Internet izdanje broj 141 od 28. decembra 2005.

Komentari

Maksimalno ludilo

Pre izvesnog vremena imao sam izuzetnu priliku da uživam u blagodetima razvijenog društva i drevnih arhitektura, kakve samo mogu da pruže destinacije poput Budimpešte i Praga. Osim, što su mi oči bile prepune zamkova Hračani, Loreta, pa Karlovog mosta ili peštanskog Parlamenta na Dunavu i ostalih divota starog Praga ili Budima, kao i atmosfere na ulicama - uz mnogobrojne ulične svirače klasične i džez muzike, masu rasterećenih turista, zatim - opuštene pivnice sa najboljim pivom na planeti i još mnogo toga, nisam se mogao oteti utisku zadivljenosti prema jednom modernom (instant) čudu!

Priznajem, bio sam fasciniran ”grandioznošću” tamošnjih hiper-marketa! Zaista, to su pravi hramovi potrošačke ere - građevine su megalomanski giganti, prodaje se sve od dugmeta do vasionskog broda, pa možete da provedete sate i sate, a da niste u stanju da odlučite šta pre pazariti. Jedino što ne valja - uvek se nalaze na potpunoj periferiji.

Nije to, ipak, ni nama nepoznato. Već se poduže na ovim prostorima ”baškare” ”Rodići”, a potom i ”Vero”, ”Merkator”... Najzad, i centar naše komune, pored neizbežnih Kuljana, pre neki dan dobio je novi izdanak "šop-modernizma" na MAKSImalnoj lokaciji sa MAKSImalnim gabaritima.

Sve je to u rekordnom roku ozidano i osposobljeno za podmirivanje nasušnih potreba njegove ekselencije - naroda. Sve to, naravno, gospodin Mišković, vlasnik maksi-imperije, radi iz visokoplemenitih poriva (uz ”simboličnu” naknadu), pa mu, stoga, i nije za ”zameriti” što je oteo elitnu lokaciju i sagradio kabastu tvrđavu u obliku kutije, van svih urbanističkih i vizuelnih normativa (za razliku od gore navedenih gradova - gde je to najstrožije zabranjeno).

Ali, on je bog i sve mu je dozvoljeno, a koliko je ”dobrodušan” - govori i nedavno zvanično otvaranje (bilo je i podosta naših sugrađana), kada je razularenim mušterijama, "od srca" bacio (kao psima koske) par televizora, litara ulja, kutija biskvita i ostalih sitnarija. Izgladneli i napaćeni narod, nemajući velikog izbora, jurnuo je u stampedu na ove ”koščice” i nastalo je pravo opsadno stanje. Hiljade i hiljade slivale su se iz raznih pravaca, a pored većine sirotinje- raje, bilo je i mnogih radoznalaca, smutljivaca, pa i kavgadžija!

Kordoni policije digli su se na noge, kao da je reč o nekakvoj revoluciji. Izbijali su razni incidenti, tuče, a o izgaženim i ugruvanim da i ne govorimo. Proizvodi, koji su imali popuste - grabljeni su direktno iz transportnih kutija. Ni silno obezbeđenje, ni laserski zaštitni sistemi nisu sprečili lopove sa svih strana, da brzometno prazne rafove. Nezvanično se pominje i jedan smrtni slučaj.

Zaključak je da rasporadaje svuda u svetu izazivaju veliko interesovanje, ali ovde se pretvaraju u pravi mali rat. Društvene prilike, iz razloga o kojima više ne vredi trošiti reči, još jednom su nas dovele u situciju da se osećamo jadno i poniženo. Na žalost, izlaz iz našeg tunela nije ni na vidiku, a situaciju ovog i mnogih sličnih događaja, možda najbolje ilustruje isečak iz dijaloga jednog policajca i kupca, na pomenutom otvranju Maksi-diskonta: - Policajac: ”Gde se guraš stoko?!” - Kupac: ”Guram se, pa šta! Ni stoka ne živi od plate od 10 hiljada!”

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što se u MZ Starčevo svode bilansi uspešne godine, priprema naredni budžet po kome dobijamo blizu 30 miliona, izabran su članovi u  novi Školski odbor, stara godina primiče kraju, a srećna Nova je na vidiku, uz utisak da se nikada manje euforije nije osećalo u vazduhu, ali mnogo radosti u ove hladne donosi prva skrivena kamera na ovim prostorima u režiji KKK, uz ”žrtve” Grinju, Ješića, Bijanca, Zlaju, Pecu Stankovića, a i moju malenkost! Valja pogledati!

Jordan Filipović

Božić

Iako sam  već pisao o Božiću, mislim da se o Božiću uvek nešto može ponovno napisati ili ispričati.

Kako je već sve okićeno i u svakom delu grada se oseća pretpraznična atmosfera to jednostavno čoveka ponese i počne razmišljati o Božiću, o spremanju za slavlje, kao i o onome kako je to nekad bilo.

U većini kuća, na sam Badnjak ujutro rano očekivao se prvi čestitar, kojeg bi domaćica posula mešavinom žita i kukuruza, a ako je bio stariji, domaćin bi ga ponudio i kuvanom rakijom kako bi se malo zagrejali. Na Badnjak se inače postilo. Za to je domaćin morao da obezbedi neku vrstu ribe. Najbolji je bio pravi dunavski šaran ili som, a u nekim kućama se našla i pokoja suva štuka.

Domaćice su dovršavale po kuhinji božićne kolače, zadnje poslove oko čišćenja kuće i priprema za božićni sto, a domaćin je po dvorištu dovršavao i priređivao sve što treba za blago koje poseduje, jer se stoka samo hranila a štala i svinjci su se, kao i sama kuća, čistila tek treći dan posle Božića.

Domaćin je pored toga što je morao da pripremi božićno drvce tj. jelku, morao da pripremi i slamu koju će pred veče uneti u sobu u kojoj će se ukućani većinom zadržavati tokom božićnih praznika.

Došlo bi i veče.

Domaćin bi uneo slamu i rastirivši je po kući, ukućanima bi, uz prigodnu čestitku, čestitao nadolezeći Božić. Domaćica bi na prekriveni sto, ispod već okićene jelke koja je imala istaknuto mesto na čelu stola, iznosila božićnjak tj specijalno ispečeni oblik hleba, kovrtanje (pletenice), mlado zeleno žito kao ukrase na stolu, pa prikladnu posudu sa mešavinom žita i kukuruza u koju su bile zabodene tri sveće. Kada bi sve bilo spremno, na sto bi se donelo i jelo. Oko tako pripremljenog stola, okupila bi se porodica, zapalile sveće, molitvom bi se zahvalilo Bogu za sve što se uspelo spremiti, pa tek onda bi se krenulo sa večerom.

Nakon večere obično su se pevale božićne pesme, a deca su se vrlo rado valjala po prostrtoj slami. Stariji su znali da namerno bace u takvu slamu i pokoji orah, kako bi deca mogla da ga traže. Najveseliji je bio onaj koji bi našao najviše oraha. Kad se tako malo zabavilo, moglo se krenuti u čestitare - korinđanje, Kao što sam već pisao, išlo se od kuće do kuće, od prozora do prozora, pevvale se ili kratke božićne pesmice ili prigodne recitacije, a za uzvrat se dobilo jabuka, oraha, suhih šljiva, a ponegde i novaca.

I tako pevajući i veseleći se približilo se i vreme polaska u crkvu na Ponoćku. I u samoj crkvi ugođaj je bio poseban. Okićene jelke, Vitlejem i prizor štalice s malim Isusom, a tom ugođaju su pridonosile i najveselije božićne pesme.

Jedna od tih pesama ostala mi je u sećanju, a nigde je nikada nisam čuo osim u Starčevu, a to je:

Ustajte pastiri,

Na Vitlejemskoj gori,

U štali,

Porodila Diva,

Prava Boga živa,

Isusa,...

Nakon Ponoćke, na povratku kući svakome se čestitao Božić...

Srećan i veseo Božić, kao i Nova godina,

Vinko Rukavina

Šta su to izviđači?

 Načelnica Daca sa najmlađima

Mnogi se pitaju šta to rade izviđači, šta izviđaju? Izviđači ništa ne izviđaju, već se bave  neformalnim obrazovanjem mladih. Ovo obrazovanje se razlikuje od formalnog (školskog), po pristupu i načinu edukacije. Naši tečajevi, kursevi, seminari i ostalo, u mnogim drugim državama pomažu prilikom daljeg školovanja ili zaposlenja. Zvanje Izviđačkog instruktora trećeg stepena se u Velikoj Britaniji i Francuskoj izjednačava sa diplomom fakulteta, dok u SAD nije moguće upisati koledž bez osnovne skautske obuke. To pokazuje značaj naše organizacije. U našoj zemlji nažalost nije tako i ova organizacija je nezasluženo na margini društva, kao i u ostalom mnoge druge.

Često sebi postavljamo pitanje zašto je kod nas povećan broj mladih koji se odaju raznim porocima (alkoholizmu, narkomaniji, kocki i slično). Odgovor leži i u našem odnosu prema ovakvim organizacijama. Što je više sportskih klubova raznih profila, raznih sekcija i ostalih sličnih organizacija u bližoj okolini srazmerno opada broj maloletnih delikvenata. To je činjenica! Zbog toga, iskoristite mogućnost i ukoliko niste odmah, upišite svoje dete u neki sportski klub, folklornu sekciju, izviđače ili nešto slično.

Treba napomenuti da u Vojvodini funkcioniše svega petnaestak odreda, a pored starčevačkog i pančevačkog u južnom Banatu postoje samo odredi u Kovačici, Vršcu i Beloj Crkvi. Na žalost, ni jedno selo nije uspelo da osnuje ni održi izviđače isključivo zbog toga što ova organizacija ne donosi profit. Radi se isključivo volonterski, dok je jedina nagrada lična satisfakcija. Naravno, mnogo je pomoglo razumevanje Mesne zajednice Starčevo koja je finansijski pomogla u organizaciji mnogih manifestacija izviđača.

Da je Starčevo zaista izuzetno selo pokazuje i to što su naš značaj primetila i mnoga preduzeća i privatnici i pomogli nam u domenu svojih mogućnosti. Zahvaljujući svima njima, Odred izviđača “Nadel“ Starčevo “igra“ u prvoj ligi Srbije, što dokazuju brojni pehari koje osvajaju njihovi članovi.

P. Stanković

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster