziciji teško došao do prilike da
realizuje sve svoje ideje. Građani Starčeva to znaju i siguran sam da će
se tom logikom voditi i kada budu glasali. Nema razloga da se menja tim
koji pobeđuje, a Starčevo ima baš takav tim.
Koje su Vaše ideje kojima se nudite građanima da Vas ponovo
izaberu?
- Na prvom
mestu je - da završimo započeto. Kanalizacija, gasifikacija, trbine na
stadionu, novi vrtić, novi centar sela... A kad sve to završimo -
sportska hala.
Na kraju, poslanik ste u dva mandata, rezultati Vašeg rada
su poznati i vide se, a recite, da li je tačno da imate i stan u Novom
Sadu?
- U Novom Sadu
imam radno mesto, zaposlen sam kao predsednik jednog od skupštinskih
odbora, i to je sve. Nemam nikakav stan u Novom Sadu. Ko i dalje misli
da imam taj famozni stan i ko ga nađe - njegov je.
D. M.
VANJA RAKIDŽIĆ, RUKOVODILAC KOMERCIJALE I FINANSIJA POSLOVA U JP ”OSA”
Pančevu nedostaju stanovi
Strategija stanovanja kaže da Pančevu nedostaje oko 6000 stanova, a da
su dve trećine od tog broja - socijalni stanovi. Da bi se ovakvi stanovi
gradili u naseljenim mestima, mora postojati odgovarajuća infrastruktura
koje sada uglavnom nema
Kada je osnovano JP “Opštinska stambena agencija“ i sa kojim ciljem?
- JP “OSA“ se
osnivalo osam meseci, a osnovalo se zahvaljujući UN-HABITAT-u. Prva
ideja je bila da se osnuje agencija koja bi sprovela četiri obezbeđene
donacije, ali ozbiljnom procenom stigli smo do zaključka da je Pančevu
potrebno ovakvo preduzeće, koje se bavi stambenom problematikom, kako
izgradnjom stanova, rentalnim principom stanovanja i održavanjem svih
stambenih jedinica. Decembra 2005. godine imenovan je direktor JP-a
“Opštinska stambena agencija“, a preduzeće je sa radom počelo tek 1.
jula 2006. godine. Šest meseci nakon imenovanja direktora osnovano je
preduzeće. “OSA“ je osnovana, pre svega, radi sprovođenja novog programa
koji će biti usklađen sa Predlogom zakona o socijalnom stanovanju.
Šta je socijalno stanovanje?
- To je novi
sistem stanovanja. Usvajanjem zakona biće u nadležnosti lokalnih urava.
Na osnovu izrade stambene strategije, svaki grad će proceniti potrebe za
ovakvim vidom stanovanja. Ovaj način stanovanja namenjen je svim
ljudima, porodicama, koji ne mogu da reše svoje stambeno pitanje na
drugačiji način.
Da li ste identifikovali potrebu za socijalnim stanovanjem u
Pančevu?
- Da bismo
dokazali potrebu za takvim načinom stanovanja u Pančevu, napravili smo
stambenu strategiju, koja će biti prezentovana javnosti, tokom maja
meseca, kada će biti otvorena javna rasprava. Stručni tim koji je radio
na strategiji došao je do zaključka da Pančevu nedostaje oko 6.020
stanova, od čega je dve trećine namenjeno upravo socijalnom stanovanju.
Koje su to donacije, koje su realizovane?
- Realizovane
su četiri donacije: donacija Danske - u pitanju je objekat koji se
nalazi u Jabuci, ovaj objekat je prvi završen i ima najmanje stambenih
jedinica, svega 12; tri objekta koji se nalaze na Strelištu su donacija
japanske Carevine, nemačke vlade i italijanske vlade, čija je
realizacija išla preko UN-HABITAT-a. Tako da je Opštinska stambena
agencija, tokom 2007, sazidala i uselila ukupno 123 stana. Dvadeset
odsto stanova je izgrađeno za domaću populaciju, a 80% za izbegličku.
JP “OSA“ je imala i konkurse za dodelu kredita za
završavanje izgradnje stambenih objekata?
