Internet izdanje broj 127 od 29. oktobra 2004.

Komentari

Savremene pošasti

Alkoholizam i narkomanija odavno ovde nisu gosti. Alkoholizam se od ranije odomaćio, dok je pošast savremenog doba - droga, od skoro stalni gost na ovim prostorima.

Splet raznih okolnosti razorio je srpsko društvo. Raspad države, ratovi, sankcije, prouzrokovali su postavku novog sistema vrednosti, naročito među mladima. Brutalnost, gordost, nadmenost, želja za lagodnim životom bez mnogo rada, forsirani su od strane srpskih medija u poslednjih petnaestak godina, što je samo doprinelo vaspostavljanju novih odnosa među ljudima koji žive na ovim prostorima.

Kriza, koja to više i nije jer je ovde postala svakodnevica, deo je života i u našem mestu. Sve su češći primeri alkoholizma i narkomanije među mladim ljudima koji su izgubili kompas i životna zadovoljenja traže u pomenutim porocima. Izlasci vikendom, kada se, nakon naporne “školske“ nedelje tražila simpatija i veče završavalo šetnjom po parku, odavno više nisu zanimljivi mladim ljudima. Izgleda da je kriza morala toliko uzela maha da površnosti koje su karakteristika ove naše domaće krize, postaju model života mladim ljudima. Oni koji se ne uklapaju u viđenje savremene ruralne kompozicije koja je opšteprihvaćena, beže iz Starčeva na neko od pančevačkih mesta (ni tamo ih nema mnogo) gde se može pristojno provesti a da to nije turbo-narodnjački “trip“ ili “uživanje“ u alkoholu, sve češće i u drogama. Ili jednostavno - ne izlaze, ni u Starčevo, ni u Pančevo (Beograd je ipak, daleko, a i skup je).

Roditelji moraju mnogo aktivnije da uzmu učešće u kreiranju budućnosti svoje dece. Ako može razgovorom, ako ne - i drugim metodama. Proverite gde odlaze vaša deca, kako provode vreme i, na kraju, sa kim se druže. Droga više ne poznaje porodična stabla, “ko je čije dete“ i ko koliko ima novca. Nemojte da vas iznenadi da baš vaše dete u džepu ima “džoint“ ili nešto mnogo gore, ili se opija po centru...

Uključite se sa svojom decom u društvene aktivnosti. Naša lokalna zajednica ima potencijal - apelujte na školu, Dom kulture da ostvare što više programa koji su vam interesantni. Tu je i mesni odred izviđača, Kreativni kulturni klub koji nudi  razne mogućnosti, tu su sportski klubovi...

Incidenti koji se u večernjim satima događađaju u selu zahtevaju mnogo veću prisutnost policije, što će biti prioritet i mesne vlasti, a ako ne želite da se vaše dete pojavi u “crnim hronikama“, reagujte na vreme.

Petar Andrejić

REPUBLIKANSKA KOLONA

PIŠE: Jordan Filipović

 Dokle ćete nas trovati? (2)

Razlog zbog kojeg je tema identična kao u prošlom broju je više nego  očigledan.

U pitanju je, naravno, ono što i dalje osećam u plućima i što isti osećaj deli moje celokupno okruženje i što to znaju i oni koji su kompetentni da se “pozabave“ , i ... što svi znaju sve, niko ništa ne preduzima! Ili skoro niko!

Tih “skoro nebitnih“ (i mladih) 3-4 hiljade je 9. oktobra promarširalo je kroz Zonu sumraka i možda po prvi put unelo u "carstvo otrova" malo čistog (neiskvarenog) “vazduha“!

Svi ostali - katastrofa! Pa, zar je moguće da od sto hiljada otrovanih duša samo par posto misli da bi se trebalo odupirati “đavolu“. Nije pomoglo ni što naši sugrađani mogu da se pravovremeno informišu o količini “zla“ u vazduhu. Jednostavno došli smo u tu fazu da nam nije stalo ni do nas samih.

Pa ipak, marš na “južnu zonu“ za mene predstavlja događaj veka, jer svaki početak nečega što ima dobru nameru na ovim prostorima surovo je negiran i odbacivan. Ponosan sam što sam, uz nekoliko istomišljenika i veličanstvene izviđače starčevačkog odreda “Nadel“, učestvovao u istorijskom trenutku. Na žalost bilo nas je svega dvadesetak na zbornom mestu na ulazu u selo, nas, koji smo se “osmelili“ da mislimo o svojim životima.

I bio je divan osećaj imati svesti o tome da moramo sami da rešavamo svoje probleme, ma koliko kao pojedinci ne možemo mnogo, ali to je preteča nečega što se zove civilizovano građansko društvo.

Dirljiv je bio momenat kada smo se kod Azotare susreli sa glavnom kolonom i kada smo ustanovili da je sačinjena od nevinih, neiskvarenih lica koja ne žele da budu otrovana.

Protesti su bili burni, ali dostojanstveni i svi su se složili da će imati smisla samo ako je ovaj marš prvi u nizu.

Međutim, teško da će energija biti materijalizovana, ako se žestina protesta ne pojača. Pogotovo što je (stekli smo takav utisak) koncentracija zagađivača bila veća nego ikad. Kao de je neko pustio rđave materije iz inata, kao da je hteo da se našali sa onima koji još uvek nisu zatrovali umove. Postalo je jasno da protiv takvih pomažu samo radikalne, revolucionarne metode.

Tako je, dignimo revoluciju protiv onih, kojima je sadizam toliko u krvi da bi se zarad toga ugušili i u sopstvenom izmetu. Neka svako da svoj mali doprinos i, makar, prošeta koji kilometar na jednom od sledećih protesta i nada postoji.

Zbog našeg i zdravlja naše dece!

* * *

Umalo da zaboravim... U Republici ništa novo, osim što je konstituisan novi Savet MZ ali od starih, proverenih ljudi, sprema se Međunarodni tamburaški festival čiji će domaćin biti Dom kulture, u KKK se dešava pregršt kulturnih i edukativnih sadržaja, a Nedeljko Nedić i Spasen Spasenovski konkurišu za ulazak u Ginisovu knjigu, jer su čak dva puta igrali nerešeno na izborima za članove Saveta, a tek u trećem Spasen je bio bolji, počela su i sportska nadmetanja na stadionu Borca i u pančevačkoj Hali sportova, a jesen, polako, dolazi u naše krajeve, mada se leto ne predaje...

Pol i rod (4)

“Teško je biti žena,
moraš da razmišljaš kao muškarac,
da se ponašaš kao dama,
izgledaš kao devojčica
i radiš kao konj.“ 

OBRAZOVANJE

Po procenama Ujedinjenih nacija oko četvrtina svetske odrasle populacije je nepismeno. Dve trećine od toga čine žene. U čak 19 zemalja je nepismeno više od 75% žena.

Uzroci ovako katastrofalne razlike leže u diskriminaciji prema pravu na obrazovanje, naročito kada su žene u pitanju. Dešava se, čak i u zemljama gde je osnovno obrazovanje obavezno, da se ženska deca ne šalju u škole. Roditelji i porodica smatraju da njoj obrazovanje nije potrebno da bi se bavila domaćinstvom, ili da su one manje sposobne nego dečaci. U nekim zemljama devojčice su prisiljene da napuste školu ranije, jer se rano udaju i prisiljene su na ugovorene brakove.

Ukoliko je porodica u finansijskoj krizi, prvo će ženska deca napustiti školovanje, da bi muška deca mogla da nastave.

Poslednjih decenija se povećava broj žena koje se opredeljuju za više ili visoko obrazovanje. Povećava se broj devojaka koje upisuju fakultete, ali je još uvek snažna predrasuda da je novac za školovanje devojčica bačen novac.

U vezi sa time postoji dodatna diskriminacija: devojke se obeshrabruju i vrlo često direktno sprečavaju od strane porodice, nastavnog kadra i drugih autoriteta da se opredeljuju za zanimanja koja važe za tradicionalno muška (žene su više medicinske sestre nego lekarke, žene su pre u društvenim naukama nego u prirodnim).

Zanimanja koja važe kao “muška zanimanja“ su mnogo profitabilnija od zanimanja koja se smatraju “ženskim zanimanjima“.

Obrazovanje žena je važno jer ono generalno utiče na celokupnu poziciju žena u društvu. Iako je danas u velikom broju zemalja obrazovanje pravo zagrantovano ustavom, žene zbog postojeće diskriminacije ne mogu da ostvare to pravo, što nam pokazuje svest dominantnog dela populacije da je znanje moć.

Daniela Birak

 Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2004. Webmaster