Komentari

Kada je prštalo kamenje...

Da je Srbija ponovo postala Evropa, makar na čas, govore poslednji događaji. Bar kada je muzika u pitanju. Konkretno - koncerti! Kao nikad do sada imali smo ekskluzivnu priliku da vidimo svetsku elitu na potezu Beograd - Inđija - Novi Sad. Nanizali su se jedni za drugim najpopularniji bend današnjice “Red Hot Chilli Peppers“ u Inđiji, mnogi “hedlajneri“ na Egzitovom mejn-stejdžu, kao i hiljade stranih gostiju koji su preplavili vojvođansku prestonicu, što predstavlja najveći kapital sedmogodišnje misije - nekada grupe mlađanih “dokoličara“ - a danas menadžera jednog od nekoliko najeminentnijih muzičkih festivala na planeti.

Ali, uz sve uvažavanje intezivirane “izlaznosti“ egzitovaca, kao i fenomenalne žestine “papričica“, ipak, ono najvrednije što se “dokotrljalo“ na srbijansku muzičku “hemisferu“ jeste “još veći prasak“ koji je na očigled pedesetak hiljada srećnika na Ušće lansirao najslavnije “kamenje“ u svetskom muzičkom univerzumu.

Zaista, sve ono što determiniše pop-kulturu modernog doba slilo se u vidu kohezione kosmičke energije one (po svemu idealne!) subotnje noći 14. jula na spoju Dunava i Save.  I sve je funkcionisalo i više nego savršeno - atmosfera, organizacija, ozvučenje, specijalni efekti... Čak su i rok-dinosaurusi “ispili“ taj spiritualni eliksir iz vazduha iznad Ušća i skakutali po bini kao kakvi tinejdžeri.

Na sreću, moja malenkost je imala privilegiju da prisustvuje tom vanvremenskom događaju i sebi ulepša jednu urbanu bajku na najbolji način.

Nasuprot tome, pre, posle i oko koncerta, pojavilo se sijaset kritičara, osporavatelja lika i dela Mika, Kita, Rona i Čarlija, koji su nihilističkim izjavama izgleda na prvom mestu pokušali da kompenzuju svoje nezalečene komplekse i mnogobrojne frustracije. Te  stari su, te muzika im prosta, te loši su muzičari... Išlo se dotle da im se zamera što postoje svih četrdeset pet godina?! Po njihovom - bilo je najidealnije da su se kao mnogi njihovi savremenici podavili u silnim porocima do dvedest pete godine života i kao takvi “legitimno“ posthumno ušli u legendu. Ispade da im je najveći “greh“ to što su uopšte živi?!

Opet su tako nečastivi pokušali da dezavuišu opštepriznate vrednoste i džaba je Mik Džeger lomatao jezik ne bi li objasnio koliko mu je drago što je konačno ovde. Za pristaše “nebeske“ Srbije, svi su oni, ipak, samo zapadni zavojevači! Za mene - to su neponovljivi “The Rolling Stones“!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je i dalje traje “prženje“ i izgore sve živo, kanalizacija po planu stiže u centar Starčeva, uklanjaju se sve divlje deponije, a po dvanaesti put  Starčevci će imati tu čast da u naredne tri nedelje budu domaćini tradicionalne manifestacije, nadaleko poznate kao “Dani druženja“!

Jordan Filipović

Velike vrućine

Došlo nam je vreme velikih vrućina. Još na početku ove godine svi metereolozi su najavljivali sušnu godinu i velike vrućine. Neki kažu da ovakvih vrućina nije bilo u poslednjih šestdeset godina, a ja mislim da ih je u međuvremenu bilo, samo smo manje o tome znali.

Ko je u selu imao radio ili televizor, ili je pak čitao novine, možda je o tome više znao. Ljudi su se, bar radi poljoprivrednih radova, više bojali kiše ili nekakvog nevremena nego vrućine.

Po mom mišljenju, umeli su da se od vrućine i zaštite na drugi način nego što je to u današnje vreme. Sada su u modi klima-uređaji, frižideri s hladnim napicima, ventilatori i  tome slično.

Kako je to bilo ranije?

Nekada su se ulice čistile sve od zida do jarka, a da se ne diže prašina prvo se sve dobro polilo, što je doprinosilo osećaju svežine i to naročito u hladovini dudova i na “zimskoj“ strani ulice, pa kad je sunce najače upržilo, u takvoj hladovini se dalo i uživati.

Stare kuće, naročito one koje su građene još za vreme Marije Terezije, ili one od naboja, dobro su štitile od velikih vrućina, a naročito kad su se otvorili prozori, a zatvorili šaloni i u sobama bio polumrak. Na sred sobe raširiš bundaš i uživaš u hladovini.

Kako je to bilo i doba vršidbe, u svakom dvorištu, prema nekim pravilima, bilo je i veliko bure napunjeno s vodom radi zaštite od mogućeg požara jer nije svaka kuća imala u svom dvorištu bunar. Ta voda je bila i prva pomoć u takvim situacijama, a nama deci, za velikih vrućina, bila mesto gde bi smo se rado rashladili.

Za velikih vrućina osveženje se moglo naći i na Nadeli.

Poznata kupališta su bila: “Beli breg“, “Mala ćuprija“ i “Valjara“. Iako voda u Nadeli ni tada nije bila najčistija, bez obizira na to što smo ponekad zaradili i svrab po koži, rado smo se zabavljali i rashlađivali i u takvoj vodi. Stariji i ozbiljniji odlazili su na Dunav, na strčevačku plažu “Milje“, a naročito u doba kad su žene, nakon velikih poljskih radova, trebale da operu puno veša pa im je to bilo spajanje lepog s korisnim.

Nije se samo rashlađivalo vodom i sedenjem u hladovini.

Trebalo je jesti i piti nešto što je hladno ili rahlađeno. Kako nije bilo frižidera, a leda je bilo samo kod Bogdanića u ledenici, sladoled kod baba Kate je bio od pomoći, ili limunada od pravog limuna.

U doba velikih vrućina taman su nekako stigle za berbu dinje i lubenice. Najbolje za pojesti su bile one rashlađene u bunaru, pa kad bi takvu lubenicu rezao, samo bi pod nožem pucketala. U bunaru iznad vode žene su čuvale i “kiselinu“ tj. kiselo mleko, sir i mileram. Tako rashlađeni ublažavali su vrućinu, a i žeđ.

Za vreme velikih vrućina nije se puno ni kuvalo, a i kad se kuvalo bila su to kiselkasta jela, što je isto doprinosilo osećaju svežine. Ako je i bilo neko, da tako kažemo “teže“ jelo, uz to bi se obično služili brzo ukiseljeni krastavci na suncu, ili pak salata od krastavaca s mileramom, domaći paradajz.

Nadam se da ćete ove velike vrućine, uz modernu tehniku lakše preživeti, a da ćete se za “Dane druženja“ dobro najesti i napiti i dobro rashladiti.

Vinko Rukavina

 Vrh strane