Internet izdanje broj 146 od 23. maja 2006.

Redakcija

Intervju

MILAN ANTONIJEVIĆ, ČLAN SAVETA I IZVRŠNOG ODBORA SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO BIRAN NA LISTI “ZA NAŠE STARČEVO“ (DS I NESTRANAČKI KANDIDATI)

Nešto ne zavisi samo od nas

Naš sagovornik napominje da dosta toga ne zavisi od Saveta MZ, već i od Skupštine opštine Pančevo, što otežava realizaciju ideja

          Ovo vam je drugi mandat u Savetu MZ Starčevo, da li ima napretka u sadašnjem sazivu u odnosu na prošli?

          - Nije se ništa drastično promenilo. Radilo se i u prošlom radi se i sada, dogovaramo se i dobro funkcionišemo. U ovom mandatu imamo malo više problema oko obezbeđivanja sredstava, jer samodoprinosa više nema, pa je trebalo izdejstvovati veća sredstva iz opštinske kase. U Savetu su uglavnom isti ljudi kao i u prošlom sazivu, ekipa je već uhodana tako da velikih promena tu nema. Svakako da smo sada svi mnogo iskusniji, ali ima mnogo stvari koje ne zavise toliko od nas i našeg iskustva. Postoje određene procedure u dobijanju određene papirologije, i to sva dugo traje, džabe iskustvo, džabe angažovanost.

          Da li biste nešto promenili u radu Saveta?

          - U Savetu svi rade volonterski, ne može se tu očekivati previše. Ne mogu ljudi da potroše puno vremena na taj posao, iako bi trebalo mnogo da se radi. Neko radi više, neko manje i nikome se ne može zameriti što ne radi više, jer se radi volonterski.

          Mislite li da ste dovoljno angažovani ili biste mogli i više da radite?

          - Nisam od onih najaktivnijih, ima onih koji mnogo više rade i mnogo više vuku. Možda bi trebalo da budem agažovaniji, ali to bi zahtevalo angažovanje u toku prepodneva, a moj posao nije takav da mi dozvoljava slobodno prepodne. Većina stvari vezanih za rad Saveta dešavaju se prepodne.

          Ima li u Savetu partijskih previranja?

          - U celoj državi, na svim nivoima prisutna su partijska previranja, koja se meni uopšte ne dopadaju. Tako da se takva situacija u minimalnoj meri preslikava i na Savet. Ja nisam član nijedne partije, Zelena stranka čiji sam bio član je odavno propala, mene zbog toga niko ne isključuje i lično sam mimo svakih političkih priča.

          Član ste Izvršnog odbora, koja su vaša zaduženja?

          - Zadužen sam za komunalnu problematiku, zaštitu životne sredine, saradnju sa inspekcijskim organima i slično. Što se tiče komunalne problematike, nisam u Upravnom odboru JKP “Starčevac“, tako da nisam mnogo uključen.

Da li ste zaduženi za realizaciju neke od kapitalnih investicija, asfaltiranje, izgradnja kapele ili slično?

          - Ne nisam angažovan ni u čemu što ima direktne veze sa investicijama. Tako mi je mnogo lakše.

          Jeste li zadovoljni urađenim u ovom mandatu?

          - S obzirom na sredstva koja smo imali i na vreme koje je potrebno za nabavku potrebne dokumentacije za radove, zadovoljan sam. Sredstva koja smo imali, potrošena su rezonski. U Starčevu je puno toga urađeno i mislim da ćemo do kraja mandata uspeti još mnogo toga da završimo i započnemo, tako da ćemo ostaviti vidljiv trag. Nadam se da neće ostati nijedna kaldrma u Starčevu do narednih izbora.

          Hoće li Savet uspeti da realizuje usvojen plan radova za ovu godinu?

          - Plan je dobar. Kako smo se dogovorili tako i radimo. Ali što se tiče izgradnje tribina na stadionu, pripremni radovi neće moći da se završe, tako da sumnjam da će tribine biti gotove. Procedura za izmenu dela regulacionog plana traje i više od pola godine, tako da nećemo na vreme dobiti potrebnu papirologiju. Bilo je malo neplaniranih troškova zbog problema sa visokim vodama, ali ne verujem da će to znatno uticati na realizaciju plana. Što se izgradnje kanalizacije tiče, otpočeće radovi i na tome. Postaviće se neke cevi, koje neće služiti ničemu dok se ne reši pitanje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Ta investicija je ogromna, kad-tad mora da se uradi.

Da li je Savet dovoljno otvoren ka građanstvu?

          - Jeste dovoljno je otvoren. Svako može da dođe da prisustvuje sastanku. Svaki zahtev se pročita i ukoliko je moguće ispuni se. Građani mogu da dođu da obrazlože svoje probleme i ukoliko postoje mogućnosti oni će biti rešeni. Ne mogu se sve želje ispuniti, ali Savet se trudi da reši sve realne probleme.

          Planirate li i u buduće da se bavite lokalnom politikom? 

          - Teško, to iziskuje mnogo vremena koje ja baš i nemam. Jedino ako budem prestao da se bavim muzikom, pa nađem vremena koje je potrebno na kvalitetan način iskoristiti. Ima mlađih od mene kojima bi, možda, trebalo prepustiti krojenje lokalne politike. 

          Neka Vaša poruka meštanima Starčeva?

          - Ne znam šta da im poručim. Država nam se ponovo raspada, želim im neka bolja vremena.

Daniela Maksimović

USPEŠNI MALI PRIVREDNICI: ANĐA I TOMISLAV LUKIĆ

 Biznis koji raste

          Tomislav Lukić je rođen 1970. godine i čitav svoj život je proveo u Starčevu. Anđelka  Lukić, nekada Kanački, rođena je 1974. godine i takođe je svoje detinjstvo provela u našem mestu. NJihova priča je zanimljiva po tome što od trenutka kada su zasnovali bračnu zajednicu, zajedničkim snagama pokušavaju da pokrenu porodični posao kako bi sebi ostvarili lagodnu egzistenciju. Četrnaestogodišnja upornost i koračanje po trnovitom putu rezultirali su korak do cilja pred kojim se nalaze.

          Recite nam za početak kako je došlo do ideje da pokrenete neki posao?

          - Sticajem okolnosti Anđelka i ja smo se našli u istom društvu. U početku druženje se pretvorilo u vezu, a sada je to brak koji traje 14 godina. Mislim da smo bili istomišljenici od samog starta, težili smo ka tome da jednog dana budemo organizatori sopstvenog posla. U nekoliko navrata smo mislili da smo uspeli, ali ubrzo se pokazalo pravo lice.

          Svaki početak je težak. Razmišljati o uspehu 1992. godine, kada nam se dešavao jedan u nizu od ratova... Koliko je hrabrosti trebalo za to?

          - Od samog početka uz punu podršku supruge, iako sam tih godina radio bukvalno za džabe u firmi koja više ne postoji, mi smo imali jasan cilj pred sobom. Kroz iste muke su prolazili svi naši sugrađani, ne želim da se prisećam devedesetih godina koje su donele patnju i nemaštinu, ne ponovilo se.

          Desila se  velika odluka, rekao si istorijsko ne! i odlučio da se okreneš privatnom sektoru?

          - Tačno. Uz Anđelkinu saglasnost a posle tragične smrti njenog oca, donosim odluku da prekinem stalni radni odnos u preduzeću koje sigurno ide u propast a pritom plata postaje velika nepoznanica. Anđelka potiče iz porodice koja se godinama bavi zamljoradnjom. S obzirom da sam se i ja kroz svoje odrastanje koliko, toliko bavio tom granom privrede, odlučujemo da nastavimo porodičnu tradiciju. Ubrzo smo se našli upravo u privatnom sektoru gde  lično angažovanje diktira profit.

          Kroz razgovor ste pored zemljoradnje pominjali još neke poslove?

          - Recimo da je zemljoradnja bila i biće siguran posao. Znamo da stvari nisu sjajne u poljoprivredi ali gura se nekako. U dva navrata smo okušali sreću i u mrežnom marketingu, ni tu nam nije išlo ali dosta smo naučili od ljudi koji su uspeli u tom poslu. Spoznali smo upornost i cilj, obišli smo razne seminare po Mađarskoj, Austriji... Videli smo kako to ljudi tamo rade, mislim da Srbija još nije spremna za takav vid poslovanja te smo digli ruke od toga.

          Kako trenutno stoje stvari, najzad ste pokrenuli pravi posao?

          - Konačno smo stigli na korak do cilja. Sada smo vlasnici lokala koji se zove “Diskont Lukić“.  To je u stvari kuća koju su moji roditelji napravili, a u čijem je sklopu bio namenski sagrađen poslovni prostor. Uz dosta muke i veliku radnu pomoć moga oca, najpre smo otvorili podrum pića. Posao je lepo krenuo, upoznavali smo nove ljude u svetu marketinga, nešto iskustva smo skupili od ranije i mislim da nas je nesebična međusobna podrška pa čak i podrška prijatelja podstakala da radimo pametnije, više i kvalitetnije. Ono što se nekad zvalo podrum pića sada se zove diskont, stigli smo do cilja! U najskorije vreme na ovom placu će biti jedno veliko stovarište robe široke potrošnje, upravo su završeni planovi izgradnje hangara za tu namenu, to će biti konačno ostvarenje cilja ka kojem smo Anđelka i ja sve vreme težili.

          Šta je sa slobodnim vremenom i stvarima koje nemaju veze sa poslom?

          - Ima vremena i za slobodne aktivnosti. Anđelka i ja volimo da posećujemo rok koncerte i skupove u organizaciji moto klubova. Nađe se vremena za putovanja pa čak i za jednodnevne piknike sa prijateljima. Po tom pitanju nismo nimalo zastranili i pretvorili se u robote koji samo rade, dobra organizacija je pola posla. Moj hobi je pečenje rakije, čak i on donese neku zaradu ali bitnija je čitava ta ceremonija koja okupi prijatelje i sve se završi jednim lepim druženjem.

          Šta smatrate ključem uspeha?

          - To je svakako cilj i upornost. Zalepite svoj cilj na ogledalo u kupatilu, ujutro kad se umivate videćete svoj cilj. Uradite bilo šta u toku dana što će vas pomeriti samo “mrvicu“ napred, i vi ste već bliže ka ostvarenju. Ovaj recept je direktno vezan za obe stvari. Iza uspešnog čoveka stoji tim. Tim odlučnih ljudi će mnogo pre napraviti posao nego pojedinac još kad za glavnu podršku imate bračnog druga koji je vaš istomišljenik i uvek je tu da vas ispravi i dopuni, to je onda tim koji dobija svaku partiju. Proverite, recept nismo mi izmislili.

Goran Milošević

Portreti: Miroslav Jočić, sportista

 Starčevački olimpijac

          Velika je stvar uspeti u životu, raditi ono što se voli, biti uvažen od društva, ali samo neznatan broj ljudi može ostati upamćen i na globalnom nivou.

          Jedna od takvih osoba je slučajno i naš sugrađanin, čovek koji ispisao najslavnije stranice jednog sporta u našoj državi, kako u onoj staroj, tako i u ovim novijim, a pored veličanstvene riznice medalja, svakako je jedinstven i po tome što je jedini Starčevac koji se može pohvaliti nastupom na najvećoj smotri vrhunskih sportista na svetu - Olimpijskim igrama.

          Bez ikakve sumnje je svima jasno da je reč o džudisti Miroslavu Jočiću, poznatijem kao Mikica.

Miroslav Jočić, rođen je 20. juna 1962. godine, od majke Dušanke i (na žalost, pokojnog) oca Jugoslava, oženjen je već 24 godine Vesnom, s kojom ima dva sina - Miloša i Marka. Po obrazovanju je Viši sportski trener, po zanimanju je privatni preduzetnik - ima samostalnu ugostiteljsku radnju i kombije za vanlinijski prevoz pod istim nazivom - “Rikardo“, a ljubitelj je i automobilizma.

Kako je mali Mikica postao džudista svetskog glasa?

- Rođen sam u Starčevu, i s jednim kratkim izuzetkom, ceo život sam u njemu. Potičem iz patrijarhalne radničke i siromašne porodice,  pa sam još od malih nogu bio svestan svih odgovornosti, koje sa sobom nosi život, tako da sam retko pravio nestašluke. Osim kada sam jednom, na nagovor starijih drugara iz komšiluka, ispustio gume na biciklu komšije Živkovića - kolara i zbog toga bio žestoko prekoren od strane roditelja.

          Od najranijih dana pokazivao sam interesovanje za sport. U prvom redu to su fudbal i košarka, kao i neobavezno rvanje s drugarima, a, među mnogima, izdvojio bih Zorana Aću, Duleta Tadića, Vasu Popovića, Dragana Antelja, Dragišu Matića...

          Krenula je i škola...

          - Učiteljica mi je bila Jagoda Velinov, veoma kreativna i avangardna osoba, koja nas mnogo čemu naučila. Kasnije su na mene odličan utisak ostavili i Nemanja Dragoš, koji je predavao jedan od mojih omiljenih predmeta - biologiju, kao i Miroljub Babić - Uča, zbog velike sklonosti prema fizičkoj kulturi. Moram da spomenem da je sa mnom u odeljenju bilo dosta dece prosvetnih radnika - Biljana Dragojerac, Eleonora Popadić, pa sam morao da se dodatno dokazujem. Međutim, kada bi se prešlo u fiskulturnu salu, tu bi uspostavljao poptpunu dominaciju.

          I počinje i bavljenje sportom!

          - Moj prvi pokušaj da treniram nešto jeste kada sam sa 7-8 godina otišao na stadion pančevačkog “Dinama“, ali to bilo je letnje vreme, kada nema sportskih aktivnosti, pa je taj pokušaj propao.

          Zato je naredni pokušaj, bio pun pogodak. Naime, 1973. godine izvesni Marko Atanasov iz džudo kluba “Dinamo“, osnovao je sekciju pri Osnovnoj školi, pa sam se uz još preko 100 dece i ja obreo u ovom sportu. Zbog loših uslova za trening to nije potrajalo duže od tri meseca, ali sam od strane trenera prepoznat kao veliki potencijal.

          Tada nastaje sukob sa roditeljima, koji nisu mogli da priušte sredstva za moja česta putovanja u Pančevo. Ipak, moja upornost je urodila plodom, i na razne načine - auto-stopom, biciklom - uspavao sam da stignem na treninge u školu “Vasa Živković“ na drugom kraju grada.

          Ubrzo su krenuli i prvi uspesi, kada sam glatko stigao do finala vojvođanskog pionirskog prvenstva, iako sam bio lakši za nekoliko kilograma od najlakše kategorije i mlađi par godina. Potom slede i titule šampiona Jugoslavije u kategorijama kadeta i juniora.

          Uporedo se događaju i škola, pa vojska, ženidba...

          - Ja sam jako brzo sazreo, tako da ne pamtim neka posebna ludovanja! Po završenoj srednjoj saobraćajnoj školi, odlazim 1981. godine na odsluženje JNA u Banja Luku. Tamo sam imao dosta privilegija zbog svog sportskog statusa, jer se džudo veoma ceni u vojsci i policiji. Sticao sam i prva trenerska znanja. Pored toga, u veoma lepom sećanju ostalo mi je i poznanstvo s Marjanom Benešom, velikim bokserskim šampionom.

          Po povratku iz armije upoznajem svoju buduću suprugu Vesnu, s kojom se uzimam nakon dve godine, a 1984. godine dobijamo sina Miloša, da bi se 1988. godine rodio i Marko.

          Tada se i karijera zahuktava.

          - Na poziv Svetozara Draže Mihajlovića, dolazim u “Slaviju“ iz Novog Sada, koji je, može se reći, bio jedan od glavnih džudo centara u zemlji. Narednih pet godina nastupam za ovaj klub, sa kojim sam iste sezone postao vicešampion Jugoslavija. Potom se nižu uspesi - prvak države u polusrednjoj kategoriji na prvenstvu u Podgorici uz izuzetne rivale, pa vicešampion Balkana u bugarskom Pernišu. Beležim i finale na prvenstvu železničara u Zaporožju u paklenoj konkurenciji, kada sam i upoznao sadašnjeg predsednika Rusije Vladimira Putina. Tu su i mnogobrojni turniri, takmičenja i pregršt medalja.

          Godine 1987. prelazim u Omladinski džudo klub “Beograd“, gde između ostalog, prvi put radim trenerski posao dobivši da vodim žensku ekipu sa kojom osvajam prvenstvo države.  Već naredne godine našao sam se u našem najtrofejnijem klubu “Rekord“ iz Rakovice, a te godine predstavljaju krunu moje karijere.

          Osvajam bronzanu medalju u ekipnoj konkurenciji na prvenstvu Evrope 1989. godine u Novom Sadu, veoma zapažen nastup  na svetskom prvenstvu iste godine, da bi na Mediteranskim igrama u Atini 1991. godine osvojio srebrnu medalju. Tada se već uveliko stvara loša atmosfera oko budućeg raspada države, pa nas u sred takmičenja napuštaju Slovenci...

          Dolazi i do krune karijere, nastupa na Olimpijskim igrama u Barseloni...

          - Moram da istaknem da sam realne šanse imao i za učešće u Seulu 1988. godine, ali tu počinje jedno mračno poglavlje u mojoj karijeru vezano za sukob sa poličarima iz DŽudo saveza, kada sam štitio interese sportista, ukazivao na malverzacije rukovodećih ljudi, koji su  na čelu sa Vukom Rašovićem na sve načine pokušavali da me eliminišu. To imje uspelo u pred Seul, ali i dalo mi novi podsticaj da utrostručim napore i to krunišem odlaskom u Barselonu.

Velika otežavajuća okolnost bila je poznata situacija u zamlji kada smo bili žigosani od strane celog sveta. Naš nastup na Olimijadi konstantno je dovođen u pitanje, da bi posle nekoliko prekida priprema zbog stalnih uslovaljavanja od strane svetskih moćnika, bili odstranjeni naši ekipni sportovi, a nama dozvoljeno da nastupimo bez ikakvih obeležja u sramnim uslovima. Nije nas čak bilo ni u defileu na otvaranju igara.

          Pod takvom presijom moj nastup je bio u startu hendikepiran. Međutim, ja sam veoma zadovoljan, jer posle dva kola u trećem sam imao nesrećnu okolnost da mi je protivnik bio niko drugi nego domaći predstavnik Ruiz, od koga sam na kraju poražen odlukom sudija 2-1. Po svim objektivnim procenama pobeda mi je u najmanju ruku oteta, a tome u prilog govori i reakcija domaće publike, koja je dugo skandirala moje ime.

          Tu se i zavrašava moja međunarodna karijera, ostali su samo klupski nastupi. Poslednje veliko takmičenje bilo je prvenstvo SR Jugoslavije u Apatinu, kada sam postao šampion sa 35 godina, što predstavlja pravi raritet. Na kraju saldo je oko dvadeset titula državnog prvaka, veliki broj raznih osvojenih turnira, međunarodnih trofeja...

          Postavlja se pitanje da li isplativo baviti se vrhunski sportom u ovoj zemlji?

          -  DŽudo definitivno ne spada u privilegovane sportove, ali ja sam fanatičnim radom i zalaganjem upevao da prilično normalno živim od bavljenja sportom. To sam i kroz trenersku karijeru sugerisao svojim pulenima, da je moguće ako si kvalitetan uspeti u bilo kojoj oblasti.

          Što se materijalnih pogodnosti tiče, odgovor je da apsolutno ništa nisam dobio - ni stan, ni auto, posao ili bilo koju drugu privilegiju. Ostala mi je samo satisfakcija da sam se bavio onim što sam najviše voleo. Sada, po završetku karijere ostalo mi da se borim od nule i snalazim kao i svi ostali na ovim prostorima.

          Svoja teško stečena znanja sada bivši šampion nesebično prenosi mlađim naraštajima.

          - To je jedan divan osećaj. Zaljubljenost u sport prenela se i na moje sinove, i dok je stariji Miloš imao nezgodu sa povredom pa se preselio u rekreativce, mlađi Marko je rešen da se profesionalno bavi džudom.

          Osnovao sam i klub pod nazivom “Akademija Jočić“, sa trenutno dve grupe dece i jednu grupu rekreativaca. S obzirom da je sve još uvek u povoju, veoma sam zadovoljan, a želja mi je da se sve podigne na još viši nivo.

          O DŽudou se malo zna...

          - Radi se o sportu koji se naslanja na načelo pravičnosti, u kome je na sceni princip “povuci se, da bi pobedio“. I fizički slabiji takmičari imaju šansu za pobedu, zahvaljujući dobrom poznavanju tehnike. Za razliku od boksa i nekih drugih borilačkih sportova, džudo je manje atraktivan za publiku, jer ne nudi mnogo adrenalina, krvi, vidljivih povreda...

          Poruka šampiona, ide u pravcu najmlađih generacija, odnosno, njihovih roditelja:

          - Bavljenje džudom, donosi izuzetnu psihofizičku stabilnost svakom ko poželi da se uključi, bez obzira na genetski potencijal, a kroz edukacioni proces stvara se samosvesna ličnost. Stoga i apelujem na roditelje da učine prvi i jedini korak - dovedu svoju decu na trening, a ostalo je u mojim rukama. Neće pogrešiti, jer skor nikada sportisti ne odu putem dekadencije, kriminala, nasilja, droge...

Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster