Osnovnu školu je završio u gradu (“Zmaj-Jova“), ne računajući treći razred koji je pohađao u Starčevu, gde je redovno svraćao kod dede i babe, a potom se po upisivanju srednje elektrotehničke škole, trajno nastanio kod njih u Baštenskoj ulici. Po sticanju obrazovanja kratko vreme proveo je u firmi “Termoelektro“, da bi se, po odsluženju vojske, zaposlio u “Azotari“ kao rukovaoc elektro-postrojenja; nakon četiri godine prešao je u “Petrohemiju“, gde ostaje do 1991. godine, kada odlazi u inostranstvo. Pečelbario je u Austriji, Libiji, Kazahstanu, Iraku...

            U zvaničnu penziju otišao je pre tri godine, a trenutno je najaktivniji kao proizvođač voća i rakije, čak je od relativno skoro i predsednik lokalnog Društva voćara, vinogradara i desetilera.

            Na put je izveo dve ćerke - Mariju (44) i Ivanu (42), a obe su akademske slikarke i magistri umetnosti. Od starije kćeri ima unuku Anamariju (19), koja studira engleski, dok je sin mlađe ćerke - Luka (20) na geografiji, a šestogodišnja Mia je zabavištanac.

            Kako je odrastao mali Boža?

            - Rođen sam u Pančevu, a od tri meseca pa nadalje dolazio sam na kraće ili duže periode kod babe i dede u Starčevo. Roditelji su bili krojači, a otac je imao čuvenu radnju kod “turske glave“. Kada su se kasnije razveli, sve više vremena provodio sam u Starčevu. Kao mali sam sve živo upijao i “osvajao“ prirodu, jer sam mnogo voleo brojne vinograde i voćnjake koji su se na svakom koraku protezali oko naselja, naročito prema Ivanovu i plaži “milje“. Društvo su mi pravili: Mirko Vulović, Đurica Milićev, Dragomir Jovović i drugi, a uglavnom smo se igrali pravljenja topova od blata, dok smo se redovno kupali na kanalu u ritu i na Nadelu na “valjari“, gde je u to vreme bila neverovatno čista voda. S druge strane, u vrbovoj šumi ispod sela, zimi se formirao led, na kojem smo se klizali na “uradi sam“ sličugama od žice i letava. Nisam doživljavao neke problematične situacije, jer sam još od malena intuitivno naučio da se pazim i ne ulazim u nevolje.

            Preci...

            - Koliko znam svi moji su generacijama unazad Starčevci. Recimo, deda Milan je služuo četiri godine u austrougarskoj vojsci i kada je počeo Veliki rat bacili su ga na Galiciju, gde je odmah bio ranjen, a po povratku na front i još jednom. Po formiranju SHS kraljevine, ubrzo je postao subaša u selu i čuvao atar. Imali su nešto malo zemlje i pravili su rakiju, u čemu sam mu mnogo kasnije i sam pomagao sakupljajući dudinje, šljive i sve što je bilo u bašti. Voće smo nosili na pečenje kod Činča, na uglu Lenjinove i Vuka Karadžića, koji je jedini imao kazan. U to vreme nije se ništa kupovalo i sve što se napravi trošilo se u toku godine. Baba je od dede jedino uspevala da sakrije balonče za slavu i Božić, ali kada bi ih našao, ne bi im odoleo, pa je potom u njih sipao vodu. I kada bi ga baba razotkrila, grdila bi ga na sav glas vičući “grom te spržio“. Bez obzira na to, on je bio vrsta kakave danas nema, a ja sam ga veoma voleo i poštovao. Što se roditelja tiče, majka je bila dobra duša, a otac markantan lik, pa je menjao žene, što je dovelo do razvoda, nakon čega je, par godina kasnije, majka umrla. Inače, otac je tridesetih godina prošlog veka otišao na zanat u grad i više se nije vraćao u Starčevo. Bio je dobar majstor i šio kvalitetna odela ljudima od položaja - od advokata do direktora. Važio je za dobrog i podobnog, za razliku od mene, koji sam često bio svojeglav.

            Škola...

            - Bez obzira što sam veliku većinu vremena provodio ovde, ipak sam krenuo u gradsku “Zmaj-Jovinu“kškolu. Doduše, treći razred sam završio u Starčevu, kod vrsne učiteljice Mire Ilić. Mnogo sam voleo da čitam i bio od prvog razreda aktivan član biblioteke, koja mi je bila usput. Dnevno sam čitao po knjigu i čak o tome vodio preciznu evidenciju. Naročito sam voleo filozofiju i gutao sve od Platona do Ničea. U međuveremnu sam se preselio u Baštensku, odakle sam išao u srednju elektrotehničku, smer - “jaka struja“. To mi je bio dobar način da izađem iz materijalne krize, jer su mi znanja iz elektrotehnike davala mogućnost da zaradim nešto novca. Pa sam tako nekom popravio hidrofor, drugom ovo, trećem ono... U to vreme družio sam se, pre svega, sa Pajom Rajkovićem, Zvonkom Đurišićem, Zlatkom Živkovićem, kao i njegovom prezimenjakom Lazom, kojeg sam kasnije i venčao. Voleo sam i rokenrol, pa sam tako u Starčevo doneo prve ploče “Cepelina“ i “Parpla“, koje sam puštao u diskoteci.

            Posao...

            - Svašta sam radio, a u osnovi sam bio elektrotehničar jake struje i elektronike. Već s 19 godina zaposlio sam se u “Termoelektru“ na izgradnji. Napravio sam prekid zbog vojske, koju sam kao baterijski starešina služio u Ohridu. Po povratku sam prešao u “Azotaru“, gde sam četiri godine bio rukovaoc elektro postrojenja na “kanu“, sve dok me nisu zvali u “Petrohemiju“, gde sam od 1975. godine vodio izgradnju pogona energetike, to jest njenog elektro dela. Preko “Razvoj inženjeringa“ pola godine proveo sam u Libiji, u Ras Lanufu, ali pre toga sam formirao perfektne ekipe koje su brinule o pomenutom postrojenju, koje ako štucne ceo sistem može da se nađe u ozbiljnoj nevolji.

            Pečalba...

            - U “Petrohemiji“ sam bio sve do 1991. godine, kada sam pozvan na ratište. Pre toga sam učestvovao u pravljenju Demokratske stranke sa Vukajlom, Duškovićem i drugima, pa mi je neko verovatno namestio poziv, jer su ga mahom slali onima koji nisu bili “na liniji“. I umesto da se javim u odgovarajuću vojnu poštu, otišao sam pravo na ganični prelaz Horgoš, jer sam smatrao da nisam imao nikakvu moralnu obavezu prema jednoj vrlo lošoj priči. A pored toga, nisam imao ni ratni raspored. Kada sam prešao granicu udahnuo sam duboko i poželeo da odem u London, a odatle nekim brodom u Australiju i jednom zasvagda zaboravim na to ružno vreme. Međutim, stigao sam “samo“ do Beča, zaspao na nekoj klupi i kada sam se probudio i digao glavu, shvatio sam da sam ispred glavne zgrade policije. Zvao sam prijatelja, koji me je primio, pa sam ubrzo stavio koferče s alatom pod mišku i krenuo da tražim posao. U to su uveli sankcije, pa sam se našao kao u klopci. Ipak, snašao sam se, u početku radio na merenjima, a posle i što-šta drugo. U Starčevo sam se vratio 1998. godine i postao “slobodan umetnik“. To u prevodu znači da sam povremeno odlazio na terene u Iraku, Kazahstanu i Libiji, kao elektro-inženjer ili supervizor. Bio sam “napolju“ efektivno 15 godina i trudio se da steknem što više kako bi prvenstveno pomogao ćerkama. Bilo je tu živopisnih mesta, kao što je, na primer - Irak. Krenuli bismo iz Istanbula i sleteli u Basru. Na aerodrumu bi nas čekala tri blindirana vozila, od kojih su u dva bili naoružani vojnici. I odmah bi nam navukli pancirne prsluke i povali nas u kamp s tri reda betonskih blokova i brojnim lavirintima. I kada bismo išli na naftno polje i drugde, uvek bi nas motrila ozbiljna pratnja. Vodilo se računa o radnoj snazi, jer to je ipak bila italijansko-engleska firma.

            Povratak u starčevački mir...

            - Kada sam napunio 65 godina već mi je bilo sve teže da idem na naporne terene, pa sam se fokusirao na boravak kod kuće. Jer, najlepše mi je u mojoj bašti, ispod moje kruške, gde se pogled gubi u daljinu. Pre toga bio sam i pčelar sa do 50 košnica, ali nisam mogao da uklopim u česte terene u inostranstvu. Pravio sam i ramove za slike, najviše za moje ćerke, a nekad sam crtao i karikature. Danas sam posvećen proizvodnji voća i rakije. Imam mnogo krušaka, nešto šljiva, kajsija, vinove loze i lekovitog bilja. Ove godine sam, recimo, u tri kazana ispekao oko 400 litara  rakije. Od pre nekoliko godina osnovali smo Udruženje voćara, vinogradara i destilera “Starčevo“, koje broji preko pedesetak članova. Ja sam i predsednik, iako bih voleo da me zameni neko mlađi, a trudim se da povećavamo zasade voća. I dalje volim da čitam, ponekad i po četiri knjige paralalno, pa imam ličnu biblioteku od preko hiljadu naslova.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je jedno kultno mesto i blagorodno za život, a ima i odličan spoj dobrih ljudi.

            Tako govori ovaj prepoznatljivi Starčevac, kojem je ovo mesto i genetski duboko u duši, pa shodno tome, sugrađanima poručuje:

            - Potrebno je malo više kohezije među ljudima i to najbolje putem kulture, a bez isključivosti i političkog bekgraunda, jer suština je u dobrobiti svih nas.

Jordan Filipović