- U proceduri
je dodela kredita za 40 porodica za završetak stambenih objekata.
Konkurs za kredit odnosio se i na izbegličku i na domaću populaciju.
Da li je na vidiku još neka donacija za izgradnju stanova?
- JP “OSA“ je
u dva navratala konkurisala projektima za sredstva iz NIP-a, a za
izgradnju objekata namenjenih socijalnom stanovanju, alu projekti nisu
prošli. Mi očekujemo sredstva i sa drugih strana. Optimista sam i mislim
da ćemo i ove godine krenuti u izgradnju. Da bismo učestvovali na nekom
konkursu za donaciju moramo da ispunimo dva uslova: to je da Skupština
usvoji Stambenu strategiju, a drugo je da imamo obezbeđenu lokaciju na
kojoj bi se objekat gradio. Trenutno smo u proceduri raspisivanja javne
rasprave za Stambenu strategiju, a ujedno smo i u proceduri za
pribavljanje nove lokacije na Strelištu, za izgradnju novih stambenih
objekata.
Na koji način se građani mogu informisati o konkursima, kako
stambenim, tako i za kredite?
- Imamo
intenzivnu saradnju sa medijima. Naši programi su uvek bili najvaljivani
i pre raspisivanja konkursa. Konkursi su bili raspisani na lokalnom
nivou, obzirom da pravao na prijavu imaju oni koji žive na teritoriji
Pančeva duže od pet godina. I pored sasvim dobre najave u medijima,
izgleda da mnogi naši sugrađani nisu bili na vreme informisani i tako
propustili učešće.
Hoće li opštinski stanovi, iz nadležnosti JP "“Direkcija za
izgradnju i uređenje Pančeva“, preći u nadležnost JP “OSA“?
- To je bio
predlog još prilikom osnivanja JP “OSA“, da celokupni stambeni fond
opštine Pančevo pređe u nadležnost JP-a “OSA“. S obzirom da smo imali
izgradnju 4 objekta istovremeno, odložili smo prebacivanje nadležnosti.
Kada su objekti završeni, od novembra meseca, taj postupak je intenzivno
pokrenut. Sam predlog odluke je završen i očekujem da će ga, ovaj saziv,
na poslednjoj skupštini i usvojiti. Time će se zaokružiti delatnost
Opštinske stambene agencije i objediniti sve ono za šta smo osnovani.
Da li Stambena strategija predviđa izgradnju stambenih
objekata i u naseljenim mestima?
- Mi smo imali
program kupovine kuća seoskih domaćinstava, ali nakon mnogo vremena,
truda, obaveštenja, konkursa, nismo imali dovoljno zainteresovanih.
Jedan objekat je sazidan u Jabuci, ali moram da naglasim da je tri puta
raspisivan konkurs da bi se taj objekat popunio. Za ovakav vid gradnje u
selima postoji problem nedovoljne infrastrukture, tačnije nedostatak
mreže fekalne kanalizacije. Da bi funkcionisao objekat u Jabuci,
septička jama mora da se prazni gotovo jednom nedeljno. Određena
naseljena mesta su ušla u izgradnju kanalizacione mreže, kada to bude
gotovo, povećaće se mogućnost i isplativost ovakvog vida gradnje u
selima. Naravno, potrebno je uraditi anketu i videti da li je ovaj vid
stanovanja poželjan u selima.
Šta biste poručili sugrađanima koji vide rešenje svog
stambenog pitanja u vašem preduzeću?
- Svima bih
poručila da prate rad Opštinske stambene agencije, da prate naše
aktivnosti i naravno da prate konkurse i da poseduju valjanu
dokumentaciju prilikom prijave na konkurs.
Daniela Maksimović
Uz čašicu razgovora
Jasmina Bogićev
Kreativni kulturni klub je 10. aprila ugostio Jasminu Bogićev,
pančevačku spisateljicu, autorku romana “Histe(o)rije“. Bogićev je pre
tri godine gostovala je u KKK-u, promovišući svoj prvi roman “Grad
nadahnuće“...
O
cemu govori novi roman “Histe(o)rije“?
- Ovo je moj drugi roman koji je izdala “Narodna knjiga“ u Beogradu.
Novi roman sa dvostrukim imenom “Histerije“ ili “Historije“ sa prvim
romanom “Grad nadahnuće“, koji sam promovisala ovde pre tri godine, ima
sličnosti u tome što su oba romana sačinjena od više kratkih ili dužih,
nedovršenih ili dovršenih priča. One su sve objedinjene u roman na taj
način, što junak romana Nikola Velimirov, tražeći devojku iz sna u koju
je zaljubljen, postaje član neke tajne skupine “Visitors from inside“.
On obilazi razne priče u potrazi za tom devojčicom. Knjiga je u suštini
ljubavna i na taj način, objedinila je sve neverovatne priče koje se
nalaze u njoj.
Kakvo značenje ima dvostruki naziv
romana?
- “Histerije“ i “Historije“, se zove iz razloga što u knjizi ima mnogo
detalja. Pomešano je mnogo vremena i različiti ljudi. U jednoj od priča
se spominje Vuk Branković i Marko Kraljević i oni se susreću u 21. veku.
Osnovna priča u romanu je “Čarobna hartija“. Zapravo, suština knjige je
da se kroz razne priče pokaže kako reč ima veliku moć manipulacije.
Na početku knjige piše: “Milanu
Mladenoviću“...?
- Zato što je Milan Mladenović, dok sam bila mlada i dok je bio živ, na
mene izvršio veliki uticaj. Volela sam i volim “EKV“ i njihovu urbanu
filozofiju i pesništvo, tako da sam imala potrebu da mu uzvratim nešto
jer sam ga dugo slušala i slušam. On je nama mnogo pružio svojom
muzikom, ovo je jedan način da mu se odužim. U knjizi je i jedan ceo
tekst njegove pesme.
Možemo li ovu knjigu pronaći u nekoj
pančevačkoj knjižari?
- Ima je u Beogradu u “Narodnoj knjizi“ i u Pančevu u knjižari “Hol“.
Kasnije, možda će je biti još negde, ali za sada ovo su dva mesta gde
može da se pronađe.
Kako je roman prihvaćen u Pančevu i da
li je bilo promocija van Pančeva?
- Nije bilo promocije, ovo je prva i meni je drago da je to baš u
Starčevu jer je moja mama iz Starčeva i ja sam ovde dolazila kad sam
bila mala. U Pančevu me očekuje promocija 15. aprila, a posle će
verovatno uslediti promocija i u Beogradu.
U čemu se još ogledaju sličnosti
između tvoja dva romana?
- Ja sam ljubitelj kratkih priča, mada kod nas priče nisu popularne i
jako je teško izdati knjigu koja je zbirka priča. Knjiga poezije mnogo
bolje prolazi i lakše se izdaje, ako bismo poredili. Tako da izdavačke
kuće i urednici nisu baš raspoloženi da izdaju ovakve knjige. Oba romana
su zapravo zbirke pripovedaka koje sam morala da objedinim, ne bih li
lakše došla do čitalaca.
Ti si jedna od retkih pančevačkih
spisateljica koje pišu prozu. Najčešće tvoje kolege pišu poeziju. Zašto
je to tako?
- Pa, verovatno zato što ih mrzi da pišu (smeh). Ja sam ranije pisala
poeziju, ali to nadahnuće mi je pobeglo, nekako, nema ga. Ono uglavnom
dolazi nenadano i uglavnom je manje vremena potrebno da se sačini jedna
zbirka poezije. To ljudima odgovara jer živimo brzo, pod svakodnevnim
stresovima, dok je pisanje i čitanje romana mnoto teži i zahtevniji
posao. Na kraju, lakše je i jeftinije objaviti poeziju.
Kakvo je tvoje viđenje pančevačke
književne scene danas?
- U Pančevu, kao i svuda, sve se podelilo. Imamo, uglavnom sve po dva
komada ( smeh). Umesto da se kreativni ljudi objedinjuju i podržavaju
međusobno, sujete medu ljudima doprinose da se usitnjavamo, umesto da se
ukrupnjavamo. Ima dosta talentovanih mladih pisaca i pesnika, ali
Udruženje književnika, čiji sam ja sekretar, nema čak ni svoje
prostorije i to je veliki problem.
