Intervju

BERGINC Dr JASMINA, DIREKTOR ZDRAVSTVENOG CENTRA ”JUŽNI BANAT”

Kriterijumi krivi za odlazak stomatologa

Dr Berginc naglašava da republičko Ministarstvo odlučuje koliko će lekara raditi na određeni broj stanovnika. Doktorka Damjanov, stomatolog, može biti vraćena čim se steknu zakonski uslovi

            Zdravstveni centar “Južni Banat“ treba da se podeli na Bolnicu i na Dom zdravlja, da li ste spremni za te promene?       

            - Ta podela je trebalo da se dogodi još početkom prošle, 2007. godine. Do danas se to nije dogodilo i mi nemamo informaciju kada će se to desiti. U pitanju su i neke političke odluke koje treba da se donesu na nivou pokrajinskog Izvršnog veća. Naše pripremne radnje i sve što od nas zavisi, završeno je još 2006. godine, tako da smo mi spremni za sve promene predviđene takvom podelom. Sigurno je da će nešto morati da se uradi ponovo, obzirom da je deobni bilans rađen oktobra 2006. godine. Ali, sve ima formu podele; zaposleni su podeljeni, oprema je podeljena, zgrade su podeljene, tako da ćemo donošenje odluke o podeli spremno dočekati.

            Hoće li doći do nekih promena bitnih za pacijente?

            - Mislim da pacijenti neće ništa primetiti. Tada će osnivač biti Opština i mislim da, ukoliko budu primetili nešto, da će to biti nešto pozitivno. U Domu zdravlja će biti samo pozitivan pomak, Opština, odnosno Grad Pančevo,  postaće odgovoran za mnoge stvari, poput opremanja, tekućeg održavanja, investicija, a otvoriće se i mogućnosti za nova radna mesta.

Kakve novine je doneo lekarski kodeks i kako su ga zdravstveni radnici Pančeva dočekali?

            - Po meni, kodeks ne donosi ništa novo. Ali, ono što je značajno, jeste da predstavlja na papiru dokument o odnosu prema ustanovi, prema pacijentu i međusobnom odnosu zaposlenih. Nije kodeks nešto što kaže, do sada ste bili aljkavi i neuredni, bezobrazni i drski, a sada to više ne smete da budete. I do sada je bilo potrebno da se ponašamo kulturno sa dozom kućnog vaspitanja. Najveći deo kodeksa zapravo i jesu osnovne norme lepog ponašanja, koje bi svaki pojedinac trebalo da ima. Sada je to zvaničan dokument, pisan dokument i samim tim to dobija na težini.

            Da li ste zadovoljni odnosom između Zdravstvenog centra “Južni Banat“ i starčevačke Zdravstvene stanice, odnosno Mesne zajednice?

            - Mi smo izuzetno zadovoljni, jer se mnogo godina unazad, vaša Mesna zajednica mnogo uradila po pitanju opremanja Zdravstvene stanice i uvek je održavala dobar odnos sa Zdravstvenim centrom. Tako da najmanje žalbi i primedbi, imamo upravo iz Starčeva. Nikada nismo imali nijedan ozbiljniji problem vezan za Zdravstvenu stanicu Starčevo, nijedan problem koji nsmo uspeli brzo da rešimo.

U Starčevu je evidentna potreba za većim brojem lekara, zašto se ne zadovoljava ta potreba?

            - Broj lekara je određen republičkom odlukom. Ministarstvo daje ugovoreni broj radnika u zdravstvenim ustanovama, isto tako daje i normative - na koliko stanovnika ide kog stručnog kadra. Mi trenutno imamo manjak radnika u Domu zdravlja u odnosu na normative. U isto vreme nama se ne dozvoljava povećanje broja radnika. Normativi su pravljeni da važe za, recimo, narednih deset godina. Verovtno da će u tom periodu, kako zemlja bude ekonomski jačala, i kako bude bilo sredstava, Ministarstvo dozvoljavati povećanje broja radnika. Tako da, bez obzira na normative, koji su na našoj strani, ne dozvoljava nam se zapošljavanje novih radnika. To je slučaj i sa pedijatrom i sa ginekologom, i u samom Pančevu imamo manjak pedijatara.

            U Starčevu je aktuealan slučaj “odlazeći stomatolog“, zašto će Starčevo ostati bez jednog stomatologa?

            - Stomatologija je grana medicine, koja je prva došla na udar tranzicije. To je izuzetno bolno, a zaživelo je još početkom prošle godine. Donete su odluke i normativi, koji su izuzetno strogi. Većina zana da je svuda u okolini najveći broj stomatologa pripada, zapravo, privatnom sektoru i da je vrlo mali broj onih koji se finansiraju iz budžeta. Kriterijumi su vrlo strogi, stomatolozi koji rade u naseljenim mestima su ustvari polivalentna stomatološka služba, koja zbrinjava sve kategorije stanovnika i normativ za takvog stomatologa je 10.000 stanovnika, što znači da je normativ za Starčevo jedan stomatolog. Doktorka koja radi u Starčevu je, pre svega izuzetan lekar, izuzetno smo zadovoljni njenim radom, zapravo to je i razlog što je ona ostala i duže nego što smo smeli da je zadržimo. Došla je kao lekar na zameni, zamenjivala je lekara na specijalizaciji, zatim smo joj produžili ugovor, kao zamenu za trudnicu. Sada se i ta trudnica, koju menja vraća, i tako prestaje zakonska osnova po kojoj bismo mogli da joj u ovom trenutku produžimo radni odnos. Samim tim normiranjem stomatološke službe, imamo veliki broj stomatologa koji su odavno naši stalno zaposleni radnici, a predstavljaju višak. Iskreno se nadam da će Ministarstvo odobriti još jedan krug stimulativnih otpremnina za stomatologe, što bi možda moglo da reši problem. U ovom trenutku kada imamo sredstva za četrdesetak stomatologa, a mi ih imamo značajno više, nema osnova za primanje novih, niti za produžavanje ugovora. Ukoliko se bude nešto promenilo, ukoliko bude došlo do potrebe za zamenom, mi ćemo koleginicu vrlo rado angažovati.

            Da li su građani Pančeva počeli da se opredeljuju za svog lekara ili i dalje idu po principu “ko radi“ ili “kod koga je namanja gužva“?

            - Odabir lekara podrazumeva odabir lekara u Domu zdravlja, i važi za lekare opšte prakse, pedijatre, ginekologe i stomatologe. To su te četiri struke, gde bi svo stanovništvo trebalo da se opredeli i da ima svog lekara. U celoj Srbiji broj opredeljenih ljudi je još uvek mali. Mislim da je to posledica našeg komoditeta, da će svako da nas primi i da nije važno ko će da nas primi. Mislim da je to pogrešan način, suština izabranog lekara nije da mi znamo koliko je ko uradio i da mu od toga zavisi plata. Sasvim je normalno da svaki čovek, svako dete, ima svog lekara, koji će o njemu da se brine. Time se značajno dobija na kvalitetu zdravstvene zaštite. Drugačije je kada vam dete prati jedna osoba od prvog dana, i vi se uvek obraćate njemu, jer on zna kako vaše dete reaguje na povišenu temperaturu, na lekove i slično. Drugačije je kada pacijenta znate, nego kada čitate i najpravilnije popunjene kartone. Naravno da se izuzimaju hitni slučajevi. Dete koje je u asmatičnom napadu ili iz drugog razlog ne može da čeka primiće ga svako. Hitne situacije se podrazumevaju i po zakonu svaki lekar je obavezan da primi takav slučaj. Ali za sve ostalo, za redovne preglede, za kašalj koji traje već pet dana može da se sačeka dva sata da se promeni smena i da lekar počne da radi. Mi ćemo se truditi da se popularizuje izbor lekara.

Daniela Maksimović

ANTON DENINGER, PREDSEDNIK MO NOVE SRBIJE

Izlazimo sami na izbore

            S obzirom da je mandat pri kraju i da nas uskoro očekuju lokalni izbori, recite nam kako ocenjujete rad opštinskih vlasti u ovom mandatu?

            - Moglo je mnogo bolje da bude i mnogo više da se uradi. Očekujem da će se to popraviti u sledećem mandatu nakon izbora u maju. Glavni problem u ovom sazivu jeste što je zastupljeno puno političkih stranaka sa manjim brojem odbornika. Demokratska opcija mora da nstupi jedinstveno, a ne da se stalno razmimoilazi. Primer da to dobro funkcioniše jeste uparavo Starčevo. Nova Srbija se primakla Demokratskoj stranci i svi zajedno radimo za Starčevo. Politika neka se vodi negde drugde, naša jedina politika treba da bude interes lokalne zajednice. Višepartijski sistem, kakav mi imamo, sa toliko partija, definitivno ne funkcioniše. To se vidi na republičkom nivou, vidi se i na opštinskom.

            Kada je u pitanju rad lokalne vlasti u Starčevu imate li tu nekih primedbi ili, pak, pohvala?

            - Radom Saveta i Izvršnog odbora sam zadovoljan. Naravno da smo mogli više. Uvek može više i bolje, ali ne treba biti neskroman, urađeno je puno. Zadovoljan sam urađenim i voleo bih da se taj tempo nastavi, pa i poboljša. Struktura koja je trenutno na vlasti, dobro radi svoj posao, i očekujem da će tako biti i nakon lokalnih izbora. Naravno, očekujem da će izbori lokalnoj vlasti doneti pojačanje, da će se započeto nastaviti, kao i da će se još mnogo novih stvari učiniti za Starčevo. Nekih zamerki nemam, naročito zato što se strategija pravi tako da svaki deo Starčeva bude podjednako zastupljen.

            Mnogi ne misle tako, smatraju da se određeni delovi sela favorizuju?

            - Da, kada je u pitanju knalaizacija. Stalno se postavlja pitanje zašto će se prvo raditi Šumice i Radničko  naselje. Od negde mora da se počne. Ali, ljudi moraju da znaju, da ljudi koji čitaju vodomere, ne mogu da čitaju u tim delovima, placevi su sabijeni, nivo voda je visok. Normalno je da se kanalizacija prvo uradi tamo gde je najkritičniji. A neminovno, kanalizaciju ćemo svi dobiti. Ne može odjednom da se radi sve. A Šumice i Radničko naselje su logično rešenje za početak.

            Kao predsednik Upravnog odbora Doma kulture, recite nam kako posluje Dom i ima li nekih važnih planova i novina?

            - Prošle godine je popravljen krov, okrečeno je, a za ovu godinu planiramo promenu prozora i osposobljavanje drugih prostorija Doma za upotrebu. Dolaskom Snežane Antonijević na mesto direktora Osnovne škole ostvarena je sjajna saradnja. Želimo da osposobimo prostorije koje će Škola da koristi za likovne, literarne i druge sekcije. Naša želja je da se sva svetla u Domu kulture upale i da Dom bude na usluzi svim građanima, mladima na prvom mestu. Od 1. marta bi trebalo da počne da radi čitaonica, u kojoj će moći svi da nađu mesta, da pročitaju novine i popiju čaj.

            Koliko Nova Srbija broji članova u Starčevu?

            - Imamo oko osamdeset članova. Imamo jednog člana Saveta mesne zajednice i jednog člana u Izvršnom odboru. Zastupljeni smo u lokalnoj vlasti, ima nas u komisijama, time sam vrlo zadovoljan. Nakon izbora mi se nismo povukli, naprotiv - mi smo se primakli i potpisali koalicioni sporazum sa Demokratskom strankom, zato što smo želeli na sve načine da pomognemo.

            Hoće li Nova Srbija u Starčevo izaći na lokalne izbore samostalno ili u koaliciji sa DSS-om ili možda DS-om?

            - Mi ćemo izaći na sledeće izbore samostalno. Pripremamo svoju listu, ali koalicioni sporazum ostaje, nećemo da ga kvarimo. Nama je želja ne da kvarimo vlast i planove, već da probamo da dobijemo člana Saveta više ili odbornika više kako bismo ojačali demokratsku vlast, kako u Starčevu, tako i u Pančevu. Bilo bi dobro da dobijemo odbornika više, koji bi pomogao Savetu, a ne kao do sada - odbornici stranaka koje nisu zastupljene u Savetu, nisu se primakle njemu da pomognu, ali su zato uvek tu kada treba da se kritikuje.

            Kako će izgledati kampanja Nove Srbije u Starčevu, na koji način ćete predstaviti kandidate i program?

            - Kampanja neće biti zasnovana na tome da napadamo druge. Vršićemo promociju našeg programa i kandidata na civilizovan način. Ne bih još pričao o tome kako ćemo vršiti promociju, ali planirane su neformalne posete porodicama u kojima bismo se upoznali sa problemima i potrebama, ali i njih upoznali sa našim kandidatima. Što se tiče samog programa Nove Srbije u Starčevu, reći ću vam da se tu nalazi izmeštanje postojeće deponije, planovi za čišćenje Nadela, mnogo ekoloških mera i mera za ulepšanje životne sredine. Zdravlje je najvažnije i mi moramo omogućiti stanovnicima da žive u što zdravijoj sredini.

            Poznato je da je Nova Srbija u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije, kako to da ste vi u Starčevu u koaliciji sa Demokratskom strankom? 

            - Bili smo u predizbornoj koaliciji sa DSS-om. Kada su se završili izbori, pošto niko od njih nije prošao, ta koalicija se ugasila. Sada smo na Opštinskom odboru doneli odluku da izlazimo sami, a koalicije - nakon izbora. Što se tiče te koalicije sa DSS-om, ja bih voleo da mi predsednik Mesnog odbora u Starčevu kaže ime bar jednog čoveka koji je glasao za Velimira Ilića, i ja idem u koaliciju sa njima. Oni su za nas kada treba njima, a kada treba nama - nema ih nigde. Tako da koalicija sa DSS-om ne dolazi u obzir, što se tiče Starčeva.

            Vaš Opštinski odbor zna da imate dobru saradnju sa DS-om, imate li problema zbog toga?

            Za sada nemamo problema. A i ako ih bude, rešićemo ih.

            Vaša poruka sugrađanima?

            - Pošto nam se približavaju izbori, neka dobro razmisle za koga će glasati, pogotovo zato što će u lokalu glasati za osobu, ne za listu. Neka odaberu prave ljude, da nastave da rade i vode Starčevo u Evropu.

D. Maksimović

UZ ČAŠICU RAZGOVORA...

Vlada Janković Džet

Na 4. festivalu akustične gitare “Gašini akordi“, među poznatim gostima i članovima žirija, za “Kultivator“ je govorio legendarni roker, Vladimir Janković, poznatiji kao Vlada Džet...

Koliko dugo niste bili u Starčevu i da li ste ranije čuli za ovaj festival?

- U Starčevu sam bio dva ili tri puta i to 1968. ili 1969. godine sa “Crnim biserima“ i sećam se da je bilo leto i neka slava... Dakle, takoreći nedavno (smeh). Čuo sam za festival jer znam da postoji samo još jedan u Sivcu, tako da mi nije bilo nepoznato. Jedina stvar, koju ja smatram propustom jeste nedostatak bolje publikacije ovog događaja. Mogli smo ranije da se čujemo i sa Radio “Dvesta-dvojkom“ uradimo bolju reklamu. To bi sigurno privuklo više ljudi, o festivalu bi se znalo šire, a verovatno bi bilo još sponzora. Ispravićemo to sledeće godine i nadam se da će naša saradnja na dalje biti češća i čvršća.

Kakav je Vaš utisak, na prvi pogled i šta možemo da očekujemo od ovakvog takmičenja?

- Naravno, sve je dobro došlo, a ako nije kafanska muzika i kičeraj. Znam mnoga mesta koja imaju organizovan prostor. Sa mojim bendom sam obišao celu zemlju i bili smo na raznim mestima, od onih kojih nema na karti, do većih i poznatijih gradova. Više nema improvizacije, ljudi organizuju i rade vrlo ozbiljno i kvalitetno jer su i uslovi danas mnogo bolji. Tako mislim i o ovom festivalu, sviđa mi se.

Ima li akustični zvuk perspektivu ili će opstajati samo na ovakvim priredbama?

- Od glave riba ne valja. Sa “202“-jkom i bendom sam obišao sve krajeve, kao što rekoh, i video sam da ima mnogo dobrih, vrednih i originalnih bendova u Srbiji. Današnja generacija muzičara je na daleko većem stupnju na samom startu jer oni sve znaju i imaju pristup informacijama putem interneta, televizije, časopisa itd. Sa interneta, na primer, možete da skinete sve rifove, spotove i objašnjenja kako nešto da odsvirate. Prirodno, bend koji ne zna da svira, neće se ni prijaviti, ali ja nisam video diletantski bend jer mladi znaju da sviraju, samo, neko je ambiciozniji, kreativniji. Poznajem zmeđu 120 i 180 mladih bendova  i svi oni mogu da se popnu na svaku binu, od ove, vaše u KKK-u, pa do “Sajmišta“, na primer. E, sad, problem je u tome, što je moja matična kuca “RTS“ potpuno marginalizovala rokenrol na programima. “Garaža“ je bila emisija koja je išla dobrim putem promovisanja rok muzike, ali je vremenom sama sebe devalvirala i ugasila se. Sada, osim “Riblje čorbe“, na primer i drugih, odavno potvrđenih bedova, vi nemate priliku da čujete nešto što nude mladi, perspektivni bendovi. Akustičari su jedna, potpuno zaboravljena kategorija muzičara, a vi znate da su koreni roka vezani za akustičnu gitaru. Setite se Elvisa Prislija, kako peva, pleše i u rukama drži akustičnu gitaru. Kod nas, proslavili su se “Suncokreti“, “S vremena na vreme“ i drugi, ali mi nikada nismo imali produkciju kakva bi trebala da bude, a to je posao propagande. Kada mlad čovek vidi bend sa najskupljim instrumentima i skupom pratećom opremom, reći će: “I ja bih možda ovako svirao, kad bih imao svu tu opremu...“ i demotiviše se, ali kada vidi i čuje akustičnu gitaru, a ona mu je pri tom dostupna jer može za, odprilike sto evra da kupi prilično dobru, veća je verovatnoća da će probati i sam da svira.

Šta očekujete od mladog muzičara?

- Podrazumeva se da tehnički može dobro da svira, ali potrebno je da ima i emocije. Cilj je da vlada instrumentom, da se dobro snalazi. Na primer, tri vrhunska muzičara jedan instrument sviraju potpuno različito jer svako unosi svoju emociju. Važno je da, pored toga šta želi, pronađe i pravi način kako to da iskaže.

D. Ješić

Retrospektiva

Vladimir Janković je svirao bas gitaru u grupi “Crni biseri“. Prvi nastup sa ovom grupom imao je 8. marta 1964. godine. Nadimak je dobio po Jet Harrisu, basisti grupe “The Shadonjs“. Po prestanku rada “Crnih bisera“, okuplja u grupu “Tunel“ Ljubu Ninkovića (gitara) i Stevu Stevanovića (bubnjevi). “Tunel“ prestaje sa radom 1992. godine, a Vlada Džet radi kao urednik Radio programa “202“ na Radio Beogradu. Godine 1987.  dobio je Majsku nagradu za organizaciju rok koncerata i legendarnog programa Hit “202“. Danas svira bas gitaru i prvi je vokal sastava “Vlada Džet Band“ u kojem sviraju Vladimir Bogdanović Điga (bubnjevi) i Aleksandar Nikić Lale (gitara). Inače, u ovom bendu su sa Vladom Džetom svirali Boban Birtašević (gitara) i Jovan Ljubisavljević Kića (bubnjevi).

"No Pasaran"

CD “No Pasaran“ odiše melodioznim zvukom starinskog roka. Na ovoj kompilaciji, pored 14 pesama, nalazi se i pet bonus pesama, a to su snimci uživo, sa koncerta u februaru 2006. godine iz Hale 1 Beogradskog sajma. Pažnju skreće nekoliko kompozicija koje je Vlada Džet snimio sa grupom “Tunel“, a to su šaljiva “Volim saks“ , obrade “Born To Be Njild“ i “A sad je svemu kraj“ Boby Njomacka. CD završavaju čuvena, pevljiva “Samo sedž i Rock N Roll“ i obrada legendarnog C. Berryja “Johny B. Good“.

Za kolekcionare starog, dobrog rok zvuka i one koji žele da čuju i nauče nešto više o rokenrolu Vlada Džet je proverena marka, a “No Pasaran“ je dokaz ovoj tvrdnji, zato ga toplo preporučujemo.

OLGA STANKOVIĆ, PENZIONER

Aktivno i u ”trećem dobu”

            Olga Stanković je rođena 1947. godine u mestu Botoš kod Zrenjanina. Osnovnu školu je završila u Botošu da bi dalje obrazovanje nastavila u Beogradu i završila daktilografiju. Zaposlivši se u Beogradu stiče i porodicu koja se nastanjuje u Starčevu. Zbog udaljenosti posla novo radno mesto dobija u pančevačkoj fabrici sijalica “Tesla“ gde je dočekala zasluženu penziju. Kako Olga provodi penzionerske dane i kako je izgledao radni vek jednog naizgled običnog čoveka saznaćete iz sledećeg razgovora.

            Po završetku osnovne škole, odlučili ste da se dalje školujete u velikom gradu?

            - Ja sam dete koje je vrlo rano ostalo bez oca. Jednostavno, morala sam  da donesem pametnu odluku. Beograd je veliki grad, a trebala mi je škola koju čim bi završila, sa stručnim zvanjem i znanjem mogu da u najkraćem roku nađem posao. To se i desilo u januaru 1964. godine, zaposlila sam se u beogradskoj Elektronskoj industriji gde sam radila tačno devet godina, deset meseci i četiri dana.

            Šta se desilo posle tog vremena?

            - Pošto sam za to vreme stekla porodicu, a već smo se nastanili u Starčevu, bilo je jako teško u to vreme promeniti četiri prevoza kako bi stigla do posla. Pošto sam bila stručna u poslu, moj tadašnji direktor mi je pomogao da dobijem isti posao u pančevačkoj fabrici sijalica “Tesla“ gde sam i dočekala penziju.

            Kako je izgledalo raditi u takvom gigantu kakva je bila pančevačka “Tesla“?

            - Vrlo brzo sam se adaptirala na nove uslove, bila je to velika i jaka fabrika. Olakšavajuće je bilo to što sam sada do radnog mesta putovala daleko manje, bilo je tu i dosta mojih komšija koji su radili u istoj fabrici. U “Tesli“ sam provela trideset i osam godina. Zbog situacije devedesetih godina kada su bile male plate, te nesretne godine su ušle u prosek moje penzije tako da je prva isplata koju sam dobila iznosila svega četiri hiljade dinara.

            Ali, od tog novca se ne može živeti?

            - Tačno je da ne može. Sreća je što moj suprug prilično dobro zarađuje. To je bila startna isplata penzije koja se vremenom povećava, sada je to mnogo više od 4000 dinara. Ja sam po prirodi nemirnog duha i stalno nešto moram da radim i da budem u pokretu, pokušavala sam da započinjem razne poslove koji nisu sjajno išli ali bitno je to da sam bila i ostala žena koja aktivno učestvuje u kreiranju zdravog društva. Za novac se vredan čovek uvek snađe, bitno je samo da želi da radi.

            Da li se i sada bavite nekim poslom?

            - Bavim se prodajom kozmetičkih preparata po multilevel sistemu, u pitanju je firma “Hemel“ iz Jagodine. Preparati su zaista fenomenalni, a bitno je i to da su proizvedeni u Srbiji. Radi se o fizioterapeutskim uljima, dekorativnim kremama, kremama protiv bolova... Svi proizvodi su na biljnoj bazi. Bavim se takođe prodajom parfema Nemačkog proizvođača “Federico mahora“ koji su takođe odlični i pristupačni za svaki džep. Posebno bi navela da radim i enerdžetis program, u pitanju su magneti koji ne dozvoljavaju začepljenje krvi u sudovima. Naime, radi se o magnetima sa visokom količinom “gausa“ a pravljeni su kao lepi komadi nakita, tako da na čoveku izazivaju lep modni detalj i pomažu organizmu. Eto bliži se dan žena, prilika da muškarci poklone nešto korisno voljenim osobama.

Okušali ste se kao osnivač penzionerskog udruženja?

            - Radi se o tome da u Starčevu postoje dve organizacije penzionera, koje sjajno funkcionišu. Ja sam osnovala udruženje penzionera u vreme kada ono staro nije radilo u interesu najstarijih sugrađana nego se više bavilo politikom. Međutim, sada je to mnogo drugačije... Svejedno, član sam organizacije penzionera iz Starčeva i osećam se kao svoj na svome. Sjano smo organizovani i bavimo se baš onakvom politikom penzionera koja nam priliči.

            Poznato je da udruženje penzionera organizuje ekskurzije, izlete, proslave?

            - Dugogodišnje iskustvo ljudi koji vode ovo udruženje dovelo je do toga da sve funkcioniše kao “švajcarski sat“. Bili smo na stvarno mnogo ekskurzija i izleta na kojima smo se lepo proveli i videli mnoge znamenitosti naše zemlje. Česti smo gosti drugih udruženja penzionera koji organizuju proslave, tako isto i mi pozivamo razna udruženja i organizacije kada mi organizujemo proslavu. Sve funkcioniše baš onako kako treba, mislim da čovek treba kada dočeka penziju da počne da se bavi nekim drugim poslom koji mu priliči i nastavi aktivno da učestvuje u javnom životu to će mu penzionerske dane učiniti još lepšim.

 Goran Milošević

ŽELJKO ŠOŠTARIĆ, ODBOJKAŠ 

“Borčeva“ legenda

            Jedan je od onih malobrojnih koji su nedvosmisleno obeležili starčevački sport, a da se može bez dileme reći da njihov značaj dalekosežno prevazilazi granice seoskih atara. Još je ljudski vrednije, ako je reč o primetno skromnom momku iz susedstva koji je pomenuta priznanja stekao isključivo bespoštednom borbenošću i neiscrpnom upornošću protkanom fanatičnom odanošću afirmaciji mesta koje reprezentuje.

            Ovaj naš miran i vazda pozitivno raspoložen sugrađanin, ostaće upamćen kao dugogodišnji kapiten i jedno od obeležja zlatne “Borčeve“ generacije, upravo one koja je 1998. godine napravila istorijski uspeh - plasman u elitni rang srpsko-crnogorske odbojke. Svima je, naravno, jasno da se radi o Željku Šoštariću, popularnom Šoletu.

            Željko Šoštarić, rođen je 22. oktobra 1970. godine u Beogradu. Najveći deo života proveo s baba Katicom i deda Ivanom, ali pod budnim okom majka Magdalene i očuha Sretena. Već čitavu deceniju je u harmoničnom braku sa Stanimirkom, koji je iznedrio  dvoje zdrave i prave dece - Katarinu i Aleksu. Trenutno je zaposlen kao električar u “Petrohemiji“, gde je došao iz Konditorske industrije “Banat“ u kojoj je, što u održavanju, što u proizvodnji, daleko od porodice radio u periodu 2000. - 2007. godina.  Što se same odbojkaške priče tiče -  počela je 1980. godine, logično, u “njegovom“ “Borcu“, zatim od 1985. godine je u “velikoj“ “Vojvodini“, da bi naredne dve godine odredište bila Subotica i tamošnji “Spartak“. Posle odsluženja JNA vraća se matičnom jatu i ostaje veličanstvenih deset godina, a od 2000. godine, sledi seoba u vršački “Banat“, gde protekle godine i okončava blistavu dvadesetsedmogodišnju karijeru. I posle svega “Borac“ - ovoga puta kao pomoćni trener prvog sastava...

            Kako je odrastao mali Željko?

            - Tiho, povučeno... Ilustracije radi, ni u detinjstvu, ni kroz tinejdžerske burne godine, ni kroz sportsku karijeru i, uopšte do danas, ama baš nikada se nisam potukao. I, dok sam prve godine života provodio s mamom i, kada sam kasnije odrastao kod babe i dede, nisam pravio nikakve probleme, niti incidente. Naprotiv - imali smo  beskprekoran odnos! Može se reći da sam, čak, i preterano bio miran. Odrastanje je bilo relativno skromno, ali bez većih oskudica. Svodilo na na žmurke, fudbal i ostale poznate tadašnje dečije igre i to sa Škrbom, Potom, Pedom, Nešom, Stevom i drugom komšijskom decom...

            Škola...

            - Prvo, zabavište i veoma zanimljiva legendarna Jasmina, zatim prvi razred i ozbiljna i stručna Biljana, a od drugog  razreda veličanstveni, nedavno preminuli Pera Mladenović, čovek, koji je raspolagao   zaista velikom, neverovatnom količinom opšteg obrazovanja i umećem da nam to na neposredan i specifičan način prenese. Napominjem da sam zbog njega krenuo na časove harmonike, ali ubrzo sam prešao na folklor, pa i to na veliku maminu žalost prekinuo i zamenio odbojkom. Potom sledi predmetna nastava i predivna nastavnica razredni starešina Desa Beljin, koja nam je bila kao majka, za šta je na kraju nagrađena impozantnom slikom Ajfelove kule. Od ostalih nastavnika u sećanju su mi Navala, pravi “ruski“ gospodin, Vlasta i njegov boemski atelje iz kog nas je prestrašivao nesnosnom lupnjavom kada bi se zapričali, da bi mu se na kraju “osvetili“ išljiskavanjem temperama po celom kabinetu. Moram da konstatujem da je tada vladalo mnogo veće poštovanje prema nastavnicima, ali i mnogo prisnije druženje nego danas... Društvo za nezaborav - Vanko, Žuća, Ćira, Lidija Madić, Željko, Škrba, Zeka i, naravno, Siniša Marinković - Sima Brejker, danas Parižanin, a tada vratolomni igrač ondašnje igračke “zaraze“ - brejkdensa.

            Sport...

            - Jedino što je ukazivalo da ću, možda, jednog dana nešto postići u svetu sporta, bila je visina. Zanimali su me rukomet i atletika, ali zahvaljujući jednom “kastingu“ koji se dogodio kada sam pohađao četvrti razred i kada nam je, pored starčevačkih odbojkaških gurua Dike i Rođe, “uzimao meru“ i jedan Omoljčanin, danas, možda, i najveće svetsko trenersko ime - Zoran Gajić. Bilo nas je oko 60 selektovanih i pod stručnom palicom trenera Rođe Miloševića, izuzetnog čoveka i stručnjaka, taj broj sveden na 15-ak odabranih. Rođa mi je i danas ostao veliki autoritet, što se ne može reći i za neke druge koje sam kasnije upoznavao. Da napomenem da sam, iako je bilo zaista velikih talenata, jedino ja ostao u ozbiljnijim sportskim vodama. Najverovatnije je neizmerna ljubav prema odbojci presudila da se vinem u sportske visine ili je razlog tome, što sam kao potpuni lokal-patriota ginuo za svaku loptu. Oduvek sam bio vezan za kuću u svakom smislu.

            Srednja škola, tinejdžerski dani, izlasci...

            - Zajedničke osnove završio sam u Hemijskoj školi u Pančevu, gde nisam imao problema sa adaptacijom. Zapalo mi je fino društvo, a ja sam  ostvarivao solidan uspeh. S druge strane, zbog mog opredeljenja ka sportskom životu retko sam izlazio. Ako jesam, onda su to bili diskoteka, “Lav“, “Rim“, ponekad “Bardak“, koji mi je bio u neposrednom komšiluku. Pamtim mnoge neprospavane noći i gugutanja brojnih parova na klupi, ispod prozora. Od muzike voleo sam samo pop i dens - “Abu“, “Modern toking“, a od domaćih “Parni valjak“, “Srebrna krila“... Najčešće sam izlazio s Vladom Kovačevićem, Bockom iz Omoljice...    

            Vredno je pomena i vreme kada smo mi, odbojkaši pravili “Volejbol“. Radili smo udarnički - rušili zidove, zidarske poslove... Posle sam radio u kafiću kao konobar, a bez prethodnog iskustva i kao antialkoholičar, teško sam se snalazio. Ostaje u sećanju početak rada 92/93. kada su se u doba inflacije i po deset puta dnevno menjale cene. U “Volejbolu“ sam jednom prilikom upoznao svoju buduću  suprugu, a taj momenat pamtim i zbog toga jer sam nehotice poslužio sok kome je istekao rok, a ona pedantna, kakva jeste - odmah je primetila...

            Vojska...

            - Sarajevski Kiseljak 89/90. - mala kasarna, lepo mestašce... Svaka kuća imala je jelkicu, koja se kitila o novogogišnjim praznicima, pa je tih dana pogled s brda bio fantastičan. Bio sam “vezista“ i bilo je odlično. Pošto je mešovita sredina sa većinskim hrvatskim življem, već se osećala blaga tenzija, mada mi nismo imali nikakvih problema. Dapače, u jedinici su vladali izvanredni odnosi, pa i sa Albancima, Slovencima, Hrvatima...

            Devedesete...

            - Uništenih deset godina života. Sport mi davao jedinu utehu.

            Sportska karijera...

            - “Borac“ je u vreme mojih početaka bio u nižem rangu, a zahvaljujući  entuzijazmu nekih ljudi ukazale su se prve indicije budućeg uspona. Tada je trener bio Litvanac Vadim Magijevski, koji na mene ostavio prosečan utisak. Međutim, već naredni strateg Bugarin - Nikola Zahrijanov, bio je pravi autoritet i jako je uticao na moj razvoj i u sportskom i bilo kom drugom smislu! Od tog vremena krenula je odbojkaška ekspanzija u Starčevu.

            Što se mene tiče, još kao klinac pamtim utakmice sa Omoljicom. Možda i najteži trenutak u karijeri mi je bio kada sam za “Vojvodinu B“ igrao u svom Starčevu, izgubio i bio jako utučen.  Neuporedivo lepše uspomene vezuju me za turnir s “Borcem“ za ulazak u Jedinstvenu ligu održan 1993. godine u Topoli. Domaći su pravili atmosferu da pobede po svaku cenu, ali smo bili nezadrživi pa je od razgnevljenih domaćina, željnih linča, morala policija da nas spašava. Tu su i mečevi protiv GIK “Banata“, za koje su igrali braća Grbići. Posebno  izdvajam Vanju, koji je fenomenalan lik. Veoma dobro upoznao sam i Bobu Kovača još za vreme boravka u Vojvodini...

            Odlazak u  obližnji Skorenovac...

            - Bio je to 1996 godine i kvalifikacioni turnir za ulazak u Prvu B ligu, koji je organizovao “Borac“. Mogli smo da igramo u Džibutiju, jer smo bili toliko superiorni u odnosu na knkurente iz Nikšića i Podgorice

            Prva liga...

            - Vrhunac svega... Tada 1998. godine, “Smederevo“ bila kvalitetnija prvoligaška ekipa, ali želja za afirmacijom svog sela učinila da smo živeli kao jedan i kao drugoplasirana b-ligaška ekipa imali vere u sopstvene mogućnosti. Bocko, Darko, Igor, Zombi, Vlada, Ranko, Bane na terenu, Marko Simijonović, Manić sa klupe... Nesrećno smo izgubili prvi meč u gostima, ali zahvaljujući odličnoj fizičkoj pripremi od strane kondicionog trenera Brana i strategiji “Borčeve“ legende Zorana Dimković, imali smo toliko snage, da ni jednog sekunda nismo sumnjali u konačni uspeh. To su jedinstveni trenuci, kada se osećaš najjače na svetu. Pobedili smo velikog favorita na njegovom terenu i ušli u elitu.

            Nakon toga, odigrao sam mnogo velikih utakmica, od kojih najviše pamtim onu na rođendan sa “Zvezdom“, a posle dve godine zbog egzistencijalnih razloga prelazim u Vršac. Uspevam da dam solidan doprinos ulasku “Banata“ u prvu ligu 2006. godine. Tada sam po mnogim objektivnim posmatračima odigrao najbolju sezonu. Mada, ne pravim razliku, sve utakmice su mi važne i uvek sam davao puni maksimimum. Naredne godine prestajem sa aktivnim igranjem iako sam fizički mogao još najmanje nekoliko sezona, ali udaljenost od porodice učinila je da stavim tačku. Sve u svemu, igrao sam sve pozicije - od tehničara, preko primača, srednjaka, libera, a poslednjih godina i korektora. Bio sam kapiten i u “Borcu“ i Vršcu.

            Porodica...

            - Oženio sam se 1998. godine Stanimirkom, a iste godine rodila se Katarina. Četiri godine kasnije na svet je došao i Aleksa. Jednom rečju - prezadovoljan sam i brakom i decom...

            Odbojka u Starčevu?

            - Od avgusta sam ponovo u klubu. Vraćaju se stare vrednosti, pravljenje baze, bolji rad sa mlađima... Drago mi je i što je Zoran Dimković direktor pionirske škole. Ove godine je 30 godina kluba, pa  nadamo se dugogodišnjem igranju u Super ligi, jer “Borac“ je formiran brend.

            Odbojka, u svetu?

            - Naši su načinili veliki uspeh plasmanom na Olimpijske igre u Pekingu, a smatram da bi svaka medalja bila neviđen uspeh, jer je Brazil poslednjih godina neprikosnoven...

            Starčevo, danas?

            - U globalu, sviđa mi se sve što se radi, a letak Mesne zajednice koji je deljen pre neki dan sve govori. Ništa ne bi menjao, a jedina mi želja što brža izgradnja hale

            Na kraju Željko, sportska legenda Starčeva, ima i sportsku poruku mladim sugrađanima:

            - Deco, bavite se sportom... Tako se najbolje čuva zdravlje i najsrećnije živi život...

Jordan Filipović

 Vrh strane