Već naredne godine Miodrag se doselio s porodicom u Starčevo, gde je završio i osnovnu, a nakon srednje hemijske, diplomirao je na Mašinskom fakultetu.

            Po odsluženju vojske, zaposlio se u fabrici “Tesla“, odakle se 16 godina kasnije nakratko otisnuo u preduzetničke vode, da bi se ustalio u prosveti kao nastavnik  tehničkog i informacionog obrazovanja. Pored ostalog, radio je četiri godine i u OŠ “Vuk St. Karadžić“, gde je još uvek na 10 odsto nastave, dok ostatak do punog fonda časova dopunjuje u Omoljici. Imao je mnogo uspeha na raznim đačkim pa i međunardnim takmičenjima pre svega onima u vezi sa saobraćejem.

            Dugo godina je bio sportista, prvenstveno košarkaš, a u tom sportu ostvario se i kao uspešni trener. Živi u Partizanskoj ulici, u braku Jadrankom 1986. godine, koja godinama radi u starčevačkoj pošti, a s njom je na put izveo dvoje dece. Oboje su već porodični ljudi, pa ćerka Milena (35) ima Nemanju (4), dok je sin Vladimir (33) otac troje dece -  Jovane (11), Nevene (7) i Anđele (2). 

            Dolazak u Starčevo...

            - Godinu dana po rođenju moja porodica doselila se u Starčevo, najpre u Ulicu Žarka Zrenjanina, gde smo privatno stanovali kod izvesnog deda Đure. Potom smo se 1965. godine prebacili u Partizansku 45, u tada nedovršenu kuću, kako ne bismo morali da plaćamo stanarinu. Što se tiče roditelja, oni su brata i mene, poput gotovo svih u to vreme, odgajali tako da budem vredan, marljiv, pošten, kao i da kad god mogu pomažem drugima. Trudim se da to činim sve do današnjeg dana, a uvek sam nastojao da te vrednosti prenesem i na svoju decu i učenike.

            Detinjstvo...

            - Odrastao sam s rođacima i komšijskom decom, ponajviše na okolnoj livadi, gde smo igrali basket, fudbal, pa i zaboravljene igre poput klisa, klikera, žmurki... Ponekad bi neko doneo i tranzistor, kada smo slušali “Bijelo dugme“”, “JU grupu“, “Parni valjak“... Najviše sam se družio sa Radetom Nedićem, pa Miletom Radojčićem, kao i sa sestrama od ujaka Sunčicom, Racom, Vericom, Zoricom... Iako sam bio izuzetno poslušno i disciplinovano dete, kao i u svakom detinjstvu događali su se i poneki nestašluci. Tako sam jedanput sa desetak godina, bez dozvole roditelja otišao da igram hokej na zamrznutom Nadelu, što nam je bilo zabranjeno zbog opasnosti od propadanja kroz tanak led. To se na kraju i dogodilo meni i sada pokojnom komšiji Bobanu, kao i Rođi Miloševiću. Dobro smo potonuli i da nije bilo ostalih drugara ko zna kako bismo se izvukli. I kada smo preživeli davljenje i smrzavanje, čekali su nas roditelji, od kojih smo dodatno nastradali. U mom slučaju radio je očev prut, ali je na moju sreću staložena majka intervenisala i stigli smo do kompromisa pa se tako nešto više nije ponavljalo. S druge strane, baš smo se prehladili, dobili temperaturu i nismo išli desetak dana u školu.

            Škola...

            - Prva četiri razreda pohađao u prostorijama današnje Mesne zajednice, a kada sam krenuo u više razrede već je bila izgrađena i nova školska zgrada koja je i danas u funkciji. Učiteljica mi je bila Mara Polak, veoma posvećena i prilično stroga, koja nas je učila da budemo pošteni i vredni. Slično se i kasnije ponašao odeljenjski starešina Nemanja Dragoš, koji je takođe tražio disciplinu, a bio je i veoma pravičan, pa niko nije mogao da bude privilegovan. Svoje afninitete sam otkrivao i pokazivao u okviru predmeta koji se onda zvao opšte tehničko obrazovanje, a predavao ga je Pera Dragojerac. Interesantno je i to da sam se veoma uspešno takmičio u oblastima, kao što je saobraćaj, u kojima i sada veoma marljivo radim.

            Sport...

            - Još u osnovnoj školi počeo da se bavim karateom kod čuvenog Vladimira Jorge, a kada sam dobio crveni pojas, on je baš tada otišao, pa sam prešao na odbojku kod još čuvenijeg Vladimira Gajićša. Ali i on se kratko zadržao ovde, nakon čega sam se prebacio na košarku. U tom sportu sam se zadržao veoma dugo i kao igrač i kao trener. Igrao sam na poziciji plemejkera, koji je kao što se zna “mozak ekipe“ i najprisniji saradnik trenera. U nekom momentu sam prešao u “Dinamo“ kod Toše Lazića, koji je bio veoma cenjen, a radio je čak i u slavnoj “Barseloni“. Nažalost, povredio sam se, pa sam morao da prerano prekinem karijeru, nakon čega sam počeo da radim kao trener. Ubrzo su krenuli i veoma dobri rezultati, pa smo uspeli da stignemo i do Vojvođanske lige. Međutim, bilo je raznih problema, pored ostalog i zato što smo zbog nedostatka adekvatne hale, igrali u Pančevu. Shvatio sam da to ne ide u pravom smeru, pa sam 1994. godine prešao u “Dinamo“, a potom sam osnovao i privatni klub “Pivot“. U međuvremenu je Grad tražio ukrupnjavanje, što je bio signal da kompletno pređemo u “Tamiš“ u kojem smo do 2001. godine radili veoma uspešno. Međutim, u to vreme imao sam zdravstvenih problema, jer mi je ugrađen stent, zbog čega nisam mogao da radim na dva fronta. 

            “Tesla“...

            - Nakon srednje škole studirao sam mašinstvo, a kada sam i to završio otišao sam u vojsku. Onda sam se oženio i zaposlio u “Tesli“ gde sam bio od 1986. do 2001. godine, kada sam bio rukovodilac službe prodaje. Radio sam savesno, odgovorno i profesionalno kako bih doprineo da oko 2.000 zaposlenih u toj fabrici dobije plate, koje su zavisile isključivo od prodaje. Imali smo veliku konkurenciju, pre svega oličenoj u Nađkanjiži iz Mađarske i hrvatskom “Težu“. Uprkos tome što smo u to vreme nosili ekstremno teško breme tranzicije, velikim trudom uspevali smo da obezbedimo egzistenciju. Međutim, uvideo sam da ćemo brzo biti ugašeni, pa sam 2001. godine krenuo u privatni biznis u vezi sa mojom ranijom branšom. Otvaranjem “Maksija“ i drugih marketa, shvatio sam da neće biti perspektive za mene, pa sam bio prinuđen da i to napustim.

            Prosveta...

            - Morao sam da se prekvalifikujem kako bih dobio zvanje profesora tehnike i informatike. Najpre sam se zaposlio u školi  “Vasa Živković“, pa u Ivanovu; malo radio u Glogonju, a 2004. godine počeo sam da radim u našoj OŠ “Vuk St. Karadžić“. Četiri godine kasnije dobio sam pun angažman u Omoljici, a u Starčevu sam zadržao 10 odsto. Što se tiče odnosa sa đacima, nije bilo ozbiljnijih poteškoća, jer sam već imao mnogo iskustva kao trener, kada sam i polagao metodiku rada.

            I ponovo - škola...

            - Već u “Vasinoj“ osvajao sam prva mesta na takmičenjima “Šta znaš o saobraćaju“, a dolaskom u Starčevo krenuo sam i sa ozbiljnijim aktivnostima u vezi s tim delom predmeta. Kako ovde tada nije postojao odgovarajući poligon, predanije sam ušao u drugu disciplinu - aviomodelarstvo, a bilo je dobrih rezultata, poput jednog trećeg mesta na republičkom nadmetanju. Kada sam dobio puno radno vreme u Omoljici, počeo sam sistemski da se organizujem, što je bio preduslov za velike rezultate, čak i na evopskom nivou. Što se tiče današnje dece, smatram da su mnogo manje opredeljena ka obrazovanju, a ovu silnu tehniku i tehnologiju koriste u druge i, po meni, ne baš ispravne svrhe, naročito kada je u pitanju digitalno nasilje, pre svega vršnjačko. I ko zna šta bi bilo da prosvetni radnici maksimalno ne koriste svoj autoritet i mnogo rade kako ne bi došlo do nekih većih posledica.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je u poslednjim godinama veoma napredovalo i vidno se približilo gradu.  S druge strane, smatram da nedostaje nešto više kulturnih i sportskih sadržaja; treba rešiti i problem gasa, a veoma bi dobro došla i izgradnja nove hale.

            Tako govori ovaj u više oblasti ostvareni Starčevac, a svima ovom prilikom poručuje:

            - U zdravom telu zdrav duh! Potrebno je što veći broj učenika uključiti u sportske aktivnosti, čime bi pored ostalog bio makar ublažen veliki problem gojaznosti kod mladih.

Jordan Filipović