Znači li ti sugestija poznatih i
iskusnih pančevačkih književnika i književnih kritičara poput Vase
Pavkovića, i koliko su ti oni konkretno pomogli na izradi novog romana?
- U principu, imam sreću što se tiče knjiga, zato što mi je prvu zbirku
pesama objavilo Udruženje književnika i književnih prevodilaca iz
Pančeva jer je Bogdan Mrvoš tada bio predsednik i njemu se jako dopalo
ono što sam ja radila i onda je on insistirao na tome da knjigu
objavimo, više se on trudio, nego ja. Što se tiče prvog romana, to je
bilo sasvim slučajno. Naime, Vasa Pavković je čitao moje kratke priče
koje sam počela da pišem, posle poezije i one, takve, malo neobične,
duhovite svidele su mu se. Na jednoj književnoj večeri, svi su čitali
neke sumorne, teške priče, a onda sam ja pročitala moju i Vasa me je
pitao da li bih mu donela još neku priču, a ja sam mu rekla da imam
spreman, gotovo ceo roman. Od tada mi je on u velikoj meri pomogao i oko
prvog i na ovom, drugom romanu i meni to mnogo znači.
Jesi li i dalje “basarijanka“ i
“albaharijanka“ ili se nešto u međuvremenu promenilo?
- Jesam, ova knjiga, koja je sastavljena od kratkih priča povezuje jednu
priču u celinu, a to je postmodernistički čin. S obzirom da
postmodernizam više ne postoji, u autorima koji su radili ovakve knjige,
u kojima su povezivali fragmente različitih prica u jednu celinu, na
nekom zajedničkom imenitelju, pronalazi se sličnost između Albaharijevog
i Basarinog stila sa mojim. Takav način pisanja pruža nam neverovatne
mogućnosti da kombinujemo neverovatne stvari.
Kakva je tvoja uloga u pančevačkom
književnom magazinu “Kvartal“?
- Ja sam sekretar, radim operativne poslove i u redakciji sam, mada gro
poslova odrađuje Vasa Pavković. On je glavni i odgovorni urednik. Svako
ko ima neku pesmu ili priču, može da mi se obrati, a onda ja to
prosleđujem Vasi. Nekad radim lekturu i korekturu i onda one operativne
poslove, raznosim “Kvartal“ po knjižarama kad izađe iz štampe.
Možemo li uskoro očekivati neku novu
knjigu?
- Za sada ne, isuviše je rano. Ova je još prilično “sveža“, mada imam
nekih ideja, ali to još uvek nije razrađeno...
SMILJANA JEFTIĆ, FOLKLORAŠ I BUDUĆI EKONOMISTA
Folklor je prava stvar!
Smiljana Jeftić rođena je 1985. godine u Pančevu. Osnovnu školu završava
u Starčevu da bi dalje obrazovanje nastavila u pančevačkoj Ekonomskoj
školi. Smiljanin krajnji cilj je da završi Ekonomski fakultet i da nađe
posao u svojoj struci, konkretno je interesuju finansije. Od malih nogu
je član starčevačkog folklornog ansambla i dan-danas je aktivna u njemu,
iako se njena generacija folkloraša “rasula“ zbog svojih životnih
obaveza. Kako izgleda život budućeg ekonomiste i mladog čoveka prepunog
obaveza, saznajte iz sledećeg teksta.
Zašto te toliko zanima ekonomija ?
- Danas ljudi
završavaju školu bez preteranih ambicija. Često rade posao koji je
daleko manje plaćen od posla za koji su se školovali. Nemam ništa protiv
toga, korisno je imati radne navike. Ne znam zašto baš ekonomija, iz
nekog razloga me to zanima. Često se moji roditelji čude zašto gledam TV
emisije u kojima gostuju bankari, ekonomisti, ministar finansija...
Ponekad se uživim u priču da sate provodim uz televizijsku emisiju.
Jednostavno me to zanima.
Upisala si Ekonomski fakultet?
Da, srednja
ekonomska škola je daleko lakša od fakulteta. Nije baš onako kako sam se
nadala, ali ništa u životu nije lako, Trenutno sam na prvoj godini i
zaista je teško. Ali, ja to volim i izguraću do kraja. Oni prijatelji
koji me poznaju, znaju da sam uporna. Konkretno želim da se bavim
međunarodnom ekonomijom i spoljnom trgovinom. Verujem u sebe i znam da
ću uspeti.
Pored stručnog zvanja koje te čeka u
budućnosti, tvoja velika ljubav je folklor?
- Folklor je
stvarno moja velika ljubav. Prvenstveno dođe mi kao “sport“, a svi mladi
bi trebalo da se bave sportom. Više od sporta je druženje i prijatelji
koje sam upoznala. U drugom razredu osnovne škole sam se upisala na
folklor i evo me, i danas sam aktivna.
Recite nam nešto o samom početku i
napredovanju u folklornom ansamblu?
- Rekla sam da
sam u drugom razredu postala član folklornog ansambla, naravno da u tim
godinama dete ne zna šta želi. Mnogi odustanu posle mesec dana pa traže
sebe na nekoj drugoj strani. Oni koji ostanu i nešto vrede, ustvari nema
tu dece koja ne vrede! Radi se samo o upornosti, bolji brže napreduju i
prelaze u starije grupe, a oni kojima ne ide najbolje, neko vreme
tapkaju u mestu pa malo odskoče od drugih. Činjenica je da je folklor
nešto divno i da deca nikako ne odustaju.
Šta je to što ti voliš u folkloru?
- Prvenstveno
volim narodnu nošnju. Da je to jedan vid rekreacije i sticanja kondicije
opšte je poznato. Sva deca koja se opredele za neki sport i aktivno
učestvuju u njemu preko sportskog kluba idu na razna putovanja i
gostovanja. Isto to se dešava i u folklornim ansamblima. Druženja,
putovanja, pa kad se na nekom festivalu osvoji nagrada, onda je ugođaj
maksimalan. Pa svakom imponuje pobeda i dobri rezultati! Starčevački
folklorni ansambl ima dugu tradiciju i osvajač je mnogih festivala.
Često smo uživali uz priče starijih generacija sa gostovanja u
inostranstvu.
Pričajte nam nešto o putovanjima i
takmičenjima?
- Prvo
putovanje mi se desilo u šestom razredu, kada smo gostovali u bugarskom
gradu Slivenu. To mi je ostalo u sećanju jer sam bila još vrlo mala.
Folkloraši imaju jednu tradiciju, a to znaju i starije generacije
Starčevaca - kada su nam dolazili ansambli iz Francuske u Starčevo.
Članovi jednog ansambla budu kućni gosti članovima drugog ansambla. To
je ono najlepše, tako se upoznaju druge kulture, običaji, domaćini,
ljudi i to je veliko bogatstvo. Nastupi skoro svakog dana sa folklornim
ansamblom koji je domaćin. Srećna sam što sam to doživela. Bilo je još
puno takmičarskih nastupa, putovanja u Mađarsku, pa još dva puta
putovanja u Bugarsku na more i ko zna koliko me još svih tih lepih
stvari čeka...
Kakvo je tvoje viđenje trenutne
situacije u mesnom folklornom ansamblu?
- Ono što
sigurno znam je da su deca u sigurnim rukama koreografa Nikole Paulića.
Nikola iza sebe ima karijeru i iskustvo, dobro zna šta radi. Ono što
takođe znam je da niko od reke generacija koje su prošle kroz
starčevački folklorni ansambl nije izašao na “krivi“ put. Finansije kao
finansije, kojima ću se baviti po završetku školovanja, uvek su bile
problem u našem ansamblu. Ako bi smo postali KUD, ulaganja u nas bi bila
mnogo veća, opravdanje za to su veći rezultati, mislite da ih ne bi
bilo? Pa imamo ih dovoljno i sa dosadašnjim ulaganjima! Još uvek smo
amaterski folklorni ansambl i nadam se da će se to promeniti, jer mi to
zaslužujemo.
Goran Milošević
Ratko Milojević, naš sugrađanin
Starčevo kao sudbina
Kafe “Volejbol“ nalazi se na najudarnijem mestu najužeg centra Starčeva
i, na prvom mestu, predstavlja stecište sportski nastrojene omladine,
ali je u isto vreme i popularno je sastajilište svih ostalih željnih
opuštenog ćaskanja u ugodnom enterijeru i mirnoj atmosferi ili "šacovanju
okoline" iz najbolje locirane letnje bašte u selu. Uz dobru uslugu i
širok asortiman pića, upadljivo je i to da se sa vitrina “smeše“
mnogobrojni pehari OK “Borac“, kao i fotografije iz najslavnijih
prvoligaških dana.
Ljudi koji
vode lokal trude se da maksimalno poboljšaju ponudu, pa se tako veoma
često nude razne svirke, nastupi di-džejeva, ali diskontne večeri - kada
cena pića drastično pada.
Ovaj lokal će
i nadalje biti domaćin interesantnim gostima iz sfere sporta, ali i iz
ostalih zanimljivih oblasti, odnosno žiteljima ovog sela čiji životi
izazivaju posebnu pažnju.
* * *
On je bez
dlake na jeziku, često i po prirodi veoma buntovan, ali zato i veoma
hrabar i pravičan! Ima izraženu građansku svest i osećaj za opšte dobro,
nije dozvoljavao da istorija prolazi pored njega, pa je aktivno
učestvovao u mnogim ovovremenskim događanjima.
Mnogi će ga prepoznati kao
poslovično dobrog sugrađanina, komšiju i druga, lako prepoznati. Reč je
o gostu popularne rubrike najkvalitetnijih seoskih novina - Ratku
Milojeviću.
Ratko
Milojević, rođen je 26. aprila 1967. godine u Pančevu, uz mlađeg brata
Čedomira, od majke Kate i oca Nikole (na žalost, upokojenog pre tri
godine). U skladnom je braku, koji osim supruge Evicom, čine i sinovi
Marko (15) i Pavle (11). Od početka svog radnog veka je u “Azotari“, gde
je najpre bio običan vatrogasac, a sada je dogurao do smenskog
komandira. Hobiji su mu filatelija i stolarija za svoje potrebe i dobre
prijatelje. Član je i Školskog odbora u već dva mandata. Večiti je
apsolvent, ali i večiti disident!
Kako je odrastao mali Ratko?
- Sa svoje tri
godine prelesio sam se s porodicom iz Vojlovice u Starčevo. Detinjstvo
mi je bilo bezbrižno. Od roditelja sam imao razumevanje i slobodu, ali
sam im to vraćao disciplinom i odogvornošću. Otac je radio u “GIP“-u po
smenama, a privatno i na građevinama, majka sezonski u polju, pa sam
četiri godine mlađeg brata Čedu najčešće čuvao ja. Ipak, živelo se
skromno i lepo... S društvom iz kraja, koje su činili Branko, Pićula,
Slađan, Toma, Mile, igrao se fudbal, klis, vodili su se “ratovi“,
istrživala obližnja šuma. Jednom sam tamo i pobegao da živim kao Tom
Sojer, pa su me tražili satima, ali se moje prvo disidenstvo završilo
srećno i - batinama!
Škola...
- U Zabavište
sam išao kod Mile odakle smo - brat od strica Branko i ja često bežali.
Razlog je bio naprasno oduzeta sloboda, jer nam je bilo neshvatljivo da
moramo bespogovorno da satima sedimo u zatvorenoj prostoriji. To se
kasnije, ipak, promenilo, ponajviše zahvaljujući čiteljici Nada
Antonijević, koja mi je ostala u iyvanrednom sećanju. Bila je zuzetan
pedagog, znala da zainteresuje učenike, navede ih na takmičenje... Ja
sam već tada izazivao buntove, protivio se određenim odlukama pedagoga.
S druge strane, uvek sam bio odličan učenik, među najboljima u
generaciji. Društvo iz odeljenja činili su mi Nenad Babić, pokojni Zoran
Arsić, Nenad Gujaničić... Većinu slobodog vremena provodili smo na
biciklama, špartajući po široj okolini Pančeva, a, bogami, i južnog
Banata.
Jedan od
dogođaja, koji odslikava moj mentalitet, bio je kada sam u osmom razredu
bio pred izricanje ukora nastavničkog veća, ili - jedinice iz vladanja.
Razlog je bilo moje odbijanje da kopam rupe za sadnice u Titovom parku,
a nastavnik Pera Dragojerac je protumačio da je taj postupak uperen
protiv Titovog lika i dela, iako me samo mrzelo da lopatam. I, dok je
Nastavničko veće raspravljalo o mom disidentskom ponašanju, stigao je
dopis da sam primljen u Vazduhoplovnu gimnaziju “Maršal Tito“ u Mostaru.
Da ne bi bilo bruke za Školu, nastavnici su “naprasno“ odlučili da mi se
ostavi petica iz vladanja.
Što se sporta
tiče - imao sam zapažene rezultate iz atletike. Najveći uspeh je skok od
6.5 metara i drugo mesto na vojvođanskom prvenstvu starijih pionira za
AK “Dinamo“. S obzirom da sam doživeo nezgodnu povredu pri skakanju,
kasnije nisam imao volje i motiva da nastavim za ozbiljnijim
treniranjem, a i trener mi je sugerisao da nisam kalibar za vrhunska
dostignuća.
Mostar...
- Kada sam
došao u Mostar da pohađam Vazduhoplovnu gimnaziju brzo sam shvatio, kao
dete iz mešovite sredine, da je nacionalno pitanje i tada 1982. god.
bilo veoma naglašeno, jer mi je na vratima sobe uz ime pisala i
nacionalnost, a pored mene tu su bili i Hrvat iz Zagreba, Turčin iz
Makedonije, Musliman iz BiH-a. Od starta se dešavala netrpeljivost
između Hrvata i Muslimana. Došlo je, čak, i do fizičkih obračuna i to je
bio razlog da napustim Gimnaziju. I ovoga puta mi je to sugerisao jedan
od pretpostavljenih. Bio sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, iako
mi se dopadala ideja da budem oficir i pilot, ali ne u takvoj vojsci i
takvom okruženju.
Mostar je lep
grad, ali se na svakom koraku u vazduhu osećala netrpeljivost i
podeljenost. Postojali su “podobni“ i “nepodobni“ kafići, na šta smo i
zvanično bili upozoravani. I, kasnije na redovnom odsluženju vojnog roka
u Novoj Gorici i Ajdovščini, imao sam poseban tretman i zbog “mostarske
neposlušnosti“ tretiran kao “izdajica“. Opet sam bio svedok
međunacionalnih sukoba, a posebno su Albanci skretali pažnju na
“albansko pitanje“, kada su sami ispisivali grafite poput - “Smrt
Šiptarima“" kako bi isprovocirali neki incident. Službe bezbednosti su
“vršljale“ danima, a, ja sam, kao neko ko je imao dosije, najduže
ispitivan...
Srednja škola, tinejdžerski dani,
izlasci...
- Završio sam
pančevačku Gimnaziju - informatički smer, i to bez većih problema -
odličnim uspehom. Izlazilo se sa starim društvom, uglavnom, po centru. U
to vreme je počeo je da radi i “Lav“. Špaciralo se i po gradu -
Njegoševoj, pa i u Beogradu. Ali, taj period kratko je trajao, jer sam
ubro posle Vojske počeo da radim u “Azotari“, kao i da uporedo studiram
mašinstvo, gde sam ostao večiti apsolvent...
Ratovi...
- Zatekao sam
na moru, kada su te tužne 1991. godine, krenule prve čarke u Sloveniji.
Svratio sam i do očevog zavičaja Hercegovine i tada se prvi put susreo
sa četničkim dobrovoljcima, koji su nemilice delili oružje narodu. Sve
je to suviše mirisalo na barut i, već, za nekoliko meseci bio sam prvi
put mobilisan. Sa nekim pauzama proveo sam, efektivno, četiri meseci u
okolini Osijeka i u Aljmašu, gde sam bio na prvoj borbenoj liniji. Čak
sedam dana proveo sam van granice fronta u osmatranju, deset kilometara
duboko, u hrvatskoj teritoriji. Pamtim mnoge “vartolomejske“ noći... U
tom periodu osećao sam se veoma tužno, bedno i prljavo u svakom obliku.
Bilo i neponovilo se...
Porodica?
- Po povratku
sa ratišta u maju 1992. godine venčao sam se Evicom - devojkom iz
susedstva. Nakon godinu i po dana rodio se Marko, a posle četiri godine
i Pavle... Te godine obeležile su inflacija, kriza, život se svodio na
bitku za golu egzistenciju. Posle, kakve-takve konsolidacije ekonomske
situacije 1997. godine, rešio sam da zidam svoju kuću, pa sam odabrao,
po meni, jedan od najlepših kutaka starčevačkog naselja Šumice, sa
izuzetnim komšilukom, koji ne bi menjao nizašta na svetu!
Bombardovanje...
- To su dva i
po meseca koje je “vredelo“ doživeti. Pogotovo kad si vatrogasac! Šta
sve nije gorelo - “Azotara“, Rafinerija, “Petrohemija“... Ja se, ipak,
nisam plašio, dolazio sam dobrovoljno i to biciklom na posao, jer sam
znao da od naše brzine i efikasnosti zavisi besbednost celog grada.
Najteže mi je bilo onog dana kada su svi pod pretnjom hemijske
katastrofe napustili selo! Svega par porodica je ostalo zajedno s nama,
jer smo i žena i ja imali obaveza na poslu sledećeg dana. Torbe su bile
spakovane i spremne za bekstvo u slučaju najavljivane kataklizme. Bilo
je još nekoliko kritičnih trenutaka - kada je pogođeno postrojenje VCM (vinil-hlorid-monomer),
a spasili smo se zahvaljujući ruži vetrova i pukoj sreći. Tada se
prilikom paljenja stvaraju opasne hemikalije na nivou bojnih otrova, a
nekoliko mojih kolega iz “Petrohemije“ koji su učestvovali u gašenju
postrojenja je trajno onesposobljeno za rad. Te noći “južna zona“ je
gorela na šest žarišta! Verovatno nikad nećemo biti svesni šta smo sve
preživeli. Na primer, u jednom “azotarskom“ rezervoaru bilo je
uskladišteno 13000 tona amonijaka, a samo jedna bi izazvala nesagledivi
pomor!
Zatim, tu
je i politička angažovanost...
- Bio sam
aktivan u političkom životu kroz učešća u radu Opštinskog odbora
“Koalicije Vojvodina“ od osnivanja 1997. godine, pa narednih sedam
godina, do kraja kraja postojanja ove grupacije. Kao učesnik 5. oktobra
i kao član obezbeđenja Dragana Veselinova bio sam u samoj žiži dešavanja
oko Skupštine, gde sam upoznao i pokojnog premiera Đinćića. Delovalo je
kao da je izvojevana velika pobeda, ali već 6. oktobra shvatio sam da
“smo džaba krečili“. Mada, još uvek postoji šansa da se stvar “dokreči“
i to - već 11. maja...
Starčevo, danas?
- Kako sam ja
u zadnjih sedam godina gradio kuću, uporedo se se i samo Starčevo
razvijalo i izgrađivalo. Nadam se da će se započeti projekti realizovati
do kraja. Možda bih svemu tome dodao još eventualno neki sportski centar
sa akva-parkom. Što se primedaba tiče, one se odnose na to da su
stanovnici Starčeva možda malo indolentni, više spremniji za kritiku,
nego za konkretnu pomoć, što bi u perspektivi valjalo promeniti...
Na kraju Ratko, veliki starčevački
buntovnik i disident poručuje sugrađanima:
- Moja parola
je - “u Pančevu sam rođen i od Pančeva ću umreti“, ali mislim da sudnji
čas do to izmenimo i svako od nas da maksimalni doprinos da živimo
zrdavijoj sredini.
Jordan Filipović
Vrh
strane
|