Panta je sa nama podelio bogato sećanje o Starčevu i životu u njemu za vreme od 1930ih do 1970ih godina. Zbog veće količine podataka, njegovu priču prenećemo u dva broja. Tema ovog broja će biti posvećena opštem životu u mestu tokom sredine i druge polovine 20. veka koja živopisno ilustruje predeo oko mesta i poljoprivredni život, dok će tema narednog broja biti njegova sećanja iz Starčeva tokom perioda Drugog svetskog rata.
“Moja sećanja na Starčevo iz vremena sa kraja 30ih i početka 40ih godina (dvadesetog veka) vezuju me za poljoprivredu, koju sam od malena voleo. Kao dete čuvao sam jaganjce jer smo imali dosta ovaca. Podmladak stoke su tada uglavnom čuvala deca. Čuvali smo ih na pašnjaku prema sadašnjoj “Rafineriji“, gde je u blizini neolitsko naselje. Pašnjaci su tada bili od poteza gde je danas “Azotara“, pa skroz po celom obodu starčevačkog rita ispod današnjih ulica JNA, Baštenske i Ritske, pa zatim uz Nadel, od “prve šume“, sve do omoljičke crkve. Bilo je i nešto manjih pašnjaka u polju, takođe uz Nadel (današnji potez “torine“). Sve su to bili starčevački pašnjaci a svaki deo starčevačkog atara znalo se uglavnom za šta služi. Ispod Baštenske i Ritske ulice gajile su se svinje. Bilo je 3 - 4 čopora sa po 200 - 300 grla. Ovce su bile raspoređene u nekoliko velikih stada od oko 3000 grla svako. U to vreme i sve do 1950-ih svako domaćinstvo u selu, bilo da su siromašnija ili imućnija porodica, držalo je ovce. Neki su imali desetak ovaca, a imućniji od 150 pa do 200 grla. Na pašnjaku ispod Ritske ulice, sećam se, posle kiše uvek bi se belila trava, koliko je tu pečuraka raslo. Sve jedna uz drugu. Travu skoro da ne vidiš. Te pečurke nije niko upotrebljavao za jelo, samo je jedna starica to nosila za Pančevo. Ta belina javljala se posle svake kiše, a nestajala je kako ovce naiđu. Ispod Škole i ka današnjem hipodromu čuvale su se gulje, to su krave koje nisu plodne, a sa njima su često išla i telad. Ta su telad na ispašu dolazila mala, a posle par meseci se od njega brzo “napravi krava“. Kod arhološkog lokaliteta uglavnom su se gajile krave i jaganjci. Ispod Ulice JNA takođe je bilo dva čopora krava a jedan je bio i na potezu “torine“. Kao deca čuvali smo i konje u ritu na ispaši. Mi smo gajili konje rase nonius, ti su ovde u Banatu mahom vladali.
Bilo je mnogo razne stoke u mestu. Krave i svinje su često sokacima išli. Ide kravar ili svinjar i duva u rog ili puca bičem. Kada se to čuje mi puštamo krave ili svinje na ulicu. Za jutra idu, uveče dođu kući. Kada se stoka vraća, mi otvorimo kapije i svaka je znala sama da se vrati u svoje dvorište. Stoka je pasla na pašnjacima sve do Mitrovdana, a nakon toga, preko zime, se gajila i čuvala u štalama. Sećam se da u vreme kada se ovce jagnje tokom zimskih meseci, da je otac dežurao sa stricem na smenu, po celu noć da se jagnjići ne smrznu i da sve protekne kako treba.
Stoku su na pašnjacima preko godine, čuvali čobani, koji su uglavnom radili za hranu, vrlo retko za pare. Uglavnom se davalo žito, kukuruz i po nešto još. Kao dete sam išao svako jutro i svako veče do čobana “na stinu“ (zagrađen prostor gde se muzu ovce) da donesem mleko. Imali smo magarca koji je imao samar na dve strane, na kog obesimo po četiri kante od 25 litara mleka i to tako onda donesem kući. To se nešto sirilo za sir, a veći deo su majka i strina pretvarale u kiselo mleko i prodavale u Pančevu.
Starčevo je ranije imalo i lepe vinograde. Na mestu gde je danas naselje Šumice i iza njega do Nadela nalazilo se otprilike između 80 i 100 vinograda. Veličine od frtalj lanca (oko 18 ari) pa do dva lanca (oko 1,5 hektar). Naš je vinograd bio odmah prvi, blizu puta, gde je sada Veljka Vlahovića ulica. Mi smo imali pola jutra (oko 29 ari). Sa tih pola jutra imali smo oko 3000 litara vina. Ništa od toga nismo prodavali, već smo poklanjali rodbini ili smo mi pili, ali se niko nije opijao. Vinograd je održavao moj deda Živa. Bio je odličan i kalemar i korpar i sve je znao da lepo napravi pa je vinograd bio za primer. Burad su mu uvek bila čista i uredna. Kada se završi sa nekim buretom on ih je odmah sumporisao da se ne ubuđaju, ispere sve i celo leto bure stoji samo pokriveno krpom da može da “diše“. Nije imalo mirisa ni na kakvu buđ, što bi bilo loše za vino.
Tu kod vinograda imali smo i bazene u kojima se pravio rastvor bakarnog kreča (“plavi kamen“). Sećam se da se voda sa plavim kamenom i krečom mešala dok ne postane nebo plava. Jedino se sa tim prskalo. To je služilo i da se opere odvojeno žito za setvu naredne godine. Druge hemije nije bilo, bilo je sve zdravo i prirodno.
Za žetvu žita smo pre i tokom Drugog svetskog rata imali našu kosačicu koju su vukli konji. Žito se žnjelo pre zrenja, da ne bi otpadala zrna sa klasja. Onda se to nosilo u domove i slagalo u kamare. Nakon toga dolazi dreša na parni pogon da vrši žito. Kod nas je dreša ostajala po dva dana jer smo imali dosta žita. Ta usluga se plaćala “ušurom“ - to je procenat koji se daje radnicima na dreši. Bio je čovek koji je išao sa tim mašinama i koji je sve beležio. Pa koliko si pšenice dobio morao si deo da daš i državi. Ono se po vršidbi stavljalo u “trijer“ i onda se razdvaja žito od kukolja i izdvaja se seme za narednu godinu.
Nakon oslobođenja, osnovane su zemljoradničke zadruge ili kako smo ih zvali zem-zadruge. Ko nije želeo da uđe u zadrugu bio je maltretiran i hapšen. Zemlja se oduzimala a ono što ti je ostalo, zadruzi se plaćalo da obrađuje zemlju mehanizacijom uglavnom za oranje, sejanje i vršidbu žita. Tu je bio problem što se nekad čekalo i po mesec dana na red, dok ti obrade njivu. Konjima smo i dalje radili špartanje kukuruza (pluženje) i neke druge radnje. Kukuruz se brao ručno, a imali smo po šest radnika za kopanje. Bilo je prvo, drugo i treće kopanje kukuruza. To je u stvari bilo umesto prskanja, koje se tada nije radilo, jer se korov ručno uništavao. Stajsko đubrivo se takođe razbacivalo ručno sa leđa. Mi smo tovorili po 30-tak kilograma ja i 20 kilograma moja žena, dok kasnije nismo kupili mašinu za to.
Kad smo izlazili iz zadruge, nisi mogao da imaš više od 17 jutara zemlje (oko 10 hektara). Sve više od toga se oduzimalo. Međutim, onima kojima je zemlja data brzo su sve nekako izgubili ili prodali jer nisu sa njom znali da rade ili nije imao ko da radi, a onaj ko je imao i znao mogao je da stekne ponovo. Ja sam kasnije proizvodeći bostan na 7 jutara i dinje na jedno jutro zemlje i prodavajući ih na pijaci, prvo u u Pančevu, pa zatim od kraja 1960-ih u Beogradu, uz žito i kukuruz na po 20 jutara, stekao da kupim i kombi (kupljen 1965. g) i auto (1970. g), traktor sa bratom i stricem (1971. g.) i samostalni traktor (1973.), i sve to među prvih nekoliko ljudi u Starčevu. Seme bostana uvozio sam iz Italije to je bila “bela duga“ lubenica. Po vagon bostana (10 tona) smo znali da prodamo dnevno.
Volim poljoprivredu. Kada bih se nanovo rodio ne bih menjao profesiju. Čak i sada kada imam 90 godina, iako se bavim samo kućnom baštom, gledam da mi je ona uvek uredna“.
M. Ivošević