ПРВЕ СЕОСКЕ НОВИНЕ, ОСНОВАНЕ 1994.

Broj 20030.09.2010.

  Redakcija Starčevačke novine na kućnu adresu Glavna strana
Aktuelno
Društvo
Intervju
Kultura
Sport
Naslovna strana

 

 

Komentari

 

 

200 brojeva “Starčevačkih”

 

            Poštovani čitaoci, pred vama je 200. broj “Starčevačkih novina“. Nekih 16 godina izlaženja čini nas jednim od najstarijih novina u regionu, a tako dug staž i redovno izlaženje govore i o čitalačkoj publici koja je svakako dobro primila i stala uz naš mesečnik.

            Sami počeci “Starčevačkih“ vezani su za nezavisno izdanje s početka devedesetih godina prošlog veka, “Novi Pančevac“. To je bio i prvi izdavač našeg lista. Usled teškoća koje su znale da stave i “Starčevačke“ pred dilemu “kako dalje“, ipak smo uspeli da prebr

odimo sve nedaće i da redovno, čak i u ratnim uslovima 1999. godine, krajem svakog meseca izađemo pred čitaoce.

            Sama pojava seoskih izdanja novina koja je pokrenuo “Novi Pančevac“, izazvala je veliku pažnju. Na samom startu, nekoliko seoskih izdanja koja su tada pokrenuta u Starčevu, Omoljici i Banatskom Novom Selu, uticala su na mogućnost da se medijski prostor proširi i na teme o kojima veći mediji nisu vodili računa, a to su prvenstveno lokalne vesti o dešavanjima u ovim ne tako malim sredinama. Taj prostor nije bio rezervisan isključivo za političke teme, već i za one sasvim obične priče o običnim ljudima. Onima oko nas, koje smo preko stranica naših novina mogli i bolje da upoznamo.

            Mnoga seoska izdanja, naročito posle 2000. godine, kada je u nekim mestima izlazilo i po više novina, ugasila su se. Danas, redovno izlaze samo “Starčevačke novine“, što je dokaz zrelosti kako redakcije, koja je znatno proširena, tako i spremnosti čitalačke publike da podrži list. Danas se ne susrećemo sa problemima tipa “nemoj mene u novine“, ili: “nemam ja šta da kažem“, a uzajamni odnos novina i čitalaca rezultira zanimljivošću i šarenolikosti našeg mesečnika.

            Pažljivim odabirom tema i spremnošću da budemo uvek i na svakom mestu, uspostavili smo odnos interakcije i “Starčevačke novine“ su se saživele sa svojom čitalačkom publikom. Mi želimo da tako i ostane, i trudićemo se da građani Starčeva uvek imaju pravovremenu i proverenu informaciju i naši novinari će uvek biti na licu mesta.

Petar Andrejić

 

 

Prethodni period je pokazao da u ovom smutljivom vremenu nasilnici, ne samo da ne miruju, nego upražnjavaju nove i nove modalitete svog “izražavanja“ što sve elegantno plasiraju kroz razne jutjubove, fejsbukove i druge vidove nesretnih modernih komunikacija. Sada im je u trendu “bavljenje“ zoološkim pitanjima, u prevodu - kreativno maltretiranje nevinih živuljki. Malo je što nas tlaše... Mećutim, tu ima raznih degenerativnih oblika...

 

U epizodi:  Zveri laju na sve strane

 

Tračoslava (bežeći kroz sokak):  - Ijuu komšo, sapasavaj se koj može! Al' je poma'nito, sve će ni podavi!

Šeširdžija (spazi je noseći džak):  - Ha, kude letaš, dobra komšinka! Ko da ti sami đavo za petami!

Tračoslava (zadihano):  - I gore, moj komšo! Sam' što ovi za promenu 'oće i da uje'! Ene ga ko'ki je! A, šta ti to nosaš..?

Šeširdžija:  - To s' ti nekak'e mačke! Iskočile mi iz ambara ravno u oči. Mal' me ne oćoraviše! Pa, kre'no da i' 'itnem u polje...

Grmalj (bežeći, saplete se u neposrednoj blizini, tako da se mačke oslobodiše):  - Hik, al' me saćera, pusnik nijedan! Auu, odvali mi zadnjicu, ne merem se povratit brez inekcije (izvadi čokanj iz džepa i trgnu ga namah, a uto naiđe ograoman terijer i natera mačke na drvo pa nastade opšta gungula)

Sponzorojka (dojuri za psom i nekako dohvati povodac):  - Zn'či, Pit, odma' se vrati! Batali te jezive mačketine, nisu ti nivo, mis'im ono!

Student (pojavi na bicilku se šetajući psa vrste zlatni retriver, na koga nasrnu terijer): - Šta se događa? Kakav je ovo ubica u životinjskom obliku?!

Sponzorojka (ljutito):  - Zn'či, moj Pit je bruka dresiran! Lično ga je moj dečko pripremao za borbe pasa i sve ih je pobedio za medalju!

Grmalj:  - Jes, za medalju, ma za čitulju! Da se ne pomeri otkide mi vrat! U bože me sačuvaj, srk (dokusuri čokanj!), što ne ponese tandžaru! Sve to treba pokokati!

Student:  - To je najlakše reći, ali time se ne rešava problem i nisu životinje krive...

Grmalj:  - Ma, šta more nisu, da je n na te naskočio, pit'o bi te!

Student: - Jadni Pit sigurno ne bi bio toliko agresivan da ga neko nije tome naučio! Ali to je samo jedan od oblika maltretiranja životinja terajući ih da se bore, da bi se prave zveri, ali u ljudskom obliku, žedne krvi, malo zabavile.

Sponzorojka (još ljutitije):  - Zn'či, moj dečko je po tebi zver! Bruka će ti pokazati čim se vrati sa “poslovnog“ puta iz Italije!

Student: - U to ne sumnjam, ali se nadam da će konačno zakoni profunkcionisati. Jer da je tako, ovaj monstrum od psa ne bi ni prirvirio na ulicu i zastrašivao uplašeni narod. I, to bez brnjice, prođene obuke, potvrda o vakcinaciji, van odrećene površine za šetanje i svega ostalog što propisuje novi zakon. Hoće li sistem nastaviti da žmuri pred onima koji skrnave ta nevina stvorenja, uče ih da ubijaju, odsecaju im šape, deganžiraju ih u vazduh i čine silne druge gadosti Oni, koji će verovatno sutra sa istim “uživanjem“ to činiti i ljudima, jer to su jedine osvedočene ubice na ovom svetu!!!

            I svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da beže od raznih zveri žednih njihove krvi, do neke svetlije budućnosti...

* * *

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je krenula kišna jesen, a sa njom i škola, berba kukuruza, istočnovojvođanska fudbalska liga, nastavili se radovi na prečistaču, ozbiljno prirpema izgradnja vrtića, a najzad se izuzetno ozbiljno krenulo u jedan projekat koji bi trebalo da ovom mestu sasvim opravdano izmeni život! Dovoljno je reći samo - neolitsko naselje! Mislite o tome...

Jordan Filipović

 

 

Jubileji (godišnjice) 2

 

Poruka koja me skoro svakog meseca upozori da treba poslati prilog za novi broj “Starčevačkih novina“, ovaj put me je iznenadila sadržajem. Iako svaki broj dobijem i na kućnu adresu, vrlo retko pogledam koji je to broj po redu i koja je to godina izlaženja.

Kad se malo bolje pogleda, svake godine, odnosno svaki dan je neki jubilej ili godišnjica nekog događaja.

I gle, “Starčevačke novine“ došle su do broja 200 i već je više od šesnaest godina izlaženja!

Treba se samo podsetiti da su naše novine krenule vrlo skromno, ali upornošću i entuzijazmom svih saradnika dostigle su nivo ozbiljnog mesečnika kako u informativnom tako i u svim ostalim područjima društvenog života jedne zajednice.

Iako si danas i same novine jubilarac i novine su donosile informacije o jubilarnim događajima kako u samom Starčevu, tako i u okolini.

I sam sam u svojim crticama podsećao na neke jubileje pa zato ovaj napis i nosi ovu brojku.

Starčevo je i ove godine slavilo nekoliko jubileja, a nadam se da će se još koji obeležiti. Samo treba pogledati u prošlost i pregledati godine.

Pravoslavna crkva proslavila je sto godina od izgradnje, a za taj jubilej detaljno je obnovljena, a još se radi na oslikavanju unutrašnjosti.

Takođe, ove godine navršilo se i 240 godina od izgradnjje prve katoličke crkve u Starčevu. Ta prva crkva izdržala je oko sto godina i nažalost izgorela je u požaru, ali o njoj tj. o njenom izgledu nije ostao zabeleženi trag. Nakon toga izgrađena je ova sadašnja na ponos Starčeva i celog južnog Banata i danas ima oko 140 godina, a za to vreme s crkvom i oko crkve puno toga se dogodilo.

Promenilo se puno župnika, kao i ostalih koji su služili u crkvi. Promenilo se puno zvonara, orguljaša, i svaki od njih ostavio je iza sebe neki trag, kako u samoj crkvi tako i u selu.

Možda za nekog nevažno, ali deci koja su rođena 1953. godine, početkom ovog meseca navršilo se 50 godina od kada su prvi put seli u školske klupe, a o samoj školi i školskim danima u nekoliko navrta sam pisao.

No vratimo se nazad našim novinama.

Dvestoti broj, to znaci dvesta meseci, a to bi bilo više od 16 godina redovnog izlaženja. O počecima sigurno će biti napisa i govora, ali može se reći da je Starčevo postalo poznato po novinama, a i novine po Starčevu. Svemu je doprinelo i to što su “Starčevačke novine“ od samih početaka na internetu, što sam i sam napisao u svojem prvom javljanju pre punih sedam godina.

I da ne dužim previše o jubileju i jubilejima.

“Starčevačkim novinama“ želim da još dugo informišu Starčevce, beleže i sačuvaju za budućnost i buduće generacije događaje iz prošlosti i sadašnjosti.

Čuvajte ih i unapređujte kako bi doživele još puno jubileja.

Vinko Rukavina

 

 

Očuvanje baštine

 

            Briga države i naroda o kulturi i nasleđu koje su preci ostavili kako bi generacijama njihovih potomaka sve to služilo na čast i korist, očituje se velikim delom u očuvanju i održavanju verskih objekata, zgrada visoke kulturne vrednosti, kao i spomenika kulture.

            Koliko smo mi, na ovim prostorima, svesni vrednosti te baštine, svedoče najviše događaji nakon Drugog Svetskog Rata. Naš uzor u prvim posleratnim godinama bio je Sovjetski Savez, tj. Staljinova Rusija, pa je samim tim jasno kakav je tih godina bio naš odnos prema duhovnom blagu koje je stvarano kod nas pre dolaska komunizma, tj. u periodu kapitalizma i monarhije. Sledeći politiku države u kojoj je rušenje crkava buldožerima od vlasti smatrano kao uzgredna nužnost, nismo ni mi mogli da ocekujemo nešto bolje. Krajem 1944. i početkom 1945. kod nas se krenulo s aktivnostima zbog kojih se današnje generacije nerado sećaju i srame svojih predaka koji su u tome učestvovali. Samo u okolini Pančeva u poratnim godinama uništene su desetine verskih objekata, crkava, kapela, pa čak i grobalja. Idući od Pločica, gde je rimokatolička crkva takođe srušena u tom periodu, pa prema severu, gotovo većina mesta su doživela devastaciju istorijskog i verskog nasleđa. Za one koji ne znaju, istorija može da posvedoči sledeće; u Banatskom Brestovcu je srušena crkva Sv. Josipa, u Omoljici crkva Sv. Franje, u Pančevu sinagoga, u Kačarevu evangelistička crkva, u Jabuci crkva Sv. Leopolda, u Mramorku evangelistička crkva, itd. Zar je potrebno ici dalje od našeg kraja kako bi duhovno i kulturno siromaštvo tog perioda bilo verno prikazano? Dovoljno je prepričati događaj iz Omoljice, koji mnogi naši stari još uvek pamte, pa se da upotpuniti slika o sramoti koja se tih godina dešavala. Naime, nakon rušenja omoljičke crkve Sv. Franje Asiškog, orgulje su rasturene, a delovi instrumenta su završili na ulici, pričinjavajući zabavu mladima, koji su išli selom i duvali u registre. Sem crkava, nisu pošteđeni ni ostali verski objekti. Skrnavljena su nemačka groblja, rušene kapele, obarani krstovi na raskršćima, devastirani mnogobrojni pravoslavni verski objekti pokraj “vodica“ (izvora sa lekovitom vodom). U Starčevu je kip Sv. Ivana Nepomuka završio u bunaru, a ubrzo potom je rasturena i kapelica pod kojom je kip stajao, mnogi krstovi s raskršća su nestali, a kapela posvećena Trnovoj Petki, koja se nalazi pokraj starčevačke vodice, često je skrnavljena i pljačkana. Bitno je naglasiti da se ni pod jednom okupacionom vlasti, koja je ovde bila nakon turskih pohoda, nisu dešavale takve obesti i srknavljenja kulturne, verske i istorijske baštine Banata, kao što je to bio slučaj pod komunistima.

            Nije se stalo nakon uništenja duhovne ostavštine naših predaka, pa su se tako vlastodršci odmah potom okomili na zgrade i građevine koje su davale pečat vojvođanskim gradovima. Rušeni su objekti građeni u stilu klasicizma, baroka i renesanse, kako bi im mesto ustupile turobne sive zgrade socrealizma. Podrivanje temelja svemu što nas je karakterisalo u prošlosti, bio je glavni zadatak tadašnje vladajuće garniture i elite.

            Da je sve to rađeno postupno i planski, uvereni smo danas, kada nam sve ono vredno što nije odmah uništeno propada. Zaslugom tadašnjih funkcionera i njihovih aparatčika, usled neodržavanja i nebrige, nebrojano vojvođanskih dvoraca se pretvorilo u oronule i bezvredne objekte sklone urušavanju, mnoge istorijski vredne zgrade koje su bile u državnim rukama sada novim vlasnicima nisu na koristi, već na teretu, jer su dugovi, neodržavanje i nemar bivših vlasnika prevršili svaku meru.

            Nije lako obnoviti ono što je preko pedeset godina rušeno, upropašćavano i planski zapostavljano. Pored svih tranzicijskih problema koji opsedaju društvo, pored nemaštine i krize, ne može se s lakoćom pronaći izvor finansiranja i tako ispraviti sva višedecenijska nebriga. Moramo se pomiriti s tim da ceh plaćamo svi i da su neke stvari nepovratno izgubljene s dolaskom komunizma. Sposobnost iznalaženja sredstava i pregovaranja jedino su oružje u rukama onih koji danas žele da se bar malo saniraju posledice uništenja vekovima čuvane baštine.

            Nešto što sigurno ne smemo dozvoliti, jeste da nikada više zarad ideoloških pobuda ne pljunemo svojim precima u lice i ne porušimo sve ono što su nam ostavili u amanet.

Dalibor Mergel

 

 

Motociklisti, nemojte molimo vas!

 

Ovog leta u našem mestu stiglo je mnogo dvotočkaša najviše zahvaljujući prodavnici Bardak i povoljnim kreditima. Pored toga osnovan je i moto klub Neolit koji je okupio ljubitelje ovog prevoznog sredstva naročito omiljenog kod mladih. Sve je to veoma lepo i zavređuje pažnju, ali i pored toga običnom građaninu donelo je mnoge nevolje. Potpuno je razumljivo što je brza vožnja “in” kod mladih i sigurno da ne postoji ni jedan motociklista koji nije “poterao makinu” preko 100 ako je imao mogućnosti. Ali tako nešto uraditi u naseljenom mestu prava je ludost. Mimo toga što je to zakonski veoma kažnjivo i što slede vrlo visoke novčane, pa i zatvorske kazne, to je veoma rizično. Verujem ja svakom onom ko prođe velikom brzinom kroz selo da je u stanju da ga obuzda i da je sposoban da se nosi sa tom brzinom i problem nije u tome.             Problem je u vanrednim okolnostima koje se mogu desiti i tada je vozač nemoćan ma koliko bio sposoban. Dovoljno je da mačka pretrči ulicu i da dođe do strahovite nesreće sa nesagledivim posledicama. Ulica Ive Lole Ribara je toliko uska i prometna da mnogima prelazak preko nje prava mora a zamislite kada se pored toga čuje buka motora u blizini. Stariji ljudi zadrhte i počnu da beže sa puta a nakon toga im treba dosta vremena da se smire kad prođe “baja” sa ko zna koliko brže od 100 km/h, tik pored njih. Deca takođe imaju veliki strah od motocikala i zato molim i apelujem na sve motocikliste da prestanu sa ludačkom vožnjom kroz Starčevo i da ako baš moraju isprobavaju snagu svojih  dvotočkaša van naseljenog mesta gde je rizik mnogo, mnogo manji.

Predrag Stanković

 

 

Šta raditi ako vikendom ostaneš bez keša?

 

            Sve države se trude da gotovinski način plaćanja svedu na najmanju moguću meru, ali kod nas to baš i nije slučaj. Kada se u najvećoj mesnoj prodavnici “DIS“ u strogom centru Starčeva pojavio natpis da zbog tehničkih problema nisu u stanju da primaju kartice nisam ni pomišljao da je mogućnost bezgotovinskog plaćanja svedena na najmanju moguću meru. Naime, kartice vam tokom vikeda u Starčevu ne vrede ama baš ništa. Ako ste kojom prilikom dobili platu u petak a zbog nekih obaveza niste bili u mogućnosti da je podignete, imate samo dve mogućnosti: ili da čekate ponedeljak ili da idete u varoš, što će vas koštati dodatnog vremena i naravno novca. I sve to zbog toga što izgleda savremena civilizacija još nije stigla kod nas. Džaba su se mesni funkcioneri trudili da Starčevo dobije sve ono što zaslužuje i da ga što je moguće više približe gradu kad je kod mnogih meštana seoski mentalitet još uvek prisutan.

Od nekoliko velikih prodavnica u samom centru Starčeva ni jedna nema mogućnost prihvatanja kartica i čini mi se da o tome i ne razmišlja. Možda neka radnja na nekoj periferiji i ima tu mogućnost mada čisto sumnjam. Želeo bih da dodam da sam boraveći u selima Botoš i Tomaševac, koja su daleko manja od Starčeva, u skoro svakoj prodavnici mogao da obavim bezgotovinski način plaćanja robe.

            Spajanjem Poštanske štedionice i Privredne banke Pančevo znatno je povećan broj korisnika koji će koristiti usluge ekspoziture pa ostaje nada da će možda biti postavljen bankomat koji bi donekle ublažio ovaj lokalni hendikep kome smo nažalost izloženi. Naravno postoji nada da će uskoro “DIS“ popraviti čitač kartica ili će se možda neki trgovac potruditi da ga nabavi.

Predrag Stanković

 Vrh strane

 

 

Glavni i odgovorni urednik Petar Andrejić, izdavač Kreativni kulturni klubE-mail: [email protected]

© 2010. Webmaster

Sajt je optimizovan za IE 7 i rezoluciju 1024 x 768