Internet izdanje broj 147 od 15. juna 2006.

 

Redakcija

 

 

 

 

 

Komentari

 

 

Vlast i odgovornost

 

Vlast je tu radi boljitka građana, a rezultat rada jedne vlasti ogleda se u onome šta je ona učinila za građane koji su je birali. To je neka vrsta definicije odnosa građana i vlasti koju svaki političar mora da zna u pola noći i koje, naravno, treba da se pridržava. Nažalost, kod nas još uvek nema tako jasno opredeljenog odnosa između građana i vlasti, pa se vrlo često dešava da oni koje narod izabere na neki položaj, odmetnu se, brinući više o sopstvenim nego o narodnim interesima.

Da li je interes građana Crne Gore samostalna država i raskid odnosa sa Srbijom, pokazaće vreme. Jedan sam od onih koji je u poslednjem trenutku prelomio - racio mi govori da je ostanak zajednice bolje rešenje za obe strane. Sa ove strane, mogu reći da ovakvim ishodom Srbija ništa nije dobila, a izgubila je mnogo. Velike su investicije naše države u Crnu Goru. Ne treba podsećati da veliki broj srpskih preduzeća ima odmarališta na crnogorskoj obali, da je pruga Beograd - Bar, kao uostalom i barska luka, velika srpska investicija, a da ne govorimo o privatnoj imovini naših državljana... Eto, i magistrala koju planira Ministrastvo za kapitalne investicije treba da počne da se gradi, ali po svemu sudeći, biće to put ni za gde...

A putevi se grade. Eto, i kod nas, iako je u pitanju asfaltiranje ulica, velika je to stvar za jednu malu sredinu poput naše. Što reče jedan naš sugrađanin, u prilogu TV Pančevo sa gradilišta u Sremskoj ulici, dobijanje asfalta u njegovoj ulici ga je emotivno dotaklo da je imao osećaj kao da se ponovo rodio! LJudi su željni osećaja da se nešto radi, da se živi normalno, da se ide napred. Takav pozitivan osećaj treba brižljivo prihvatiti kao dodatni impuls vlasti da čini što više može u prilog građana zbog kojih je, uostalom, i tu.

Pozitivan osećaj da se ide napred uvek nekako zakoče radikali. Poslednji neprimereni istup njihovih lidera za govornicom Narodne skupštine, kada je ministarka Dulić-Marković ustašoidno okarakterisana, još jedan je u nizu gestova koji nas vraćaju u vremena koja, verujem, svi žele da zaborave. Normalno je da u svakoj zemlji ima ekstremnih političara i politika, ali nije normalno da ih ima toliko. Glas protiv takvih, vapaj je za normalnim životom.

Normalan život ovih dana demonstrira se u Nemačkoj. LJudi sa svih kontinenata, sa sve četiri strane sveta, radost i ushićenje, pa makar i zbog fudbala, neka budu motiv i nama da se uključimo u taj normalan svet, izađemo iz samoizolacije uma u koji nas je gurnula jedna nesretna politička garnutira.

 

Petar Andrejić

 

I TO JE MUNDIJAL!

 

Dok smo, mimo naše volje, na radost nekih, najzad postali nezavisni, sa raznih govornica se ponovo (zar je ikada i prestajao!) može čuti govor mržnje, dotle se ceo normalan, opušten svet, pogotovo onaj muški deo, kao u transu prepušta, definitivno najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Počeo, dakle, posle mukotrpnog čekanja od četiri godine, još jedan Mundijal. Ovoga puta domaćin je Nemačka i niko ne sumnja da će sve proteći na najvišem mogućem nivou. Šta više, poslovično pedantni Nemci, će se dodatno potruditi da se dođe do jednog izuzetnog zaključka: da ova manifestacija učini ono što teško kome može poći za rukom - da ujedini, bar na čas, ceo svet, uprkos svim svojim različitostima, nesrazmerama, antagonizmima...

Već na prvim mečevima to se, itekako, dalo osetiti! LJudi sa svih strana sveta, svih boja kože, rasa, deluju potpuno jedinstveno kada je u pitanju izraz lica koji nose. Na stranu takmičenje, rezultati, navijanje, pobede i porazi, radost i tuga... Sve je to na neki način sekundarno, u poređenju sa kosmopolitizmom koji ovakav događaj nesumnjivo nosi.

U svetlu veličine ovog Mundijala, pratićemo i nastupe naše selekcije (pardon, naših selekcija - iako samo golman pripada bivšoj bratskoj republici!). Da se primetiti da srpskocrnogorski tim odlikuje kolektivizam, retko viđen na ovim prostorima. Da nema velikih zvezda, nema individualizma, sve je podređeno zajedničkom cilju, što je za svaku pohvalu.

Ipak, mi ne bi bili mi, kada ne bi izronio bar jedan skandal! Bolji poznavaoci shvatiće odmah de se radi o šokantnom pozivu selektora Ilije Petkovića svom sinu Dušanu. Odmah je krenula lavina komentara, mahom su to bile žestoke kritike, ali bilo je čak i reči podrške. Sve u svemu, javno mnjenje je to spremno dočekalo, jer, bože moj, od toga naše društvo "živi"!

Međutim, kada to verovatno niko nije očikivao odigrao se nesvakidašnji obrt! Ne pamti se kada je neku žitelj ove zemlje u ovim teškim i nemoralnim vremenima, odbio da iskoristi priliku, koju mu nudi makar i najprovidnija protekcija. Naime, Dušan, iako svestan da se za šansu na odlazak na ovakav događaj živi, iako ne bio ni prvi, ni poslednji koji je na ovakav način došao do neke blagodeti, odlučio je nešto sasvim, sasvim drugačije. Odlučio je da pokaže svoju veličinu i odbije svoga oca (a time mu i skine balast!), učešće na Svetskom prvenstvu, i tako ne bude kamen spoticanja teško uspostavljenom kolektivnom duhu. Jednom rečju - pokazao kako se čuva obraz u trenucima iskušenja i dao primer i lekciju svima nama i i našem moralno potpuno oblaćenom društvu.          

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što ponovo vode navaljuju (kada će prestati da pada kiša?), asfaltiranje ulica je u punom jeku (Sremska, Banatska, 4. oktobra, Vuka Karadžića, Mihajla Pupina, Somborska...), počinje se i sa izgradnjom kapele (položen kamen-temeljac!), u Kreativnom kulturnom klubu gostovao jedan od naših napoznatijih trenera Vlade Đurović, posle Mundijala, koji se pomno prati, priprema se naš “adut“ kada su svetske manifestacije u pitanju - novosadski EXIT, a na predavanju o našem velikom geniju Milutinu Milankoviću, dat je predlog da jedna starčevačka ulica ponese njegovo ime! Zašto da ne, zaslužio je!

Jordan Filipović

 

 

Fudbal i oko njega

 

Najvažnija sporedna stvar na svetu, fudbal i sve oko njega, ovaj put nije zaobišla ni moja razmišljanja. Jednostavno je čovek bombardovan svakodnevnim reklamama, nagradama rekvizitima i svim što najavljuje predstojeće svetsko fudbalsko prvenstvo.

Iako nisam neki pobornik fudbala i znam da baš nisam pozvan da pišem o fudbalu, nisam se mogao odupreti svemu tome.

Kao i obično, svaki broj “Starčevačkih novina“ donosi novosti iz sporta, a najvažnije su one koje se odnose na fudbal i starčevački fudbalski klub “Borac“.

No, našlo se tu i specijalnih napisa “Paja Bekić - fudbalska legenda“ i “Zapisi o starčevačkom fudbalu“. Ne bih hteo da analiziram šta je tamo bilo napisano, ali se može isčitati da je tradicija igranja fudbala u Starčevu duga i jaka. Takođe je vidljivo da se fudbal igrao sa srcem i nekim posebnim entuzijazmom.

U člancima se spominju naši, stačevački obični ljudi koji su i pored svih svojih obaveza imali volje i snage da nedeljom popodne zaigraju na travnatoj površini, sebi “za dušu“, a ostalim gledaocima za zabavu.

Sećam se da nije bilo ni nekog stalnog igrališta.Tamo gde je rit bio najravniji i gde je bila najbolja ledina, igrao se fudbal sve dok se nije dobio od “Zadruge“ današnji prostor. Fudbalski teren je sada bio tu, ali se za propratne sadržaje još dugo cekalo. Nije bilo službenih prostorija niti svlačionica, a prostorija za spremanje opreme jedno vreme je bila u staroj Pichlerovoj kući u sobi do frizerskog salona - brijačnice koju je držao Stevo Terzić - Siksi.

Iako nisam često odlazio na utakmice dobro mi je ostalo u sećanju da su sami fudbaleri i prijatelji kluba rekvizite nosili i odnosili s terena do već spominjane brijačnice. Fudbaleri znojni, koji put i mokri i blatnjavi, nisu imali gde da se istuširaju, nego su nakon utakmice morali do svojih kuća kao bi se oprali i uredili za nedeljni izlazak na igranku.

U to vreme nije se posebno razmišljalo ni o trenerima, treninzima, doktorima i fizioterapeutima na terenu, o povredama i slično. Važna je bila dobra igra i pobeda protivnika na terenu.

Želja za napretkom i poboljšanjem uslova oseća se i u fudbalskom klubu. Izgrađene su službene prostoriie, svlačionice, oružarnica, trener je tu. Ostalo je da se izgrade tribine da bi i gledaoci došli na svoje. Nadam se da fudbalera nikad neće nedostajati.

Jedino što mi se čini da je nestalo jesu brijačnice.

Ne znam, ali čini mi se da su brijačnice uvek na neki način bile povezane sa fudbalom. Bez obzira jesu li ljudi imali potrebe za brijanjem i šišanjem svraćali bi u brijačnicu i uvek bi našli sagovornika za komentarisanje događaja vezanih uz fudbal i fudbalere. No, sada su tu kafići, pa se tradicija može nastaviti.

Pred svima je mesec dana fudbala. Uživajte, komentarišite i razmišljajte o tribinama na vlastitom stadionu.

 

Vinko Rukavina 

Vrh strane

 


 

Glavni i odgovorni urednik Petar Andrejić, izdavač Kreativni kulturni klub

E-mail: [email protected]


© 2006. Webmaster