Internet izdanje broj 146 od 23. maja 2006.
|
Internet izdanje broj 146 od 23. maja 2006. |
|
|
|
|
Društvo
Izviđači: Poletarci u Vršcu
LJubaznošću domaćina iz POK “Kompas“, starčevački najmlađi skauti ponovo su pohodili Vršac. NJihovi utisci su sledeći: Dejan Pejčev: - Sa izviđačima sam išao u Vršac za vreme prolećnog raspusta. Tamo smo se lepo proveli i ostali tri dana. Išli smo do Vršačke kule, prepešačili smo dva kilometra. Tamo smo videli zmiju. Jurili smo se i igrali i gledali kako sleće avion. Dejan Petrov: - Bila je subota popodne i išli smo u grad. Prvo smo bili u hali “Milenijum“ i gledali neki trening. U blizini je bio park sa igralištem u kome smo se divno proveli, ljuljali, klackali i spuštali niz tobogan. Posle smo išli u “Slatku kuću“ i nakupovali slatkiše. Kada smo se vraćali nazad, umorili smo se jer smo prešli 409 stepenika da dođemo do naše planinarske kućice. Najzad smo stigli, večerali i legli da spavamo. Ivan Gerdić: - U Vršcu je bilo lepo. Družili smo se i igrali. Neki su puštali zmaja a ostali su ograli fudbal. Kada smo otišli u kućicu jeli smo i odmorili se. Posle smo išli na Vršačku kulu sa koje smo videli lep prizor grada. Miroslav Milinković: - Sa drugarima sam ostao u Vršcu tri dana. Posetili smo Vršačku kulu, Vilu Breg, “Milenijum“ i stari park. Kada smo došli u kućicu, farbali smo ogradu, a onda smo puštali zmaja. Milena Đurišić: - Bili smo u gradu i slikali se. U kućici smo kuvali ručak i svi pomaghali seckajući šargarepu i kobasice. Sutradan smo pravili roštilj i farbali ogradu. Uveče je bila logorska vatra, a pred polazak smo pevali uz gitaru. Hteli smo još da ostanemo. Bili smo tužni zbog rastanka jer smo se lepo družili i proveli. Marija Grgić: - Bili smo u šetnji do Vile Breg. Bilo je mnogo stepenika. Kada smo stigli, ugledali smo ogromnu zgradu pored koje je stajala prekrasna fontana koja je obasipala ceo hotel. Tako je izgledalo, jer je bila ispred njega. Pošto su vrata bila od stakla, provirili smo unutra i tamo je bilo prekrasno cveće, veće od stola na kome je stajalo. U vazni je bio štap, a oko njega obavijeno drvo. Utiske pribeležila: Daniela Jajić
ANKETA SN: Po čemu pamtite Josipa Broza Tita? Bravar je, ipak, bio bolji
Starčevci se Tita rado i sa setom prisećaju. Kažu da se u njegovo vreme lepo živelo, da je moglo da se štedi i putuje, što je danas za većinu stanovništva zemlje koju nam je ostavio - nemoguće
Jovan Perovanović: - Ne pamtim ga ni po čemu. Kažu lepo se živelo, krediti, putovanja, ali to vreme treba zaboraviti i ne treba ga više spominjati. Za mene je to vreme gotovo i nerado ga se sećam. Marko Savanović: - Dobar je Tito bio, dobro se tada živelo, ne ovako kao sada. Kao penzioner danas živim jako loše. U Titovo vreme penzioneri su bolje živeli. Tito je izgradio celu industriju u Pančevu. Puno sam radio i nisam zaslužio da danas primam tako malu penziju, to je bruka i sramota za ovu državu. Božidar Veličković: - U Titovo vreme bio sam momak i bilo mi je odlično. Bilo je bolje, mislim da današnja omladina ne može tako lepo da živi kao mi tada. Za vreme Tita, svega je bilo i sve je bilo pristupačno. Kažu da je zadužio državu, ali nije mogao da nam obezbedi takav život drugačije. Andreja Petkovski: - Tita pamtim po ondašnjoj širokoj demokratiji. Bili smo slobodni da idemo svuda, da putujemo, granice su bile otvorene. Da je bio veliki čovek, govori i činjenica koliko je ljudi bilo na njegovoj sahrani, uključujući i velike svetske državnike tog vremena. Kažu da nas je zadužio, ali čini mi se da smo danas, skoro 30 posle njegove smrti, još zaduženiji. U odnosu na današnjicu, tačno je da je za vreme Tita bilo bolje. Ivica Anđelović: - U njegovo vreme je bilo puno bolje. Za mene je bilo bolje, otac je radio, školovao mene i sestru, imali smo više tada neko sada. Danas nema ni posla, nema ni para i teško je podizati dvoje dece sa jednom platom, tada je to bilo sasvim normalno. Milovanka Popović: - Titoizam je super. U njegovo vreme smo imali novaca, gradilo se, putovalo, štedelo se, sve ga je bilo. Danas, umesto da moja deca pomažu meni, pomažem ja njima svojom malom penzijom. Nalazim načina da decu izvodim na put. Za vreme Tita toga nije bilo. Još kako bih volela da se Tito vrati. Đurđija Pelemiš: - Tita pamtim po lepom životu, kojim smo živeli dok je on bio živ. Bilo je posla, a plate su bile dovoljne za život. Išlo se na radne akcije, ljudi su voleli svoju zemlju i bili manje sebični nego danas. Goran Stojanović: - Jedino lepo po čemu pamtim Tita bile su radne akcije na kojima sam i sam učestvovao kao i putovanja i druženja sa drugim narodima i narodnostima. Treba gledati u budućnost, sa ove tačke gledišta mislim da je sve to bilo lažno, veštačko i da je Tito bio samo trenutno dobra opcija ma da je i tada bilo ogromne razlike između siromašnih i bogatih.
Pripremili:
MALO SKITAM, MALO PIŠEM Ako možete, posetite Bangkok
Doći u ovaj azijski grad je doživljaj sam po sebi, Ono što nudi Tajland, ne može se rečima toliko opisati, koliko doživljajem udahnuća Bangkokškog života bar na jedan dan. Svaki dan više - čista dobit
Specijalno za SN iz Bahreina od Ivice Fajhta, dopisnika “Starčevačkih novina“.
O Bangkoku: Prestonica Tajlanda. Veliki grad, sa 16 miliona stanovnika. Tropsko je područje tako da je vreme lepo tokom cele godine. Stanovnici Tajlanda su veoma druželjubivi i uvek nasmejani. Godišnji odmor u Bangkoku se ne može zamisliti bez odlaska u neki od budističkih hramova, posete noćnih klubova, šoping ture - jer pijaca ima na pretek i par dobrih masaža. Cene su veoma pristupačne tako da sve to probati i nije neki problem. Ovde u Bangkoku se na svakom uglu nalazi salon za masažu i jedna od najpoznatijih u svetu je upravo Thai-masaža. Većina odmarališta na obali mora ima svoje masere, a oni rade tretmane i na samoj plaži. Po ulicama Bangkoka se mogu videti ljudi koji vrše masažu stopala, a izgledaju kao naši čistači cipela. Onako u prolazu. NJihova masaža je nešto između joge, masaže i vežbe sa fizioterapeutom. U tradicionalnoj Thai masaži se ne koristi ulje a madrac je postavljen na podu ili na nižoj drvenoj platformi. Nemojte se začuditi ako vam maserka u jednom trenutku počne da hoda po leđima jer je i to sastavni deo tretmana. Masaža je jedna od najvećih tradicija u Tajlandu, bitan deo njihovog života, a takođe pospešuje zdravlje, imunitet pa i relaksira. Postoje SPA-centri za masažu koji su na svetskom nivou, ali oni su pretežno za turiste sa malo dubljim džepom. Na samom aerodromu se nalazi poluotvoreni salon za masažu i osećaj kada pored tebe onako polu-nagog, defiluje bezgranična povorka ljudi sa koferima, je nešto što treba doživeti. Bangkok je sigurno grad stvoren za trgovinu. Iz svih krajeva sveta dolaze turisti i odlaze sa koferima prepunim razne robe. Kao i svaka metropola ima različite vrste transporta i sve to izgleda kao neki osinjak. Najsimpatičniji su motorcikli sa malim prikolicama, koje oni zovu TUK-TUK. Vožnja na tuk-tuku je pravi doživljaj a vratolomije koje oni izvode na ulicama grada, u uvek gustom saobraćaju, su posebna priča. Da bi izbegli gradsku gužvu, vozači tih motorcikla su spremni da voze u suprotnom smeru, preko travnjaka, preko jedne ili dve pune linije, po trotoaru... Jednom prilikom neki poznanik mi je rekao da je Bangkok bio grad koji nikad ne spava. Pre nekoliko godina država je uvela striktno radno vreme i na silu zatvarala klubove koji su točili piće posle dva sata po ponoći. Danas je nešto malo drugačije ali još uvek se Bangkok svrstava u grad sa jako zanimljivim i burnim noćnim životom. Ima toliko mesta za izlazak da ih je skoro teško nabrojati. Zabave na pretek. Da li si ljubitelj ove ili one muzike, uopšte nije važno jer uvek ima mesta koja privlače pažnju i koncerti koji se nemogu propustiti. Bangkok ima dosta diskoteka i arena na otvorenom, restorana, kafana i kafeterija, pozorišta, bioskopa, noćnih klubova sa različitom živom svirkom, klubova sa striptizom i različitim seksi-programom, tradicionalnih predstava pod maskama, lutkarskih pozorišta... Preko dana se takođe dosta toga može videti jer Bangkok je prepun hramova i muzeja, pijaca na suvom i na vodi, sportskih aktivnosti (tradicionalni kik-boksing mečevi, borbe petlova), pa do posete farmi na kojima se mogu videti krokodili, majmuni, slonovi... Bangkok ima puno zelenog prostora i parkova, a Lumphini je jedan od najvećih. Najbolje je doći u jutarnjim satima kada počinje prava akcija. LJudi dolaze sa svih strana, nalaze prostor i zauzimaju položaj za meditacije i raznorazne vežbe. U jednom delu parka neka grupa izvodi aerobik, a malo dalje se vežba joga; na drugoj strani, opet, neki malo stariji pevaju neke narodne pesme, a do njih se izvodi nešto što mnogo podseća na balet. Na prometnim mestima dolaze prodavci svežih peciva, sokova i drugih zanimacija za zube. Na nekoj klupi se igra šah i izgleda kao na život i smrt. Brdo posmatrača, ni muvu da čuješ. Na malo otvorenijem delu parka se puštaju zmajevi jarkih boja koji paraju nebo, a neki od njih zavrse i na krošnjama okolnih drveća. Puno šetača, trkača, entuzijasta , ljubitelja prirode... svakojakog sveta. Sve to prestaje onako odjednom, svi ljudi zastanu i odaju počast, negde oko 8 sati kada se svira državna himna. Par minuta kasnije sve se vraća na staro. Sigurno je to da osoba koja žive u blizini nekog parka, ima zdraviji život i dosta aktivnosti na raspolaganju a plus što ništa ne košta. Sve to izgleda kao jedan veliki fitnes klub na otvorenom, na svežem vazduhu. Ako nisi sramežljiv, samo se priključi gomili koja radi aerobik ili tai- chi, jer to je sve za džabe. Evo i par zanimljivosti: u bioskopima se pre svakog prikazivanja filma pušta državna himna; vozi se levom stranom puta; u Bangkoku postoji pijaca koja počinje da radi oko ponoći, kao da je to tako normalno; u jednom hramu u gradu se nalazi najveći zlatni kip Bude na svetu, koji je težine 5.5 tona i visine 3 metra; za većinu ljudi zmijska krv je pravi eliksir, tako da se mogu naći mesta gde se ista i prodaje !? I za kraj samo da kažem da se zdravo na njihovom jeziku kaže - sanjat-dii, a doviđenja - laa-kanjn. Dakle, laa-kanjn u Bangkoku!
JEDNA PRIČA: Deda Ivina priča...
Vi ste deda Ivo proveli sedam godina u Rusiji? - Jeste, al' sam volio, nisam žalio što sam bio. Bar sam vidio sveta, inače ne bi nikad vidio. Ja da sad prodam sve što imam, da proputujem sve što sam vidio, ne bi imao dosta novaca. Svuda sam krstario. To ste krstarili kako su vas prebacivali? - Kako di treba. Oni su sve zarobljenike slali u Aziju. Ne mora da ih odeva, znaš, toplo je. Zato je on nas tamo vuk'o. A kad mu treba, on te vuče ovamo ka severu. I ne može da se beži odande? - Ne može. Kad je došla revolucija bili su nas raspustili, kažu: “Sad ste slobodni. Idite gde ćete, možete i kući“. A di ćeš kad su pruge razorene, a pustinja! Peške ne možeš. A i vode nema. Znate, pustinja, nema bunara. Prvo sam došao u jedno mesto od Buhare malo napred, kad ideš prema Kavkazu. Tu smo bili od proleća do oktobra, onda su nas vratili natrag u Taškent. Tamo sve sami Turci. Video sam takvih konja, rep vezan u tri čvora i opet do zemlje. I svi konji nose kape leti, samo im se oči vide, jer ima mnogo buva. Tada sam video Emira buharskog. Baš kad smo trebali da krenemo za Taškent. Stoji naš voz dok ne prođe Emir buharski. Došli ruski oficiri, generali, čekaju ga. Ja se mislim: “Kaki će to biti čovek?“. A ono doš'o neki stari čiča, metnuli mu one lotre na basamke da siđe, vodili ga svuda. A, rek'o, to je taj Emir! Kad je izbila revolucija, još nisu srušili Emira. Kad su se pobunili Buharci srušili su i njega. Šta misliš, imao taj devet žena, tri odveo u Avganistan sa sobom na konjima, onih šest ostale u Buhari. Kroz Taškent su terali 20 vagona srebra i tri vagona zlata, što su dali Buharci Moskvi. Bogata je ta Azija u zlatu. Jeste li bili u Avganistanu? - Ja sam avganistanskom konzulu nosio pisma. Oni tamo vojnici, letnje doba, a oni kape nose. A Persijane kad vidiš, oni su kod Rusa mnogo radili na prugama, dolazili su iz Persije da zarade. Oni šiju kape koje izgledaju kao dinja na glavi. Kad smo mi bili zarobljeni u Poljskoj, pa su nas Rusi pratili da prenoćimo na jednom mestu, neke žene kažu: “Ostanite tu, pa kad Rusi odu, vi možete natrag“. A ja kažem: “Pa opet da idem na front! Ne idem dok me ne isteraju do Bona! Svud ću da prođem“. To je sve interesantno da vidiš! Kad ti pređeš na primer iz Karpata. Išli smo kroz Rusiju, kroz snegove, pa su bile one uzvisine, brežuljci, tamo gde voz prolazi, da ne naveje sneg mnogo na prugu. Ima negde, toliko naveje, da mora voz da stane dok ne raščistimo. Ne može da ide dalje. Oni su putovali iz Vladivostoka po dva meseca vozom. Video sam Avganistan, Persiju, Rusiju, pa ima jedna država Buhara, tu je bila posebna autonomija. Prelazili smo Kaspijsko more. To je nemirno more, pa kad je počelo da se ljulja! A ja ležao pod stolom koji je bio zašrafovan, pa kad se to počelo ljuljati, meni došlo muka. Oni već napred izašli, što su bili iz Bakua i iz Istre. Ja moram da idem napolje. Oni gledaju, u'vatili se za onu barbetu, drže se rukama od ljuljanja i: “Gle“, kažu, “našeg Grgića, ide kao iz birtije“. A ja sav pobledeo! Kad smo stigli ujutru u Baku u pristanište, presta bolest. Samo, bilo je bljuvanja! Kad smo išli na Baltičko more, opet bilo tako. Ukrcali smo se iz Estonije, nas tri lađe, bilo nas je oko sedam stotina. Na severu Kina, Mongolija. Bio sam u Verni. Ta Verna je 100 km od kineske granice. Tu potresi da vidiš kakvi su. Male kuće, ko moja, a sve zidovi vezani sa drvima. Kažu, tamo bliže kineskoj granici, ima jedan breg, svake godine je sve viši za jedan metar. A na Uralu niste bili? - Preko njega smo prelazili i kad smo išli u zarobljeništvo i kad smo se vraćali natrag. Vi ste, u onom Tribunalu, proveli skoro godinu dana dok niste pošli ovamo. - Bilo je nas više postavljenih u Tribunalu. Ja sam prvo bio u sektoru na komisiji. Kad su došli iz centralne komisije vojni tribunali, on je rasformirao ovo, a centralna komisija je nas predala. Bilo je tu kočijaša, ja sam bio posilni. Tu je bio predsednik Tribunala Andrej Romanov i neki njegov podpredsednik; oni kažu “potprecedatelj“. Onda smo više puta tako, kad sednemo u kola pričali. Pita on otkuda smo mi. Bilo je njih s juga, sa mora. On kaže, kad je bio student, bio je ovamo na Jadranskom moru. Mene kad je pitao odakle sam ja, ja kažem da sam iz Pančeva, tamo na raskrsnici Zemun - Beograd, on ne zna. Oni su za ovaj kraj malo znali. Ja sam bio vojni tribunal. Onda su nas uveli da smo mobilisani kao vojska. I onda, kad je došla komisija da nas otpravlja, kad su već srušili ove bele, kažu: “Ko hoće može kući“. Svi su jedva čekali. Sedam godina čovek da je daleko od kuće, to je mnogo. - Prvu i drugu godinu je teško bilo u ropstvu u logoru. Posle se sve više gubilo iz misli. Već kad je došla četvrta godina, ne moram, sve mi jedno, već sam se privik'o. Ali ipak... Vuče kuća. Rodno mesto. Bilo je tamo raznih nacija: Čerkezi, Sasi, Turkmeni, Jermeni. Oni nisu bili takvi da zlostavljaju nekoga, još su bili od Rusa plašljivi. Bio jedan Poljak, on se sastane sa tim musilimanima, pa razgovara. Mi kažemo: “Ti naučio“. On kaže “Kako ne bi naučio dve godine već ovde radim“. Prostrana je to zemlja! Taškent je 40 kilometara kvadratnih prostran. A kad ideš iznad njega pustinja. Samo, gde može da se navodnjava, sadi se, pamuk, protiče voda, trska raste, fazana ima, divljih svinja, lafova, tigrova, svega... Video sam svašta i sve sam to zapamtio... * * * Koliko veliki utisak su ostavile na deda Ivu godine provedene u Rusiji, potvrđuje sama činjenica da se do detalja setio svih stvari ovde ispričanih, i još mnogo više. Ova kaseta snimljena je samo par godina pre njegove smrti, tako da su ove reči ostale sačuvane na traci, a ja ih prenosim na papir, da bi se i tim putem sačuvale od zaborava. Maja Vulović
MATIČNE KNJIGE (APRIL/MAJ 2006.)
Rođeni: Aleksandra Bukelić; Dušan Krstić; Ilinka Jovanović; Marko Meničanin; Stefan Papić; Mihailo Matičić; Anđela Stojanović; Marija Polak; Teodora Jovanović; Lazar Cetić; Sofija Đerfi.
Venčani: Slavica Svirčev i Željko Mirković; Slavka Radovanović i Stevan Ilić; Mara Šaponja i Milan Arsenijević; Dragana Radić i Dragiša Vukšić; Olgica Popović i Miljan Nedeljković; Božana Antić i Gvozden Mojsilović.
Umrli: Jelena Đurišić 1921; Božidar Kaličanin 1918; Marija Petresku 1924; Josa Zorić 1939; Dušan Novaković 1935; Draginja Angelin 1924; Ana Radić 1932.
NAŠI LOKALI (3)
“GS“/ ”Diavolo”
Jedan od prvih lokala savremenije organizacije, bio je čuveni “GS“. Otvorio ga je Slobodan Gorunović i privukao veliki broj mladih iz generacija sedamdesetih i ranih osamdesetih. Verovali ili ne, na tom mestu, pre otvaranja, nalazila se ni manje ni više nego - štala. Lokal je imao dva bilijarska stola i oni su, po pravilu, skoro uvek bili zauzeti. Ponekad se čekalo cele večeri na red. Međutim, uz dobar izbor pića i fenomenalnu muziku, to i nije bilo tako teško. Kroz “GS“ je prošlo mnogo radnika i radnica u šanku i skoro svi su ostavili odličan utisak. Enterijer je menjan nekoliko puta, ali svaki put je lokal odisao nekom novom svežinom i uvek je delovao kao nov. Neki od aktuelnih hitova domaće produkcije, poput pesama Partibrejkersa, Goblina, Baba, Plejboja i drugih, najpre su se mogli čuti upravo ovde. Vaš novinar je pesmu Partibrejkersa “Hoću da znam“, prvi put čuo u “GS“ - u. Nakon Slobe, jedno vreme vlasnik je bio Dragan i kafić je nakon još nekog vremena prestao sa radom. Posle izvesnog vremena, na mestu gde je postojao nekadašnji “GS“, ove godine je otvoren lokal pod novim imenom: “Diavollo“. Toma, kao vlasnik se opredelio za Suzanu, Jelenu Radosavljević i Dušana Mladenovića za osoblje. Uz dobar izbor pića, jedan bilijar sto i promenjen enterijer, ovaj lokal čeka da u budućem vremenu doživi ekspanziju u smislu posećenosti. Ovo je intimno mesto, sa baštom i stolovima ispred lokala, a osim toga radi i kao kladionica. Radno vreme “Diavolla“ je od 10 - 24 h.
“Ricardo“
Ovaj lokal je otvoren 13. januara 1993. godine. I na početku je dugo funkcionisao bez i jednog dana prekida. Vlasnik je Miroslav Jočić koji je osmislio ovaj kafić tako, da ima imidž ugostiteljskog objekta koji prima sve ljude dobre volje. Međutim, uspešni sportisti i uopšte akademski profili gostiju koji prepoznaju takav ambijent, daju renome ovom lokalu. Jočić je od početka privržen suptilnom načinu programa koji plasira svojim gostima. “Ricardo“ je lokal koji je opredeljen za edukativne programe, od muzike do promocije knjiga i sportista. Od muzičkih sadržaja, ovde se može čuti najkvalitetnija domaća, zabavna muzika, kao i italijanska kancona. Ne retko, u ovom lokalu je angažovana muzika uživo. Ugostiteljski deo “Ricarda“ uvek je pratio neki sportski sadržaj, a izbor pića je u klasičnoj varijanti, kao i u drugim lokalima. Ipak, ovaj lokal je bio prvi koji je svojim gostima služio frapee i voćne kupove, kao i sitne kolače uz kafu. Među kafićima sa početka devedesetih, “Ricardo“ je bio prvi koji je zaposlio muškog konobara. Inače, mnoge devojke i momci su radili ovde, bilo da su iz Starčeva ili iz grada. Planovi ovog lokala su da u buduće, u određenim danima posvete više pažnje varijanti boemske muzike, što je deficitarno u selu. Planira se i prodaja pomfrita i toplih sendviča. Kada je reč o enterijeru, “Ricardo“ je vrlo malo menjao unutrašnji izgled, ali je uvek ostao toplo i prijatno mesto za opuštanje i uživanje. D. Ješić
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
U toku Prvog svetskog
rata, mnogi stanovnici južnoslovenskih prostora, bili su u ratnom
zarobljeništvu i na prinudnom radu u Rusiji. Jedan od mnogih, bio je i Ivan
Grgić, rođen u Starčevu 1894. godine. Svoju priču pričao je često rođacima i
prijateljima. Pre dvadesetak godina, u toku prijatnog popodneva u kući
Grgićevih, jedan od njegovih kućnih prijatelja se dosetio da na audio kaseti
zabeleži doživljaje iz Rusije, ispričane od strane,u tom trenutku, već
osamdesetsedmogodišnjeg deda Ive. Evo dela tog razgovora.
