Internet izdanje broj 141 od 28. decembra 2005.

Intervju

RAZGOVOR SA POVODOM: PETAR ANDREJIĆ, ODBORNIK I POSLANIK

Na dobrom smo putu

SO Pančevo je konačno shvatila da su sela deo opštine. Kada se usvoji budžet za 2006. Starčevo će raspolagati sa duplo više budžetskih sredstava nego ove godine. Novi ustav bi trebalo da decentralizuje vlast i da Pančevu da status grada, a nama opštinu - smatra Petar Andrejić, odbornik u SO Pančevo 

          Ovo je Vaš treći mandat kao člana Saveta MZ Starčevo, odbornika u SO Pančevo i drugi kao poslanika u Skupštini AP Vojvodine. Iza vas je veliko iskustvo?

          - Da, od 1996. godine pa do poslednjih izbora prošle godine, meštani su mi uvek pružali podršku na izborima. Želim da istaknem da se radilo o većinskim izborima i da sam svoj mandat dobijao na ime i prezime, na osnovu dotadašnjeg rada i angažovanja, a ne ni na kakvim partijskim listama.   

Ipak, član ste Demokratske stranke?

          - Tačno, iako to često nije bila prednost, jer je sredina u kojoj živim i radim generalno opredeljena drugačije. Na predsedničkim ili parlamentarnim izborima, Starčevci su do sada, kada se u obzir uzmu rezultati iz celog sela, malo više poverenja imali ranije u SPS, a sada u Srpsku radikalnu stranku. Osim na izborima 2000. godine. Ali su poverenje u lokalu uvek davali kandidatima Demokratske stranke, i mi smo u prilici da, sa kolegama koji su se kandidovali zajedno sa nama kao nestranački kandidati, vodimo selo, evo skoro punih 10 godina.

Selo često ne glasa isto?

          - Neka naselja su glasala za radikale, neka za DS ili druge demokratske opcije. Na primer, Šumice je više naklonjeno takvima, dok je Radničko naselje naklonjenije SRS-u. Ali to nije uticalo da se, kao mesna uprava, podjednako odnosimo prema čitavom selu.

A primedbe da se u Radničkom naselju manje investiralo?

          - Takve primedbe ne stoje. Na primer, kad je asfaltiranje u pitanju, podjednako se ulagalo u sva naselja. Ulice Partizanska, Oslobođenja i Višnjička, koje su asfaltirane, pripadaju tom delu sela. U planu za sledeću godinu je asfaltiranje Sremske ulice, a ako sve bude kako treba - asfaltiraće se i Omladinska ulica. U Radničkom naselju je saniran i veliki odvodni kanal prema Belom bregu, kao i deo kišne kanalizacije.

Kad smo već kod ulica, kada će sve biti pod asfaltom. A kanalizacija?

          - Sve ulice će sve biti pod asfaltom. Naredne godine ćemo asfaltirati  još 4-5 ulica, 2007. isto toliko. Što se kanalizacije tiče, očekujem da će nakon dobijanja dozvole, na proleće početi radovi na postrojenju za prečišćavanje otpadnih voda. Sredstva postoje, a očekujem podršku od pokrajinskih i republičkih organa. Kod ovih prvih, već sam se obratio za podršku i upućen sam na konkurse koje pokrajinska vlada raspisuje nekoliko puta godišnje, sa obećanjem da će naš projekat biti prihvaćen. To je objektivan stav, kao i onaj da se nakon privatizacije rekonstruisanog NIS-a sredina u kojoj rade fabrike donira sredstvima za neki komunalni ili infrastrukturni objekat. Ja sam zagovarao kanalizaciju, a stav je da polažemo pravo na to. Nakon privatizacije Rafinerije, očekujem da će država imati obzira prema selu u čijem je dvorištu ta fabrika i da će nam biti odobrena sredstva za izgradnju kanalizacione mreže.

Šta je sa gasifikacijom?

