Ona je i tada, kao i danas, živela u Starčevu, gde je i završila osnovnu školu, a zatim i pančevačku gimnaziju. Nakon toga je upisala Prirodno - matematički fakultet, smer fizika, koji je naknadno i uspešno okončala, a u međuvremenu je diplomirala i na Poljoprivrednom fakultetu, na smeru zaštita bilja. Potom je pohađala postdiplomske studije, radila kao asistent na novosadskom univerzitetu, obrazovala se i u Španiji, a dobar deo radnog veka provela je i u starčevačkom kombinatu AD “Vojvodina“. Budući da je položila razliku u ispitima, stekla je pravo da radi kao profesor fizike, pa sada taj predmet predaje učenicima pančevačke škole “Branko Radičević“. Radovanka ima sina Lazara, kojeg je rodila 2000. godine.

            Kako je odrastala mala Radovanka?

            - Kao dete poljoprivrednika odmalena sam bila uključena u sve paorske poslove. Moji su sejali lubenice, a tamo je uvek imalo šta da se radi. Naročito od juna zaključno s drugim kopanjem kukuruza. U to vreme je na njivi bilo kudikamo napornije, jer su traktori došli tek sedamdesetih. Kako sam od sestre starija tri godine, meni je zapalo da preuzimam muške poslove. Držali smo sve moguće domaće životinje, od svinja, ćuraka, kokošaka, do krava, pa je godinama, recimo, jedna od mojih obaveza bila da ujutro od šest sati raznesem mleko po komšiluku i posle jurim u školu. Pored mnogih obeležja detinjstva, u sećanju mi je i odličan veliki banatski hleb pečen u furuni na drvo, koji je mogao da potraje i nedelju dana. Slobodno vreme sam kao uglavnom i sva druga deca, provodila na ulici. Mi iz Ulice Žarka Zrenjanina najčešće smo se igrali na bregu ispred kuće Živuljevih, jer je tamo bio vinograd, pa nikom nismo smetali. Društvo su mi mahom činili četvoro Oreškovića, zatim Lepa i Ružica Jakovljević, Ilija i Verica Milutinov, Kata Ugren, Aca i Zlata Tričković, Ruptakovi, Pešići... Radilo se o dečurliji između sredine pedesetih i šezdesetih. Večito je nekog bilo napolju i neko je nekog dozivao. Znalo se - gde se peku palačinke, tu smo se svi - dobiješ dve s pekmezom i ideš dalje. Bilo je i voća koliko hoćeš - od zelenih šljiva, do višanja, kajsija, trešanja... Ulice su se belele od kamilice, koja je otkupljivana u velikim količinama, pa smo je masovno brali. To su nam bile prve pare u životu, kao i one od višanja i zove. Isplaćivano je odmah, pa smo, čim dobijemo novac, trčali na sladoled kod baba Kate, koja je imala prodavicu svilenih bombona u blizini Šyimčeve kafane.

            Škola...

            - Niže razrede pohađala sam u takozvanoj donjoj školi, u vezi s kojom se uvek setim crnog patosa, koji je redovno premazivan katranom, kao i velike kraljice peći iz koje se oslobađao oštar miris uglja. U prve dve godine imala sam tu sreću da mi, sve dok nije postao direktor, predaje Mile Filipović. To je bio veoma posvećen učitelj, strog, ali pravičan i od njega smo, a bilo nas je preko četrdesetoro, zaista moglo mnogo da nauči. U sećanju mi je sat kojim je merio koliko reči uspemo da pročitamo u minutu, pa smo svi do jednog znali lepo da čitamo. S druge strane, u matematici je uveo štapiće raznih dužina, a svaki broj je imao boju - jedinice, petice, desetice... To me je oduševljavalo i mogu da kažem da nema toga ko kod njega nije naučio matematiku. Jednostavno, umeo je da proceni za šta koje dete ima potencijal. Interesantno je da nas je u četvrtom razredu preuzela njegova supruga Gordana, koja je, s druge strane, bila izuzetno dobra i tolerantna. U višim razredima mi je u najboljem svetlu, pored matematičarke LJilje Dragojerac, ostala Bosa Trifunović, nastavnica srpskog jezika, koja nas je volela kao svoju decu, možda i delom jer svoje nije imala, pa smo i kod nje nebrojeno toga naučili. Znala je redovno i da nas posećuje kod kuće, što je danas nezamislivo. Po dobru mogu da izdvojim i nastavnike fizike, tehničkog i muzičkog  vaspitanja - Nadu Popović, Batu Polaka i Boška Popadića. Što se mog uspeha tiče, bila sam “vukovac“, ali i veoma moralna i vaspitana, što je važilo i za drugu decu, pa recimo nije bilo moguće da prođemo pored starije osobe, a da joj se ne javimo.

            Mladost...

            - Dom kulture je nudio sijaset raznih sekcija, a ja sam najviše volela folklor. Tu smo svašta učili, poput igara i pesama iz cele tadašnje zemlje - od Slovenije do Makedonije. Imali smo, recimo, čitave nedelje posvećene jeziku neke republike. Što se izlazaka tiče, najpopularniji je bio “Malajac“, gde si mogao da uživaš ponajviše u sladoledu, ali i u krempitamama, šampitama, bozi, limunadi... Kada je reč o Gimnaziji, pored odličnih profesora, moram da istaknem i kompaktno društvo, do te mere, da se i danas redovno srećemo u najgorem slučaju na svakih pet godine, ali i mnogo češće. Tu ima i Starčevaca, poput Zorana Nedića, Steve Jankova, Miće Matijaševića, Ratke Zlatković, Snežane Arizanović, Snežane Popadić, i Željka Radočaja... Nedavno smo poslavili četrdeset godina mature, a viđamo se svake srede i u “Dvorištu“ kod Vlade Mitrovića.

            Studije...

            - Prekinula sam započete studije fizike na PMF-u na četvrtoj godini kada je jedan od omiljenijih profesora pred našim očima umirao od leukemije, koju je dobio zato što je prethodno ozračen u Vinči. S tim u vezi, možda će o Vinči i njenom programu nekad neko progovoriti kao o našem Černobilu. No, shvatila sam da istraživački smer nije za mene, a tada, osamdesetih politika je bila takva da mi, kao osvedočeno poljoprivredni kraj, treba da se fokusiramo na proizvodnju hrane, jer je postajalo jasno da od velike industrije nema mnogo koristi, buđena je i ekološka svest, pa sam, imajući to u vidu,upisala i potom završila, zaštitu bilja na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu.

            Posao...

            - Dok sam pokušavala da nađem posao, otišla sam u Novi Sad na magistarske studije. Nažalost, to je bilo ono nesrećno vreme početkom devedestih, pa sam za izvođenje vežbi na deset različitih predmeta i učešće u naučno - istraživačkim projektima, bukvalno radila za pakovanje “milka“ čokolade. Kada je došao polukvalifikovan kadar iz bivših republika, ostala sam bez posla, iako sam imala zvanje asistenta i iza sebe mnogo projekata, jer tada je bila takva politika. Potom sam, u trajanju od pola godine, odradila specijalizaciju u Leridi kod Barselone i, naravno, morala da savladam jezik, pa sam uglavnom učila noću. Kasnije, 2000. godine, dobila sam poziv iz Saragose za doktorat na biljnoj genetici, ali opet iz političkih razloga nisu mi odobrili vizu; plašili su se da ne ostanem tamo kao azilant, iako sam ih ubeđivala da mi to nikako nije namera. Radila sam i na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, gde sam na Zavodu za šećernu repu spremala magistraturu, a od 2008. godine sam se obrela u našoj AD “Vojvodina“, sve do njenog raspada pre dve godine. Žalosno je to što se dogodilo s tim kao i s mnogim drugim kombinatima, naročito ako se zna da je ovaj naš nekada zapošljavao 250 ljudi i praktično hranio hiljadu stanovnika. Pritom je svake godine na raznim poslovima radilo nekoliko stotina sezonaca u trajanju od šest meseci, a čak i deca su, recimo, odlazila na metlice. Takvim rasparčavanjem isekli smo i granu na kojoj smo sedeli.

            Sve u svemu, u međuvremenu sam položila razliku u pedagoškim predmetima kako bih mogla da se osposobim za profesora fizike, pa od prošle godine radim u OŠ “Branko Radičević“. Napomene radi, ova škola je primila je i jedan deo dece sa specijalnim potrebama, kojoj treba posvetiti naročitu pažnju, jer se radi po posebnom programu, ali smatram i da se postižu zapaženi rezultati. Premda, moje mišljenje je da odeljenje s jednim ili dvoje takve dece ne bi trebalo da ima više od sedamnaestro učenika. S druge strane, volela bih i da sa u škole vrati predmet “domaćinstvo“, kako bi đaci mogli da nauče mnoge korisne stvari, a ne samo da drže dva prstića na mobilnom telefonu.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je veliko i veoma razvijeno mesto, a mislim da bi još trebalo lepu okolinu iskoristiti za biciklističke staze i druge rekreativne sadržaje, kao i da bi valjalo još malo pospešiti kulturni život.

                        Ova svestrana i izuzetno obrazovana Starčevka naposletku ističe da su ljudi, ipak, na najveće bogatstvo jednog mesta, ali da im u ova vremena nedostaje neuporedivo više socijalizacije, pa shodno tome sugrađanima poručuje:

            - Izađite iz kuće i družite se, jer u nama još uvek ima mnogo pozitivne energije...

Jordan Filipović