NJegovi preci, kao i roditelji,  bavili su se zemljoradnjom, tako da je i Zlatko odlučio da se bavi porodičnim poslom. Od dede Petra nasledio je ljubav prema konjima lipicanerima (kraljevski paradni konji) sa kojima se i takmiči. Prvo takmičarsko iskustvo je imao sa 17 godina a danas je vlasnik oko 80 pehara. Najvredniji pehar mu je dodelio Konjički savez Srbije u Novom Bečeju.

            Zašto ste, se pored svih mogućnosti, opredelili za konje?

            - Sport na školskom nivou a i kasnije me nije zanimao. Odrastao sam sa ostalom decom iz kraja, mesto za igru nam je bilo na hipodromu koji je u blizini naše ulice. Škola mi nije naročito išla, slobodno vreme, ako ne u igri,  provodio sam sa dedom Petrom na njivama. Pokazao sam interesovanje za poljoprivredu a deda me je nesebično svemu naučio. Još dok sam bio dete, a i kasnije, uvek smo u štali imali konja. Dedi su nekada konji služili za rad u polju a kasnije, kada je mehanizacija postala dostupna svim zemljoradnicima, deda je uvek imao konja tek onako da krasi domaćinstvo. Tako sam i ja zavoleo i odrastao uz te plemenite životinje koje su mi postale ljubimci a nastavio sam i tradiciju svojih predaka.

            Vrlo mladi ste počeli sa takmičenjima paradnih konja?

            - Prvo takmičenje na kome sam ja učestvovao je bilo 1997. godine u Bavaništu na fijakerijadi. Danas imam blizu sto učešća na takmičenjima i priredbama paradnih konja a imam osamdesetak osvojenih pehara. Bitno je to da sam, sa nekih sedamnaest godina, preuzeo dedin hobi i od tada, po porodičnoj tradiciji, uvek sa svojim grlima osvajam neka od prva tri mesta. Rzlika između kasačkih i paradnih konja je u tome što kao prvo kod paradnih konja ne postoje novčane nagrade. Ocenjuje se gracioznost grla, hod, urednost... Radi se o ponosnim životinjama zato se i zovu paradni konji.

            Da li su u pitanju konji koji su nekada učestvovali u “sankanju“ u Starčevu?

            - Da, to su ti konji. Kao dete sam učestvovao u “sankanju“ dan posle crkvene slave Svetog Pantelejmona, tačnije 10. avgusta kada su se vozili fijakeri ulicama, sviralo se i pevalo. Fijaker imamo i dan danas, iznajmljujemo ga za svadbe i razne potrebe. Star je 100 godina a pravio ga je majstor Laus iz Zrenjanina. Najbitniji osvojeni pehar za prvo mesto je bio u Novom Bečeju prošle godine gde se organizuju Gospojinski dani i to je najveće  takmičenje na državnom nivou za lipicanere. Sve se svodi na to da je u pitanju ljubav prema životinjama i poštovanje tradicije, novčanih nagrada nema.

            Kako se finansirate?

            - Ako se ne bavite zemljoradnjom onda ste u startu osuđeni na propast, osim ako ste dovoljno bogati da imate lipicanera za ljubimca. Postoji trgovina konjima što je sasvim normalno kao što postoji trgovina svim drugim životinjama. Prošlog meseca sam prodao kobilu, grlo Enia, sa kojom sam osvojio najviše pehara ali to je u ovom hobiju savim normalno. Postoji krug ljudi koji se time bave a cilj je da se dođe do podmlatka koji će biti trijumfalniji od svojih predaka. Potpuno je isto kao sa svim drugim životinjama.  Svaki ljubimac, bilo koje vrste, može ostati samo ljubimac ali kvalitet mora da se proizvodi ukrštanjem krvi. Da ne pominjemo koliko je dug period potreban da bi se kobila oždrebila i koliko je posla i hrane potrebno u tom periodu.

            U Starčevu ne postoji udruženje odgajivača paradnih konja?

            - Nažalost još ne postoji. Pored mene i moje porodice, prijatelj Goran Gobelić takođe ima lipicanere. Imamo plan da osnujemo udruženje ili klub. Zajedno smo mnogo puta  učestvovali na  takmičenjima a kod nas u Starčevu nije učestvovao niko. Lepo bi bilo da se jedan dan u godini pojavi mnoštvo fijakera koji bi defilovali ulicama Starčeva. Pošto sam već pomenuo da nema novčanih nagrada, plan je da sledeće godine, ukoliko je moguće, takav događaj uvrstimo u “Dane druženja“ a ručak za učesnike ćemo nekako organizovati o svom trošku ili uz pomoć sponzora.

            Da li imate nekih planova za budućnost?

            - Sem osnivanja kluba nemam nekih bitnijih planova. Uspeo u tome ili ne, sigurno ću nastaviti iz hobija da se bavim lipicanerima jer to volim. A i važno mi je da nastavim tradiciju predaka. U velikim svetskim metropolama i danas postoji kultura obilaska znamenitosti fijakerom ili vožnja istim unapred određenim ulicama. Bilo bi lepo da Starčevo jednog dana zaživi nešto slično.

Goran Milošević