          - Verujem da su Starčevci zainteresovani i za gasifikciju. Upravo ovih dana počeće anketiranje meštana o zainteresovanosti za uvođenje gasa. Ako se pokaže da postoji interesovanje, mi ćemo te rezultate predočiti javnosti i zainteresovanim investitorima. Jer, u pitanju je komercijalni posao - gas ne uvodi opština ili mesna zajednica, već onaj ko se tim poslom bavi i ko želi da investira i izvuče profit prodajom priključaka i distribucijom gasa. Naš posao, kao mesne uprave, jeste da uočimo i ukažemo na potrebe koje iskazuju meštani, a posao lokalne samouprave, odnosno opštine, je da stvori uslove da investitori mogu brzo i nesmetano da dođu do dozvola. Poslednjim odlukama Skupštine opštine, takvi uslovi su stvoreni, i ja se nadam da će uskoro početi i konkretizacija poslova oko gasifikacije.

A put prema Omoljici, dugo se priča, a od radova ništa?

          - Put prema Omoljici sa mostom na Nadelu biće urađen 2006. godine ili će neko imati velikih problema ako to ne bude tako. To je moj stav i stav kolega iz Omoljice, i dosta nam je više praznih priča i odlaganja tog posla. U budžetu za sledeću godinu planira se 15 miliona a još toliko treba da da Republička direkcija za puteve.

Vi ste vrlo aktivni u Skupštini opštine?

          - To je moj posao. Svaki odbornik treba tako da radi. Ja želim da opravdam poverenje koje su mi sugrađani više puta do sada ukazali i želim da Starčevo napreduje. Na prvom mestu mi je selo, a sa takvim mojim stavom slažu se i u Demokratskoj stranci, pa i tu imam podršku. Ja sam zagovornik “seoskog lobija“ koji okuplja odbornike iz svih devet sela pančevačke opštine i mi, zajedno, snaga smo koja se respektuje.

Naročito kada je u pitanju usvajanje budžeta?

          - Najvažnija sednica svake skupštine opštine jeste ona na kojoj se usvaja budžet, odnosno vrši raspodela novca za narednu godinu. Tada nema kompromisa - mi iz sela zauzimamo stavove koji su zasnovani na realnim potrebama sela, i ne odstupamo.

Koliki je seoski deo u budžetu za 2006. godinu?

          - Više od 163 miliona dinara. Moram da naglasim da je ovaj predlog budžeta za narednu godinu prava mala revolucija u odnosima iameđu Opštine i sela. U odnosu na izdvajanje za 2005. godinu - 92 miliona zajedno sa rebalansima, ove godine imaćemo uvećanje od oko 90% što je zaista veliki uspeh. Selima je uvažen argument da ove i naredne godine ističu samodoprinosi i da novac koji se na taj način gubi, mora negde da se nadoknadi. Izašli su nam u susret, i mogu da kažem da će dinamika razvoja sela biti nastavljena nesmanjenom žestinom.

Koliko će Starčevo dobiti sredstava?

          - Prema predlogu budžeta, koji će biti usvajan 27. decembra, Mesna zajednica treba da dobije oko 27 miliona dinara. Ove godine smo dobili oko 14 miliona, a sa osam miliona iz samodoprinosa, to je iznosilo oko 22 miliona. Dakle, ne samo da smo nadoknadili “manjak“ nastao istekom samodoprinosa, već smo ostvarili i uvećanje prihoda za oko 5 miliona. Sredstva će dobiti i Dom kulture, ukupno oko milion dinara, kao i Osnovna škola i to 13,5 miliona za radove na rekonstrukciji i sredstva za predškolske grupe.

Kako će biti raspoređen taj novac?

          - Dvadeset miliona ide u investicije, najviše za asfalt, a potom i za radove na kapeli, za tribine na stadionu Borca, za sređivanje sale za venčavanje kao i za očekivane poslove na postrojenju za prečišćavanje otpadnih voda. Šest miliona će biti raspoređeno za finansiranje svih sportskih klubova, za podršku kulturnim delatnostima i pomoć svim udruženjima građana koji deluju u selu. Značajnu pomoć će dobiti i JKP “Starčevac“, pa će tako i sledeće godine biti novih trotoara, dečijih igrališta i komunalnog uređenja sela. Nastavićemo da pomažemo i rad Ambulante. Tu su i preostala sredstva od samodoprinosa, oko 3 miliona dinara.

Kad ste već pomenuli samodoprinos, neće se pokušati sa uvođenjem novog?

          - Ne, to je stav Mesne zajednice. Upravo zato smo i tražili više sredstava iz opštinskog budžeta, da ne bi opterećivali građane dodatnim izdvajanjima.

Zašto ste onda uvodili samodoprinos 2000. godine?

- Tada su okolnosti bile drugačije. Tadašnja republička vlast SPS-a je opštine, koje su uglavnom bile opozicione, ostavljala sa malim povrađajem iz republičkog budžeta. To malo para nije bilo dovoljno ni za rad lokalne samouprave, pa ni mi u selima nismo mogli da dobijemo onoliko koliko nam je zaista potrebno. Jedino rešenje je bilo, ukoliko smo hteli da se selo razvija, da sami ostvarujemo potrebna sredstva. Drugi razlog je bio taj što je nakon isteka petogodišnjeg opštinskog samodoprinosa (1995-2000. godina) od kojeg Starčevo nije imalo ama baš nikakve koristi, tadašnja opštinska vlast planirala da uvede novi samodoprinos gde bi mi verovatno opet ostali “kratkih rukava“, pa smo predupredili takvu mogućnost raspisujući naš mesni samodoprinos još pre isteka postojećeg opštinskog! Na taj način smo “razbili“ takvu koncepciju, a naš primer su ubrzo sledila i ostala sela. Uostalom, samodoprinos je imao smisla, jer je uz pomoć budžetskih i novaca iz samodoprinosa, u selu asfaltirano 13 ulica i urađno još mnogo toga.

Da li ste uvek na raspolaganju svojim biračima?

          - Uvek! Pošto sam na profesionalnom radu u Skupštini Vojvodine, ja sam profesionalni političar i za to primam platu. Moja vrata su uvek otvorena, i moj telefon je uvek dostupan. Građani me kontaktiraju i sami pokreću neke inicijative koje ja posle institucionalizujem. Vrlo često, sa nekim od saradnika, obilazim selo, pa uočavamo probleme počev od sijalica koje ne rade u mreži javne rasvete, pa do divljih deponija ili mesta na kojima treba izgraditi trotoar.

Šta smatrate za svoj najveći uspeh?

- Kada sam 1996. godine došao u mesnu zajednicu, ona je raspolagala za oko 20.000 tadašnjih nemačkih maraka godišnje. Sledeće godine, na raspolaganju će biti 302.000 eura. To je uspeh koji se meri u brojkama. Drugo, smatram uspehom to što su građani više puta potvrđivali moj mandat na neposrednim izborima. Znate, građane samo jednom možete prevariti. A ako steknete njihovo poverenje, i ponovo vas izaberu, znači da ste radili dobro.

Koja je, u stvari, Vaša politička vizija?

- Da bih odgovorio na to pitanje, moram najpre da istaknem neke lične stavove. Smatram da su otvorenost i pragmatičnost veoma važne karakteristike za postizanje svih ciljeva, od privatnih do društvenih. Za mene ne postoji “nema“ i “ne može“, i od onih sam koji će problemu pristupiti sa tačke “da vidimo kako može“ a ne “ovako ne može“. Vrlo često sam se u svom političkom delovanju susretao sa problemima tipa da “nešto ne može“, iz kojekakvih razloga. Nakon što smo “pretresli“ te razloge, pokazalo se da je ipak moguće. Zato verujem da je moguće da naše selo, da sva naselja poput našeg, postanu ono što su naselja sa ovim brojem stanovnika i u razvijenim zemljama - gradići, opštine... Vidite, kad ste mesna zajednica u nekom selu, onda imate ovlašćenja koliko i jedan kućni savet u nekoj zgradi na Novom Beogradu. Nemate gotovo nikakva ovlašćenja niti dovoljno sredstava, a meštani očekuju da im rešite sve probleme. Istovremeno, udaljeni ste od administrativnog centra koji opslužuje uglavnom potrebe onih koji su mu bliži. Mi raspolažemo samo sredstvima koje nam “udeli“ opština. To je uglavnom jedan “maćehinski“ odnos. Zato je moja politička vizija da Starčevo postane opština, i da na taj način stekne izvorna ovlašćenja i sopstvena sredstva i mehanizme da samo rešava svoje probleme. Nadam se da će novi ustav, koji se dugo najavljuje, decentralizovati vlast i omogućiti nam da to i postanemo. Neka Pančevo bude grad, a neka južna sela čine jednu opštinu u tom gradu, i bićemo svoj na svome.

Jordan Filipović

GORAN DRAMIĆANIN, ČLAN SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO I ČLAN NOVE SRBIJE

Rad uz aktivno učešće građana

Savet Mesne zajednice Starčevo radi uhodanim tempom, a rezultati rada su vidljivi. Meštanima vrata mesne zajednice otvorena, i uz njihovo učešće Savet pronalazi pravi put - ističe Dramićanin

          Kakvo je vaše iskustvo u Savetu mesne zajednice, nakon ovih godinu dana?

          - Mogu slobodno da kažem da je moje sveukupno iskustvu o radu Saveta pozitivno, mada u početku je bilo problema, ali svaki početak je težak. Pronašli smo i stalno pronalazimo nove zajedničke interese u vezi našeg Starčeva i Starčevaca, trudimo se da sve drugo prevaziđemo. U svim sferama našeg života  ima po malo političarenja pa je tako i kod nas u Savetu, ali je interes Starčeva i Starčevaca iznad svega.

          Jeste li zadovoljni odnosima i funkcionisanjem u Savetu?

          - Odnosi  među članovima Saveta su dobri i korektni, svako od članova ima pravo na svoje mišljenje. Sve odluke se usvajaju po principu parlamentarizma. Svi članovi Saveta mogu podjednako da uzmu učešće u realizaciji donešenih odluka, svako se angažuje onoliko koliko može da učini za Starčevo. Savet funkcioniše tako što su članovi načelno podeljeni u različite oblasti za koje su uže specijalizovani, tako da se zna ko šta radi u Savetu, s tim da uvek postoje sugestije ostalih članova.

          Da li ste u Savetu uspeli da realizujete neku svoju ideju?

          - Ideja je bilo mnogo, mnogo njih je i realizovano. Ne može se reći da je neka od tih ideja nečija lična, jer su sve te ideje u ineresu svih nas. Jedna ideja u kojoj sam ja uzeo veliko učešće je ta da u Starčevu počne sa

radom plesna škola. Dalje na čemu ću raditi je da se preko već formiranog Agro biznis kluba (klub poljoprivrednih proizvođača) u Starčevu, čiji sam predsednik, tokom zimskog perioda  počne sa predavanjima poljoprivrednim proizvođačima o savremenim trendovima i tendencijama u poljoprivrednoj proizvodnji, tako što ću pokušati da dovedem stručne kadrove, koji će imati šta novo da kažu i prikažu našim poljoprivrednim proizvođačima.

          Da li ste zadovoljni saradnjom Saveta mesne zajednice sa stanovništvom?

          - Saradnja sa meštanima Starčeva je po mom mišljenju zadovoljavajuća. U Mesnoj kancelariji je uvek koordinator ili sekretarica Saveta mesne zajednice, kojima meštani uvek mogu da izlože svoje stavove i probleme vezane za život i rad u Starčevu. Sve te probleme oni prosleđuju  članovima Saveta, koje u skladu sa svojim  mogućnostima i mogućnostima sredstava kojima raspolaže MZ oni rešavaju. Sve je češća stuacija da na sastanke Saveta MZ dolaze i meštani Starčeva, gde oni lično iznose svoje stavove i probleme.  Na svakom sastanku se razmatraju razni dopisi meštana.

          Koja je vaša poruka Starčevcima?

          - U skladu sa napred rečenim, pozivam meštane da dođu u kancelariju Mesne zajednice i iznesu svoje stavove u vezi rada i života u našem Starčevu. Obratite nam se, nebitno da li pismeno ili usmeno, mi smo tu zbog vas. Svi smo svesni koliko se danas teško živi i koliko je teško realizovati neku od ideja koje imamo, pa tako je i Savetu teško da realizuje svoje ideje, a ideja je mnogo. Ali ja neću tako lako odustati - biću uporan.

Daniela Birak

DEVOJKA KOJA ZNA ŠTA HOĆE

Snovi su ostvarljivi

Nije teško ostvariti sve svoje snove i nadanja, samo ako se to zaista i hoće.Primer je naša mlada i ambiciozna sugrađanka Ivana Poljak

          Ivana Poljak je mlada perspektivna Starčevka pred kojom je lepa budućnost. Rođena je 1985. godine u Pančevu, osnovnu školu je završila u Starčevu, pa srednju ekonomsku školu u Pančevu - smer ekonomski tehničar.  Nakon završene srednje škole upisuje  Višu stručnu školu na institutu za razvoj malih i srednjih preduzeća.

          NJeno interesovanje, pored visokog stručnog obrazovanja, su umetnost i kultura. Kako uspeva da, pored svih obaveza i potreba koje jedan mladi čovek ima, organizuje svoj život i bude jedan od najboljih studenata, saznaćete iz sledećeg razgovora.

Šta te je opredelilo za školovanje i otkuda interesovanje za poslove u domenu komercijale?

- Smatram da kvalitetno obrazovanje garantuje dobru budućnost. Škola koju pohađam, u Beogradu je otvorila jedna slovenačka firma. NJihov cilj je da nas obuče za rad u njihovim firmama koje se sve više otvaraju na našim prostorima. Neke od njih već postoje u Srbiji: Merkur, Merkator, Gorenje... Po završetku školovanja radiću kao komercijalista, to ustvari i jeste ono što me najviše interesuje.

Reci nam nešto više o samoj školi i uslovima školovanja?

- Školarina se plaća i nije nimalo jeftino za naš standard. Zato moram da se trudim da ispite polažem sa što većom ocenom, što će mi obezbediti bolje uslove za dalje školovanje. Nemamo semestre kao na drugim fakultetima, nego jedan ispit slušamo i posle ga polažemo. U cenu školovanja se računa i odlazak dva puta godišnje po sedam dana u Sloveniju radi posete nekim firmama. Naravno, podrazumeva se da u istu cenu ulaze i knjige, korišćenje interneta, biblioteke, seminarski radovi, konsultacije, mentori... Praksa je obavezna, a nju nam obezbeđuje sam Institut ili mi sami. Po završetku ove škole, kao diplomirani ekonomista mogu da nastavim školovanje u bilo kojoj zemlji Evropske unije, što naravno i planiram. Ja ustvari volim školu.

Interesovanje za umetnost, kako je do toga došlo?

- Zbog interesovanja za umetnost je zaslužan moj teča Milovan Panić koji je takoće umetnik. Trudim se da posetim sve izložbe za koje čujem, naravno ako imam vremena za to. Bila sam i na slikarskoj koloniji “Dunavom do slike“. Za Starčevačku galeriju “Boem“ uvek ću naći vremena i u tom prostoru ne propuštam nijednu izložbu. Posebno mi se sviđa opuštena atmosfera uz tamburaški orkestar koji je neizbežan na svakom otvaranju postavke nekog umetnika.

Pored svih obaveza godinama se aktivno baviš folklorom, reci nam nešto o tome?

- Folklor igram od prvog razreda osnovne škole. Volim da igram a i dobar je kao vid sporta, održava se neverovatna kondicija. Do pre dva meseca sam aktivno igrala u starčevačkom folklornom ansamblu, za ovo društvo me vezuju lepe uspomene, druženja, festivali, putovanja, upoznavanje ljudi iz različitih krajeva sveta, i puno, puno lepih stvari. Ali jednostavno mislim da trebam da idem dalje. Donela sam odluku da pređem u Pančevački KUD Abrašević. Smatram da su se u Abraševiću stvorili, po meni fini uslovi. Naravno nisam prestala da igram i u Starčevu, smatram da mogu da se organizujem u oba društva.

Šta je sa slobodnim vremenom?

- Ja u stvari volim sve što trenutno radim. Trudim se da organizujem svoje vreme i svi ljudi bi trebalo to da rade. Dobra organizacija je ključ uspeha. Sve ovo o čemu smo pričali za mene nije umor. Volim izlaske, žurke, provode i nimalo se ne razlikujem od ostalih mladih ljudi. Svi  bi trebalo da rade ono što vole i neće biti problema

Planovi za budućnost?

- Naravno da imam planove, o budućnosti treba razmišljati. Trenutno planiram da nađem neki posao. Malo iskustvo u komercijali već imam, pošto sam do skoro radila u jednoj pančevačkoj građevinskoj firmi. Po završetku školovanja u Srbiji planiram da nastavim negde u Evropi. Ako nastavim sa ovakvim ocenama da završavam ispite, to neće biti nikakav problem. Verujem u sebe i znam da ću uspeti. To bih poručila mladim Starčevcima - da veruju u sebe i da je sve dostižno. Potrebno je samo malo rada i discipline, i postići će se sve o čemu maštaju.

Goran Milošević

Portreti u “Pečurci”: Zoran Pejić, eks-fudbaler

Mujke, skoči i daj gol glavom!

          Jedna od najvećih fudbalskih legendi na ovim prostorima i, sigurno, najpoznatija borčeva “devetka“, u poslednje vreme aktivan je u seoskom životu, osim kada je sport u pitanju i kao vlasnik popularne pekare “Zoki“, kafe-poslastičarnice i kladionice.

          Može se slobodno reći da je gost ove rubrike SN i više od sportskog autoriteta, već predstavlja jedno od obeležja na nivou sela uopšte.

          Naravno, da, iole upućeni u ovdašnje prilike, ne mogu imati ni mrvicu sumnje da je reč o doskorašnjem ubojitom špicu FK “Borca“, treneru, sudiji, malom privatniku, o Zoranu Pejiću, nadaleko poznatom kao Mujke.

          Zoran Pejić (mnogi misliše da mu je prezime, upravo, Mujić), rođen 20. jula 1965. godine u pančevačkom porodilištu, od majke Sofije i oca Jelenka, u “tandemu“ s bratom (dvojajčanim blizancem) Goranom. U srećnom je braku s Biljanom, iz koga su na svet došli mali “Mujići“ - Zorana i Slobodan. Posle fudbalskih godina provedenih u Borcu, bitoljskom Pelisteru, pančevačkom Železničaru ili kao trener, sudija, član uprave i rada u starčevačkom PIK-u - prepustio se “čarima“ privatnog biznisa...

          Kako je mali Mujke počeo da pika loptu?

          - Detinjstvo sam provodio u najbezbrižnijem periodu po ovu državu, rastući u “žabarskom kraju“, u blizini Nadela. Trošio sam ga, kao i sva tadašnja klinčurija, uz klis, žmurke, kupanja na Valjari i, naravno, najpopularniju sporednu stvar na svetu - fudbal. Fudbal, moja životna ljubav broj jedan, bio je fanatično obožavan. Neshvatljivo je, možda, za današnju mladež šta sve neko, kao mi onda, može da učini za ovu igru. Tako smo - moj sadašnji kum Gliša (danas drži “S-market“), Slonče (stovarište “Stevović“), Saša Novaković (kiosk “Kameleon“), Željko Lender, Pavle Lapić, Dragan Stevović - Junac, Zoran Savić - Ruki, Goran Savić - Savulja i drugi - ustajali nebrojeno puta i u šest ujutro da bi se kao “Žabari“ ili “Real sa Nadela“  takmičili protiv nekog drugog kraja. Ginuli smo za svaku loptu i maštali o tome da postanemo veliki igrači, kao npr. ondašnji idol celog sela Žiža Matić, tada prvotimac Partizana.

          Inače, kao mali, a i kasnije, nisam bio sklon nekim nestašlucima. Bio sam svestan problema sa kojim su se suočavala moja, srednje siromašna porodica. Brat Goran i ja smo, s druge strane, imali potpuno razumevanje od strogih, ali pravičnih roditelja, pa sam se tako zanimao za fudbal, a on za košarku.

          Pošto su se moji doselili upravo godine kada sam rođen - dakle 1965. i to iz okoline Doboja, tačnije Vozuće, ocu je odmah nadenut nadimak Muja (“od Doboja“) . Tako sam i ja kao njegov potomak “postao“ Mujić ili Mujke. Moj brat blizanac Goran je zbog svoje velike zavisnosti prema grickalica, a naročito smokiju, dobio nadimak Smole, pa mu danas retko ko zna pravo ime.

          Potom kreće škola, uporedo i aktivno bavljenje sportom...

          - U prvi razred krenuo sam davne 1972. godine kod učitelja, pokojnog, Slavka Đurišića, koji je bio pravi predstavnik stare-dobre gvozdene discipline i kao takav, ostavio dubok trag u mom vaspitanju i orazovanju. Kad je već o tome reč, smatram da je velika šteta što je novo vreme donelo i mnoge loše stvari, a jedna od njih je narušena disciplina. Mislim da se po tome razlikujem od mnogih “savremenih“ roditelja, koji ne dozvoljavaju prosvetnim radnicima ni da podviknu na decu, a kamoli nešto gore. Nisu ni svesni koliku medveđu uslugu čine svojim mališanima. Nasuprot tome, ja sam za svoju decu nastavnicima dao “odrešene ruke“, jer ako su mogli u kolevci civilizacije Engleskoj da vrate batine kao legitimno sredstvo u školama, što ne bi i kod nas.

          I tako, kada bi nas učitilj katkad i klepio, nije nam bivalo ni na kraj pameti da to prijavimo roditeljima. Sledovale bi nam “repete“, jer bi znali da smo nešto zgrešili. Na mene je to ostavilo traga, i kasnije u višim razredima ili srednjoj poljoprivrednoj školi, nisam imao problema ni sa učenjem, ni sa vladanjem. Zbog toga, a i zbog bavljenja sportom, nikada nisam pušio, pio, ili, se ne daj bože, drogirao!

          Što se fudbala tiče - negde 1978. godine, pomenuti Zoran Savić me je odveo na trening i od tada, narednih 26 godina, neprekidno sam aktivan u ovom sportu. Prvi trener mi je bio Vita Kanački, a za omladince sam debitovao iste godine i to protiv “velikog“ Dinama iz Pančeva. Pobedili smo sa 2-1, a ja postigao oba gola. Možete li da zamislite tu sreću!

          Tada kreće više od četvrt veka “jurenja“ Mujketa za “buba-marom“!

          - Već sa 16 godina debitovao sam za prvi tim Borca, a bio sam alternativa legendarnim špicevima - Banetu Boškoviću i Dunčetu Vukosavljeviću. Bilo je to u Skorenovcu. Ušao sam u drugom poluvremenu i ponovo zatresao mrežu.

            Mnogo dugujem i trenerima - pomenutom Kanačkom, Vitomiru Filipoviću - Belom, a pogotovo Branku Đokiću, koji je na nas uticao pedagoški i učinio da se formiramo u ispravne i zdrave ličnosti. Mislim da smo to, konačno, i postali, jer smo svi više - manje uspešni, a sportski način života u mnogome je doprineo da to tako bude.

          Tada, početkom osamdesetih, Borac je za kratko vreme preskočio nekoliko rangova i stigao do Banatske zone ili kvalitativno četvrte lige.

          To su bile i godine odrastanja, vojske...

          - Posle završene srednje škole 1984. godine, odlazim u Titograd na odsluženje vojnog roka sa svojim bratom Smoletom, koji je za razliku od mene bio opredeljen košarci, i, kasnije, igrajući za Dinamo ili za nekadašnjeg prvoligaša Profikolor (zajedno sa Milenkom Topićem) postizao izvanredne rezultate.

          Posle obuke prekomandovani smo u Plav, kao desetari i bili pravi “carevi“. Vojnici su i tamo uživali sve počasti, bez obzira što su Albanci činili većinsko stanovništvo. Bilo je interesantno da smo brat i ja bili najbolji prijatelji sa jednim slovenačkim parom blizanaca - Srećkom i Brankom Poročnikom. Između ostalog, bio sam i treći na republičkom takmičenju u vojničkom višeboju. Ni moja fudbalska veština nije ostala nezapažena, pa sam zahvaljujući preporukama garnizonskog doktora Stefanovića, dobio poziv od tadašnjeg drugoligaša - bitoljskog Pelistera.

          Međutim bitoljska epizoda nije trajala predugo..

          - Nije, iako mi se sve potrefilo! Pošto sam krajem decembra sivo-maslinastu uniformu zamenio civilnom, već prvih dana naredne godine obreo sam se na jugu Makedonije. Po “običaju“ na debitantskoj utakmici protiv Pobede iz Prilepa postigao sam gol, i to glavom. Ujedno to mi je, možda i najdraži gol u karijeri. Samo da spomenem da sam tamo igrao s mnogim poznatim igračima, poput Đoke Hadžijevskog, Dragana Kitanovskog, Goceta Aleksovskog...

          Međutim, zbog velike nostalgije prema svojoj porodici, društvu i sredini, nakon šest meseci napuštam Bitolj i vraćam se u Starčevo, gde nastavljam da predvodim navalu Borca do 1990. godine. Potom prelazim u Pančevo i nastupam za Železničar. Posle jedne decenije ponovo sam kod kuće, da bi najzad karijeru zvanično okončao 2004. godine.

          Osim toga, sudim već dvanaest godina, a od skoro sam dobio i status saveznog sudije. Takođe, radio sam i kao trener mlađih kategorija, a bio i dugogodišnji član uprave Borca.

Sada sa starim društvom redovno igram mali fudbal rekreativno u Hali i “tvrd smo orah“ i za mnogo mlađe ekipe

          Popularni Mujke bio je angažovan i kao društveni subjekt, a to je i period mladalačkih izlazaka, prvih ljubavi.

          - Meni je pripala čast da po povratku iz JNA budem poslednji predsednik omladine Starčeva i za mog mandata organizovano je niz koncerata, gitarijada, rok, pank i hevi-metal svirki, a najveći događaj je kada sam uspeo da dovedem, tada enormno popularnu Riblju Čorbu. Veliku pomoć imao sam od sekretara Mesne zajednice - sada pokojnog - Mate Ruptaka. Zahvaljujući njemu uspevali smo da obezbedimo sredstva za mnogobrojne ekskurzije -  Sarajevo, Aranđelovac...

          Što se izlazaka tiče - bili su aktuelni: picerija (sadašnja “Pečurka“), legendarni “Lav“, “Bardak“. Godine 1987. upoznajem svoju buduću suprugu Biljanu, igrajući basket na školskom terenu, pored koga je ona živela. Onda nije ni čudo da sam često “zaboravljao“ na fudbalsku loptu i menjao je košarkaškom. Posle četiri godine veza je krunisana brakom...

          Mujke je poznat i kao vatreni “zvezdaš“.

          - Za Zvezdom sam lud i danas, s tim što ređe odlazim na utakmice. Bio sam na mnogim, a najviše mi se urezala ona protiv Barselone početkom osamdesetih, kada je ceo stadion nekoliko minuta frenetično aplaudirao Maradoni posle onog fenomenalnog lob udarca...

          Pored svega tu je i ono bez čega se ne može - posao.

          - Od 1987. godine radim u starčevačkom PIK-u, a 1998. godine, sticajem okolnosti, ulazim u privatni biznis, kupivši lokal u centru Starčeva. Iako do tada nisam pojma imao o pekarskom poslu, vremenom sam počeo da ovladavam ovim zanatom. Posle izvesnog vremena postalo je nemoguće uklopiti obaveze, pa sam bio prinuđen da dam otkaz u PIK-u i potpuno se posvetim privatnom biznisu. U međuvremenu sam aktivnosti proširio na poslastičarnicu, kafić i kladionicu. Tek sada shvatam koliko je komplikovano i naporno rukovoditi, jer kad si običan radnik ne moraš ni o čemu da misliš,  a verovao sam da je biti direktor nešto veoma lagodno.

          Sve u svemu Mujke voli sport, fudbal posebno. Ali jako voli i svoje mesto Starčevo. Zbog sela i fudbala jedno vreme on je, s grupom entuzijasta, održavao fudbalski klub u golom životu.

          - Bilo je to poslednjih četiri-pet godina prethodnog milenijuma. Borac je ostao bez izvora finansija, pa su zaljubljenici u ovaj klub uložili maksimum energije i sredstava da spreče najgore. Pored mene, tu su bili i Dule Obućina, Franja Orešković, Zoran Gligorić, Zoran Radonjić, Toma Nikolić, Paja Ruptak i drugi, koji su iz svojih džepova omogućavali da se lopta kotrlja starčevačkim igralištem, bez obzira na sve teškoće i probleme koji su nas zadesili. To je trajalo sve do 2000. godine, kada je brigy o klubu preuzela MZ Starčevo, ali ja sam uvek bio i biću otvoren da pomognem omiljenom klubu, jer fudbal je meni podario toliko lepog - putovanja, druženja, prijateljstava i mnogih drugih predivnih trenutaka!

          U tom tonu je i Mujketova poruka sugrađanima, pogotovo onim mlađim.

          - Bavite se sportom jer on će vas učiniti zdravim i vrednim ljudima i poštujte roditelje, nastavnike, starije... Jer, dobro se -  dobrim vraća...

portretisao Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster