Paljenjem se razvijaju visoke temperature, čime se povrniski sloj zemljišta pretvara u pepeo i prašinu, koju odnose vetrovi i spiraju kiše, tako da nestaje sloj najvažniji za donošenje roda u narednim godinama. Paljenjem se ubijaju svi živi organizmi zemljišta (kišne gliste, mikroorganizmi) koji imaju nezamenjivu ulogu u ishrani biljaka prevodeći biljna hraniva iz đubriva u oblike pristupačne biljkama, vrše razlaganje organskih materija zemljišta. Paljenje nema ni jednu korisnu svrhu, već samo ide na štetu poljoprivrednim proizvođačima.

            A kako se rešiti korenja i drugih biljnih ostataka nakon žetve? Jednostavno - zaoravanjem! Na ovaj način, zaoravanjem, poboljšava se vodni režim tlaa, pa ta zemljišta sadrže u vreme jesenjeg - zimskog oranja i do 2,5 % više vlage od onih na kojima strnjika nije zaorana. Zaoravanje je mera borbe protiv korova, tako što se na taj način provocira nicanje semena korova koji se lako unište daljom obradom. Zaoravanjem se zemljištu vraća jedan deo onog što je iz njega izneto prinosom, najvažnija biljna hraniva (azot, fosfor, kalijum) organska materija, što predstavlja neki vid đubrenja zemljišta. Lakša je i njegova osnovna obrada, jer se ono manje stvrdne, pa je i znatno manji utrošak goriva. A narodna izreka kaže: - Zemlju nismo nasledili od predaka, već smo pozajmili od svojih potomaka.

            Inače, spaljivanje žetvenih ostataka je zabranjeno Zakonom o zaštiti od požara i Zakonom o poljoprivrednom zemljištu. Takođe, Pravilnikom o upisu i obnovi registarcije poljoprivrednih gazdinstava jedan je od uslova za sticanje pasivnog statusa. Ukoliko se utvrdi da je na gazdinstvu vršeno spaljivanje žetvenih ostataka, gazdinstvo prelazi u pasivan status, čime je onemogućeno korišćenje podsticajnih sredstava u poljoprivredi u periodu od dve godine.