Internet izdanje broj 148 od 31. jula 2006.

Redakcija

Komentari

ŠTA TO NE VALJA U NAŠOJ ŠKOLI?

          Zaista je poražavajući podatak da su učenici starčevačke Osnovne škole ostvarili ovako nezavidan “uspeh“, svrstavši se među najgore nakon polaganja prijemnih ispita za upis u srednju školu. Naši osnovci su, u stvari, zauzeli poslednje mesto od 19 osnovnih škola u pančevačkoj opštini. Sudeći prema “spoljnim pokazateljima“, odavno nešto ne štima u školi “Vuk Stefanović Karadžić“, a kako je “iznutra“, ostaje da nagađamo jer je škola, izgleda, prilično zatvorena za komunikaciju sa sredinom u kojoj radi. Kada kažem “škola“, više mislim na rukovodeći kadar koji, teturajući se u sopstvenom autizmu, beleži sve lošije rezultate. Po definiciji, svaki menadžment je odgovoran za dobre ili loše rezultate, pa tako glavnog krivca za “ispitnu bruku“ treba tražiti upravo u rukovodstvu škole.

          Građanima je odavno “prekipelo“; pritužbe na rad direktorke Mirele Abramović-Đorđievski su česte, ali je malo snage da se u javnost istupi, nego se sve završava anonimnim pokušajem da neko drugi učini nešto kako bi se stalo na put daljem srozavanju ugleda starčevačke škole. Neki idu dotle da razmišljaju da svoju decu upišu u neku drugu školu (!?), ali se niko ne odlučuje da postavi pitanje tamo gde treba. A najpre, o tome bi trebalo da razgovara Savet roditelja. Ovo telo treba da dobro izanalizira šta se to dešava u starčevačkoj Osnovnoj školi, zašto su rezultati tako loši a deca slabo “opskrbljena“ znanjem, a potom i Školski odbor (ukoliko nije “zauzet“ lobiranjem za novog/starog direktora). To što će različiti politički i ini forumi zauzeti svoj stav, malo šta znači...

          Dakle, roditelji, stvar je u vašim rukama. Ukoliko ne želite da sopstvenoj deci zagorčate budućnost, izvucite pouku iz tabele na prethodnoj strani i dobro pogledajte to poslednje 19. mesto na listi najboljih.

Petar Andrejić

BUENOS DIAS SERBIA!

Posle fijaska naše (i njihove!) dične reprezentacije i poslednjeg mesta na mundijalu u Nemačkoj, došlo se do zaključka da prvi selektor nezavisne Srbije može biti samo stranac i to - ni manje, ni više nego - Španac!

Senjor Klementea pamtimo kao ljutog rivala iz sredine devedesetih, a bilans nije bio nimalo povoljan po nas! Sada, međutim, on dolazi kao veliki spasilac! Ja lično nemam ništa protiv, ali znam “neke“ koji će tu odmah videti neku zaveru ili podvalu. Za njih će to biti samo još jedan strani plaćenik (koga ovoga puta mi sami plaćamo!) zemlje - članice NATO pakta, koji nas je bombardovao 1999 godine.

Zlobniji posmatrači ovdašnjih prilika će odmah napraviti paralelu sa npr. situacijom oko pregovora “bratskih“ republika i kasnijim formiranjem SCG, koju su pomenuti nazivali “Solanija“. Naravno zbog još jednog Španca, koji je odavde vadio kestenje iz vatre, a samo koju godinu unazad slao smrtonosne tovare iz vazduha!

Tačno je da je bombardovanje bilo necivilizovan čin odmazde prema, istina, jednoj lošoj politici, ali, opet, ne možemo živeti vekovima u zlopamćenju i mržnji! Uzmite recimo Francuze i Nemce - koliko je samo krvi proliveno, pa danas sarađuju kao najbliže komšije.

Ali, stvari se, ipak, pomeraju na bolje (u inat zlobnicima!), setimo se istorijskog uspeha “Partizana“ - plasmana u Ligu šampiona, pod vođstvom još jednog “natovca“ Lotara Mateusa. Čovek je pobrao sve simpatije javnog mnjenja (pa i jedne “šećerne“ Marijane!) i nikom skoro da nije smetalo što je Nemac.

Ima još mnogo primera, koji govore u prilog tome da najbolje rezultate postižemo kada nas vode stranci i to uglavnom oni s kojima smo se sukobljavali kroz istoriju. Najsvetliji primer je, naravno, najveći “otac svih nesvrstanih naroda i narodnosti“, za čije vladavine se ovde najlepše živelo, što ne mogu poreći ni najekstremniji nacionalisti.

Obrni-okreni, izgleda da nismo baš sposobni da se samoorganizujemo. Da li su pitanju “rogovi u vreći“, ili prevelika međusobna sujeta, ili ko zna šta treće, ali izgleda da dobro prolazimo samo uz tutorstvo sa strane! Još kad bi se pojavili neki vanzemaljci... Gde bi nam bio kraj!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je leto žestoko upeklo, kao i asfalt u šest novoasfaltiranih ulica u selu (plus put ka Omoljici, sa sve mostom!), formirano je novo rukovodstvo OK “Borac“ s Lalom Tucakovim na čelu, radovi oko kapele i sale za venčavanje se privode kraju, očekuje nas devetnaest vrelih novih “Dana druženja“, a posle dužeg vremena ponovo će proraditi prodavnica u centru, poznatija pod nazivom “Tomeks“! Da vidimo i to čudo!

Jordan Filipović

Slavski dani

Prošlo je još jedno svetsko fudbalsko prvenstvo, popularno nazvano Mundijal, valjda zbog latinoamerikanaca koji ipak, iako nisu prvaci, igraju najbolji fudbal.

Svaka reprezentacija trpi nekakve posledice nakon ovog prvenstva, ali Starčevci ne smeju da vode brigu o tome.

Pred njima je novi, da tako kažemo, izazov. Treba se pripremiti za nove “Dane driuženja“ ili Slavske dane, tj. Ognjenu Mariju i Sv. Pantelejmona. Ponovno sam sebi postavljam pitanje slavljenja Ognjene Marije, jer Sv. Pantelejmon kao i Sv. Mauricije su zaštitnici crkvi tj. patroni Crkvenih opština, a Ognjena Marija se smatra zaštitnicom čitavog sela.

U doba komunizma niko u Starčevu baš nije spominjao Ognjenu Mariju kao zaštitnicu sela, a ni kao službenu seosku slavu. Ipak je Ognjena Marija crkvena svetica i nije joj bilo pristupa među komunističku upravu sela.

Kako bi zadovoljili potrebu za slavljem tj. rečeno narodnim jezikom “vuk sit i koze na broju“, to se nazvalo “socijalistička slava“ i sve je bilo na svom mestu.

Uporište za to vlasti su našle kao znak sećanja na pogubljene simpatizere Komunističke partije u doba Drugog svetskog rata, a spomen ploča na njih bila je istaknuta na pročelju Mesnog odbora s datumom 30. jul.

Povratkom demokratije vratio se i stari naziv Slave, ali meni i dalje ostaje pitanje kako su Starčevci odabrali Ognjenu Mariju za zaštitnicu.

Da se vratimo samom slavlju. Sa obzirom da je žetva završila, ljudi su imali i razloga za slavlje, a kako je to bilo, malo ću vas podsetiti.

Preko dana obično su se održavali neki od sportskih susreta, neizbežno fubal, a takođe i konjičke trke.

Prodavači raznih ukrasnih predmeta došli su na svoje. Štandove su postavili uzduž ulice ispred Doma kulture i ispred Mesne kancelarije i mamili šetače svojom robom. Pored štandova s bižuterijom bilo je još prodavaca sladoleda, bezalkoholnog pića i raznih slatkiša, a vrteo se tu i koji rulet ili je bila postavljena neka igra na sreću kao bacanje karika na boce i sl.

Neizbežan je bio i ringišpil za velike i male kojeg je držao poznati Mija sa svojom Micom, a koji se na kraju i stalno stacionirao u Starčevu. Dok je Mija radio oko ringišpila, Mica je prodavala lutriju, plave koverte u kojima je bila različita bižuterija, a ujedno je i držala streljanu na kojoj se gađalo iz vazdušne puške ili u metu ili u držač o koji je bila obešena neka igračka ili zataknuta ruža napravljena od krep papira. Mladići, kako bi pokazali svoje umeće, najčešće gađali u ruže, pa kad bi je pogodili, tu osvojenu ružu poklanjali bi curama, a razlog je samo njima bio znan. Nakon nekoliko krugova korzoa (šetnje) mladi su obično završili na igranci u maloj sali doma kulture. Devojke obavezno u pratnji svojih mama, koje su budno pratile da se ne bi koja devojka izgubila negde s nekim mladićem.

Za starije je obično bila organizovano veče “radio pevača“ tj. zabavno muzičko veče u Domu kulture, gde su gostovala tada poznata imena estrade. Nakon programa, većina bi završila ili u kafani “Opatija“ ili nekom od šatora gde je obično treštala narodna muzika.

I tako se slavilo dva dana.

Nakon slavlja svako je pokupio svoje, ljudi su se vratili uobičajenom poslu i čekali novu slavu koja se približavala.

Nadam se da će Vam i ovogodišnje slave biti vesele uz bogatiji program.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster