Internet izdanje broj 125 od 16. septembra 2004.

Komentari

Seoski lobi

Poslednjih nekoliko godina u Skupštini opštine Pančevo često se dešavalo da odbornici iz sela zauzmu jedinstveni stav i naruše “idilu“ opštinske koalicione vlasti. Politički analitičari lokalnog karaktera, tu pojavu su nazvali - “seoski lobi“. Ova grupacija odbornika iz različitih stranaka uspela je da skrene pažnju na probleme koje pančevačka sela imaju, a koji su zajednički za sve njih. Ponajviše posla za ovaj svojevrstan lobi bilo je prilikom izglasavanja opštinskog budžeta, odnosno raspodele zajedničkih novaca. Dosta dugo je, kada dođe vreme budžetu, taj kolač deljen “u četvoro očiju“, iza kulisa prividne javnosti, različitih pobuda i interesa. Sada, prisustvom svesnih i savesnih odbornika, kojima je na prvom mestu interes sredine koja ih je delegirala u Skupštinu, pa tek onda stranački interes, Opština je morala da otvori vrata svoje kase i prema selima. Zato je dosta urađeno, u svakom selu, u poslednje četiri godine. Naravno, bilo bi iluzorno očekivati da se svi problemi reše, jer je njih mnogo, a novca ipak nedovoljno, ali “dobri vetrovi“ koji su počeli da duvaju, garantovali su bolje dane za sela.

Međutim, izglasavanjem novog Zakona o lokalnoj samoupravi, a posle njegovim nemenjanjem, iako je za to postojala politička volja, u izbornu utakmicu čije je finale zakazano za 19. septembar, ušlo se po pravilima za koja se ne može reći da su “fer plej“. Većinski izborni sistem je zamenjen proporcijalnim, ostavljajući strankama, čije su centrale, naravno, u sedištima opština (čitaj - u Pančevu) da kroje stranačke liste. Uglavnom, prva mesta, ona “prolazna“, na tim listama zauzeli su funkcioneri iz grada. Seoski kadrovi (osim nekoliko izuzetaka u DS i SPO) nalaze se na marginama šansi da uđu u lokalni parlament. Moguće je, čak, da pojedine sredine uopšte ni ne budu zastupljene u Skupštini opštine (Dolovo, Glogonj, Kačarevo)...

U tom slučaju, kada sadašnji broj odbornika iz sela (28) bude desetkovan, postavlja se, sa pravom, pitanje: ko će i kako zastupati interese  sela u Skupštini opštine Pančevo? Da li će se nepostojanjem seoskog lobija i završetkom izborne kampanje, opasti interes za seoske teme, i na koji način buduća vlast misli da rešava (i sa kime?) probleme Starčeva, Omoljice, Brstovca, Ivanova, Glogonja, Dolova, Kačareva, Jabuke i Novog Sela, ostaje da vidimo.

Petar Andrejić

DOKLE ĆETE NAS TROVATI??

Neki dan, u gradskom prevozu, naleteh na prijatelja, osmehnutog lica "od uva do uva". U trenu mi se zajapureno pohvalio kako je rešio životni problem broj 1! Jasno, dobio je posao na neodređeno! I to u dičnoj nam Rafineriji! Ni manje, ni više! U  prevodu, to znači - plata preko 20.000, smenski rad, prekovremeno, rekreacije, sportske igre, dobra ekipa u noćnoj smeni, jamb, riblja čorba, domaća prepečenica i, naravno, neizbežne svinjske polutke preko sindikata! Sve bi to bilo lepo i krasno, da ne postoji neka začkoljica! I to ne bilo kakva, nego najgora moguća!

O  čemu se radi - verovatno već pogađate! Ali, najpre jedno malo poređenje. Nekad, u ta pradavna srećna vremena, kad ovde "ni mrave niko nije gazio", sećam se koliko mi je bivalo teško da poverujem da neko opstaje i normalno živi u Libanu, Avganistanu i drugim ratnim područjima ili u oblastima pogođenim ekološkim katastrofama, kao što je Černobil! Mislio sam kako je biti tamo - "kraj krajeva" ili "goreti u paklu". Međutim, po dobro znanom scenariju, sve to ubrzo postade naša svakodnevica! Odreda smo se pomirili sa sudbinom i "promutirali" sve dotle da je odlazak u vazdušnu banju predstavljao smrtonosni atak na disajne organe!

E, vraga smo postali otporni na stresove, a pogotovo na sve te OTROVE kojima nas sistematski guše i ubijaju godinama! To nikad nije bilo, niti će biti istina!!! Jedino što nije laž, je  da smo zbilja postali "slavni'! To mi je poručio prijatelj preko Interneta iz Engleske, gde smo označeni kao tamna, masna i nadasve, kancerogena mrlja! Upravo onako sablasna, kakvom sam nekad video onu černobilsku!

Tome u prilog govore rezultati, u poslednje vreme veoma aktivnih, merača aerozagađenja. Poznate su već alarmantne količine benzola i ostalih nosača kancera! Posebno bih se osvrnuo na činjenicu da se u pančevačkim bolnicama dnevno dijagnosticira deset do petnaest maligniteta.

Sve ovo je znak da je stvarno dogorelo do nokata! Dosta je više tog ubijanja svih nas! Dobro znamo da država presudno puni budžet sredstvima Južne zone, ali gde je malo brige i zahvalnosti prema nama koji smo najugroženiji! Ako već "gutamo" socijalni mir, gde su ekološki programi, filteri za prečišćavanje, zelene zone... A, oni misle da nas kupe sa tričavih 20.000 i svinjskom polutkom! Pa, zar je ta beda vredna zdravlja?! Toga postanemo svesni tek kada je obično već prekasno! Naši stari su bar jedan period poživeli na čistom vazduhu, a ne smem ni da pomislim šta će biti sa decom koja će čitav život morati da gutaju to smeće! Čemu oni da se nadaju!

Zato dignimo glas i pridružimo se onima (novinarima) koji su se osmelili da "skoče na aždaju", makar, zbog budućnosti naše dečice, jer samo od nas zavisi šta ćemo im ostaviti u amanet!

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je predizborna trka u toku, smenjuju se kandidati za predsednika opštine, kandidati za odbornike... Otvara se merno mesto za merenje aerozagađenja, jesen polako dolazi u naše krajeve, prvaci su krenuli u školicu, a mi pozivamo sve samosvesne Starčevce da daju doprinos ovoj borbi protiv OTROVOMAFIJE, tako što će prisustvovati Ekološkoj tribini "Dokle ćete nas trovati?" u petak, 17. septembra u Kreativnom kulturnom klubu!

Jordan Filipović

POGLED kroz ŠKOLSKI PROZOR

U sredu 1. septembra desilo se nešto lepo. Stotinak malih, slatkih, što uplašenih, što zbunjenih glavica, tiskalo se u holu naše škole da bi krenuli na svoj vrlo ozbiljan zadatak - učenje sledećih 12, pa i više godina.

Ona zbunjenost i strah u njihovim očima bila je potpuno opravdana. Jedino oni nisu znali čega se konkretno plaše i šta ih očekuje. Mnogi od nas znaju a nemoćni smo.

U tom uzrastu škola treba da bude samo nastavak igre, kroz koju će puno toga naučiti. Sve može da bude zanimljivo, čak i matematika može da postane, kako je moj drugar Zoran govorio, mala dečija razonoda.

Međutim, ovakav program, kakav je naš, jedino može da uništi i poslednju trunku želje, volje i kreativnosti u toj deci.

Nekoliko puta sam čula energičan i beskompromisan usklik: “Najbolje je rusko školstvo, pa naše!” (ili obratno, potpuno je svejedno).

Zgrozila sam se. Šta to znači?

Draga deco, bombardovaćemo vas što je moguće većim brojem podataka, znaćete broj ovaca u Australiji, duvana na Kubi, ulov babuški na crno na Tamišu, u Jabuci kod Pančeva, koliko golubova, roda i lasta ima na tavanu naše škole...

Niko, čak i ako hoće, neće biti u mogućnosti, zbog nedostatka vremena, da vas nauči kako ćete postati srećni, sigurni, kreativni, radni i pošteni ljudi koji vole život i poštuju ljude.

Stigli su i zabavištanci. Oni manje zbunjeni, slatki, mali, sa frizuricama i moderno obučeni, pružili su ručice ka bonbonici i čokoladnoj bananici i gledali da što pre pobegnu.

Setila sam se godine mog zabavišta... Potom su nadošla druga razmišljanja. Deca ili roditelji treba da donesu odluku koji će izborni ili fakultativni predmet učiti.

Teško shvatam opredeljenje između verskog i građanskog vaspitanja. Ja lično, mislim da je potrebno i jedno i drugo. Versko nismo imali desetinama godina, a bilo je potrebno.

Pod tim, ne mislim da deca treba da postanu mali verski fanatici, ali, mislim da jedan odmeren, iskren, pravi pristup njihovom verskom vaspitanju može samo da obogati njihovu ličnost i načini od njih ljude koji će znati da razumeju, da vole i da praštaju.

Građansko vaspitanje smo morali da imamo od trenutka kada smo postali svesni sebe, svi mi, desetinama godina unazad. Ja bih predložila da se oba predmeta uvedu kao obavezni ali, bez ocenjivanja.

Ovog leta, radilo se i u školi i u zabavištu, i to mnogo. Zbornica je na putu da izgleda svetski, po sistemu - svetsko a naše. Ko želi da se uveri - neka dođe.

Mnogo skuplji i mnogo veći a i važniji, bili su neki drugi poslovi; plafon i struja u likovnom kabinetu, drvenarija u kabinetu za tehničko, krečenje zabavišta posle radova na elektro i gromobranskoj instalaciji.

Još malo i radovi u kabinetu za informatiku krenuti, a nadam se, na vreme biti okončani. Za dva do tri meseca očekujem da će to biti prostor koji smo toliko čekali.

Ni u jednom od prošlih brojeva nisam napomenula da je za zabavište kupljen divan, veliki tobogan (fotografiju ste, međutim, mogli da vidite u jednom od prošlih brojeva SN) i kućica koja će biti montirana pored njega.

Škola je ove godine stvarno mislila i na mališane koji tek treba da dođu u nju.

Mirela Abramović-Đorđievski

direktor OŠ “Vuk St. Karadžić“

Crtice iz prošlosti

Vršidba

Nakon što je svo žito dovezeno vozovima kući i složeno u kamare čekala se vršidba.

Mašina - dreš vučena traktorom,  za koju je bio zakačen i elevator (levator) išla je od kuće do kuće, od guvna do guvna da ovrši ono za što su se ljudi dobrano mučili skoro cele godine tj da bi se dobili zrno.

Sa mašinom je išlo i društvo koje je opsluživalo mašinu.

Traktorista, puštač, rezačice užadi, plevari, slamari, obično dvostruki broj jer se moralo smenjivati.

DŽakove pune žita obično su na tavan ili posebni deo ambara - žitnjak  nosili mladi jači ljudi iz komšiluka ili familije domaćina kod kojeg se vršilo.

U dvorištu gde se vršilo vladao je i poseban režim. Naročito u pogledu zaštite od mogućeg požara. Na samom ulazu u avliju stajalo je vedro s vodom u kojem je bila drvena daska na kojoj je pisalo "Mesto za pušenje", traktor je bio uzemljen da ne bi skočila iskra, a u svakom dvorištu je bilo i bure puno vode koje je tu stajalo još od kad je prvi voz žita došao u dvorište.

Svi su se vršidbi veselili, jer  je vršidba bio važan događaj, kraj jednog teškog posla nakon kojeg su se mogli svesti neki računi, a i kad je žito na tavanu, to je sigurnost za familiju. Zato je vršidba bila i mala svečanost kako za familiju tako i za sve one koji su u vršidbi učestvovali. Za vršidbu su se spremala i bogatija jela i uvek dobri kolači, dobro se jelo i pilo, pa i već opisana rakija s medom.

Kako je oko mašine uvek bilo dosta ljudi, uvek bi se raspredale razne priče. Osnovna je bila ona u kojoj se ocenjivalo koliko je žito platilo, da li je godina bolja ili lošija, a bilo je i šala i viceva.

Kad se sve završilo i guvno se počistilo, moglo se preći na drugi posao koji je već čekao - berba i prodaja bostana.

Vinko Rukavina

 Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2004. Webmaster