Internet izdanje broj 148 od 31.jula 2006.
|
Internet izdanje broj 148 od 31.jula 2006. |
|
|
|
|
Kultura
Izložba grafika u ”Boemu”
U četvrtak 22. juna u galeriji “Boem“ je otvarena izložba grafika. Vladimira Vlajića. Ovaj umetnik je rođen 1964. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1990. godine na odseku grfike u klasi profesora Boška Karanovića, kao i kod profesora Slobodana Pejovića. Postdiplomske magistarske studije završio 1994. godine. Živi i radi u Beogradu gde predaje na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti. U već poznatoj, prijatnoj atmosferi galerije “Boem“, druženje je nastavljeno sa posetiocima izložbe, uz koktel i prijatne zvuke tamburaškog sastava “Panuka“. G. M.
Zapisi (5): Zanati koji sve više nestaju
Skoro da ih više i nema, a nema ni ljudi koji su se bavili njima. Do pre pedesetak godina, pa i manje, život sela se nije mogao zamisliti bez konja i ponegde rogate marve, koje su danas zamenile savremene mašine, ljudska radna snaga koja je stvarala oruđa za proizvodnju. U Starčevu je bilo nekoliko zanatlija koji su bili pravi majstori u svom poslu praveći plugove, špartače i zatrgače, dugačka kola, tarnice, taljige, karuce pa i fijakere, koji su doduše služili za vožnju kada dođu gosti iz okolnih sela za Svetog Panteleju. U ulici Ive Lole Ribara bio je poznat kovač Nikola Grgić, a nekoliko ćoškova niže kovao je Iva Bujanović. Od kolara, u donjem kraju sela, radili su Iva rajković i Iva Gasenberger. Ovaj prvi, radio je sve što je bilo potrebno uraditi od drveta: lotre, lovče, kompletne točkove, šaraglje, jatuke i tako redom, u nedogled... A radio je u niskoj radionici (verštetu) sa zamljanim podom i očatlovanim zidovima, na kojima su pedantno poređani raznovrsni šabloni bez kojih se nije moglo brzo raditi, a od alata je imao dve kolarske tezge, razna svrdla, testere, sekire i bradve, hoble, maklice... Ali, bogami, bio je pravi umetnik - nije bilo caka koje on nije poznavao. I radio je pošteno, zato je bio cenjen ne samo u Starčevu, već i u čitavoj opštini, pa sve do Zrenjanina. Svaki posao za njega je bio najvažniji, i ceo bi mu se predavao. Najomiljeniji rad mu je bio pravljenje fijakera. - “Tu treba pokazati znanje“, govorio je komšijama dok su ga posmatrali i divili mu se. Kada bi kolarski deo bio gotov, njegova rukotvorina bi se prebacivala kod Bujanovića i njegovog pomoćnika Mirka Hržine, koji su okivali točkove i sve ostale delove na primljenom sredstvu. U toj kovačnici bilo je toplo i zimi, a leti i da ne pričamo. Ali, posao je posao, i morao se završiti uvek na vreme. Tu su se radili razni klinovi, kovala rala i crtala za plugove, te motike i špartače. Od svih tih teških radnji, čini mi se da je najteže bilo nameštanje šina na točkove, jer je vatra, pomoću nožnog meha, morala neprestano da gori, a čekići su udarali usijanu masu koja je sipala varnice na sve strane po kovačima i njihovim kožnim zaštitnim keceljama. I tako svakog dana, od jutra do mraka... Još jedan posao, dosta mučan, moral isu da rade: potkivanje konja. Jer, raznihk onja je bilo, i mirnih, i izmučenih, a i onih koji su služili samo za priplod, pa su, onako odmorni i snažni, bili neukrotivi. E, tako je to bilo nekada kada je bilo konja. A danas ih skoro više i nema, pa nema ni kovača, ni kolara, ni sarača... Vreme se okreće kao točak i za sobom ostavlja samo neizbrisive tragove. Milivoje Petrović
PROGRAM DANA DRUŽENJA 2006.
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
