Intervju

NOVICA ĐORĐEVIĆ, član Gradskog veća Grada Pančeva zadužen za zdravstvo i socijalnu politiku

Trećina Pančevaca oboleće od novog gripa!

 Očekujemo da u jednoj nedelji može da oboli i osam procenata građana, a da 12 odsto zaposlenih ne dođe na posao. I to će trajati nedelju-dve. Unutar te nedelje procenićemo šta i kako, ali opet kažem da ne mogu reći kada će se ta nedelja desiti. 

            Koliko je do sada u Pančevu registrovano osoba sa virusom H1N1?

            - Do 18. avgusta imali smo dvanaest pacijenata koji su lečeni na infektivnom odeljenju i 25 osoba je pregledano i postavljena je ista dijagnoza, ali pošto klinička slika nije bila teška vraćeni su na kućno lečenje. Do polovine septembra imali smo još zaraženih osoba koji su se lečili u bolnici i onih koji su se lečili kod kuće, ali tačan broj imaćemo krajem meseca.

            Bili su i teški slučajevi?

            - Da, tri pacijenta su bila u ozbiljnom stanju. Došlo je do teške upale pluća sa znacima zahvaćenosti centralnog nervnog sistema, ali ti pacijenti su pre zaraze imali i ozbiljne srčane bolesti, a jedan boluje od dijabetesa.

            Kada je sve počelo u Pančevu?

            - Prvo je 15. jula hospitalizovano dvoje naših sugrađana, to su srednjoškolci koji su došli iz Španije sa ekskurzije. Onda je sutradan primljeno još dvoje daka, a zaražen je i rođak jednog od njih. Došlo je pet autobusa sa 225 putnika, a najviše dece. Eto tako je, preko ove ekskurzije, virus ušao u Pančevo.

            Šta nas čeka?

            - Doci ce do “pucanja“ zdravstvenog sistema. U toku jeseni i zime izvršiće se strašan pritisak na zdravstvo zbog novoobolelih. Bitno je da ljudi znaju razliku između simptoma virusa i kijavice. Curenje nosa, grebanje u očima, grebanje u grlu, gušobolja i bolovi u mišićima bitno razlikuju grip od kijavice. Ako ste zaraženi virusom morate imati sistemske tegobe, a to je osećanje “prebijenosti“, da ne možete da ustanete iz kreveta. To se kod kijavice ne javlja. Tada pacijent mora da se obrati lekaru opšte prakse, koji će prepisati terapiju.

            Kakve su procene, koliko će ljudi oboleti?

            -Procenjujemo da će od novembra do sredine maja oboleti 30 odsto populacije, a u našem gradu to znači oko 40.000 ljudi. Očekuje se da se jedna petina javi doktoru, jer ostali neće imati potrebu za intervencijama lekara. Niko ne treba da ide direktno na infektivno odeljenje, nego će lekar opšte prakse odlučiti koliko je oboljenje teško. Tih meseci će oko 400 ljudi morati da se leči u bolnici. Međutim, veći problem biće kada budemo imali kritičnu nedelju, u kojoj će najveći broj ljudi oboleti. Ne mogu da kažem kada će se ta nedelja dogoditi, ali tada sledi drugi deo “pucanja“ zdravstvenog sistema, jer će u jednom trenutku biti potrebna respiratorna intezivna nega za stotinu ljudi. Pacijenti koji budu imali akutni respiratorni distres sindrom (ARDS) imaće potrebu za respiratotima, odnosno veštačkim plućima, a mi ih imamo samo četiri. Zamislite situaciju da imamo stotinu bolesnih ljudi, a četiri respiratora.

            Zašto od ovog gripa umiru i mladi ljudi?

            - To još nisam iznosio u medijima. Umiru upravo zbog tog ARDS-a i podaci govore da su u 60 odsto smrtnih slučajeva mladi ljudi. Dolazi do teške upale pluća i ta membrana izmedu pluća i cirkulacije koja je sitna potpuno se zatvara. Tako je nemoguće da kiseonik prelazi iz plućnog u vaskularni sistem. To su deca od četiri, osam, ili možda osamnaest godina i njima će trebati respirator. To će im biti jedini spas, a mi imamo četiri-pet respiratora.

            To neće biti dovoljno?

            - Ni slučajno. Ne znam ni kako će se to rešavati u celoj Srbiji. Tako je, na primer, bilo i u Torontu. Oni su imali isti problem. Malo respiratora, a mnogo zaraženih.

            Čini li Vam se da građanima saveti, poput češćeg pranja ruku, deluju beznačajno?

            - Bitno je da građani svojim učešćem doprinesu ublažavanju problema. Ako se građani neracionalno ponašaju, ako se ne pridržavaju tih saveta, to će biti problem. Doći đemo u situaciju da neće biti mesta u bolnici. Zamislite da u nekoj školi oboli ceo razred, pa zatvorimo školu, i ako se ti isti klinci posećuju po stanovima biše još gore.

            Kako škole sporovde mere prevencije?

            - Zovu me iz škola, raspituju se, obaveštavaju. Dobili su instrukcije iz Ministartsva zdravlja i upozoravaju i roditelje i đake šta treba da rade. Interesantno je da sam dobio nalog da obavestim i banke da se pridržavaju tih mera...

            Da li je to obavezujuće?

            - Jeste, ali za one koji su pod ingerencijom države. Mi nismo od banaka tražili da nam dostave akcione planove kada bude masovnije zaraze, ali su u obavezi da se pridržavaju mera prevencije koje propisuje Ministarstvo zdravlja i ja sam ih o tome obavestio. Mi tražimo od njih samo da postupaju po tom planu, jer u slučaju da se desi da banka ne može da funkcioniše, a građani nisu primili platu, odgovornost je na banci, jer je dobila informaciju od Grada da napravi plan rada u slučaju da oboli veći broj zaposlenih. To možda izgleda banalno, ali, zamislite da bankarski službenici obole i da vi ne možete da podignete platu. Ne možemo to tek tako da prepustimo slučaju. Međutim, desilo mi se da sam obavestio jednu medijsku kuću o istom i rekli su mi da ja nisam vlast tim novinama.

            Škole su veliki sistemi, mnogo dece, hoćete proveravati kako se tamo dezinfikuju, da li potpuno sprovode mere prevencije?

            - Ja neću moći da idem u svaku školu, ali tamo gde građani ili roditelji te dece budu imali pritužbe i tamo gde se javi veći broj obolelih mi ćemo ići na lice mesta. Nemoguće je posetiti sve školske i predškolske ustanove svakog dana, ali možemo kontrolisati s vremena na vreme.

            Može li se dogoditi da dođe do toga da škole budu zatvorene?

            - Očekujemo da u jednoj nedelji može da oboli i osam procenata građana, a da 12 odsto zaposlenih ne dođe na posao. I to će trajati nedelju-dve. Unutar te nedelje procenićemo šta i kako, ali opet kažem da ne mogu reći kada će se ta nedelja desiti. Zatvaranje škola jeste jedna od opcija i potpuno realna mogućnost. Ministarstvo zdravlja će nam dostaviti pod kojim kriterijumima bi trebalo da se škole zatvore i lokalne samouprave će po tome postupati. Ja se, ipak, nadam da do toga neće doći.

            Šta savetujete kao lekar?

            - Da građani ne paniče, ali da se pridržavaju mera koje daju Ministarstvo zdravlja, Insitutu za javno zdravlje i lokalna samouprava. Ja svakog uveravam da će o događajima u Pančevu biti obavešteni, da ćemo dati potpune informacije. Ništa nećemo sakriti, ni broj zaraženih pacijenata, niti težinu svih slučajeva. Građani samo treba da budu strpljivi i da puste lekare opšte prakse da procene koji pacijent ima potrebu za lečenjem u bolnici.

Ivana Vojnović

LICE S NASLOVNICE: JOVANA LOŽAJIĆ, SKAUT I BUDUĆA VASPITAČICA

Deca, priroda, druženje...

            Jovana Ložajić je rođena 1990. godine. Osnovnu školu je završila u Starčevu da bi dalje obrazovanje nastavila u Ekonomskoj školi u Pančevu. U želji za daljim obrazovanjem upisuje Višu pedagošku školu u Vršcu a plan je da nakon redovnog školovanja završi i fakultet. Jovana je još od malih nogu zaljubljenik u prirodu pa je to razlog zašto je član izviđačkog odreda u Starčevu od njegovog osnivanja, učesnik je mnogobronih izviđačkih takmičenja sa kojih nosi lepe uspomene, a kaže da iako trenutno školu pohađa u Vršcu, trudiće se da idalje bude aktivna u svom matičnom izviđačkom odredu.

            Zašto si postala član izviđačkog odreda “Nadel“?

            - Nakon osnivanja izviđačkog odreda cilj je bio animirati decu kako bi cela priča dobila smisao. U saradnji sa Osnovnom školom stariji izviđači su nam posle nastave pričali o doživljajima sa raznih takmičenja, kampovanjima, druženjima na izletima i svim stvarima koje bi svaki čovek trebao da zna o zaštiti prirode. Oni su ta iskustva sticali u vreme kada je postojao odred izviđača koji se ugasio pre dosta godina u Starčevu. Presudna je bila moja ljubav prema prirodi i sklonost da naučim što više o njoj.

            Da li je teško naučiti veštine koje skauti treba da znaju?

            - Kad čovek ima volju da nešto nauči onda je u velikoj prednosti da lako prevaziđe problem. Sve stvari koje smo učili o snalaženju u prirodi su nam potrebne takoreći u svakodnevnom životu. Orijentacija uz pomoć busole, vezivanje čvorova, signalizacija zastavicama, pronalaženje i spremanje hrane u prirodi, druženje, to su sve korisne stvari. Kasnije smo mi stariji izviđači odlazili u školu i pričali deci o iskustvima sa takmičenja, kampovanja i stvarima koje bi trebalo da znaju o prirodi.

            Da li si učestvovala na nekim takmičenjima?

            - Bilo ih je zaista mnogo. Generalni zaključak je da je svaki višeboj bio doživljaj za sebe i uvek sam se vraćala kući puna lepih utisaka isto kao moji drugari. U početku smo imali slabe takmičarske rezultate ali vremenom kako smo sticali iskustva i prenosili ih na mlađe generacije kvalitet se poboljšao, rezultat je da ako nismo osvojili neko od prva tri mesta sigurno nismo niže od petog. Ponovo stavljam akcenat na druženje, posle takmičarskog dana u predvečerje, pali se  logorska vatra, uz koju do sitnih sati traje zabava, organizuju se skečevi, imitacije, peva se uz gitaru, prepričavaju se razni događaji sa kampovanja i razmenjuju se iskustva sa izviđačkim odredima iz cele Srbije.

            Možeš nam ispričati neku od zanimljivih situacija?

            - Definitivno je to moje prvo putovanje na izviđački višeboj. Takmičenje je organizovano u Kanjiži, mi smo teoriju imali u malom prstu ali veliki je problem kada ona treba da se primeni na nepoznatom terenu. Pored velike treme koju smo imali desio se peh kada nije bilo mesta u vozu. Peca Stanković, koji je bio vodič grupe, uspeo je da nam obezbedi mesto u vagonu za prevoz stoke. Tako smo putovali sa sve patkama, guskama i ostalim domaćim živuljkama, kao u filmu. Sve je to jedno lepo iskustvo. Super su doživljaji sa letovanja na moru u Meljinama gde kamp bude pun izviđača iz cele zemlje, uopšte nemamo potrebu da uveče izlazimo u grad, najbolja zabava je upravo u kampu.

            Zašto si odabrala pedagogiju kao životni poziv?

            - Obožavam decu i rad sa njima, a plan mi je da postanem školovani vaspitač. Veliku ulogu u odluci za dalje školovanje imalo je moje angažovanje u radu sa decom koja su članovi našeg izviđačkog odreda. Takođe, često  sam posećivala tetku koja je vaspitač u vrtiću što je samo pojačalo želju za konačnom odlukom. Mnogo je lep osećaj kada deci prenosiš znanje koje uspešno primenjuju a pritom odrastaju u dobre ljude. Vršac sam odabrala iz razloga zato što ta škola tamo postoji, prijemni ispit sam položila bez ikakvog problema i dobila mesto u studentskom domu. To ne znači da ću prekinuti izviđačke aktivnosti, i koliko mi slobodno vreme dozvoli nastaviću angažovanje u matičnom odredu. Početkom oktobra u Vršcu se održava takmičenje, izviđači su se već najavili pa, ako ja ne mogu k njima, doćiće on k meni.

Goran Milošević

RADE STAMENKOVIĆ, NASTAVNIK FIZIČKOG

Sportista duhom i telom

            Kroz pedagoško-sportsku karijeru dugu četvrt veka, svojom posvećenošću, ozbiljnošću i onim najmerljivijim - rezultatima, ostavio je neizbrisiv trag u našoj sredini.

            Radeći u ovdašnjoj osnovnoj školi kroz njegove marljive nastavničke ruke prošlo je dvadeset pet generacija budućih prvoligaških igrača, vanserijskih talenata i, duhom i telom zdravih ličnosti. Ako se tome doda da je reč o nakad veoma uspešnom sportisti, korektnom kolegi, solidarnom komšiji, ljubitelju životinja, ponajviše konja - dolazi se do nesumnjivog zaključka da gost popularne rubrike ovog broja najstarijih seoskih novena, može biti samo - Rade Stamenković, dugogdišnji nastavnik fizičkog u OŠ “Vuk St. Karadžić“.

            Rade Stamenković, rođen 18. jula 1948. godine u Mramorku, od majke Perunike i oca Zarije, kao četvrti od ukupno pet sinova. Tamo je živeo do 1962. godine, zatim prelazi u Pančevo, gde pohađa srednju školu, radi i ozbiljno se bavi sportom sve do 1976. godine, da bi se tada najzad naselio u Starčevu. Od 6. aprila 1971. godine oženjen je Milenkom, poznatijom kao učiteljica Cica, s kojom ima sinove Sašu (34) Gorana (32), a preko kojih i unuke Bogdana i Janu, Tijanu i Tamaru. Posle završene srednje trgovačke počeo da radi u firmi “Autobanat“ kao trgovac metalske struke, zatim na “Jugopetrolovoj“ pumpi, pa u “Staklari“ i “Tesli“, gde dobija stalni posao kao skladištar. Istovremeno uz rad studira DIF, a po sticanju diplome 1983. godine zapošljava se u novoj struci u našoj školi kao nastavnik fizičkog. Tu provodi ostatak radnog veka od 25 godina, sve do penzije u koju odlazi 2008. godine sa više od 40 godina ukupnog radnog staža. Trenutno je posvećen konjičkom sportu - kao predsednik Konjičkog kluba “Starčevac“ i uzgajivač dva rasna kasačka grla. Aktivno se bavio rvanjem i dizanjem tegova u pančevačkom “Dinamu“, gde je nastupavši u prvoj saveznoj ligi osvojio titulu ekipnog prvaka Jugoslavije 1969. godine. Radio je i kao trener mlađih odbojkaških selekcija i atletičara.

            Kako je odrastao mali Rade?

            - Moji su došli u Mramorak 1946. godine kao kolonisti sa Kosova. Tada su već bila rođena tri brata, pa sam ja prvo koje došlo na svet u Vojvodini. Mramorak je bio veoma živopisan, imao sedam hiljada stanovinika, svaka kuća po troje-četvoro dece, škola oko 1000 učenika. Vremenom su ga ljudi napuštali, a danas nema više od 2000 ljudi. Moji su se bavili poljoprivredom, radilo se mnogo, ali smo zato sticali radne navike od malih nogu. Ukratko, roditelji su nas dobro vaspitali. Pomoću konja se zemlja obrađivala, uglavom su služili za vuču. Ipak, imali smo jednog po imenu Sokol, bio je polu šterac i njega smo najčešće jahali jer je imao prikladna, široka leđa... Bilo je tu i lakših padova i raznih drugih dečjih vragolija kako i dolikuje tom uzrastu. Takođe, u slobodno vreme fudbal nam je bio glavna preokupacija, pa stoni tenis, gimnastika na slami i ostale dečije igre Učestvovao sam i kao statista u snimanju mnogobrojnihih ratnih filmova strane produkcije u Deliblatskoj peščari. Jednom sam glumio nekakvog vojnika i bio tako kostimiran da me ni rođena majka ne bi prepoznala.

            Školovanje...

            - Bio sam na početku odličan učenik, posle najšešće vrlodobar, jer je odrastanjem i dobijanjem novih obaveza učenje poamalo jenjavalo, ali solidan uspeh nikada nije dolazio u pitanje. U to vreme bio sam nedovoljno fizički razvijen pa sam imao želju da pošto-poto ojačam. Tako sam, sa ostalom decom, pravio tegove od betona, radio sklekove, izrađivao vratila... Od malih nogu sam pokazivao sklonosti i veliku ljubav prema sportu, pa sam redovno predstavljao školu u rukometu, fudbalu i drugim sportovima. Dolaskom u Pančevo počinjem da se bavim rvanjem, gde sam se dobro  pokazao I imao standardno mesto u ekipi kao rvač lake kategorija (do 67 kg). Imali smo jak tim, koji je redovno učestvovao u prvoj saveznoj ligi. Pamtim kada je odlična reprezentacija Rumunije u sklopu priprema neko svetsko takmičenje došla u Pančevo i održala sparing meč s nama koji smo izgubili sa 19:1, a taj jedini poen sam osvojio baš ja remiziravši. Tada nas je vodio Stevan Horvat, veišestruki svetski i olimpijski šampion i to je bilo zlatno doba rvanja u Pančevu. Posle tri-četiri godine obreo sam se u dizanju tegova, što je i bila moja dugogodišnja želja. I tu je “Dinamo“ bio izuzetno kvalitetan, imao prvake i rekordere, poput jednog Solešu, Belića... Nastupao sam u srednjoj kategoriji (do 75 kg) više godina, a kruna je usledila 1969. godine u Sarajevu, na Grbavici, kada smo postali ekipni prvaci velike Jugoslavije. Moj doprinos tituli u olimpijskom triatlonu bio je sledeći: potisak - 90 kg, trzaj - 87.5 kg, izbačaj - 127 kg. Bavili smo se sprtom potpuno amaterski, često smo i sami plaćali troškove. Ali satisfakcija je bila ogromna u takmičenjima, druženju, zdravom duhu i telu, a putovanja su posebna priča. Ljubljana, Niš, Zrenjanin, posebno Sarajevo. Išlo se na meč vozom i ti je uvek bivao izvrstan štimung, šale, anegdote... Bili smo fizički jaki momci, ali veoma humani i plemeniti. Nismo izazivali tuče, već smo ih, naprotiv, rastavljali. Jednom prilikom su u Mramorku neki mangupi napali nekog starijeg čoveka, a ja sam ih u tome sprečio. Čovek mi je neizmerno bio zahvalan, što je jedan divan osećaj.

            Mladost...

            - I van sporta, mi, sportisti smo se intenzivno družili, šetali korzoom, svraćali na poneki sok, ćaskali i opet, uglavnom, o sportu. U tom duhu smo i živeli, zdravo se hranili, rano legali... Kod devojaka smo bili dosta popularni, jer smo bili veoma naočiti, lepo građeni, pa smo se, naročito, u ono vreme izdvajali, jer tada nije, za razliku od danas, bilo puno nabildovanih momaka. Tako smo bili zapaženi i u Sutomoru, gde smo najčešće pripremali za nadolazeće sezone. Zbog te upadljivosti ljudi su u velikom broju dolazili da gledaju Naše treninge. Među tim znatiželjnicima našla se i jedna simpatična sedamnaestogodišnjakinja iz Pančeva. Tada sam imao 22 godine, bio u punoj snazi, veoma atraktivan, tako da sam joj se dopao na prvi pogled. Ni ja nisam bio nimalo imun, pa smo se, kad god ona pobegne od roditelja, sastajali na plaži, plivali... Vrlo brzo smo se razumeli i rodila se veza za ceo život. Živeli smo najpre u samačkom hotelu, a ubrzo iznajmili privatan smeštaj. Uskoro smo krenuli i sa izgradnjom kuće. Posle četiri godine čekanja dobili smo Sašu, pa onda i Gorana. Bile su to naporne godine, ceo dan sam mešao malter, zidao, radio, odgajao malu decu, a uveče učio za fakultet, jer posao skladištara me nije usrećivao.

            Dolazak u Starčevo...

            - Doselili smo se 1976. godine u kuću, odnosno u jednu njenu, sobicu u naselju Šumice, kada je ono bilo u nastanku. Nastavio sam sa istim, napornim tempom. Kuću sam, ipak, ubrzo završio, mahom sam, ali i uz veliku pomoć drugova. Tada su se ljudi mnogo pomagali, što danas nije slučaj. U naselje sam nastanio među prvima, bila je to tada obična livada. S komšijama sam od početka živeo u odličnim odnosima. Družili smo se, slagali, posećivali, što je ostalo do dana današnjeg. Bili smo mladi i želeli smo da uspemo.

            Opet, škola...

            - Počinjem da radim 1983. godine umesto pokojnog nastavnika fizičkog Miroljuba Babića. Konkurisao sam, radio prvo na određeno, a kasnije i za stalno. Bio sam lepo prihvaćen u kolektivu, dobro sarađivao sa svima i sa tadašnjom predmetnom koleginicom Livijom se dobro dopunjavao, kao i posle njene tragične smrti i sa Celinom i Boškom. Te prve generacije su bile mnogo vrednije, deca su bila urednija, nosila opremu, nisu izbegavala fizičko. Nisu bili razmaženi, već mnogo odgovorniji i angažovaniji i jedva čekali čas. Bili su disciplinovani, poslušni i veoma dobri sportisti. Posebno je vredna bila odbojkaška generacija 1986. godine, koja je na školskoj olimpijadi bila ubedljivo prva. To isto i još superiornije učinila je i generacija 1989. godine. Na istom takmičenju je i ženska ekipa uzela bronzu. Uglavnom su ti momci postali kasnije i prvoligaški igrači - Kovačević, Simijonović, Babić... Radili smo sa puno entuzijazma i jednostavno dominirali, drugi su imali mogućnost samo da se bore za druga, treća mesta. Tu je i atletika, za šta nikada nismo imali nikakvih uslova, pa smo 2003. godine prošli sva preliminarna takmičenja, a na kraju tukli Beograđane i ostale predstavnike mnogo jačih centara na državnom nadmetanju i na kraju zasluženo uzeli ukupno treću poziciju, što je nemerljiv učinak. Tu bih posebno istakao Gorana Antelja koji je osvojio prvo na 300 metara, Damira Jovanovića, koji je isto to učinio na 100, Janićijević je bio treći u bacanje koplja, Tucakov u skok u vis, itd. Tada sam po drugi put posle 1989. godine, a na osnovu predloga kolega, ponovo proglašen za najboljeg nastavnika u Opštini Pančevo, što je velika retkost. Kada sam radio interesovali su me samo vrhunski rezultati. Nisam sebe isticao, ali ni štedeo, živeo sa ekipom, trenirao sam ih svakodnevno, čak i vikendom, praktično otključavao i zaključavao školu. Bez obzira na ogromno utročeno vreme, to me je jako ispunjavalo i ne kajem se. Međutim, poslednjeih godina nije se mogla uspostaviti zadovoljavajuća disciplina kod učenika, a imam utisak da su ih i roditelji podržavali u negativnom smislu u tome. Tada sam shvatio da je vreme za penziju, jer ispunjavao sam sve uslove, a imao novu preokupaciju.

            Konji koji jure...

            - Sin Goran je prvi počeo, poželeo je trkača, ali nije baš imao  sreće sa tim grlom. Onda sam se i ja “umešao“, uzeli smo dva mlada ždrepca od šest meseci i posle još pola godine krenuli da ih sami obučavamo. Malo čitali literature, malo učili od iskusnijih i kada se čovek zainteresuje onda se sve može. Tako danas imamo dva rasna kasača. Atina je trogodka i u samom je vrhu svoje generacije. Ostvarila je više prvih mesta na beogradskom hipodrumu i drugim trkama. Mlađi ždrebac Master of Spid (Gospodar Brzine) veoma opravdava svoje ime, jer je trenutno najbolji dvogodac. Izuzetan je talenat i ima najbolje istrčane rezultate u svojoj kategoriji. Što se ispativosti bavljenja konjičkim sportom u Evropi je to veoma unosno, a ovde konji koji od klase mogu eventualno sebe da izdržavaju a to znači: redovan trening i dobra ishrana, što uz pedigre čini osnovni preduslovi za uspeh. Ali, moj motiv definitivno nije materijalni, već isključivo ogromna ljubav koju gajim prema ovim životinjama od malena...

            Klub...

            - Nisam želeo predsedničku “funkciju“, ali članovi su me privoleli na to zbog veoma loše situacije u Klubu. Hipodrom je bio obrastao, nije se znala čak ni staza. Naporno smo radili i stvari su se bitno izmenile. Staza se staza redovno kosi i ravna, sami smo izgradili priručni objekat. Dosta se dalo sredstava iz svog džepa, ne računajući danonoćni rad, ali epilog je izvanredna trka za slavu Sv. Pantelejmona. Za to imamo pohvalu i konjara i sudija, a bila je i dobra konkurencija i velika posećenost. To je nagoveštaj svetlije budućnosti. Mesna zajednica se priključila, pa imamo neka obećanja da će se napraviti dobra staza. Za početak želimo da je ogradimo, ali problem je što su mnogi ušli na hipodrom sa baštama, pa apelujem na ljude da se vrate na svoje međe...

            Starčevo, danas?

            - Starčevo je puno napredovalo, radi se i gradi. Što se nas tiče, ako dobijemo adekvatan hipodrom obećavamo najbolje moguće trke, a bilo bi ih i više puta godišnje i postali bi pravi centar konjičkog sporta u regionu. Po meni, veliki problem su divlje deponije. Oko jedne takve vodimo šestomesečnu borbu da se izmesti, a tu mislim i na komunalno preduzeće i na komšije koje neodgovorno bacaju smeće. 

            Na kraju Rade, koji očigledno zna koje su prave vrednosti u životu, u tom kontekstu poručuje:

            - Zamolio bih sve sugrađane da povedu mnogo više računa o higijeni na javnim površinama, a ljubitelje konja da pomognu Klubu na bilo koji način!

Jordan Filipović

Vrh strane