Internet izdanje broj 152 od 30. novembra 2006.

Komentari

Nominacije

“Veliki brat“ ne prestaje da (ne)prijatno iznenađuje kako ukućane, tako i gledaoce. VB se baš trudi da nas u kompletu iznervira, i to mu polazi za rukom. Taman smo svi odahnuli nakon izlaska Marka i Maje, kad ono - ne lezi vraže, eto ih ponovo u kući. U začaranom krugu neko gubi živce, neko volju za daljim učestvovanjem u igri koja ne poznaje pravila, a neko i novac, glasajući, izgleda, za džabe.

U kući zvanoj “Srbija“ slična dešavanja. U “kuću“ se vratio Vojislav Šešelj. Doduše ne direktno, ali je prisutan, a njegov nepokoreni “duh otpora haškoj tiraniji“ vreba u izbornoj kampanji. Vraćaju se još neki - eno i Dragana Markovića Palme, na izbornoj listi Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice. Vraća se i Vučela, izgleda, samo još fale Uroš Šuvaković i Živorad igić, pa da pomislimo da se i ON vratio. Vraćaju se i Batić, Čanak. Vesna Pešić,  a sve u paketu sa Čedom... Svi likovi koji su godinama nervirali građane Srbije, smešiće se ponovo sa izbornih plakata. Treba biti pametan, pa dobro odmeriti pre nego što 21. januara “nominujete“ nekoga za ulazak u parlament...

U “kući Starčevo“ takođe ima nominacija. Bira se direktor škole. “Nominovani“ su dosadašnja direktorka Mirela Abramović Đorđievski i Snežana Antonijević, direktorka Škole u Omoljici, inače Starčevka. “Izbacivanje“ (ubacivanje?) planira se za početak decembra, a SN će rado obavestiti čitaoce o konačnom ishodu.

Ishod festivala tamburaša je poznat - muzičari iz Osijeka osvojili su prvo mesto. Starčevački festival se ozbiljno nominuje u sam vrh muzičkih dešavanja u Vojvodini. Svake godine sve kvalitetniji, on poprima obrise veoma ozbiljnog i značajnog muzičkog dešavanja, a internacionalni karakter govori u prilog tome. Ove godine su se na platou Doma kulture mogli videti automobili sa oznakama iz više okolnih zemalja - Hrvatske, Rumunije, Mađarske ... Koliko je realno bilo zamisliti takvu scenu samo pre nekoliko godina ...

Ruše se sve prepreke za dovođenje Starčeva u stanje komunalne uređenosti prvog stepena. Eto, započinje i izgradnja kanalizacione mreže, a sve ulice u narednoj godini dobiće asfalt. One “manje“ komunalne intervencije su deo svakodnevice. To je visok standar koji je uspostavila mesna vlast, koja se “nominuje“ za novi mandat.

Mesna vlast je za svoje i potrebe građana, udruženja i klubova kokji postoje u selu, rekonstruisala Svečanu salu. Ali, to nije “smetalo“ radikalima koji su svoj skup organizovali u galeriji “Boem“, međ akvarele i grafike, a ni lokalnim članovima Društva Pčinjana, koji su svoje goste odveli u Vatrogasni dom (?) umesto u reprezentativnu salu.

Petar Andrejić

Smrt pred vratima

Pitam se ovih dana - da li je moguće da ljudi iz našeg okruženja ne shvataju gde žive i šta im se upravo događa. Da li, ipak, znaju, ali im je potpuno svejedno! Ravnodušni su? Ravno im je “odavde do Srema“? Nemaju vremena da znaju?! Imaju obaveza (Ha-ha)?! Ili su, možda, apatični, bezvoljni, depresivni..., što bi još i bilo logično posle godina svekolikog haosa?

Ništa od toga nije istina! Odgovor je više nego jednostavan! Biću surov, ali naši ljudi ne žele da znaju! Ili, još gore i sebičnije, ako znaju, ne “dotiče“ ih i “to će neko umesto njih“!

Čak i kada “dara prevršila svaku meru“ i to po ko-zna-koji put! I kada su parametri smrti bili udvadestostručeni, i kada su se pojedini i bukvalno gušili na ulicama, i kada su deca preplavila dispanzere zbog respiratornih problema, i kada sve statistike govore da rak “hara“ po našem Pančevu! Oni ne mogu - imaju “obaveza“!

Takva smo mi to “mizerija“! Pa, i goluždravi pilići iz gnezda bi zamahnuli nejakim krilcima i branili se kad ih nešto napadne! Ali nije to samo kukavičluk, mada i njega ima, već nešto što bih najradije nazvao “najtamnija strana našeg srpsko-balkanskog mentaliteta“. To “hvatanje obale“, ili “nisam budala da baš ja dreždim“, ili “koliko sam tu ja dobar“ i sve ostale odvratnosti dotle su nas i dovele! I, tako sa sitnodušnošću može do u nedogled, makar se ceo svet oko nas obrušavao i sve dok ne zakuca “nešto“ na vrata! E, onda je i “kuku“ i “lele“, i “stani“ i “pani“, i “što baš ja?“. A, ovih dana, za vašu cenjenu informaciju, na vratima je niko drugi do “onaj sa kapuljačom i kosom“!

A gde su sada oni koji se bune za sve i svašta, ma i vrabac da im se pokaki u dvorištu ima da se “ćeraju do Stambola“! Odma' na sud! Oči kopaju i kad npr. neko nagazi (bespravno) zasejani krompir ispred kuće, ili, ne daj bože, ugrozi ih time što im očisti kišni kanal, koji su, opet, oni zaprljali! Jer, oni, frajeri, ne daju na sebe! Možeš misliti! Pa, kad ste toliki likovi i ne da te na 'se, zašto se ne sada ne pokažete! LJudi, truju i ubijaju vas!

Međutim, bude, šta bude! Malo se čuju sirene, malo se šećka, malo mitinguje! Skupi se poneki frik, poneki utopista, ponešto se i blokira tu i tamo! Ali, avaj, opet dođu ovi sa “obavezama“ i na sve načine gledaju kako da probiju i to malo jada od blokada! Kao, sad su oni “snalažljivi“ i “niko ih ne može zaustaviti“! Još bi i da biju, ako ima šta da se suprotstavi! Jer, šta - oni imaju prečih “obaveza“, naravno!

I tako taljiga se ova naša jadna priča, kraj se i ne nazire. Ako se, pak, i nazre, onda će biti jako, jako tužan! Al' tada će biti dockan! Biće - što nam nisi rek'o? E, evo - “rekno“ sam vam, a vi idite svojim putem, a ja ću svojim (dok je meni moga milog pasoša)! Pa, niste mi vi, baš toliko, jedini, ima još što-šta na ovom svetu...

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je i dalje neuobičajeno toplo, počinje izgradnja kanalizacije, tamburaški festival zasenio sve manifestacije u južnom Banatu, oba “Borca“ dobro grabe (i odbojkaški i fudbalski), onaj drugi održao (osamdeseto)godišnju skupštinu, kao i udruženje invalida rada, okupili su se i oni kojima su Pčinja i Vranje na srcu, a jedna “šaka jada“ iz Starčeva se, ipak, sabrala i krenula da blokira! Između ostalog, i zbog vas!

Jordan Filipović

Ovce i pastiri

Na pisanje o ovcama potaknuo me je prilog na televiziji o protestima španskih pastira koji su svoja svoja stada ovaca jednom godišnje doteraju u Madrid protestvujući na taj način protiv sve veće izgradnje raznih infrastrukturnih objekata na račun pašnjaka.

Da Starčevo ima još koje stado ovaca možda bi i ono pomoglo u trenutnim protestima koji se vode protiv zagađivača u takozvanoj južnoj zoni.

No, vratimo se mi samim ovcama i njihovim pastirima.

Potičem iz familije Rukavina (Rukavinski iz Opova) koja je bila jedna od poslednjih “familija zadruga“.

Kako je bio i običaj, zadruge su imale sve, pa tako su držale i stado ovaca. Moj deda Fićo koji se, kako se kaže, priženio u Bogutovu kuću i došao da živi u Starčevo, nije doneo tradiciju uzgoja i držanja ovaca jer se on u zadruzi više bavio svinjama i drugim poljoprivrednim poslovima, a strast su mu bili volovi i konji.

U Starčevu je inače bilo familija koje su tradicionalno držale stada ovaca, a to se zna i po anegdoto koja se pričala.

Deda Pillmann koji je imao kuću do rita (tamo gde su sad Gorunovićevi) znao je često da stoji na bregu ispred kuće pa je vikao na pastire: “Ta teraj te ovce u Nadel, ta da ne piju iz te bare“.

Ono što sam ja zapamtio bar u Gornjem kraju, ovce su držali Perakovi, Zorićevi i Turkaljevi. Perakovi su imali čak i magarca.

Od toga najviše mi je u sećanju ostao deda-Pero Turkalj.

On je svoje ovce najčešće napasao odmah ispod brega u ritu, sve tamo od Bakarićevih pa do sadašnje deponije, a znali su neki i da ga zovu da, kad je žito u jesen jako naraslo, da ovce popasu, kako bi se bolje bokorilo.

Osim što su ovce bile za vunu, meso i jagnjetinu, najvažnije je bilo mleko od kojeg se dobijao sir. Sir je bio proizvod koji je donosio dobit, tako reći odmah.

Već spominjani deda Pero sir od svojih ovaca nosio je dva puta nedeljno u Očnu bolnicu Pančevo jer je imao tako ugovoreno. Bilo je očigledno da je sir bio kvalitetan a da je baba Tina sve držala čisto i uredno, kad je baš njega bolnica odabrala za dobavljača.

LJudi su ga često pitali kako to da baš on nosi sir u bolnicu, a on je mudro odgovarao: - “Moje ovce pasu samo kamilicu, a kamilica je zdrava pa je i sir zdrav“. To je odgovarao s laganim smeškom na licu, polako kao što je i hodao jer ovce ne trpe neku brzinu.

Dok je hodao ispred ovaca ili iza njih, u zavisnosti o dobu godine, na sebi je imao ili kišnu kabanicu ili bundaš uz neizostavni pastirski štap. Tu je bio i garov, pravi ovčarski pas.

Šta mi je još od ovaca ostalo u sećanju... Nešto što se danas kao zdrava namirnica jako propagira - a to je surutka.

Moja majka Liza (baka) kad je htela da pravi palačinke, znala je da mi da kanticu i poslala me kod baba Tine da mi natoči surutke. To su bile palačinke, a niko nije mislio da su posebno zdrave. Surutku je koristila i za kuvanje boranije, pa je i to bilo jako ukusno.

Eto tako je to nekad bilo...

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster