Završila je koledž na kome je stekla zvanje menadžera ugostiteljstva. Radila je četiri  godine u jednom filipinskom baru a onda je odlučila da ode u Bahrain, gde je radila u hotelima “Ric Čarlton“ i “Interkontinental ridžensi“. U Bahrainu se upoznala sa našim sugrađanom Ivanom Radočajem, koji je takođe tamo radio i sa kojim je dve ipo godine u vezi. Na Ivanovu odluku da se vrati poslom u Beograd, i pozivom da En pođe sa njim, ona je postala Starčevka, a verovatno će postati i građanin Srbije.

            Recite nam nešto, za početak, o svojoj zemlji?

            - Moj rodni grad se nalazi u centralnom delu Filipina, nedaleko od glavnog grada Manile. Mesto iz koga dolazim je po broju stanovnika slično Starčevu a poznato je po zemljoradnji, uzgoju banane, papaje, manga, lubenice a najprostranjenija grana privrede je uzgoj pirinča. Život na Filipinima uporedila bih sa životom u Srbiji, tako što tamo ima posla ali su plate jako male. Naravno da ima uspešnih firmi ali to je retkost. Filipini su nekada bili španska kolonija pa zato uglavnom imamo španska imena i prezimena. Uzgoj svinja i ribarstvo su generalno najprostranjenije grane privrede a ribarstvo posebno,  jer filipinska obala ima 7000 ostrva.

            Kako bi uporedila život u Starčevu i u rodnom mestu?

            - Narodi nam se veoma razlikuju po načinu života. Srbi su zaista veseo narod, dovoljan je najmanji povod da se okupi mnogo ljudi a onda se jede velika količina mesa i pije se rakija. Sećam se da smo danima odlazili u goste na kućne slave gde je bilo obilje hrane i pića, na Filipinima toga nema. Kod nas se jednom godišnje okupi porodica Alfonso, moj otac ima jedanaestoro braće i sestara,  pa zamislite kolika je to porodica? Okupi se više od sto ljudi, sve porodice su obučene u različite boje majice pa tako znamo ko pripada kojoj porodici.

            Šta je na Vas ostavilo utisak u Srbiji?

            - Za ovih šest meseci  proputovala sam celu Srbiju ali Starčevo je predivno mesto sa predivnim ljudima i ako trebam da živim u Srbiji, živeću u Starčevu. Najjači utisak na mene ostavile su za vas sitnice ali za mene je to velika radost. Prvi put sam videla i ubrala jagodu i malinu, probala sam to voće u Bahrainu ali je bilo smrznuto ili u vidu arome u nekom delikatesu... Prvi put u životu  ubrala sam jabuku sa drveta i jela je, osećaj je predivan. Prošle nedelje smo išli na Dvčibare, u vikendicu kod prijatelja, prvi put u životu sam videla sneg i mogla da ga dodirnem. Znam da su za vas to sve obične stvari ali za mene je to sve bilo prvi put. Recimo, prvi put sam jela dimljene kobasice, što takođe smatram za ekskluzivni specijalitet jer na Filipinima toga nema. Ima kobasica, ali samo sveže i ne toliko vrsta kao kod vas.

            Da li ste svojim domaćinima spremali neko jelo po tradicionalnoj recepturi?

            - Jesam i redovno porodici Radočaj spremam hranu na filipinski način. Kod nas hrana sadrži puno povrća a servira se sa raznim prelivima. Od mesa uglavnom pripremam piletinu i ribu. Kod nas se, kao i kod vas, peku prasići na ražnju tako da uvek gledam da ih iznenadim nekim novim receptom koji još nisu probali. U svakom slučaju, dobila sam predivnu novu porodicu, mnogo sam im zahvalna za trud oko mene.

            Da li imate neke planove za budućnost?

            - Planiram svakako da ostanem da živim u Starčevu. Ivan je trenutno na kruzeru negde u Južnoj Americi, kada se vrati dogovorićemo se šta dalje ali mislim da ćemo ostati ovde. Planirali smo da otvorimo frizerski salon ili filipinski restoran brze hrane. Školu srpskog jezika već pohađam, težak vam je jezik a naročito gramatika. Ali želja mi je da mogu da komuniciram na srpskom jeziku, pa se trudim. U Pančevu već živi jedna Filipinka a ima ih još nekoliko u Srbiji. Išli smo u Gornji Milanovac da vidimo bebu iz mešovitog braka Srbina i Filipinke, osećaj je divan, ali otom-potom.. Nije važno gde je ko rođen, važno je ono u šta čovek izraste.

Goran Milošević