Nakon osnovne škole, završio je i srednju medicinsku, a potom i Medicinski fakultet u Beogradu, da bi se u istoj ustanovi prošle godine spcijalizovao za ginekologiju i akušerstvo. Kao lekar opšte prakse radio je od 2005. godine, da bi se nakon sticanja dovoljno znanja i iskustva od prošle godine godine našao na mestu specijaliste ginkologije i akušerstva u Opštoj bolnici Pančevo. Pored toga, učenicima četvrte godine Medicinske škole predaje predmet akušerstvo.

            Ima mnogo hobija, poput trčanja polumaratona, sakupljanja stripova i slaganja puzli do iznemoglosti, a dvadeset godina je trenirao košarku.

            Oženjen je Milenom, sa kojom podiže šestogodišnjeg sina Lazara.

            Kako je odrastao mali Goran?

            - Otac je radio u Rafineriji, a majka kao kuvarica u restoranu iste firme. On je bio strožiji i znao je da nas “pegla“, ponekad i “za džabe“, dok mama nije i trudila se da nas ubedi da ne pravimo neke gluposti. Obično su to bile dečije baronacije, koje je on mogao lako da proveri, ali nikad nas nije tukao zbog škole. S druge strane, tata je uvek insistirao na disciplini, na nekom radu i nemanju slobodnog vremena. Dao nam je šansu da se školujemo i napravio je korektne porodične ljude od burazera i mene. Kao deca imali smo i neku finu ekipu iz Ulice Mihajla Pupina i okoline, poput Ušketa, Fileta, Marka, kao i komšija iz “kolonije“. Bezbrižno smo odrastali i bili na ulici od 7 do 22 sata, igrajući se najviše fudbala. Bilo je i nestašluka, poput krađa voća ili “bombardovanja“ blatom tek izmalterisane fasade. Ni ja sam nisam bio cvećka, iako nikada zloban, a uglavnom sam nadrljavao zbog drugih. Bilo je i stripova, naravno - najpre “Mister No“ i “Zagor“, a onda i “Alan Ford“, kojeg nisam razumeo do srednje škole, pa “Dilan Dog“, “Marti Misterija“... Kasnije sam prešao na ozbiljniju literaturu i stigao do skromne biblioteke od oko dve i po hiljade naslova. Recimo, nedavno sam čitao Viktora Igoa i Danila Kiša, a sada Mihizovu “Autobiogafiju o drugima“.

            Škola...

            - Imao sam mnogo učiteljica - od LJilje Velinov do Snežana - Antonijević i Filipović. U višim razrdima mi je Anka Poštić bila odeljenski starešina, a u sećanju su mi i LJilja i Pera Dragojerac, kao i Nemanja Dragoš. Bili su veoma strogi, a pamtim jedan šamar od Anke, jer sam istukao jednog učenika... Dečija posla, jer mi je on i pre i posle toga bio najbolji drugar. Četiri ocene su mi falile da budem Vukovac, a kod Vlaste Madića sam čak imao samo trojku. U srednjoj školi bio sam jedan od šestorice momaka među stotinama devojaka i završio kao jak vrlodobraš.

            Sport...

            - Od neke moje sedme godine, stric Tafa me je zarazio košarkom. Pritom, mnogi su mislili da mi je otac, jer veoma ličimo. U suštini, on je bio i mangupast, vozio motore, dok mi je ćale mnogo mirnija varijanta čoveka. Sve u svemu, niasm napravio neku zavidnu karijeru, kao u suštini ni drugi koji su trenirali košarku. Bitno je da nisam bio na ulici i da sam stekao neke radne navike. Imao sam i dobre trenere poput Mirka Lalovića, Dragana Kostića, Smoleta, Vidića i pomenutog Tafe. Znao sam da igram basket i po pet, šest sati, ali sam upisivanjem fakulteta, shvatio da moram da se posvetim nečemu od čega se živi. Ostala mi je sportska nit, što sam primenjivao i na druge segmente života. Budući da, nažalost, basket nisam više mogao da upražnjavam ni rekreativno, jer pored idealnih uslova na terenu pored škole, nemam s kim da igram, odlučio sam da se posvetim trčanju. I to polumaratona. Najpre iz hobija, dok nisam osvojio prvu medalju, a onda sam se uozbiljio, kupio kavalitenu opremu i sakupio ekipu. Pre svega, burazerovog klinca Nemanju, dok s drugim, Antonijem, idem na košarkaške utakmice “Parizana“, a tu je najmlađi Nikola...

            Izlasci...

            - Momčio sam se u vreme kriznih devedesetih godina prošlog veka, to jest u doba terenerki “dizelki“ i “najk-dvojki“... Hit je bilo skupljanje ispred spomenika, uz malo suncokreta i jednu kafu na nas pedesetak. Posle sam malo izlazio u “Volejbol“; manje po gradu, a nismo ni imali nešto keša u to vreme.

            Studije...

            - Buduće zanimanje odabrao sam gledajući seriju “Klinika Švarcvald“ i neverovatne transplatacije srca. Tako mi je prva ljubav mi je bila hirurgija i to plastična, pa sam izobećavao mnogim devojkama da ću da im uradim silikone i usne. Ali kada sam u toku studija preveo sedam dana na ginekološkom internatu, zavoleo sam ginekologiju, akušerstvo, porođaje... Fakultet sam završio 2005. godine za sedam godina, umesto za šest.

            Posao...

            - Nakon toga, prvih devet godina proveo sam u opštoj praksi, po ambulantama - od Brestovca, Starčeva i Jabuke, pa do Dolova, Ivanova i Strelišta, gde sam proveo četiri godine. Bile su to noćne more; svi te potežu za rukav, ali otkada sam prošle godine u rekordnom roku završio specijalizaciju, to ima neuporedivo veću vrednost. A pacijenata koliko hoćeš, pa mislim da sam otada, recimo, porodio devedeset odsto Starčevki. Inače, pre toga, godinu dana sam bio volonter, dok sam još radio na Strelištu, pa na specijalizaciji dve godine u Opštoj bolnici Pančevo i još godinu u GAK-u i “Frontu“, pa sam spremao ispit šest meseci, položio i vratio u Pančevo. Posao je mnogo ogovorniji i sve više odluka donosim, čega će tek biti, jer nam sledi smena generacija. Što se tiče danas popularnog odlaska u inostranstvo, o tome nimalo ne razmišljam, jer sam totalni patriota i volim ovu zemlju. Zašto bih počinjao od nule, a kao što moj ćale kaže - ako bude za sirotinju, biće i za mene. Želim da delim sudbinu svog naroda i tako vaspitavam i svoje dete, kao i trojicu burazerovih klinaca.

            Koronavirus...

            - Mislim da ljudi nisu dovoljno shvatili ozbiljnost situacije, a ovaj virus je ozbiljan jer poput gripa ima inkubaciju, od malih boginja ima virulencu, od nečeg trećeg - patogene... Praktično je dobijen mutant, a problem je što epidemija ne jenjava, jer su ljudi to neozbiljno shvatili. Tako su u jeku zaraze, u Italiji, šetali najbezbrižnije i nisu shvatili ozbiljno poruke koje su im slali zdravstveni radnici. Treba raditi na izgradnji imuniteta, kroz fizičku aktivnost, iskranu, unos vitamina, oligoelemenata, cinka, magnezijuma... Higijena, naravno - redovno kupanje, pranje ruku, promena odeće... I ne terati inat!

            Starčevo, danas?

            - Dobro je, napreduje, a najlepši mi je Trg neolita, moje omiljeno mesto i pre rekonstrukcije. Biblioteka je snabedevena, a zdravstvena zaštita je korektna - dolaze gineklog i pedijatar, zgrada je u dobrom stanju. Bože zdravlja, da ovo prođe pa još da organizujemo i “Trku oko Starčeva“ za “Dane druženja“.

            Tako govori ovaj uspešni starčevački lokalpatriota, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Budite odgovorni i prema sebi i prema drugima!

Jordan Filipović