Internet izdanje broj 142 od 31. januara 2006.

Intervju

ACA DIMITRIĆ, ČLAN DEMOKRATSKE STRANKE I POTPREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO, BIRAN NA LISTI “ZA NAŠE STARČEVO”

 Rezultati su vidljivi

Rad Saveta Mesne zajednice je transparentan, a rezultati našeg rada su jasno vidljivi - ističe Aca Dimitrić

          - Ovo vam je treći mandat u lokalnoj vlasti, drugi u kojem ste predsednik Izvršnog odbora, kakva su vaša iskustva u radu u Izvršnom odboru?

          - U Starčevu je došlo do promene vlasti 1996. godine, na vlast je došla Koalicija “Zajedno“. Tada je došlo do promena u radu Saveta mesne zajednice. Počeli smo da sa puno volje i elana radimo za Starčevo, da doprinosimo razvoju, da doprinosimo boljim odnosima između ljudi, boljim odnosima između svih organizacija. Takav trend se zadržao do danas. Naravno da se tokom godina pristup radu i način u mnogome poboljšao. U periodu od 1996. do 2000. godine preležali smo sve “dečije bolesti“, u tom periodu smo mnogo učili. Godine 2000. se u Savetu našlo dosta nas iz prethodnog saziva. Tada smo napravili Izvršni odbor. Moram reći da to nije bila praksa u mesnim zajednicama ostalih naseljenih mesta. Izvršni odbor predstavlja jednu “mini vladu“, ideja je bila da nije potrebno okupljati sve članove Saveta za svaku sitnicu. Izvršni odbor funkcioniše tako što smo zadatke podelili po oblastima, jedan je zadužen za komunalna pitanja, drugi za kulturu, treći za sport i tako dalje. Evo već drugi mandat se nalazim na čelu Izvršnog odbora, koji je ove godine malo proširen, jer mislimo da kada radi veći broj ljudi postižu se bolji rezultati. U sadašnjem Odboru imamo tri člana koji nisu članovi Saveta, ali smatrali smo da mogu mnogo da pomognu u oblastima koje pokrivaju. Postignuto u prethodnom sazivu i na početku ovog govori u prilog postojanja ovog tela.

          - Kao čovek od iskustva u radu Saveta, recite nam kakva je atmosfera, kako su se snašli novi članovi?

          - Na prvom sastanku Saveta smo se načelno dogovorili kako ćemo da funkcionišemo, izabrali smo tela, Izvršni odbor i Upravni odbor JKP-a “Starčevac“. U prvih mesec dana bilo je neusaglašenosti među članovima. Na svakom sledećem sastanku smo prevazilazili nesuglasice, tako da je do danas Savet počeo odlično da funkcioniše. Odluke uglavnom donosimo jednoglasno ili sa jedan-dva glasa uzdržana ili protiv. Velika je stvar kada imate trinaest ljudi koji misle isto.

          - Koliko dolazi do izražaja stranačka pripadnost u Savetu, a koliko je Starčevo na prvom mestu?

          - Savet je tu da radi u interesu sela. Stranačka pripadnost je naša neminovnost, logično je da dođe do nekih partijskih trvenja. Međutim kod nas, s obzirom da smo svi Starčevci, to ne dolazi do izražaja. Kako god bilo, svi imamo isti cilj -napredak Starčeva.

          - Godina 2005. je za nama, kako je, po vašem mišljenju, ona protekla kada je u pitanju rad Saveta?

          - Mislim da je prošla dobro. Mi smo imali plan razvoja Starčeva za 2005. godinu. Plan je uglavnom ispoštovan. Moram da napomenem završetak projekta za izgradnju fekalne kanalizacije, asfaltiranje ulica, kao vrlo bitno. U Starčevu je ostalo osam ili devet neasfaltiranih ulica, ovom dinamikom rada, zaključno sa 2007. godinom Starčevo neće više imati kaldrmu, to je velika stvar. Tokom 2005. godine je saradnja sa sportskim organizacijama i Domom kulture podignuta na još zavidniji nivo. Organizovan je festival tamburaša, koji je visoko kotiran u ovom delu Evrope. Tokom godine organizovane su mnoge manifestacije. Radili smo zajedno sa građanima izgradnju trotoara. Ostvarili smo dobru saradnju sa građanstvom. Završeni su radovi na crkvi sv. Pantelejmona. Rekao bih da je 2005. godina bila jedan dobar zamajac za ovu godinu, za koju smo planirali mnogo više.

          - Skupština Opštine Pančevo je usvojila budžet, pretpostavljam da je shodno tome i Savet usvojio plan rada?

          - Prvo moram da naglasim da imamo najveći budžet od svih naseljenih mesta. Naš razvojni plan je podeljen po oblastima, predviđene su investicije od kapitalnog značaja za Starčevo, zatim novac predviđen za kulturu, sport i informisanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu, pomoć udruženjima građana, novac predviđen za komunalno uređenje i tako dalje.

          - Kada su u pitanju investicije od kapitalnog značaja za Starčevo, šta će se raditi ove godine?

          - Po našim planovima, najveća stavka je afaltiranje ulica, od četiri do šest ulica, u zavisnosti koliko ćemo uspeti sa predviđenim sredstvima. Pošto smo tokom prošle godine maksimalno pomogli radove na pravoslavnoj crkvi, ove godine će sredstva biti usmerena ka katoličkoj. Prošle godine je dogovor bio takav da sva sredstva idu pravoslavnoj, a da ove godine ceo iznos bude dat katoličkoj crkvi. Predstavnici katoličke crkve su predložili da sva sredstva za 2005. godinu budu usmerena ka pravoslavnoj crkvi, što govori o odličnim odnosima između pripadnika jedne i druge veroispovesti. Jedna od bitnih investicija je izgradnja tribina na stadionu Borac. U planu je rekonstrukcija sale za venčavanje. Što se tiče investicija iz komunalne oblasti, u planu je nabavka kamiona za JKP “Starčevac“, koji će doprineti čistoći Starčeva. Predviđena su sredstva za održavanje parka, centra, autobuskih stajališta i slično.

          - Kada je u pitanju izgradnja fekalne kanalizacije, uskoro ćemo dobiti građevinsku dozvolu, hoće li se ove godine početi sa radovima?

          - Dozvola je u iščekivanju, u toku je tender i izrada projekta za stanicu za prečišćavanje otpadnih voda. Mislim da možemo, sa ovim sredstvima sa kojim raspolažemo i sa dodatnim sredstvima za tu namenu, da uradimo glavni vod, od Dunava do početka Starčeva. Za ovu godinu to je planirano, sad zavisi od sredstava koliko će biti urađeno. U svakom slučaju ove godine će otpočeti radovi. To je posao koji traje godinama, biće onoliko brz, koliko budemo imali sredstava. Po grubom finansijskom planu izgradnja kanalizacije će koštati oko 4 miliona evra. To je ogroman novac.

          - Trenutno, vrlo aktuelna u Starčevu, jeste gasifikacija, možete li nam reći nešto bliže o tome?

          - Meštani su upoznati sa time, podeljeni su anketni listići. Potrebno je 45% zainteresovanih od ukupnog broja domaćinstava. Starčevo broji nešto manje 2000 kuća, znači potrebno je da se bar 900 izjasni pozitivno po pitanju gasifikacije. Taj procenat od 45% je uslov da bi izvođač krenuo u izgradnju gasovoda. Gas je potreban Starčevu, svi znaju da je gas dobro gorivo. Voleo bih da meštani podrže ovu akciju i da tokom 2006. godine stačevo bude gasifikovano. Šta još treba naglasiti, plaćanje uvođenja gasa počinje tek onda kada kuća dobije priključak. Ovom prilikom bih istakao da Mesna zajednica nije preduzimač, niti izvođač, već samo posrednik između građanstva, njihovih potreba, i firme koja će raditi gasifikaciju. Izvođač finansira i kreditira, tako da Mesna zajednica ne učestvuje u tome finansijski, već samo predstavlja servis. Mesna zajednica je organizovala anketu, ustupiće prostoriju u kojoj će se sklapati ugovori sa građanstvo i slično tome.

          - Vaša poruka Starčevcima?

          - Želim im sve najbolje u ovoj godini, pošto nisam imao prilike da im to poželim ranije. Želim im srećne praznike, Novu godinu i Božić.

Daniela Birak

ODBOJKA JE VELIKA LJUBAV, MAKAR I SA SUDIJSKE STOLICE

Blok - aut!

Naš sagovornik poručuje da prva sportska ljubav nema zaborava. Iako je jedno vreme bio van odbojke, on joj se vratio - kao odbojkaški sudija, i to vrlo uspešan

          Naš sugrađanin Dejan Stojadinović je rođen 1974. godine u Pančevu. Osnovnu školu završava u Starčevu, a potom Elektro -tehničku školu u Pančevu, smer automatika. Kako kaže, fakultet je video kako izgleda, ali nije ga završio. Zaposlen je u Rafineriji nafte Pančevo. Ono što Dejana izdvaja od običnog,  svakodnevnog života jeste to što se već neko vreme bavi odbojkom, odnosno, odbojkaški je sudija. Kaže da se nalazi na sredini sudijskog uspona, mada misli da je suviše kasno počeo da bi dostigao vrhunac u ovom pozivu.

          Od kad datira interesovanje za odbojku, i dali si trenirao ovaj sport u starčevačkom “Borcu“?

          - Još kao klinac, u drugom,trećem razredu osnovne škole, zainteresovao sam se za odbojku. Trenirao sam aktivno, otprilike do polaska u srednju školu. Nismo bili tako loši, iz te generacije je poniklo dosta dobrih igrača. Bili smo prvaci Vojvodine,  a trebali smo i da idemo na prvenstvo tadašnje stare Jugoslavije, međutim nešto se tu izdogaćalo, pa nismo otišli. Ali, te iste 1989. godine, na Školskoj olimpijadi smo osvojili zlatnu medalju! Mislim da je to poslednji veći uspeh na školskom nivou.

          Šta se posle dešavalo?

          - Kasnije sam iz nekog razloga počeo da treniram fudbal, shvatio sam da nemam odgovarajuću visinu za odbojku. To je onaj period kada bi čovek sve da proba. Pposle vojske, ponovo dolazi interesovanje za odbojkaški teren. Posećivao sam utkmice “Borca“ i sa tribina vidim DŽigija (Dragan Minić) kako maše kao linijski sudija. Pošto se već interesujem za odbojku, a nisam mogao da napredujem, došao sam na ideju da spojim lepo i korisno, počeo sam da se interesujem za sudijski poziv.

          Koliko je teško biti odbojkaški sudija?

          - Najpre sam počeo da se raspitujem, kako postati sudija.  Obratio sam se Bošku Kojiću, a zatim i pokojnom Živi Angelinu  Diki koji mi je puno pomogao. On je tad bio zadužen za administraciju, bio je sekretar kluba i on me je uputio na neke adrese. Položiti za odbojkaškog sudiju je isto kao i položiti svaki drugi kurs. Naučiš priručnik ,a praksa se vežba na terenu. Oko prakse mi je pomogao Rođa Milošević koji je pred kraj svakog treninga organizovao trening utakmice na kojima sam vežbao suđenje. Zatim sam u Novom Sadu položio ispit, i evo sad ide sve svojim tokom. Već osam godina sam sudija. Trenutno, nije neki problem proći kroz sve ovo, postoji ekipa mlađih ljudi u pančevačkoj sudijskoj organizaciji koja hoće nešto da promeni. Prošle godine smo organizovali polaganje sudijskog ispita, petnaest momaka je polagalo ispit i svi su položili. Među njima je bilo i par Starčevaca. Eto, otvoren sam za saradnju, svi zainteresovani mogu da mi se obrate.

          Da li imaš neke anegdote sa suđenja?

          - Ima zanivljivih detalja prilikom suđenja ali to je takav sport u kome nema fizičkih kontakata sa protivničkim igračima, samim tim je suđenje lakše nego kod većine sportova. Odbojka je kulturan sport. U pravilima piše da postoje maniri i lepo ponašanje. Na primer, žuti karton dodeliš igraču ako se ponaša suprotno lepim manirima. Postoje sredine gde je prava odbojkaška atmosfera, a postoje i one gde kao da si došao da sudiš fudbalsku utakmicu. Ja nisam imao neprijatnih situacija. Dogodi se da neko iz publike dobaci, ali nije to tako strašno.

          Vratimo se starčevačkoj odbojci. Često pominješ Rođu Miloševića?

          - Što se Rođe tiče, činjenica je da on ume od klinca da napravi velikog igrača. Moje mišljenje je da je on dobar trener, šteta je što je trenutno nezaposlen, što se te struke tiče. Mali Babić recimo igra u Francuskoj, Ratko Tanev je otišao u Tursku, Marko Simijonović je igrao u Makedoniji, Željko Šoštarić je svojevremeno igrao u Vojvodini, sad je u Banatu iz Vršca. Sve su to Rođina “deca“, potekla iz njegove prepoznatljive škole odbojke. Zato ga stalno pominjem.

Da li bi preporučio mladima da probaju da postanu odbojkaške sudije?

          - Naravno! Smatram da cilj ovog razgovora to i jeste. Kao prvo, ovo je plaćen posao. Drugo, može da se vremenom i napreduje. Naročito bi preporučio ženskoj populaciji, pošto Evropska unija preporučuje da žene budu podjednako zastupljene kao sudije. U Pančevu trenutno ima pet, šest žena sudija. To su uglavnom bivše igračice Dinama koje su se odlučile za ovaj poziv. Žene imaju veću priliku da napreduju. Kada recimo, ode u Evropsku ligu, pravi slobodno mesto kod sledećeg da pređe sa niže na višu ligu gde su naravno i premije veće. Ja sam trenutno sudija u Drugoj “B“ ligi. Ispod toga ima još dve lige, a iznad tri. To je ona “zlatna sredina“.  Imam ambiciju da polažem za saveznog sudiju, ali malo sam zakasnio za to - mogu da položim taj ispit ali nema daljeg napredovanja. Limit za međunarodnog sudiju je do četrdeset godina, znači svi koji bi hteli da se bave ovim poslom trebalo bi da krenu što ranije.

          Mladim Starčevcima preporučujem da se bave sportom i budu istrajni. Mi, kao zajednica, trebalo bi da pružimo što bolje uslove deci za dalji napredak. Možda neko od njih i nije talenat za vrhunskog sportistu, ali postoji još puno načina da se postane sportski radnik. Uostalom, biti sudija na sportskoj utakmici,  takođe je bavljenje sportom.

Goran Milošević

Portreti u “Pečurci” : Ratko Mitić, najstariji Starčevac

 Stogodišnjak iz Starčeva

          “Pečurka“ je kafić sa najviše tradicije u Starčevu. Otvoren je još krajem osamdesetih, a sadašnji vlasnik Slobodan Gorunović, poznatiji kao Sloba, preuzeo ga je u martu davne 1992. godine i kao takav uspešno traje, bez prestanka, do današnjih dana.

          Za to vreme ovo mesto se istaklo ljubaznim osobljem i pedantnom uslugom, a sam gazda Sloba je svojim ponašenjem i odnosom prema gostima i partnerima, stekao reputaciju jednog od najkorektnijih vlasnika ugostiteljskih objekata u široj okolini.

          Sem toga, koncepcija “Pečurke“ je takva da se veoma često ulaže u interesantne i kreativne programe. Tako je godinama unazad održano mnoštvo koncerata, modnih revija, glumačkih večeri, raznih takmičenja...

Četvrtkom, petkom i subotom nudi se muzika uživo.

          “Pečurka“ će i u narednom periodu biti domaćin nastavka poznatog serijala o interesantnim Starčevcima.

          Svako, bar jednom u životu, kroz um prožme stihove legendarnih Dugmića i poželi da mu životni vek potraje, ni manje, ni više, nego čitav vek! “Doživeti stotu“ je želja koju je nemoguće uporediti sa bilo kojom i predstavlja san bukvalno svakog čoveka na ovoj planeti. Nijedna zdravica nije zamisliva bez - “živeo ti meni sto godina“...

          Svi to žele, ali retko ko se može pohvaliti pomenutom činjenicom. Ako i ih i ima, to se obično vezuje za pojedine krajeve, kao npr. Kavkaz ili, kod nas - Sjenica. Ali kad je u pitanju naše najbliže okruženje, ne možemo reći da stogodišnjaci baš “uspevaju“, pogotovo otkad su fabrike počele da rade svoje.

          Baš zato što Starčevo nosi ime - koje nosi! I, što poreklo vuče još iz davnih neolitskih davnina, “potrebno“ je da se i mi pohvalimo nekim ko, tako dugo, odoleva svim iskušenjima današnjice.

          Ipak, i mi imamo čoveka za trku sa ovom granicom snova, koji je već zagazio u devetsedmu i ne misli skoro da “ore nebeske njive“, naprotiv - letos je još uvek kosio travu po seoskim šorovima...

          Naravno, svako ko svoje zemaljske dane provodi u našem selu imena vezanog za starost, ne može imati sumnju da je ekskluzivni gost ove rubrike, možda i najekskluzivniji - čika Ratko - nadamo se, budući starčevački stogodišnjak!

          Ratko Mitić, rođen 7. decembra 1909. godine, u selu Pasjač, zadnja pošta Ražnica, opština Pirot, od majke Ćirile i oca Milana. Otac je Vitomira (i sam ima 70 godina), deda - unuka Milana, pradeda - praunuka Marka i Darka. Živi u srećnom i dugovečnom braku, s osamdesetdvogodišnjom Milicom, već 47 godina. Oboma je to drugi brak, ali se slažu i vole u svojoj skromnosti kao da je zlatan!

          Deda Ratka smo zatekli u svojoj kući u ulici JNA 61, u malom sobičku,  sklupčnog u svom krevetu, pokraj šporeta - “smederevca“, na kome je njegova “baba“ Milica podgrevala ručak aromatičnog mirisa. Iako je ustao da nas pozdravi, noge ga baš najbolje ne služe, za šta je zaslužan letošnji lakši moždani udar:

          - Kosio sam si ja sinko do skora, a sad si ne mogu...

          Zamislite, čovek je tek napunio 96-u, a ne može više ni da kosi! Šalu na stranu, ali, pošto sam ovlaš preleteo deda Ratkovu, veoma vitalnu, figuru, u oči su mi upale njegove jake, crvene ruke, izrazitih vena. Pomislio sam - u tim šakama snaga je dvadesetogodišnjaka i nije čudo što su do juče otkose nizale...

          - ... Ali, fala vi deco što dođoste! - nastavlja deda Ratko - Niko za starci više mari. A sve si je bolesno, moj sinko. U komšiluk da zaređaš sve bolesnik, do bolesnik! U naše Starčevo mnogo si je bolesni ljudi... Ima si bolesni - i stari, i mladi... Sve nas otrovaaše... I oneje fabrike... A, i voćkice sviti prskaju... Moj, sinko! Sve nas otrovaše...

          Žučnu staračku besedu prekide napad dubokog, asmatičarskog kašlja, ali ne da se starina, iako zna gde živimo, u kakvom okruženju, šta sve udišemo, i nastavlja svoje izlaganje u istom, žestokom ritmu:

          -  Ne valja si, sinko! - ne odriče se deda Ratko svog izvornog dijalekta ni posle pola veka! - A, kad bejasmo mladi, beše si lepo. Sirotinja si uvek bila, puno radesmo! Ali imasmo si ovce, goveda ... Čuval sam ih po cel den. A, beše puno vlci, u veliki čopori, po deset, petanaes. Mal'-mal' - zakolju neku ovcu! Mi, deca, malo se igrasmo - beše si igra - “svinće“ s palicu (nešto nalik hokeju)! Mučismo se, sinko moj! Bil sam najstareji od trojice braće, i njih sam čuval! Ko bašta (otac) sam im bil! Mojega baštu, ič ne pamtim! Išao si da ratuje! Mnogo se tukosmo sas Bugari! Al', to ne zborim!

          Ne bi deda da se seća rata, ali proveo je dve godine u internaciji u Staroj Zagori, u Bugarskoj, radeći crnački posao u državnom rasadniku. Pre bi da priča o vedrijim trenucima. Valjda i zato što ih je bilo neuporedivo manje ili zbog njegove vedre naravi:

          - Malko i retko se veselismo, ali volesmo, Pa, kad dođe slava na selo - Đurđevdan, svi si zatrupamo! Sviti zakolju ovcu, jagnje... Ima si i rakija, vino ... A utre ponovo na rabotu!

Posle me oženiše sas Ankicu i dobismo dva deteta. Živesmo si, ama ona umre mlada. Beše i Drugi rat... Puno si propatismo, al' neću si kazujem!

          Neće, pa neće! Samo on zna zašto! Nekoliko godina po okončanju rata, početkom kolonizacije, deda Ratko i još jedan njegov brat, doseliše se, baš ovamo! I dok je pomagao pomenutom bratu Miši u rušenju jedne stare zgrade, zid mu se na leđa obrušio, zatrpao i naneo teške povrede!

          - Puno si izjadova! Ležao sam si u krevet šes' meseci! Ido i na štaku! Posle mi beše dobro! Uze si zemljicu, i imado si da si pojednem!

          Tada se ponovo oženio, 1958-e, s Milicom iz okoline Babušnice, koja se malo ubacuje u ragovor, malo prevodi svome nagluvom “dedi“, a ponekad, bogami, i uzme reč! I, verujte, onako rumenoj, i, za divno čudo, veoma nasmejanoj, dobro joj stoji:

          - Žive si jednim pusnikom - Slavoljubom, ali beše nemir, ne mogo si i pobego za Ratka! Živesmo u sirotinju, al' se slagasmo! Cel' život radismo, al' malo imasmo! I sad si pomalo rabotim, istovarim kukuruz u komšiluk! Za dedu i mene si ima - pomagamo se!

          I snašli su se, nekako u ravnici! I, mada, deda voli svoja zavičajna brda i onaj vazduh i to mu niko ne može spočitati, jasno mu je da ovde pripada i da je Starčevac i to ne bilo koji - nego najdugovečniji!

          - Mnogo mi milo što dođoste, bog da vam da zdravlje! Kad si zdrav, sve si možeš! Do letos u svaku ulicu u selo sam kosio! I sa komšije lepo živesmo! Sa svakog koji gazi ovu zemlju se treba pomaga, sve si brzo prođe! I svi će brzo nestanemo sa ovaj svet!

          Ponovo se zakašlja, ali shvatismo poruku! Žali deda i svoju prvu ženu i pokojnu ćerku Desanku i sin Vitomir mu je već sedamdesetogodišnjak i prilično bolestan. Jasno je da govori o konačnosti života i da se nema vremena za loše stvari, da najlepše čoveku pristaje dobro i da je to najbitnije. Moramo mu verovati, jer je imao “dovoljno“ vremena da o svemu potanko razmisli.

          I, evo, slava mu je Sveti Jovan, nada se da će mu neko doći. Može on i želi da dobro prezalogaji, a ni koja kapljica mu nije strana. Iako je odrastao na mlečnim proizvodima ili kako sam kaže - na “stočnoj“ hrani, ne smeta mu ni malo mrsa.

          Nije deda ni danas protiv veselja, voli i rakijicu i pivce, ali nema se! Da nije par lanaca, koje izdaje na godinu, i dve, tri ovce, malo živine i to što baba Milica, sa svoje 82 godine sezonski zaradi, ne bi imali ni za koru hleba. Pomognu i komšije Živuljevi, Kurjakovi, Bulkići i preživi se, ali gde je tu socijalna pravda? Ni penzije, ni pomoći, čak ni onih lanč-paketa, koje dobijaju mnogi zdravi i sposobni za rad. Država je baš nekom maćeha...

Uz sve to Mitići, ipak, dočekaše najdublju starost. Bez obzira što ceo život samo preživljavaju, žive na minimumu ljudskih potreba i to, možda, ukazuje da obilje nije uslov sreće i dugovečnosti i da ne treba gramziv i bolesno ambiciozan, da bi ti bilo lepo!

          S druge strane kažu da se nikada nisu bunili ni protiv jedne vlasti, ni protiv kralja, ni Tita, ni ovih novih i to i mlađima savetuju:

          - U, ne valja si to, moj sinko! Svak, nek si svoj rabotu gleda! I, će da si valja! Nek' si imaš malko zemljicu, da si posadiš voćkicu i onda će mirno da si spiješ, živiš...

          Tako priča starac iz Starčeva. Jednostavno, ali ljudski, iz duše! I, bez puno mudrovanja, jasno nam je da prave i vredne stvari i nisu neka velika filozofija! Samo ih treba biti svestan, a ako već i do sada nije tako, onda valja dobro poslušati ovog budućeg stogodišnjaka. I dobro promisliti, pre nego se ugrozi nečiji mir, jar, kako veli naš starac - “u državu svak nek' je miran i spokojan“.

Pa, živeo ti nama deda Ratko, a kad uđemo Evropsku uniju neko će te se, valjda, setiti!

portretisao

Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster